Kilimandžaro
Na Kilimandžaru je padala slana kiša, tog ekvatorijalnog proletnog dana 2012. godine. Nas petoro pristigli smo tamo još prekjučer kako bi dočekali štafetu mladosti. Odlučeno je za ovu, možda i poslednju godinu čovečanstva, da se štafeta trči na svih pet kontinenata.
S Kilimandžara se pružao prekrasan pogled, sve dok se posle ručka nije naoblačilo; predvečer se mogla čuti tek rika lavova i cijuk Thomsonovih gazela, dole iz pravca znamenitog kratera Ngoro-Ngoro.
Oktaviji je ponestalo zraka. Zakašljala se. Ovde na Kilimandžaru (ili na Kibu?) zrak je umnogome proređen. Srećom, bio je maj, kad se samo ugljendioksid proređuje, tako da je kiseonika u zraku bilo i više od proseka, ali Oktavija to nije mogla znati.
Kilimandžarom je duvao ledeni vetar. Zrnca prešanog snega s ledenjaka tupo su udarala u mešovite potiljke članova grupe. Oktavija se čak srušila pod udarom jedne od tih tučanih pahulja. Tešeći je, zanemarili smo postavljanje šatora i posle ga nismo mogli naći. Svi smo bili na domak plača, osim, naravno, Bobana.
„Na Kilimandžaru stvari povremeno nestaju“, rekao je, „To je poznati fenomen. Nemamo šta brinuti.“
„Kako nemamo?“, rekla je Končita. „Smrznut ćemo se ovde, pod golim zvezdama!“
„Pa možda štafeta dođe do večeri, rekao je Mauretan. Daj isprobaj radio vezu.“
Boban je izvukao iz džepa nekakvu spravicu, vešto je sakrio među prstima. Nešto je šaputao u skupljene šake, kao da ih grije dahom, radio je to jedva dvadeset sekundi, a onda izjavio gotovo ozareno:
„Još uvek ništa.“
Veličanstveno ekvatorijalno sunce približavalo se udaljenom, jedva vidljivom obzoru koji su u terarnoj maglici mogli videti samo iznimno oštrooki pojedinci (dok bi čak i slabiji teleskopi sigurno zakazali u ovakvom jednom slučaju).
Oktavija je morala u klozet, ali se sramila – na Kilimandžaru nije bilo nijednog grma iza kojeg bi se sklonila.
„Zašto nismo poneli hemijski WC!“, vikala je.
Na kraju se skrila pod dugačku senku žirafe koja je dole u savani stala tačno ispred zalazećeg sunca. Sve se videlo, naravno, ali ostali članovi grupe pretvarali su se da to nije ništa.
Sudar
Štafeta je izostala tog dana. Šator nismo našli. Nadvila se nagla ekvatorijalna noć. Polegali smo gdeko, u strahu. Tek oko ponoći radio veza je oživela. Javili su nam da je u podnožju došlo do incidenta. Akvamarinko Dobžek – koji je trčao štafetu od Albuquerquea do Semiraminska – sudario se s karlingašicom Madeleine Dupont, nositeljicom olimpijske baklje. Preostalo nam je samo da čekamo jutro, jer se noću štafeta nije mogla trčati.
Mauretan je zapalio vatru, a ja sam skupljao bobe. Končita je rekla:
„I zašto je karlingašica nosila olimpijsku baklju? Pa sad su letnje, a ne zimske olimpijske igre!“
Boban je smatrao kako tu ima materijala za sudsku tužbu, dok je Oktavija briznula u plač jer u džepu pronašla nešto gvaljavo. I tada smo se svi, kao po komandi – a ne bi li utešili Oktaviju – okrenuli nostalgičnim temama. Štafeta mladosti nekad i sad.
Slet
Končita, najstarija među nama, lično je bila na sletu 1977. godine i gledala maršala Tita kako, sav rumen u licu ispod svog tog silnog pudera, ponosno prima rođendanski poklon. Pre toga su na igralištu plesali neki ljudi, a Končita se zaljubila u naročitog oficira SDB-a koji ju je pretražio zato što je pljeskala s premalo žara (no uspela je na licu mesta dokazati da joj dlanovi bride).
Štafeta nakon Tita
A štafeta se, dodao je Boban, službeno trčala i nakon Titove smrti. Devedesetih je to prekinuto, ali su nakon svega entuzijasti opet pokrenuli celu stvar. Pa nije tu reč samo o Titu, rekao je, čitava je stvar prastara, nije to slavljenje čoveka kao čoveka, nego posvećenje proleća, da nam se vrati svake godine.
Ratna štafeta
Postojala je, naime, bojazan da ga neće biti – proleća – te, apokalipsale 2012. godine.
A malo ljudi zna, dodao je Boban, da se štafeta trčala i pre nego što je Tito postao predsednik Jugoslavije! U avgustu 1942. Andriju Hebranga je u ustaškom logoru u Staroj Gradišci posetio osobni izaslanik Siegfrieda Kaschea, nemačkog ambasadora u NDH. Uručio mu je dvobojnu paličicu od mjedi „za vođu odmetnika kojeg zovete Tito“, te kocku šećera za Hebranga, „da mu se nađe pri ruci“. Kasche je, naime, znao da će Hebrang uskoro biti razmenjen. Kao stari inicijant jednog starogermanskog kulta, Kasche je u Titu prepoznao inkarnaciju večnog proleća s gotskim krstom na čelu – no to mu uopće nije pomoglo kada ga je Narodni sud 1945. popreko pogledao i osudio na smrt. Zabeleženo je kako se na dan smaknuća, 7. juna, Kasche zasmijavao do suza. Možda je u vlastitoj smrti prepoznao bogotvornu žrtvu na ime dolaska večnog proleća, kao i bjeg od nadolazećeg leta kojim, kao i svake godine, počinje uvenuće, smrt i šta sve ne...
Fićfirić iz pakla
A malo ljudi zna da se štafeta trčala i prije Titova rođenja! Naime, u maju 1892. – proleće se baš bilo posve razlistalo, a polenika je zalebdela vlažnim raznodužjem – netko je zakucao na trošna drvena vrata seoskog mučenika Franje Broza u selu Kumrovec. Kucanje se jedva čulo, jer su vrata već bila posve trula, a k tome i prošupljena radom vrednih zagorskih termita. Kucanje se ponovilo više puta dok Broz nije konačno izašao na dvorište. Ugledao je gradskog kicoša u finom odelu s maramicom, uglađenih brčića i prijaznog pogleda. Fićfirić je u levoj ruci držao staklenu kuglu koja je svetlila kudikamo preblještavo za rečeno istorijsko razdoblje.
Broz je kao omađijan uzeo svetlosnu kuglu iz ruke iritantnog kicoša, gradskog picana, pa ju je uneo u letnju kuhinju, pred oči zaprepaštene mu žene Marije. Tek tada je shvatio da mu je šaka cela opečena; bacio je kuglu u peć i ona je prsnula u mukloj eksploziji. Oboje su izjurili van, ali gospodina u crnom više nije bilo; samo deca, silna deca trčkarala su po dvorištu umesto da pljeve korov po okućnici kako im je rečeno!
Tri dana kasnije, Brozovi su iza peći pronašli detešce kojemu su dali ime Josip. Prijavili su ga kao svoje dete i nakon kraćeg oklevanja učlanili ga u Komunističku partiju San Marina, „za ne daj Bože“.
Epilog
Prateslijanska sijalica svetla bipolarnog bejaše to, dodao je Boban. Praklica praproleća... Odjednom, Mauretan prekine Bobanov monolog:
„Zar ne vidiš da Oktavija opet plače“, rekao je, „Upravo je shvatila da joj se povećava stomak!“
.