STADO
Uskoro će Badnje Veče
Dragi moj Proroče
Prije svega, Čoveče
Malo njih zapravo reče
Kako Ti od Smrti uteče
Već Te ćutke s Scene 'zbrisaše
A sve Tvoje Zasluge, sebi pripisaše
I to samo ono, što im je odgovaralo
Iz Nužde, kažu/lažu
Novo se Vreme stvaralo
A ni toga, priznajem, nije bilo malo
Cela dva Zaveta
Ne znam za Te, al' meni to užasno smeta
Jer, otkad je Ljudi i Sveta
Povest pišu oni što njima vladaju
Seju Laž i Zlo, k'o Seme
A Dobroj se Setvi/Žetvi nadaju
Pa oforme Vojsku mračnu i Tajnu Policiju
Za Nepristaše i ako im ko ne paše
Pošalju im Kući Inkviziciju
S Kapuljačom, na Vrata
Kad pokuca, u Strahu svak' muca
A Brat ne pozna ni rođenoga Brata
Već se svak' za sopstvenu Kožu boji i plaši
Da bi im bio draži
Moraš ih oslovljavati sa "NAŠI"
I klimati Glavom kad pripovedaju Dogme
E ja to vala nipošto neću, Bogme
Takvo mi Stado, što bleji, ne treba
Imam svoje Pašnjake i čistu Pokrivku od Neba
Pa i ako koji Zalutali Vuk na me nabasa
Ti si uz mene uvek, da mi daš Spasa
K'o što bi dao, poznavajuć' Te, Ti Spas svima
Ne mogu opisati kol'ko volim što Te ima
Evo Studeni je, poodmakla je Zima
I Ti nam, na Badnje Veče
Svojim Sjajem u Domove donosiš Proleće
I Srce naše goruće
Prepuno je Sreće
U Spomen Danu, kada se je rodio
I kad nas je sve Duhovno oslobodio
Pastir, što je svoje Stado k Izvoru vodio
Da ga, Žedna, Znanjem iskreno napoji
A ne da ga zavadi i da ga razdvoji
Il' da učini, da ga se Stado boji
K'o što to Danas samozvani Pastiri čine
Smišljaju podmukle Načine
Kako da Lažima održe svoju Vlast i Moći Slast
Al' jedino je na Tvome Putu Spas
Moj, već odavno, znaš, da imaš Glas
Da li ga u Vihoru snežne Oluje čuješ
Navrati ponekad, kad ovuda putuješ
Moje je Srce, Tvoj namešten Apartman
A i ja sam sam, celim Bićem Ti odan.
Elvis Zvonić
Uskoro će Badnje Veče
Dragi moj Proroče
Prije svega, Čoveče
Malo njih zapravo reče
Kako Ti od Smrti uteče
Već Te ćutke s Scene 'zbrisaše
A sve Tvoje Zasluge, sebi pripisaše
I to samo ono, što im je odgovaralo
Iz Nužde, kažu/lažu
Novo se Vreme stvaralo
A ni toga, priznajem, nije bilo malo
Cela dva Zaveta
Ne znam za Te, al' meni to užasno smeta
Jer, otkad je Ljudi i Sveta
Povest pišu oni što njima vladaju
Seju Laž i Zlo, k'o Seme
A Dobroj se Setvi/Žetvi nadaju
Pa oforme Vojsku mračnu i Tajnu Policiju
Za Nepristaše i ako im ko ne paše
Pošalju im Kući Inkviziciju
S Kapuljačom, na Vrata
Kad pokuca, u Strahu svak' muca
A Brat ne pozna ni rođenoga Brata
Već se svak' za sopstvenu Kožu boji i plaši
Da bi im bio draži
Moraš ih oslovljavati sa "NAŠI"
I klimati Glavom kad pripovedaju Dogme
E ja to vala nipošto neću, Bogme
Takvo mi Stado, što bleji, ne treba
Imam svoje Pašnjake i čistu Pokrivku od Neba
Pa i ako koji Zalutali Vuk na me nabasa
Ti si uz mene uvek, da mi daš Spasa
K'o što bi dao, poznavajuć' Te, Ti Spas svima
Ne mogu opisati kol'ko volim što Te ima
Evo Studeni je, poodmakla je Zima
I Ti nam, na Badnje Veče
Svojim Sjajem u Domove donosiš Proleće
I Srce naše goruće
Prepuno je Sreće
U Spomen Danu, kada se je rodio
I kad nas je sve Duhovno oslobodio
Pastir, što je svoje Stado k Izvoru vodio
Da ga, Žedna, Znanjem iskreno napoji
A ne da ga zavadi i da ga razdvoji
Il' da učini, da ga se Stado boji
K'o što to Danas samozvani Pastiri čine
Smišljaju podmukle Načine
Kako da Lažima održe svoju Vlast i Moći Slast
Al' jedino je na Tvome Putu Spas
Moj, već odavno, znaš, da imaš Glas
Da li ga u Vihoru snežne Oluje čuješ
Navrati ponekad, kad ovuda putuješ
Moje je Srce, Tvoj namešten Apartman
A i ja sam sam, celim Bićem Ti odan.
Elvis Zvonić
