(ili neka moja razmišljanja o ćivotu inspirisana ko zna čime)
ŠTA ZLATA VREDI – 1.DEO
Ćera me već par puta pita da li sam napisala priču o našim prijateljima-komšijama. Nisam....ne stižem.......od života, ali tu je u srcima svih nas.....samo da srca prespem u reči.
Dakle, do našeg placa žive dva rodjena brata oženjeni dvema rodjenim sestrama. Svako u svojoj kući ali sve rade skupa. Na placu pored njih živi treći rodjeni brat ali je on oženjen ženom koja nije sestra ovima dvema. Stariji brat, od ove dvojice koji žive u zajedničkom dvorištu ima odraslu decu, stariju desetak godina od naše, a mladji brat ima dva sina vršnjaka sa našom decom. E, sa tim mladjim i njegovom gospodjom smo postali jako bliski još od našeg doseljenja u kuću.....o deci da i ne govorim. Sa našim sinom se druže i dan danas a vala i mi sa suprugom koja je ostala udovica pre par godina, na žalost.....život i tuga.
I tako, moj Maca i komšija Lala se nadjoše po pitanju majstorluka. Sreće njihove kad su se prepoznali. Ma nema šta njih dvojica ne mogu da smisle i naprave. Jako smo voleli naše večeri na tremovima.....pivce, kafa i reči. Većinom uz smeh pa i kada ne znamo šta ćemo sa onom našom trojicom mladih muških kojima su tada hormonu jurišali po telu a o glavi i da ne pričam. Svo četvoro smo vesele prirode mada se komšinica Daca i ja non stop kliberimo dok su nam ovi muški samo na prvi pogled namrgodjeni. A ona se tako zarazno smeje da nema šansi da je ne pratiš. I sada ima taj veseli smeh iz srca iako je život bio jako surov prema njoj.Pa kad krene......ih.....ma zvoni dvorište. Zaista smo se sa njima razumeli o bilo kojoj temi da je reč. Jednostavno su se kockice složile i mi se našli.......prepoznavanje energija. Nema dana da se ne vidimo bar na per minuta. Lala kad hoće da pobegne od svih njih samo dodje kod nas.....eto Dace posle maksimalno petnaest minuta. Onako korpulentna se samo podboči, ruke stavi na bokove...e, to se zove pravilan stav....stane ispred kapije, kao ona neće da udje i kaže „Lalo, pa jel’ ti misliš da neću da te nadjem“ hahahaah
A njih dvojica ....kad ih pogledaš a da ih ne znaš ima da se smrzneš.....a zajebanti nevidjeni. Mooore, kad na licu vidiš bore smejalice odma da znaš da je to čovek vesele naravi. Ali, deca to nisu znala. Idi begaj.....svi klinci koja su dolazila kod nas , a vala i kod njih su se njih plašila ....ne možeš deci da objasniš da u ta dva krupna muška tela stanuje divno i meko srce....doduše balkanskog porekla hahahaha Posle se klinci opuste, kad krene priča i smeh, ali su ova dvojica matoraca obožavala da svako novo dete sačekaju namrčeni.....pa obojica visoki i širokih ramena....pa kad sastave vedje na tamnom licu.....stvarno da se uplašiš. Naše zidanje, njihovi radovi.....ma sve zajedno. Lala je mene svakog jutra vozio na posao. Prolazio je kraj mog centra i tako, svakog jutra u tačno odredjeno vreme ja sam stajala ispred njihove kapije čekajući....on je po nekad umeo da se uspava, ili da zaboravi da mi kaže da toga dana ide na drugu stranu hahahaha Jednog ledenog jutra, one zime nakon bombardovanja, kada je bilo ko zna koliko minusa i duvala beogradska košava ja sam stajala.....pa zvonila....on je tog dana išao negde drugde i nije mi rekao......kad ga ne ubi njegova Daca bez obzira koliko sam ga ja branila hahahaha. Takodje me je svakog dana vraćao kući......nekad smo pričali kako udjem u kola a nekad smo samo ćutali....prilagodjavanje i prepoznavanje. Govorio je da sam ja jedina žena koju on poznaje koja ume da ćuti hahahaha mada kad mi dodje žuta minuta......od ćutanja nema ništa.Nije hteo ni da čuje da Maca mene vozi na posao kada dodje iz noćne ili da ustaje ujutru rano kad ne radi samo da bi mene odvezao kad on već tuda prolazi. Vozio je isto kao Maca, oštro a ipak bezbedno. On je bio jedina osoba sa kojom sam sedala u kola sasvim opušteno.....sve dok nije namerno uleteo u makaze da me isprepada onako iz šale ne shvatajući koliko je ozbiljan moj strah....ali o tome neki drugi put.
...pa posle roštilj.....pivce....i tako....ako stignem 
..eeeee, ako pada kiša onda sam kući 
