U opštem ludilu, mnoštvu gluposti, ograničenosti i boleština koje nas okupiraju
gde god da se nađemo, u neizvesnosti i neveri u lepšu budućnost, lakše bude
ako se okrenemo ljudima sa plemenitim sadržajem u sebi i zatražimo njihovo
mišljenje...
Da vidimo šta kažu naši eminentni savremenici...
Srdjan Karanović - jedan od najvećih srpskih reditelja
"Ja neću još dugo ovde biti, ali ne zavidim onima koji ostaju"...
"Prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava, džungli smicalica
i siromaštva, džungli budževina... Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz"... kaže za "POP & Kulturu" jedan
od najvećih srpskih reditelja.
U čemu mi to danas živimo?
- Teško pitanje - i mučno.
- Da nije toliko tužno i mučno, bila bi vesela tragikomedija.
Ali je tužno i mučno.
I postaje sve tužnije i sve mučnije.
Moždaja to govorim i s obzirom na moje godine i činjenicu da već deset godina ne radim.
A prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava,
džungli smicalica i siromaštva, džungli budževina...
Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz.
Plašim se da sve više bespovratno tonemo u jedan opšti primitivizam, a i u istoriji, i u iskustvu i u teoriji
je opšte poznato koliko je to opasno.
Politika je i uzrok i posledica toga.
Taj primitivizam izabere neku vlast.
A onda ta vlast na raznim mestima u društvu postavlja svoje ljude ne po znanju i kvalifikacijama nego po
podobnosti, onda svi ti ljudi u raznim porama društva se šire, zovu slične sebi da im budu saradnici i radnici...
Suštinski, na delu je kriterijum gluposti, koji se umnožava i širi po sistemu spojenih sudova.
Od kulture do poljoprivrede, ili od čega god do čega god... postane kuriozitet ako iko išta zna i još veći ako
opstane tu gde je u trenutku kad se otkrije da nešto zna.
Pošast zvana vladavina gluposti zahvata sve, sve se odražava jedno u drugom, i tako u raznim oblastima.
I mi tonemo...
Pokušavamo da izmajmuniišemo nešto, da nešto uradimo, da izronimo i uzmemo vazduha.
Ali bez znanja, kriterijuma, vrednosnog sistema ne znam gde ćemo dospeti.
Po prirodi stvari, ja neću još dugo ovde biti.
Biću opravdano odsutan.
Ne zavidim onima koji ostaju.
Hvala, Điđo! Volim što si još uvek sa nama...
Justejn Gorder: "Svet srlja u propast"
Justejn Gorder
Slavni norveški pisac, autor romana "Baš kako treba", kaže:
"Mi danas živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju"
To je, kako Gorder navodi u podnaslovu knjige, „Mala priča o skoro svemu“.
Glavni junak romana je Albert, čovek koji nakon bolnog saznanja da mu se bliži kraj, odlazi u svoju kolibu
okruženu prirodom i razmišlja o nekim važnim, suštinskim pitanjima, pokušavajući da shvati i razume smisao
svog postojanja na Zemlji.
„Baš kako treba“ je, pre svega, jedna dirljiva i duboka ljubavna priča, ali i filozofski roman o čoveku i njegovoj
ulozi u ovom našem zagonetnom univerzumu, o kosmičkim tajnama i čudima koja navode na mnoga pitanja,
ali nam daju i odgovore koje, možda, nismo u stanju da vidimo i prepoznamo.
Vaš glavni junak razmišlja o kosmosu, o tome kako je nastao ovaj svet, navodeći nas da se zajedno s
njim čudimo univerzumu radoznalo poput deteta. A onda, kada zaklopimo knjigu, uključimo televizor,
prelistamo dnevnu štampu, ili pregledamo vesti na internetu, magija nestaje.
Sve se odjednom pretvara u neku besmislenu smešu informacija koje potpuno zamagljuju suštinu o
kojoj govori Albert.
Kako Vi vidite današnji svet, kako biste opisali sve ono s čime se danas kao civilizacija suočavamo?
— Ova knjiga predstavlja jedno razmišljanje, jednu refleksiju. Mi danas retko kada zastajemo da razmislimo
o životu, o življenju. I zaista je premalo tišine u našem životu. Zaokupljaju nas sitnice i nebitne stvari, oduzimajući
nam pažnju, a svet u kojem živimo, naša planeta, istovremeno, ima velikih problema zbog štete koju joj nanosimo.
Najveći izazov današnjice jeste pitanje kako sačuvati životni osnov na ovoj planeti...
Naša Zemlja se nalazi u takozvanoj Zlatokosinoj zoni, u kojoj je sve baš kako treba za nastanak života.
Ta ravnoteža, koja je uspostavljana pet milijardi godina, veoma je ranjiva, a mi je remetimo.
Remetimo, pre svega, kruženje ugljenika na planeti.
I uopšte nije preterano reći da smo svoju planetu načinili bolesnom...
* U novoj knjizi donosite priču o životu, smrti, ljubavi i pitate se postoji li viši smisao egzistencije...
- Takva pitanja, zapravo, i dalje svi postavljaju, mada se često čini da smo kao mravi koji puze po
svojim urbanim okruženjima i retko kad odstupaju makar za korak da bi razmislili o tome šta znači biti čovek.
Pred kraj knjige, Albert i njegova supruga Ejrin razmenjuju dirljive SMS poruke u kojima bodre jedno
drugo za težak period koji ih čeka. Savremena tehnologija se u ovom Vašem romanu koristi „baš kako treba“,
samo u funkciji pomoćnog sredstva u stvarnom životu, a ne kao nešto što nas od njega udaljava.
Da li razmišljate o svetu koji se izgubio u sajber-prostoru, kako se ta vrsta stvarnosti uklapa u pitanja na koja
tražite odgovore u ovom romanu?
Svet izgubljen u sajber prostoru
— Ta SMS prepiska na kraju je suštinski važna u ovoj priči, kada je reč o tehnici naracije. Ejrin je u Australiji, Albert je u
Norveškoj. Ona je na drugoj strani planete, na drugoj strani dana u odnosu na njega. To stvara jednu ogromnu razdaljinu
u svakom smislu.
A onda se kod Alberta, osamljenog u brvnari, pojavljuje jedna misteriozna osoba, veoma važna za njega.
Albert se pita zašto je taj čovek tu, zašto je došao u cik zore, a SMS prepiska s Ejrin daje mu odgovor na to pitanje.
Mene fascinira to što s ovim aparatima, smartfonima, uz pomoć interneta, imamo pristup celokupnom ljudskom iskustvu.
S tim telefonima potrebna nam je sekunda da dopremo do nekoga u Kini, ili Australiji. I moguće je dobiti poruku od nekoga
s druge strane planete. A ako u toj poruci piše da je neko u opasnosti, u mogućnosti smo da spasemo tu osobu na drugoj
strani planete.
U ovoj priči ta SMS prepiska ima veliko dramsko značenje.
Mnogi čitaoci su mi rekli da se sećaju trenutka kada su zaplakali čitajući ovu priču, a to je upravo kada su čitali Ejrinin SMS.
* Pišete da jedino naš mozak nije "baš kako treba", jer vidimo "predaleko i preduboko"...
- Možda je naš um sposoban da spozna previše, jer je za tu veliku spoznaju vezan i bol.
Živimo sa svešću o smrti i ta svest je cena koju plaćamo.
Ne možemo spoznati neverovatno čudo življenja i sveta, a bez saznanja da će se ono završiti.
U tome počiva jedinstvenost ljudske svesti, a to je spoznajni bol.
* Da li je danas svet "baš kako treba"?
- Ne.
Živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju.
Pročitao sam "Sofijin svet" povodom 20. godišnjice od objavljivanja, i šokirao se!
Shvatio sam da u tom tekstu nema najvažnijeg filozofskog pitanja današnjice:
kako očuvati životni osnov na ovoj planeti?
"Bio sam samo porodični čovek, vreme mahom provodio sa suprugom, decom, a imam i pet unučića.
Moj sin danas ima 40 godina, moram da se setim da mu posle pošaljem poruku" - kaže Gorder na početku
razgovora.
Svako poštovanje, J. Gorder!
gde god da se nađemo, u neizvesnosti i neveri u lepšu budućnost, lakše bude
ako se okrenemo ljudima sa plemenitim sadržajem u sebi i zatražimo njihovo
mišljenje...
Da vidimo šta kažu naši eminentni savremenici...
Srdjan Karanović - jedan od najvećih srpskih reditelja
"Ja neću još dugo ovde biti, ali ne zavidim onima koji ostaju"...
"Prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava, džungli smicalica
i siromaštva, džungli budževina... Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz"... kaže za "POP & Kulturu" jedan
od najvećih srpskih reditelja.
U čemu mi to danas živimo?
- Teško pitanje - i mučno.
- Da nije toliko tužno i mučno, bila bi vesela tragikomedija.
Ali je tužno i mučno.
I postaje sve tužnije i sve mučnije.
Moždaja to govorim i s obzirom na moje godine i činjenicu da već deset godina ne radim.
A prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava,
džungli smicalica i siromaštva, džungli budževina...
Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz.
Plašim se da sve više bespovratno tonemo u jedan opšti primitivizam, a i u istoriji, i u iskustvu i u teoriji
je opšte poznato koliko je to opasno.
Politika je i uzrok i posledica toga.
Taj primitivizam izabere neku vlast.
A onda ta vlast na raznim mestima u društvu postavlja svoje ljude ne po znanju i kvalifikacijama nego po
podobnosti, onda svi ti ljudi u raznim porama društva se šire, zovu slične sebi da im budu saradnici i radnici...
Suštinski, na delu je kriterijum gluposti, koji se umnožava i širi po sistemu spojenih sudova.
Od kulture do poljoprivrede, ili od čega god do čega god... postane kuriozitet ako iko išta zna i još veći ako
opstane tu gde je u trenutku kad se otkrije da nešto zna.
Pošast zvana vladavina gluposti zahvata sve, sve se odražava jedno u drugom, i tako u raznim oblastima.
I mi tonemo...
Pokušavamo da izmajmuniišemo nešto, da nešto uradimo, da izronimo i uzmemo vazduha.
Ali bez znanja, kriterijuma, vrednosnog sistema ne znam gde ćemo dospeti.
Po prirodi stvari, ja neću još dugo ovde biti.
Biću opravdano odsutan.
Ne zavidim onima koji ostaju.
Hvala, Điđo! Volim što si još uvek sa nama...Justejn Gorder: "Svet srlja u propast"
Justejn Gorder
Slavni norveški pisac, autor romana "Baš kako treba", kaže:
"Mi danas živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju"
To je, kako Gorder navodi u podnaslovu knjige, „Mala priča o skoro svemu“.
Glavni junak romana je Albert, čovek koji nakon bolnog saznanja da mu se bliži kraj, odlazi u svoju kolibu
okruženu prirodom i razmišlja o nekim važnim, suštinskim pitanjima, pokušavajući da shvati i razume smisao
svog postojanja na Zemlji.
„Baš kako treba“ je, pre svega, jedna dirljiva i duboka ljubavna priča, ali i filozofski roman o čoveku i njegovoj
ulozi u ovom našem zagonetnom univerzumu, o kosmičkim tajnama i čudima koja navode na mnoga pitanja,
ali nam daju i odgovore koje, možda, nismo u stanju da vidimo i prepoznamo.
Vaš glavni junak razmišlja o kosmosu, o tome kako je nastao ovaj svet, navodeći nas da se zajedno s
njim čudimo univerzumu radoznalo poput deteta. A onda, kada zaklopimo knjigu, uključimo televizor,
prelistamo dnevnu štampu, ili pregledamo vesti na internetu, magija nestaje.
Sve se odjednom pretvara u neku besmislenu smešu informacija koje potpuno zamagljuju suštinu o
kojoj govori Albert.
Kako Vi vidite današnji svet, kako biste opisali sve ono s čime se danas kao civilizacija suočavamo?
— Ova knjiga predstavlja jedno razmišljanje, jednu refleksiju. Mi danas retko kada zastajemo da razmislimo
o životu, o življenju. I zaista je premalo tišine u našem životu. Zaokupljaju nas sitnice i nebitne stvari, oduzimajući
nam pažnju, a svet u kojem živimo, naša planeta, istovremeno, ima velikih problema zbog štete koju joj nanosimo.
Najveći izazov današnjice jeste pitanje kako sačuvati životni osnov na ovoj planeti...
Naša Zemlja se nalazi u takozvanoj Zlatokosinoj zoni, u kojoj je sve baš kako treba za nastanak života.
Ta ravnoteža, koja je uspostavljana pet milijardi godina, veoma je ranjiva, a mi je remetimo.
Remetimo, pre svega, kruženje ugljenika na planeti.
I uopšte nije preterano reći da smo svoju planetu načinili bolesnom...
* U novoj knjizi donosite priču o životu, smrti, ljubavi i pitate se postoji li viši smisao egzistencije...
- Takva pitanja, zapravo, i dalje svi postavljaju, mada se često čini da smo kao mravi koji puze po
svojim urbanim okruženjima i retko kad odstupaju makar za korak da bi razmislili o tome šta znači biti čovek.
Pred kraj knjige, Albert i njegova supruga Ejrin razmenjuju dirljive SMS poruke u kojima bodre jedno
drugo za težak period koji ih čeka. Savremena tehnologija se u ovom Vašem romanu koristi „baš kako treba“,
samo u funkciji pomoćnog sredstva u stvarnom životu, a ne kao nešto što nas od njega udaljava.
Da li razmišljate o svetu koji se izgubio u sajber-prostoru, kako se ta vrsta stvarnosti uklapa u pitanja na koja
tražite odgovore u ovom romanu?
Svet izgubljen u sajber prostoru
— Ta SMS prepiska na kraju je suštinski važna u ovoj priči, kada je reč o tehnici naracije. Ejrin je u Australiji, Albert je u
Norveškoj. Ona je na drugoj strani planete, na drugoj strani dana u odnosu na njega. To stvara jednu ogromnu razdaljinu
u svakom smislu.
A onda se kod Alberta, osamljenog u brvnari, pojavljuje jedna misteriozna osoba, veoma važna za njega.
Albert se pita zašto je taj čovek tu, zašto je došao u cik zore, a SMS prepiska s Ejrin daje mu odgovor na to pitanje.
Mene fascinira to što s ovim aparatima, smartfonima, uz pomoć interneta, imamo pristup celokupnom ljudskom iskustvu.
S tim telefonima potrebna nam je sekunda da dopremo do nekoga u Kini, ili Australiji. I moguće je dobiti poruku od nekoga
s druge strane planete. A ako u toj poruci piše da je neko u opasnosti, u mogućnosti smo da spasemo tu osobu na drugoj
strani planete.
U ovoj priči ta SMS prepiska ima veliko dramsko značenje.
Mnogi čitaoci su mi rekli da se sećaju trenutka kada su zaplakali čitajući ovu priču, a to je upravo kada su čitali Ejrinin SMS.
* Pišete da jedino naš mozak nije "baš kako treba", jer vidimo "predaleko i preduboko"...
- Možda je naš um sposoban da spozna previše, jer je za tu veliku spoznaju vezan i bol.
Živimo sa svešću o smrti i ta svest je cena koju plaćamo.
Ne možemo spoznati neverovatno čudo življenja i sveta, a bez saznanja da će se ono završiti.
U tome počiva jedinstvenost ljudske svesti, a to je spoznajni bol.
* Da li je danas svet "baš kako treba"?
- Ne.
Živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju.
Pročitao sam "Sofijin svet" povodom 20. godišnjice od objavljivanja, i šokirao se!
Shvatio sam da u tom tekstu nema najvažnijeg filozofskog pitanja današnjice:
kako očuvati životni osnov na ovoj planeti?
"Bio sam samo porodični čovek, vreme mahom provodio sa suprugom, decom, a imam i pet unučića.
Moj sin danas ima 40 godina, moram da se setim da mu posle pošaljem poruku" - kaže Gorder na početku
razgovora.
Svako poštovanje, J. Gorder!
