Gedeon
Elita
- Poruka
- 15.387
Ово је занимљив чланак из "Лексикона српског средњег века", па га преносим:
АГИАЗМА - посуда за чување освећене воде и део црквеног мобилијара. Уобичајено, мада погрешно, назива се крстионица. У овој посуди чувала се, током године, вода освећена на Богојављење.
Према светоотачком учењу, та вода није била кварљива и
имала је чудотворна својства. Чин освећења, првобитно вршен на вечерњи уочи празника Богојављења, обухватао је од XIV века два водоосвећења: осим на вечерњи, које се обављало над агиазмом, још и на јутрењу, када се вршило освећење извора. Два водоосвећења прописују се и у српским типицима XIV века: архиепископа Никодима (1319), као и у Хиландарском типику из времена цара Душана. Они предвиђају да се у купељници вода освећује на навечерје Богојављења, након заамвоне молитве.
У припратама цркава сачували су се бројни примерци
средњовековних агиазми. То су камени полукружни
реципијенти са калотастим поклопцем, постављени на
ниском стубу. Вероватно најстарија агиазма, монументално замишљена (са балдахином) и делимично
остварена, налазила се пред западном фасадом Богородичине цркве у Студеници. Из раздобља XIII а нарочито XIV века сачувао се, у целини или деловима, знатан број ових посуда (Милешева, Хиландар, Сопоћани, Пећка патријаршија, Дечани, Лесново, Трескавац). Судећи по сачуваним примерима, оне су могле имати једноставан
клесани украс, најчешће у виду пластично изведених крстова. Мермерна агиазма кир Матеја из Марковог манастира редак је пример посуде са очуваним натписом (из 1393. године). У српским црквама средњега века агиазме су се по правилу налазиле на јужној страни припрате. С обзиром да се приликом чина водоосвећења евоцирало сећање на крштење Христово, живопис у том делу храма био је саображен овој тематици.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Максимовић, Историја примењене уметности код Срба (Камен), I том, Средњовековна
Србија, Београд 1977, 244; Пећка патријаршија, Београд 1990, 140-141 (В. Ј. Ђурић); Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 107-110.
АГИАЗМА - посуда за чување освећене воде и део црквеног мобилијара. Уобичајено, мада погрешно, назива се крстионица. У овој посуди чувала се, током године, вода освећена на Богојављење.
Према светоотачком учењу, та вода није била кварљива и
имала је чудотворна својства. Чин освећења, првобитно вршен на вечерњи уочи празника Богојављења, обухватао је од XIV века два водоосвећења: осим на вечерњи, које се обављало над агиазмом, још и на јутрењу, када се вршило освећење извора. Два водоосвећења прописују се и у српским типицима XIV века: архиепископа Никодима (1319), као и у Хиландарском типику из времена цара Душана. Они предвиђају да се у купељници вода освећује на навечерје Богојављења, након заамвоне молитве.
У припратама цркава сачували су се бројни примерци
средњовековних агиазми. То су камени полукружни
реципијенти са калотастим поклопцем, постављени на
ниском стубу. Вероватно најстарија агиазма, монументално замишљена (са балдахином) и делимично
остварена, налазила се пред западном фасадом Богородичине цркве у Студеници. Из раздобља XIII а нарочито XIV века сачувао се, у целини или деловима, знатан број ових посуда (Милешева, Хиландар, Сопоћани, Пећка патријаршија, Дечани, Лесново, Трескавац). Судећи по сачуваним примерима, оне су могле имати једноставан
клесани украс, најчешће у виду пластично изведених крстова. Мермерна агиазма кир Матеја из Марковог манастира редак је пример посуде са очуваним натписом (из 1393. године). У српским црквама средњега века агиазме су се по правилу налазиле на јужној страни припрате. С обзиром да се приликом чина водоосвећења евоцирало сећање на крштење Христово, живопис у том делу храма био је саображен овој тематици.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Максимовић, Историја примењене уметности код Срба (Камен), I том, Средњовековна
Србија, Београд 1977, 244; Пећка патријаршија, Београд 1990, 140-141 (В. Ј. Ђурић); Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 107-110.
