(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
UPOZORENJE: TEKST JE DUG…..
ŠTA JE SNAGA….OVO….
Da li je belo jača, snažnija boja od crnog? Mislim da jeste…
Na samom kraju avgusta meseca ove godine, baš onog dana kada mi je bila potrebna prva priča ili pesma, mojih prijatelja, reči u kojima ću se skriti kada nisam pod okriljem ljubavi porodice….ostah bez brata. I kao što je sve u vezi sa njim totalno suprotno od mene…a mene dovoljno znate iz ove moje knjigice….ne pronalazim reči a moram ….on je moja rak rana….dovoljno reči……
Dok je vozio na groblje, muž mi reče da nismo napisali govor. Rekoh, ja ću to iz glave reći. Pogleda me iskosa I odćuta…..zna on da mogu....a ja znam da moram. Malo familije koju sam ja tešila, nema čitulje iz opravdanih razloga….Maca je sve odradio sklanjajući me, deca takodje ostavljajući mi prostor za moju samoću….posao nije trpeo …samo sam bila dekoncentrisana I dosta sporija I naravno niko nije znao osim familije. Moj način. Završilo se zvanje telefonom, odlasci….beli prozor….čeka nekog drugog…..
“Hodeći ovom zemljom svi ostavljamo tragove. Dobri ili loši, tek naši su. Po njima koračaju oni koji dolaze iza nas. Najsvetliji trag koji je moj brat ostavio iza sebe je njegova ćerka koju posle 14 godina pronadjosmo. Brate, hvala ti I počivaj u miru.”
Na samom kraju ceremonije stiže I tetkina hrabra devojka u pratnji majke. Prethodnog dana, kada smo znali vreme kremacije, javila sam snaji pa neka odluči da li će doći ili ne. Mislila sam da će ako dolazi, doći sama ali Malena je insistirala da prisustvuje te me je snaja pitala za savet šta da učini jer kapela sigurno nije mesto gde dete treba da upozna rodbinu, a vala nije ni vreme. Zato smo se organizovali, posklanjali obaveze, I istog popodneva one su došle kod nas bar da dete nas, najbliže, upozna u normalnom okruženju. Sačekala sam ih kod kapije I samo raširila ruke…..ona je uplivala u zagrljaj….samo tako…..kao da je oduvek tu. Cic I Maki….samo su je zagrlili….prosto....jednostavno….kao da je došla sa letovanja. Maca je otvorio vrata kuće I MMM su jurnuli lajući….Meš je jurio Šašu ljubomorno je terajući od pridošlica a Maza je koristila pometnju I prišla da se upozna. Od tada, Malena je obožavana I nigde ne može da mrdne bez kereće pratnje….osim kad ja kuvam…MMM tada….skupljaju znanje. Sate su proveli kod nas. Mi odrasli pričajući u prizemlju dok su deca išla gore-dole u pratnji pasa. Ostao je stan za koji snaja nije ni znala da postoji….jedan od razloga što smo žurili da ih nadjemo jer moj brat je živeo sam I plašili smo se da se neko ne useli….obzirom na ljude sa kojima se družio. Kada me je pozvala na broj koji sam ostavila…..rekla sam šta je sa ocem njenog deteta, da je u komi I rekla za stan I izrazila nadu da bi svi želeli da se upoznamo. Došla je sama kod nas…..lepa, mlada žena, profesorka u srednjoj školi. Imala je po sopstvenom priznanju užasnu tremu. Cic je otišla da je doveze….snaja kaže da čim je videla Cic znala je da je to osoba koja je čeka….liči na njenu ćerku. Dok je trajala agonija nju smo poštedeli ….mi smo o svemu brinuli….nema smisla, tolike godine je bez pomoći mog brata….vala I sad može da bude bez tog opterećenja. Malena je jedini naslednik stana…bar nešto da dobije od oca….odnosno od očeve familije. A ona, Malena, je najveći deo vremena bila na spratu sa sestrom I bratom…..posle 14 godina dobiješ velikog brata I veliku sestru I oni te tetoše, ugadjaju, imaju pse, motor, kola, sestra garderobu I million drugih jako interesantnih stvari…sve što jedna devojčica te starosti želi. Cic se topila….oke su joj sijale I osmeh nije silazio sa lica. Maki….muško ko muško….samo osmejak na licu I one oči k’o na zejtin ga odaju…..veliki brat koji je obećao da će je voziti I da će je obučavati da bezbedno vozi skuter kada ga bude imala. Pa ćerina soba….prava ženska u toplim tonovima I bezbroj džidža-bidža…..neće dete da izadje. Pa FB, pa pokazuje drugarice. Kad je rekla da igra folklor već dugo svi pogledaše u mene…tetkino dete….pravi nekakav nakit od perlica I koječega I kaže da će Cic da napravi nešto posebno….samo škljoca onim mobilnim…..kreativnost….i dobar je djak. Ni malo lak I lagodan život od nje je načinio skromnu, kulturnu osobu ali bistru, brzomisleću, organizovanu I uvek je nekako vodja ekipe…sve je to Cic saznala iz razgovora pažljivo postavljajući pitanja da je ne prepadne….ni nalik devojčicama sa golim stomacima I izblajhanim kosama u ekstra mini šorcićima …..svaka čast majci što je sama odgajila. Naravno da sam to I rekla…za lepe reči rečene od srca uvek je mesto I vreme. .Smeh se orio sa sprata, veseli glasovi su odzvanjali...MMM samo trče da se maze I da žickaju grickalice….a nama puna srca….puna kuća ljudi sa punim srcem iako je sutra sahrana. Niko decu nije sputavao….pa tolike godine čekaju da se upoznaju. Snajka I Malena su nas I tražile ali nisu znale moje udato prezime kako ta;no glasi te je potraga bila neuspešna…..a mi smo molili mog brata I oca…I deca su molila ujaka…..tajac….muk…tolike godine ćutanja….zato su tog popodneva smeh I sreća carovali. Iskreno, pribojavali smo se kako će naša deca da je prihvate jer ipak je velika razlika u godinama….ali strah je bio bezrazložan….I nikome nije palo na pamet da ta mlada srca stišava….. bem ti život I sebičluk I laži…...mrzim to….patološki mrzim.
Hrabrost je ogromna ući u kapelu I odati počast ….nepoznatom čoveku, biološkom ocu, a imati tako malo godina. Položila je dve bele ruže ispred sanduka. Došle su do nas jer su jedino nas I poznavale…. Malena je počela da plače…..majka je izvela napolje. Cic je prišla I podigla bele ruže stavljajući ih pored naše suze na kovčeg.
Znajući moju malobrojnu rodbinu, veliki deo je razasut po belome svetu, istrčala sam iz kapele da branim Malenu I njenu majku od iznenadnog izliva emocija,kojima je ruku na srce, sklona moja familija. Tu odbranu sam obećala snajki….Tetkino je sedela na zidiću suznih očiju, mati kraj nje stoji I priča joj. Kako je videla da prilazim tako je sišla sa tog zida….kultura čak I u ovakvom stresu. Naravno da sam to primetila I bi mi jako drago zbog tog nesvesno iskazanog poštovanja I naravno da ništa nisam rekla…..samo sam je pomazila po dugoj kosi I na uvo joj šapnula “tetkina hrabra devojka”. Tetke, baba-strine….ruke pružene prema Malenoj I preterano mnogo reči u više glasova…previše…previše svega I za odraslog a kamoli za Malenu. Uspela sam da ih obe izvučem strogo se obraćajući familiji I da ih predam Cic I Makiju koji su bili zaduženi da njih dve odvezu do restorana. A tamo, sam ja sedela sa mojom familijom za jednim dugačkim stolom a za drugim Maca, deca, snajka, Malena, komšije I prijatelji. Posle toga smo svi otišli kod nas kući. Niko više nije jurio za Malenom…snajki nisu postavljali neugodna pitanja, bili su baš fini ..moji kažu da nisu smeli od mene….svašta.
Da li je belo jača, snažnija boja od crnog? Mislim da jeste…sada sam sigurna da jeste
PS Ovo nije bilo ni malo lako napisati......bar meni…i stilski nije baš najbolje.....prvi put sam prava tetka....samo mi treba zagrljaj
..
