- Poruka
- 20.959
Na današnji dan se svake godine slavi u celom svetu Svetski dan pozorišta.
Tradicionalno se tom prilikom objavljuje poruka koju uvek piše istaknuta, svetski značajna pozorišna ličnost.
Da vidimo ko su bili autori tih važnih poruka koje se čitaju u celom svetu, povodom Svetskog dana pozorišta
unazad desetak godina:
spaja ljude, inspiriše, otkriva istine i istražuje ljudsko iskustvo, nose jedinstvene perspektive autora i odražavaju
njihove umetničke vizije. Svaka poruka reflektuje jedinstvenu perspektivu autora, ali zajedno ističu važnost pozorišta
kao umetničke forme koja je večna, neustrašiva i duboko humana.
Suštine poruka bi bile da snaga pozorišta može i trebada menja svet, jer mnogi autori naglašavaju kako pozorište
može i treba da bude alat za društvenu promenu i suočavanje sa važnim pitanjima; da pozorište povezuje ljude,
jer briše granice među njima, kulturama i nacijama, stvarajući univerzalni jezik razumevanja; da u potorištu obitava
autentičnost i istina, jer je ono često mesto gde se ogledaju najdublje emocije i suštinske istine o ljudskom postojanju,
ali se u porukama često govori o izazovima s kojima se suočava umetnost, ustvari o njenoj neverovatnoj otpornosti i
sposobnosti da opstaje.
Poruka za Svetski dan pozorišta 27. mart 2025. godine
napisao je i objavioTeodoros Terzopulos, pozorišni
reditelj i pedagog iz Grčke...
Evo poruke za današnji Svetski dan pozorišta u celosti:
"Može li pozorište da odgovori na poziv "upomoć" koje naše doba šalje u svetu osiromašenih građana,
zaključanih u ćelijama virtuelne stvarnosti, ukopanih u privatnost koja ih guši? U svetu robotizovanih
života unutar totalitarnog sistema kontrole i represije koji obuhvata svaki aspekt naše stvarnosti?
Da li je pozorištu stalo do ekološkog uništenja, globalnog zagrevanja, masovnog gubitka biodiverziteta,
zagađenja okeana, topljenja glečera, šumskih požara i ekstremnih vremenskih nepogoda?
Može li pozorište da postane aktivan deo ekosistema?
Pozorište već godinama svedoči uticaju čoveka na planetu, ali ne nalazi način da se suoči sa ovim
problemom.
Da li je pozorište zabrinuto zbog stanja svesti koju oblikuje XXI vek u kom se ljudima manipuliše zbog
političkih i ekonomskih interesa, uz pomoć medija i kompanija koje oblikuju mišljenje? Društvene mreže,
koliko god da olakšavaju komunikaciju, postale su alibi za interakciju, jer omogućavaju sigurnu udaljenost
od Drugog. Sveprisutan osećaj straha od Drugog, drugačijeg, stranog, dominira našim mislima i delima.
Može li pozorište da postane radionica u kojoj nastaje suživot različitog, bez ignorisanja traume koja krvari?
Ova trauma nas poziva da rekonstruišemo Mit. A rečima Hajnera Milera: „Mit je gomila, mašina kojoj uvek
može da uključi nove i drugačije mašine. On prenosi energiju sve dok rastuća brzina ne rasprši kulturno
polje.“ A ja bih dodao i polje varvarstva.
Mogu li reflektori pozorišta da osvetle društvenu traumu, umesto što obmanjujuće osvetljavaju samo sebe?
Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, jer pozorište postoji i traje zahvaljujući pitanjima bez odgovora.
Ova pitanja pokreće Dionis koji prolazi kroz svoje rodno mesto, orkestar antičkog pozorišta, i nastavlja tiho
izbegličko putovanje kroz pejzaže rata i danas, na Svetski dan pozorišta.
Pogledajmo u oči Dionisu, ekstatičnom bogu pozorišta i mita, koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost,
detetu dvoje roditelja – Zevsa i Semele – izrazu fluidnih identiteta, ženskog i muškog, gneva i blagosti,
božanskog i životinjskog, na međi ludila i razuma, reda i haosa, akrobati na granici života i smrti. Dionis
postavlja suštinsko ontološko pitanje – „O čemu se ovde zapravo radi?“ – koje podstiče stvaraoce na sve
dublje istraživanje korena mita i mnogostrukih dimenzija ljudske zagonetke.
Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke
odgovornosti, kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka."
Tradicionalno se tom prilikom objavljuje poruka koju uvek piše istaknuta, svetski značajna pozorišna ličnost.
Da vidimo ko su bili autori tih važnih poruka koje se čitaju u celom svetu, povodom Svetskog dana pozorišta
unazad desetak godina:
- 2015. Krzysztof Warlikowski – pozorišni reditelj (Poljska)
- 2016. Anatolij Vasiljev – pozorišni reditelj i profesor (Rusija)
- 2017. Izabel Iper – filmska i pozorišna glumica (Francuska)
- 2018. Sajmon Mekbarni – glumac, pisac i reditelj (Velika Britanija)
- 2019. Carlos Celdrán – pozorišni reditelj i dramaturg (Kuba)
- 2020. Šahid Nadim – dramaturg (Pakistan)
- 2021. Helen Miren – filmska i pozorišna glumica (Velika Britanija)
- 2022. Peter Sellars – pozorišni reditelj (SAD)
- 2023. Samiha Ayoub – pozorišna i filmska glumica (Egipat)
- 2024. Yoshi Oida – glumac, reditelj i pisac (Japan)
- 2025. Theodoros Terzopoulos – pozorišni reditelj i pedagog (Grčka)
spaja ljude, inspiriše, otkriva istine i istražuje ljudsko iskustvo, nose jedinstvene perspektive autora i odražavaju
njihove umetničke vizije. Svaka poruka reflektuje jedinstvenu perspektivu autora, ali zajedno ističu važnost pozorišta
kao umetničke forme koja je večna, neustrašiva i duboko humana.
Suštine poruka bi bile da snaga pozorišta može i trebada menja svet, jer mnogi autori naglašavaju kako pozorište
može i treba da bude alat za društvenu promenu i suočavanje sa važnim pitanjima; da pozorište povezuje ljude,
jer briše granice među njima, kulturama i nacijama, stvarajući univerzalni jezik razumevanja; da u potorištu obitava
autentičnost i istina, jer je ono često mesto gde se ogledaju najdublje emocije i suštinske istine o ljudskom postojanju,
ali se u porukama često govori o izazovima s kojima se suočava umetnost, ustvari o njenoj neverovatnoj otpornosti i
sposobnosti da opstaje.
Poruka za Svetski dan pozorišta 27. mart 2025. godine
napisao je i objavioTeodoros Terzopulos, pozorišni
reditelj i pedagog iz Grčke...
Evo poruke za današnji Svetski dan pozorišta u celosti:
"Može li pozorište da odgovori na poziv "upomoć" koje naše doba šalje u svetu osiromašenih građana,
zaključanih u ćelijama virtuelne stvarnosti, ukopanih u privatnost koja ih guši? U svetu robotizovanih
života unutar totalitarnog sistema kontrole i represije koji obuhvata svaki aspekt naše stvarnosti?
Da li je pozorištu stalo do ekološkog uništenja, globalnog zagrevanja, masovnog gubitka biodiverziteta,
zagađenja okeana, topljenja glečera, šumskih požara i ekstremnih vremenskih nepogoda?
Može li pozorište da postane aktivan deo ekosistema?
Pozorište već godinama svedoči uticaju čoveka na planetu, ali ne nalazi način da se suoči sa ovim
problemom.
Da li je pozorište zabrinuto zbog stanja svesti koju oblikuje XXI vek u kom se ljudima manipuliše zbog
političkih i ekonomskih interesa, uz pomoć medija i kompanija koje oblikuju mišljenje? Društvene mreže,
koliko god da olakšavaju komunikaciju, postale su alibi za interakciju, jer omogućavaju sigurnu udaljenost
od Drugog. Sveprisutan osećaj straha od Drugog, drugačijeg, stranog, dominira našim mislima i delima.
Može li pozorište da postane radionica u kojoj nastaje suživot različitog, bez ignorisanja traume koja krvari?
Ova trauma nas poziva da rekonstruišemo Mit. A rečima Hajnera Milera: „Mit je gomila, mašina kojoj uvek
može da uključi nove i drugačije mašine. On prenosi energiju sve dok rastuća brzina ne rasprši kulturno
polje.“ A ja bih dodao i polje varvarstva.
Mogu li reflektori pozorišta da osvetle društvenu traumu, umesto što obmanjujuće osvetljavaju samo sebe?
Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, jer pozorište postoji i traje zahvaljujući pitanjima bez odgovora.
Ova pitanja pokreće Dionis koji prolazi kroz svoje rodno mesto, orkestar antičkog pozorišta, i nastavlja tiho
izbegličko putovanje kroz pejzaže rata i danas, na Svetski dan pozorišta.
Pogledajmo u oči Dionisu, ekstatičnom bogu pozorišta i mita, koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost,
detetu dvoje roditelja – Zevsa i Semele – izrazu fluidnih identiteta, ženskog i muškog, gneva i blagosti,
božanskog i životinjskog, na međi ludila i razuma, reda i haosa, akrobati na granici života i smrti. Dionis
postavlja suštinsko ontološko pitanje – „O čemu se ovde zapravo radi?“ – koje podstiče stvaraoce na sve
dublje istraživanje korena mita i mnogostrukih dimenzija ljudske zagonetke.
Potrebni su nam novi narativni putevi, usmereni ka negovanju sećanja i oblikovanju nove moralne i političke
odgovornosti, kako bismo izašli iz višestruke diktature savremenog srednjeg veka."
Poslednja izmena:
