Ponekad na gledaoce pozorišnih drama najsnažniji utisak ne ostavljaju ni glumci, ni scenografija,
ni režija, nego - muzika.
U predstavi "Sto minuta" muzika jeste bila inspiracija i za maga pozorišta kakav je bio Tomaž Pandur,
iako je on tvrdio da je pri stvaranju predstave materijal crpeo iz romana "Braća Karamazovi"...
Gledalac je svakako predstavu doživeo udaljenu od književne teme, iako se neke naznake mogle
uočiti. Sama predstava je vođena muzikom Riharda Horovica i ona je diktirala raspoloženje od samog
početka predstave. Ponekad je kreirala atmosferu otuđenosti, samoće, nemogućnosti ljudske
komunikacije... Muzika Horovica je slikala reč i samo naizgled davala nadu, a u biti ostavila gorak
ukus spoznaje gubitka i strahote propasti. Prolomima muzike, Horovic je utiskivao adrenalin u biće
svakog posmatrača.
Tomaž Pandur je uloge podelio Goranu Šušljiku (Ivan), Liviu Badurini (Aljoša), Sebastijanu Kakači
(Dmitrij), Olgi Pakalović (sretna i uslišena Liza), Hristini Popović (ženska ikona), Vesni Milek
(razuzdana i ponižena žena), sve različita lica iste prirode Žene...
Najatraktivnija uloga je pripala balerini Sonji Vukićević. Pre će biti da je ona sama, po svom običaju,
uzela ulogu i od nje napravila atrakciju... U predstavi je ona oličenje potrošenih žena, ljubavnica,
majki, ona je u ovoj predstavi Rusija sama...
Na kraju predstave Sonja igra smrt Labuda i ta igra predstavlja najemotivniji prizor predstave...
Na staklenoj pozornici odozdo osvetljenoj neonskim cevima, a u dubini omeđanoj kvrgavim zidom,
koji aktere zatvara unutar njihove svesti ma u kom se vremenu našli, igra umirući Labud okružen
braćom odevenim u pačke...
Ruke balerine su labudova krila, a ruke Sonje Vukićević su apsolutno labudova krila u najboljem
izdanju... Telo je, međutim, već potrošeno, dalo je svoje i ono je onaj potresni kontrast krilima
koja neće poleteti. A na nogama joj vojničke čizme... Groteskno i potresno izgledaju drhtaji umiruće
ptice, poslednji trzaji bića koje nas gleda onim razrogačenim zelenim očima Sonje Vukićević.
Oko Labuda za to vreme stoje braća. Kada Labud umre, braća svoje pačke poležu kao vence na
umrlo telo... na mrtvu Rusiju, na mrtvu Evropu... Sve te smrti se dešavaju uz muziku Čajkovskog,
koja udara najvećim decibelima koju ljudsko uvo i svest mogu podneti.
Pandurov teatar nas je uveo u svoj svet enigmatskim tekstom:
"Velika soba. Puno ljudi. Svih vrsta. Svi su stigli u istu zgradu u, manje-više, isto vreme.
I svi su bili slobodni. I svi su sebi postavljali isto pitanje: "Šta je iza zavese?"
Ovog puta, to je "Sto minuta" u kojima živi i propada Stari kontinent... Dilema koja prožima
sve prisutne je pitanje da li je Bog prisutan, ili ne, gledajući strašnu ljudsku snagu, istu
onu koja će zavitlati sekiru kroz vreme i one koji će ljubeći bližnjeg, jurodivom ljubavlju
žrtve, oprostiti mučitelju...
ni režija, nego - muzika.
U predstavi "Sto minuta" muzika jeste bila inspiracija i za maga pozorišta kakav je bio Tomaž Pandur,
iako je on tvrdio da je pri stvaranju predstave materijal crpeo iz romana "Braća Karamazovi"...
Gledalac je svakako predstavu doživeo udaljenu od književne teme, iako se neke naznake mogle
uočiti. Sama predstava je vođena muzikom Riharda Horovica i ona je diktirala raspoloženje od samog
početka predstave. Ponekad je kreirala atmosferu otuđenosti, samoće, nemogućnosti ljudske
komunikacije... Muzika Horovica je slikala reč i samo naizgled davala nadu, a u biti ostavila gorak
ukus spoznaje gubitka i strahote propasti. Prolomima muzike, Horovic je utiskivao adrenalin u biće
svakog posmatrača.
Tomaž Pandur je uloge podelio Goranu Šušljiku (Ivan), Liviu Badurini (Aljoša), Sebastijanu Kakači
(Dmitrij), Olgi Pakalović (sretna i uslišena Liza), Hristini Popović (ženska ikona), Vesni Milek
(razuzdana i ponižena žena), sve različita lica iste prirode Žene...
Najatraktivnija uloga je pripala balerini Sonji Vukićević. Pre će biti da je ona sama, po svom običaju,
uzela ulogu i od nje napravila atrakciju... U predstavi je ona oličenje potrošenih žena, ljubavnica,
majki, ona je u ovoj predstavi Rusija sama...
Na kraju predstave Sonja igra smrt Labuda i ta igra predstavlja najemotivniji prizor predstave...
Na staklenoj pozornici odozdo osvetljenoj neonskim cevima, a u dubini omeđanoj kvrgavim zidom,
koji aktere zatvara unutar njihove svesti ma u kom se vremenu našli, igra umirući Labud okružen
braćom odevenim u pačke...
Ruke balerine su labudova krila, a ruke Sonje Vukićević su apsolutno labudova krila u najboljem
izdanju... Telo je, međutim, već potrošeno, dalo je svoje i ono je onaj potresni kontrast krilima
koja neće poleteti. A na nogama joj vojničke čizme... Groteskno i potresno izgledaju drhtaji umiruće
ptice, poslednji trzaji bića koje nas gleda onim razrogačenim zelenim očima Sonje Vukićević.
Oko Labuda za to vreme stoje braća. Kada Labud umre, braća svoje pačke poležu kao vence na
umrlo telo... na mrtvu Rusiju, na mrtvu Evropu... Sve te smrti se dešavaju uz muziku Čajkovskog,
koja udara najvećim decibelima koju ljudsko uvo i svest mogu podneti.
Pandurov teatar nas je uveo u svoj svet enigmatskim tekstom:
"Velika soba. Puno ljudi. Svih vrsta. Svi su stigli u istu zgradu u, manje-više, isto vreme.
I svi su bili slobodni. I svi su sebi postavljali isto pitanje: "Šta je iza zavese?"
Ovog puta, to je "Sto minuta" u kojima živi i propada Stari kontinent... Dilema koja prožima
sve prisutne je pitanje da li je Bog prisutan, ili ne, gledajući strašnu ljudsku snagu, istu
onu koja će zavitlati sekiru kroz vreme i one koji će ljubeći bližnjeg, jurodivom ljubavlju
žrtve, oprostiti mučitelju...
