Шта је Христос писао по прашини?
I
Ходите сада да присуствујемо једном величанственом призору да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божија, ко је извор радocти неисказане, оне радости којом су се радовали апостоли и мученици Христови.
Ходите и ви грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик који вас не осуђују, ходите под руку која вас милује и пред очи које плачу за вама. Ходите пред Цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он подели бесмртна племства, да вас обуче у царску порфиру, да вам стави венце царске на главе, да вас стави покрај Себе за трпезу заједно са анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите како Он, Свемилостиви, поступа са вама грешницима, да би радост обасјала срца ваша.
Једног јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму и храњаше гладне душе Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јн. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше речима боћанским као медом. И горчина многих огорчених душа и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под жарким сунцем. И ко зна докле би трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетио посустао од слушања лековите и чудесне Мудрости.
Али догоди с енешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно, дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кадгод се народ наслађава миром и хармонијом са Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са савезником својим, ђаволом, наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за њихвое тупе и јефтине душе.
Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него, довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и заглушујућом дреком. Ставише је пред Христа и викнуше: „Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеди да такве камењем убијамо. А, шта ти кажеш?“
Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у прикривању својих грехова. Преплашени народ раздвоји се у две лесе и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити овај језив град после онако благог времена. Јер, Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Дакле, Господ сејаше радост и весеље у сва срца и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни приваци, прваци у власти и безобразлуку, удараху као град по том усеву.
Било би умесно запитати: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ову жену? Зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20,10). Ваљда би то била прва жена грешница каменована њиховим рукама? Или прва крв просута на тлу њиховоме? Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочин акоји се кажњавају смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање, заиста не то. Него је доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености, они нису ишли за тим да смањују зло у свету, него да га повећавају. Једним ударом, они су хтели убити два живота: и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а, шта ти кажеш?
A шта ти велиш? Зшто га питају, када је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: „ово пак рекоше, кушајући Га да би Га имали зашто окривити“. Они су већ више пута дизали руке на Њега да га каменују, да га убију, али им се Он измицао или се бојаху народа, „јер га народ сматраше за пророка“. Но, сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту, пред самим храмом Соломоновим, у коме су се чувале таблице закона у Ковчегу завета, под сенком крила серафимских; и ту, пред огромним бројем народа, треба Он, Христос да каже нешто против Мојсијевог закона и њихова сврха је постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије Њега него њу каменовали, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве, него ли за Христа.
Зар не видите сада јасно, какав се таман и градоносан облак надвио над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни су очекивали једно од овога:
1) Или ће Господ, по Свом милосрђу, ослободити грешницу и тиме порећи закон,
2) Или ће пак одобрити закон и рећи: „чините онако како закон пише“ и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу.
У првом случају, Он би био осуђен на смрт. У другом случају, био би исмејан и поруган. Можда је у овој гомили било и таквих, који су са притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимала ловљењем туђих грехова у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророка беше слажа од сваке крви грешничке.
I
Ходите сада да присуствујемо једном величанственом призору да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божија, ко је извор радocти неисказане, оне радости којом су се радовали апостоли и мученици Христови.
Ходите и ви грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик који вас не осуђују, ходите под руку која вас милује и пред очи које плачу за вама. Ходите пред Цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он подели бесмртна племства, да вас обуче у царску порфиру, да вам стави венце царске на главе, да вас стави покрај Себе за трпезу заједно са анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите како Он, Свемилостиви, поступа са вама грешницима, да би радост обасјала срца ваша.
Једног јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму и храњаше гладне душе Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јн. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше речима боћанским као медом. И горчина многих огорчених душа и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под жарким сунцем. И ко зна докле би трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетио посустао од слушања лековите и чудесне Мудрости.
Али догоди с енешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно, дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кадгод се народ наслађава миром и хармонијом са Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са савезником својим, ђаволом, наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за њихвое тупе и јефтине душе.
Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него, довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и заглушујућом дреком. Ставише је пред Христа и викнуше: „Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеди да такве камењем убијамо. А, шта ти кажеш?“
Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у прикривању својих грехова. Преплашени народ раздвоји се у две лесе и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити овај језив град после онако благог времена. Јер, Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Дакле, Господ сејаше радост и весеље у сва срца и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни приваци, прваци у власти и безобразлуку, удараху као град по том усеву.
Било би умесно запитати: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ову жену? Зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20,10). Ваљда би то била прва жена грешница каменована њиховим рукама? Или прва крв просута на тлу њиховоме? Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочин акоји се кажњавају смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање, заиста не то. Него је доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености, они нису ишли за тим да смањују зло у свету, него да га повећавају. Једним ударом, они су хтели убити два живота: и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а, шта ти кажеш?
A шта ти велиш? Зшто га питају, када је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: „ово пак рекоше, кушајући Га да би Га имали зашто окривити“. Они су већ више пута дизали руке на Њега да га каменују, да га убију, али им се Он измицао или се бојаху народа, „јер га народ сматраше за пророка“. Но, сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту, пред самим храмом Соломоновим, у коме су се чувале таблице закона у Ковчегу завета, под сенком крила серафимских; и ту, пред огромним бројем народа, треба Он, Христос да каже нешто против Мојсијевог закона и њихова сврха је постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије Њега него њу каменовали, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве, него ли за Христа.
Зар не видите сада јасно, какав се таман и градоносан облак надвио над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни су очекивали једно од овога:
1) Или ће Господ, по Свом милосрђу, ослободити грешницу и тиме порећи закон,
2) Или ће пак одобрити закон и рећи: „чините онако како закон пише“ и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу.
У првом случају, Он би био осуђен на смрт. У другом случају, био би исмејан и поруган. Можда је у овој гомили било и таквих, који су са притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимала ловљењем туђих грехова у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророка беше слажа од сваке крви грешничке.