Šta je dolce vita, a šta dolce far niente

[Nina]

La dolce vita i il dolce far niente nisu filozofije ispisane u knjigama, već navike koje se svakodnevno ponavljaju: u kuhinji, na trgu, u razgovoru.
Ove dve fraze koje su danas deo globalnog lifestyle vokabulara nisu dekor – one su temelj.

Dolce vita: estetika svakodnevice
U manjim italijanskim mestima, kao i u centralnim kvartovima gradova poput Bolonje ili Torina, nije neobično da prodavnica testenine izgleda kao draguljarnica. Unutra – svetle pločice, metalne kutije sa logotipom iz 1950-ih, stariji prodavac u belom mantilu koji poznaje svakog kupca po imenu. Naručuje se polako. Pita se za poreklo brašna. Nema žurbe.Na pijacama, gde se i dalje više kupuje na komad nego na kilo, prodavci neće preći preko narudžbine bez komentara. Zašto kupujete ovu artičoku, jeste li probali iz Pulje? Imate li vino da ide uz nju? Takvi razgovori nisu suvišan dodatak kupovini, oni su njena suština. I niko se ne izvinjava što traje.

Na ulicama Napulja, Palerma ili Lećea videćete starije muškarce u sakou čak i kad je trideset stepeni. Žene sa crvenim ružem, bez obzira na to da li idu na pijacu ili kod zubara. Niko ne govori o “self-care” rutini. Niko ne objašnjava zašto je obučen tako kako jeste. To je stvar stava: izgled nije za publiku, već za sopstveni osećaj.
Aperitiv u Firenci, kao i u većini italijanskih gradova, počinje oko 18h i retko traje kraće od sat vremena. Prosecco, masline, možda mali tanjir mortadele i parmezana. Ljudi stoje ispred barova, često na nogama, i razgovaraju. Niko ne “visi” na telefonu. U većini mesta, konobari ne iznose račun dok ga ne tražiš – čak i ako si završio pre pola sata.

 

[Nina]

Dolce far niente: umetnost nenaprezanja

Popodnevna pauza riposo i dalje funkcioniše u brojnim delovima Italije, naročito na jugu. Radnje zatvaraju, roletne se spuštaju, grad na kratko utihne. To vreme nije striktno definisano, ali se poštuje: tada se ruča, odmara, telefon ne zvoni. Nije pitanje lenjosti, već kulture usporavanja.

U gradovima poput Sijene ili Barija, bake i deke i dalje iznose stolice ispred kuće uveče. Sede na pločniku, ćaskaju sa komšijama, posmatraju prolaznike. Deca se igraju oko njih, bez organizovane animacije. Taj “ničim izazvani” društveni život ne planira se unapred. Nema poziva. Samo se izađe i sedi.

Na javnim mestima, ljudi sede bez rekvizita. Nema torbi sa laptopom, nema knjige za “konstruktivno” korišćenje vremena. Sedenje samo po sebi ima smisao. U Rimu, ljudi sede na stepenicama oko fontana satima. U Bariju, na niskim zidićima uz more. Neki gledaju u vodu, neki pričaju, neki – samo sede.

Na plažama, pauza za ručak podrazumeva sedenje u hladu, ponekad s nogama u pesku, uz hleb, sir, paradajz. Niko ne broji kalorije. Niko ne pakuje salatu u plastične činije unapred. Hrana nije segment, ona je okosnica dana.

 

[Nina]

Kako da naučiš da živiš više italijanski

Dolce vita i dolce far niente nisu luksuzni koncepti. Naprotiv. Njihova lepota je u svakodnevnosti. I upravo zato se mogu preneti i u druge kontekste:
Piti kafu sedeći, bez ekrana. I to ne samo na odmoru. Nego svaki dan. Čak i kad traje pet minuta.
Uraditi jednu stvar sporo i s pažnjom. Spremati ručak bez slušalica. Ići peške i svesno gledati grad.
Upoznati prodavca u lokalnoj radnji. Pitati za preporuku. Dozvoliti sebi razgovor koji nije “nužan”.
Ne planirati svaki sat vikenda. Ostaviti deo dana da bude prazan. I u njemu pronaći prostor za sebe.

Prihvatiti da ne mora svaki dan biti produktivan. Dovoljno je da bude tvoj.
U vremenu u kojem se odmor planira unapred, a spontanost često shvata kao neefikasnost, italijanski način života ostaje tih,
ali stabilan otpor imperativu stalne akcije. Ne zato što ignoriše obaveze, već zato što zna da život ne mora stalno da ide brzo da bi bio vredan.
U Italiji, usporavanje nije slabost, to je kultura pažnje. Prema sebi. Prema drugima. Prema trenutku.
Izvor: zadovoljna.nova.rs