Некако, увијек сам за себе вјеровала да сам бунтовник. Да сам другачија, посебна, да сам бар једном устала против свих. Добро, не баш свих. Али већине јер, дијамантских му минђушица, у пубертету ниси ништа постигао, ако се минимално једном ниси посвађао са укућанима, дошао кући у вријеме кад би се пијетао навијао да кукурикне у зору, побјегао са часа јер су те ,,киднаповали покемони"...А онда ме је прошла та тинејџерска занесеност револтом, инатом и осталим „види како се ја буним, баш сам фаца" триповима. Примјер сам у било којем сегменту живота са својих (скоро) 25. Уписала сам мастер и треба да га браним у септембру, читам, учим стране језике, пишем, прошла програмерску академију, уписала још један мастер (који ћу бранити у марту), свирам гитару, религиозна сам, са дубоко усађеним естетским и моралним критеријумима, поштујем старије...Неки би рекли да ту нема ни Б од бунтовника, ја, међутим, мислим другачије. У свијету у којем влада скоро свеопшта неписменост, недостатак елоквенције, мањак моралних вриједости, мањак поштовања, гдје људи мисле да је злато све оно што сија и гдје је, искрено речено, све отишло у личку батерију, постоји нас неколико који с разлогом имају систем вриједности другачији од већине.
Ако то није бунт, онда не знам шта је.
Ако то није бунт, онда не знам шта је.
