N. V. Peale: "Promeni svoje misli i promenio si svoj svet."
*
Aaron T. Beck: "Učenje raspoznavanja automatskih misli je veština koja se može savladati, mada takva veština zahteva vežbanje i upornost. Medjutim, vaš trud će biti bogato nagrađen pošto ćete takvom veštinom moći imati uvid u unutrašnje funkcionisanje svesti ili dobijati uvid u uzroke vaše nefunkcionalnosti. S takvim uvidom možete postati sve više gospodar, a sve manje rob vaših emocija."
*
Narodna poslovica: "Svako je kovač svoje sreće."
***
Nijedan čovek nije u potpunosti "budan" ili osvešćen. Treba stalno motriti sopstvene reakcije na spoljašnja zbivanja. Inače se lako stvori uverenje da se postigao savršen duhovni rast. Ukoliko se javi potreba za isticanjem, nadmetanjem i kontrolom to je siguran znak da je došlo do regresa.
Unutrašnja nelagodnost i teškoća ne mora uvek biti uzrokovana trenutnom situacijom, već i neprevazidjenim predjašnjim konfliktima. Najčešći su iz detinjstva i rane mladosti. Ponekad neki incident ili detalj asocira na njih, pa se javi mučno osećanje. Ponovnim razmatranjem dogadjaja se shvati koliko su naivne zablude, formirane u to vreme, uticale na kasnije izbore i aktivnosti. Deca nemaju zrelost da pomognu sebi. Međutim, svaki odrastao čovek je sposoban da izmeni svoje ponašanje i način života ako to želi i ako se potrudi. To kažem iz ličnog iskustva.
Moja reakcija, u slučajevima kada se tražila odgovorna osoba za neki prekršaj, je uvek bila preterana. Osećala sam snažnu uznemirenost, gotovo paniku. Na primer, ako bi neko rekao da mu je nešto ukradeno, počela bih se ponašati kao krivac, mada nemam ništa s tim.
Umesto da to, kao do tada, nepromišljeno i pasivno prihvatam postavila sam sebi pitanja: Zašto se tako ponašam? Šta je uzrok takvom ponašanju? Kada sam se prvi put počela tako ponašati? Šta sam tada osećala?
I u jednom trenutku sam se setila i razumela. Moj otac je bio veoma strog. Ako bih uradila nešto nepromišljeno, ali bezazleno (kao i većina dece) što je, aktiviralo neki njegov potisnuti strah, preterivao je u kritici i objašnjavanju kako to nije dobro. On je imao najbolje namere, ali loš metod. Njegova kritika je stvorila više štete nego koristi, jer je imala poražavajući efekt na mene. Dok je govorio, osećala sam se užasno krivom. Počela sam misliti da sam zaista učinila nešto veoma, veoma loše.
Kada sam to shvatila odlučila sam da, idući put u sličnoj situaciji, motrim svoje psihičke i fizičke reakcije. Da im ne dozvolim da se osnaže; da usmerim osećanja i misli u drugom smeru. Jednostavno sam rekla sebi: "Stop! To je moj Polusvesni ego. Neću dozvoliti da me kontroliše!" U početku sam ulagala trud da to činim. Ali, vremenom je postajalo lakše i uspešnije.
Misli mogu ili da zarobe i bace u očajanje ili da oslobode. Sve zavisi od opredeljenja. Kojoj vrsti osećanja i misli dopuštamo da se osnaži. Duhovni izbor vodi ka mudrosti. Daje nam dublji uvid u okolnosti i vlastite reakcije. Naročito impulsivnu reakciju Polusvesnog ega. Kada odolimo takvoj reakciji omogućimo umu puni kontak s duhovnim potencijalom tako da ego postane celovit i transformiše se u nad-ego.
Ukažu se mogućnosti kojih do tada nismo bili svesni. Kroz njih smo u stanju da neuspehe transformišemo u uspehe. Da sagledamo pouku iz loših iskustava i da pronadjemo utehu u teškim momentima. Od nas zavisi da li biramo put slobode i kreativnosti ili put ropstva, nemira i patnje. Takav izbor nam se uvek daje u vidu različitih misli i osećanja.
Jedino izborom najplemenitijeg glasa i čvrstom odlukom da se prevladaju samoobmane i niži nagoni nastupiti promena. Postigne se viši stepen razumevanja i dobiju jasnije instrukcije šta se treba menjati u vlastitom ponašanju. Ukoliko se osnuje porodica onda nije u pitanju samo dobra volja. Postoji i moralna obaveza da se postigne funkcionalnost kako bi deca imala bolje uslove života.
U zavisnosti od disfunkcionalnosti zavisi i pristup njenom otklanjanju. Neki ljudi će imati želju za promenom, ali neće znati šta da rade. Njima mogu pomoći stručna lica da analiziraju potisnuta iskustva, uoče zabude kao i greške u mišljenju. U svakom slučaju treba poći od unutrašnjeg dijaloga i izaći iz ustaljenog, automatskog razmišljanja i reakcija. Sledeća pitanja mogu pomoći:
Šta stvarno mislim o sebi? Ali, najintimnije, najiskrenije, bez ulepšavanja.
Koje su moje dobre, a koje loše osobine?
Da li je moja procena dobrih i loših osobina realna?
Kada i pod kakvim okolnostima je prvi put počelo disfunkcionalno ponašanje?
Čime sam to opravdao/la, ili šta sam tačno tada sebi rekao/la?
Koju potrebu nastojim zadovoljiti takvim ponašanjem?
Da li je zaista mogu zadovoljiti na taj način?
Da li se može zadovoljiti drugačije?
Koje su stvarne posledice takvog ponašanja za mene i moje bližnje?
Da li je cena koju plaćam mnogo veća nego što hoću da priznam?
Šta će se desiti ako i dalje nastavim da se tako ponašam?
Zbog čega je neophodno da izmenim svoj način ponašanja?
Kakav način života predstavlja funkcionalnost koju želim da postignem?
Da li me moje trenutne aktivnosti vode ka tome, ili me još više udaljavaju?
Šta trebam činiti (konkretno) da bi postigao/la takvu funkcionalnost, a šta ne smem raditi?
Kako se trebam ponašati da bi zadobio/la svoje vlastito priznanje i poštovanje?
Pitanja i odgovori su efikasniji kada se napišu, a ne samo kada se misli o njima. Pisanjem se materijalizuju, stvaraju vizualni efekt i time postaju realnija i upečatljivija. Da bi promena, koja se nastoji postići, bila uspešna treba znati da je dostupna i moguća, ali da zahteva iskrenost, upornost, doslednost i odgovornost, a iznad svega potpunu rešenost da se čini sve što je potrebno, ma koliko da je neprijatno. Dobro je imati plan i razraditi metod budućeg ponašanja i aktivnosti.
Važno je napomenuti da se jedno ponašanje uvek mora zameniti drugim, jer ako se oduzme staro, a ne pripremi za novo, vratiće se na staro. Ljudi rade ono što znaju. Pored toga, izbegavaju se iskušenja, situacije i osobe koje slabe volju i odluku, odnosno provodi se više vremena u ambijentu i s ljudima koji inspirišu, ohrabruju i podržavaju novi način ponašanja.
Drugim rečima, izvrše se izmene koje olakšaju funkcionalno ponašanje, a otežaju i onemoguće disfunkcionalno. Čudo izvan nas ne postoji niti osoba koja može da nam izmeni život i donese sreću dok se sami ne posvetimo tome. Drugi nam pomognu tako što nas usmere i podrže. Međutim, samo od nas zavisi šta činimo i kako se ponašamo.
*
Aaron T. Beck: "Učenje raspoznavanja automatskih misli je veština koja se može savladati, mada takva veština zahteva vežbanje i upornost. Medjutim, vaš trud će biti bogato nagrađen pošto ćete takvom veštinom moći imati uvid u unutrašnje funkcionisanje svesti ili dobijati uvid u uzroke vaše nefunkcionalnosti. S takvim uvidom možete postati sve više gospodar, a sve manje rob vaših emocija."
*
Narodna poslovica: "Svako je kovač svoje sreće."
***
Nijedan čovek nije u potpunosti "budan" ili osvešćen. Treba stalno motriti sopstvene reakcije na spoljašnja zbivanja. Inače se lako stvori uverenje da se postigao savršen duhovni rast. Ukoliko se javi potreba za isticanjem, nadmetanjem i kontrolom to je siguran znak da je došlo do regresa.
Unutrašnja nelagodnost i teškoća ne mora uvek biti uzrokovana trenutnom situacijom, već i neprevazidjenim predjašnjim konfliktima. Najčešći su iz detinjstva i rane mladosti. Ponekad neki incident ili detalj asocira na njih, pa se javi mučno osećanje. Ponovnim razmatranjem dogadjaja se shvati koliko su naivne zablude, formirane u to vreme, uticale na kasnije izbore i aktivnosti. Deca nemaju zrelost da pomognu sebi. Međutim, svaki odrastao čovek je sposoban da izmeni svoje ponašanje i način života ako to želi i ako se potrudi. To kažem iz ličnog iskustva.
Moja reakcija, u slučajevima kada se tražila odgovorna osoba za neki prekršaj, je uvek bila preterana. Osećala sam snažnu uznemirenost, gotovo paniku. Na primer, ako bi neko rekao da mu je nešto ukradeno, počela bih se ponašati kao krivac, mada nemam ništa s tim.
Umesto da to, kao do tada, nepromišljeno i pasivno prihvatam postavila sam sebi pitanja: Zašto se tako ponašam? Šta je uzrok takvom ponašanju? Kada sam se prvi put počela tako ponašati? Šta sam tada osećala?
I u jednom trenutku sam se setila i razumela. Moj otac je bio veoma strog. Ako bih uradila nešto nepromišljeno, ali bezazleno (kao i većina dece) što je, aktiviralo neki njegov potisnuti strah, preterivao je u kritici i objašnjavanju kako to nije dobro. On je imao najbolje namere, ali loš metod. Njegova kritika je stvorila više štete nego koristi, jer je imala poražavajući efekt na mene. Dok je govorio, osećala sam se užasno krivom. Počela sam misliti da sam zaista učinila nešto veoma, veoma loše.
Kada sam to shvatila odlučila sam da, idući put u sličnoj situaciji, motrim svoje psihičke i fizičke reakcije. Da im ne dozvolim da se osnaže; da usmerim osećanja i misli u drugom smeru. Jednostavno sam rekla sebi: "Stop! To je moj Polusvesni ego. Neću dozvoliti da me kontroliše!" U početku sam ulagala trud da to činim. Ali, vremenom je postajalo lakše i uspešnije.
Misli mogu ili da zarobe i bace u očajanje ili da oslobode. Sve zavisi od opredeljenja. Kojoj vrsti osećanja i misli dopuštamo da se osnaži. Duhovni izbor vodi ka mudrosti. Daje nam dublji uvid u okolnosti i vlastite reakcije. Naročito impulsivnu reakciju Polusvesnog ega. Kada odolimo takvoj reakciji omogućimo umu puni kontak s duhovnim potencijalom tako da ego postane celovit i transformiše se u nad-ego.
Ukažu se mogućnosti kojih do tada nismo bili svesni. Kroz njih smo u stanju da neuspehe transformišemo u uspehe. Da sagledamo pouku iz loših iskustava i da pronadjemo utehu u teškim momentima. Od nas zavisi da li biramo put slobode i kreativnosti ili put ropstva, nemira i patnje. Takav izbor nam se uvek daje u vidu različitih misli i osećanja.
Jedino izborom najplemenitijeg glasa i čvrstom odlukom da se prevladaju samoobmane i niži nagoni nastupiti promena. Postigne se viši stepen razumevanja i dobiju jasnije instrukcije šta se treba menjati u vlastitom ponašanju. Ukoliko se osnuje porodica onda nije u pitanju samo dobra volja. Postoji i moralna obaveza da se postigne funkcionalnost kako bi deca imala bolje uslove života.
U zavisnosti od disfunkcionalnosti zavisi i pristup njenom otklanjanju. Neki ljudi će imati želju za promenom, ali neće znati šta da rade. Njima mogu pomoći stručna lica da analiziraju potisnuta iskustva, uoče zabude kao i greške u mišljenju. U svakom slučaju treba poći od unutrašnjeg dijaloga i izaći iz ustaljenog, automatskog razmišljanja i reakcija. Sledeća pitanja mogu pomoći:
Šta stvarno mislim o sebi? Ali, najintimnije, najiskrenije, bez ulepšavanja.
Koje su moje dobre, a koje loše osobine?
Da li je moja procena dobrih i loših osobina realna?
Kada i pod kakvim okolnostima je prvi put počelo disfunkcionalno ponašanje?
Čime sam to opravdao/la, ili šta sam tačno tada sebi rekao/la?
Koju potrebu nastojim zadovoljiti takvim ponašanjem?
Da li je zaista mogu zadovoljiti na taj način?
Da li se može zadovoljiti drugačije?
Koje su stvarne posledice takvog ponašanja za mene i moje bližnje?
Da li je cena koju plaćam mnogo veća nego što hoću da priznam?
Šta će se desiti ako i dalje nastavim da se tako ponašam?
Zbog čega je neophodno da izmenim svoj način ponašanja?
Kakav način života predstavlja funkcionalnost koju želim da postignem?
Da li me moje trenutne aktivnosti vode ka tome, ili me još više udaljavaju?
Šta trebam činiti (konkretno) da bi postigao/la takvu funkcionalnost, a šta ne smem raditi?
Kako se trebam ponašati da bi zadobio/la svoje vlastito priznanje i poštovanje?
Pitanja i odgovori su efikasniji kada se napišu, a ne samo kada se misli o njima. Pisanjem se materijalizuju, stvaraju vizualni efekt i time postaju realnija i upečatljivija. Da bi promena, koja se nastoji postići, bila uspešna treba znati da je dostupna i moguća, ali da zahteva iskrenost, upornost, doslednost i odgovornost, a iznad svega potpunu rešenost da se čini sve što je potrebno, ma koliko da je neprijatno. Dobro je imati plan i razraditi metod budućeg ponašanja i aktivnosti.
Važno je napomenuti da se jedno ponašanje uvek mora zameniti drugim, jer ako se oduzme staro, a ne pripremi za novo, vratiće se na staro. Ljudi rade ono što znaju. Pored toga, izbegavaju se iskušenja, situacije i osobe koje slabe volju i odluku, odnosno provodi se više vremena u ambijentu i s ljudima koji inspirišu, ohrabruju i podržavaju novi način ponašanja.
Drugim rečima, izvrše se izmene koje olakšaju funkcionalno ponašanje, a otežaju i onemoguće disfunkcionalno. Čudo izvan nas ne postoji niti osoba koja može da nam izmeni život i donese sreću dok se sami ne posvetimo tome. Drugi nam pomognu tako što nas usmere i podrže. Međutim, samo od nas zavisi šta činimo i kako se ponašamo.
