- Poruka
- 91.820
1. Epoha (1900-1950)
U jednom sažetom prikazu nije moguće izložiti sve procese srpskog slikarstva 20. veka i njihove
rezultate u međuzavisnosti različitih činilaca. Moguće je jedino nabrojati glavne struje, škole,
pokrete i predstavnike: naznačiti skicu celine, i istaći dve osnovne epohe: do 1950. i posle 1950.
Podsetimo da se srpsko (i jugoslovensko) slikarstvo s početka veka formiralo u dvema evropskim
metropolama, Minhenu i Parizu, započinjući obično u prvoj i završavajući u drugoj.
Želju da se posredstvom individualne postigne u Srbiji kolektivna, nacionalna sloboda moderna
umetnost mogla je samo ohrabriti. Međutim, dok se akademizam pozivao na uzore "večne umetnosti",
nova umetnost - nadahnuta slobodarskim idejama prosvetiteljstva - te uzore je tek stvarala ili je
trebala da ih stvori. Ali i akademizam svoje osnovno ubeđenje ars est imitatio naturae želi da
uskladi bar s onim otkrićima koja su u međuvremenu postala prihvaćena. Zbog toga se oko 1900.
u njemu i zapaža dvojstvo - jaka veza s tradicijom uz izvesne impresionističke novine: plenerizam,
dnevna svetlost i jasna boja kao logična njena posledica. Reč je dakle o pojavi novog u okvirima
starog (Beta Vukanović, 1872-1972, Marko Murat, 1864-1944, Dragomir Glišić, 1872-1957, itd.).
Kao opšti stav, plenerizam, međutim, ne isključuje tadašnje posebne stavove - simbolizam i secesiju,
na primer, koji se međusobno pretapaju. Pošto je secesija pokušaj nove sinteze, ona, mada upadljivih
formalnih obeležja, širom definicijom (Selz) obuhvata i simbolizam, njegovo mistično verovanje da je
vidljiva realnost simbol druge, nevidljive; da je bitna duhovna, romantična, tajanstvena senka stvari ne
sama stvar, umbra vitae, ne vita po sebi; da je lepo dotaknuto prolaznošću i onostranim. Pošto ono što
oko vidi nije samo to, već i nešto drugo, realno je, u funkciji suprotnog, irealnog i neizrecivog Leon Kojen,
1859-1934, rani period Nadežde Petrović, 1873-1915, Marko Murat, 1864-1944, Milica Glišić,
1855-1915, itd.). Česta je, međutim, i jedna drukčija sinteza tradicije i novog koja će biti osobena
i za izvesne docnije težnje treće decenije: valerski sklop i gradacija, volumen, isključenje čiste
boje itd. (rana dela Koste Miličevića, 1877-1920, i Milana Milovanovića, 1876-1964, Moše Pijade,
1890-1957, Ljubomira Ivanovića, 1882-1964, Borivoja Stevanovića, 1879-1976, itd.).
..................
Beta Vukanović
- - - - - - - - - -
U tom sklopu pojavio se u Srbiji i impresionizam. I to ne toliko "pariski" - iako su Milovanović
i Nadežda radili i u Parizu - koliko "minhenski" gde su se - u Ažbeovoj školi - među budućim
srpskim i jugoslovenskim slikarima širila nova shvatanja da bi se od 1904. ispoljila i na Prvoj
jugoslovenskoj izložbi u Beogradu. Dnevnom svetlošću i ritmičkim treperenjem poteza i boja
motiv nije više samo osvetljen već i rastvoren. Kosmički fluid isijava iz svih sve samostalnijih
plastičkih činilaca: boje, linije, oblika. Ali je, za razliku od francuskog, srpski impresionizam
sred nacionalnih borbi i ratova, ostao koliko bez heminističke opijenosti i bleska toliko i bez
velegradske vreve - skrušen u blag, u patrijarhalnom, narodnom okviru (Nadežda Petrović,
rana dela, kasna dela Milana Milovanovića, Koste Miličevića, Natalije Cvetković, 1888-1928,
Branka Popovića, 1882-1944, i drugih).
Ako je iz plenerizma zasijao impresionizam, iz impresionizma je buknuo ekspresionizam Nadežde
Petrović, najznamenitijeg slikara epohe, koji stvara koliko po diktatu "unutrašnje neophodnosti"
i duha vremena toliko i po diktatu posebnih srpskih društvenih prilika. Upoznavši dela Van
Goga, Munka i Kandinskog, uvela je brz, silovit način slikanja a time i novu koncepciju vremena
kao zbira trajanja svakog pojedinačnog poteza, uz to i posebnu "lokalnu boju", čak etnografsku
crtu.
Posle potresa koje je doneo Prvi svetski rat, duhovna klima se iz osnova menja: umesto
"svetlosti slobode" i čiste boje - "konstruktivna" i "sintetična" forma. Ali uprkos tom opštem
svojstvu umetnost treće decenije jeste protivurečna: s jedne strane, vekovni grčko-rimski
ideal podržavanja odbacuje, s druge ga - ponovo prihvata; tradiciju žestoko osporava, ali
je svojom težnjom k sintezi i vaskrsava. Ispoljio se dakle spektar od avangardizma do
tradicionalizma: od "Jugo-dade", "Zenita" i nadrealizma (Dragan Aleksić, Ljubomir Micić, Marko
Ristić, itd.), čiji seaktivitet sve češće navodi i u stranim istorijama i monografijama kao
integralni deo ovih pokreta - do sezanizma, postkubizma, ekspresionizma oblika i neoklasicizma.
Istovremeno se nastoji balkanizovati "Dada", suprotstaviti Istok Zapadu, srušiti "barnumska"
evropska civilizacija (zenitizam) i produžiti evropeizacija Balkana. Zajednički imenitelj tih
suprotnih pogleda jeste, međutim, čvrst oblik, koji je impresionizam bio razorio. Težili su mu
umetnici koji su išli za Sezanom.
Sezan se pojavljuje ne samo kao ishodište već i kao utočište, omogućivši razvoj u različitim
pravcima: k neokubizmu - shvatanjem slika kao sistema čistih, geometrizovanih, "apsolutnih"
oblika, ka ekspresionizmu - zaokupljenošću karakterom, deformacijom predmeta i pojačavanjem
oblika, k neoklasicizmu - težnjom ka apsolutnom, opštem, konačnom.
Prve, početne kubističke, postkubističke i ekspresionističke radikalne težnje decenije
(Jovan Bijelić, 1886-1964, Petar Dobrović, 1890-1942, i Sava Šumanović, 1896-1942)
bile su ipak prolazne (naročito one avangardne) u, inače, velikim opusima svih slikara,
je su se ubrzo završile inverzivno, neoklasicizmom. Sezan je, uostalom, i sam želeo da
stvori "nešto solidno i trajno, kao umetnost muzeja" umetnost građena je i ugledanjem na
renesansne majstore. Uopšte, u ovoj epohi "nomadizma" i ova tradicionalistička galaksija
sadrži već pomenuta imena: uz Mila Milunovića, 1897-1973, Ignjata Joba, 1895-1936.
(Jedino je za članove grupe "Zograf", Vasu Pomorišca, 1893-1961 i Živorada Nastasijevića,
1893-1966, ona ostala trajno utočište.) Krajem treće decenije tvorci "konstruktivnog",
"sintetičnog" slikarstva, prošavši kroz sve njegove stupnjeve, postali su dakle njegovi
rušitelji: vraćaju se suprotnom ekspresionizmu boje i gesta (izuzetak je Milunović), nastavljaju
Nadeždu. Tako Sava Šumanović, najavljujući slikara "napretka" i "povratka", 1927. slika
u Parizu Pijanu lađu, estetički sasvim suprotnu svome Skulptoru u ateljeu iz 1921.
Ponavljanja Nadežde, u stvari, nema, jer su socijalna sredina, iskustva i istorijski trenutak
u četvrtoj deceniji različiti. Nov ekspresionizam personalno je raznorodniji i poetički razuđeniji
pa ima sva obeležja svoje osnovne poetike: zaokupljen je subjektivnom, promenljivom slikom
stvarnosti i života: "čovekom sjedinjenim sa prirodom" (Van Gog); snažnim izrazom, čistom
elementarnom bojom, jakom linijom i potezom; etičkim i estetičkim dilemama: In interiore
homine habitet veritas (sveti Avgustin); principom "poetskog sklada" (Fry), "subjektivnog
integriteta" (Read). Ali je, osim etičkog, očigledan i etnički momenat: njegovi pripadnici
često lokalizuju svoje simbole, Konjović ih vezuje za Vojvodinu, Bijelić za Bosnu, Dobrović
i Job za Dalmaciju, Zoran Petrović za folklor, figure u narodnim nošnjama, itd.... U odnosu
na njegovu patetičnu razmahnutost, intimizam i poetski realizam suprotne su struje,
nadahnute geslom vraćanja prirodi i neposrednom unutrašnjem životu. I ove dve poetike
nastavljaju izvesne trenutke impresionizma, njegovu toplinu i strast mirnog života i prisustva
u njemu. Poetski realizam je, međutim, više napregnut i melanholičan (Stojan Aralica,
1883-1980, Ivan Radović, 1894-1973, Nedeljko Gvozdenović, 1902-1988, Ivan Tabaković,
1898-1977, Marko Čelebonović, 1902-1987, Kosta Hakman, 1899-1961, Petar Lubarda,
1907-1970, Peđa Milosavljević, 1908-1987, Ljubica Cuca Sokić, 1914, i drugi).
....................
Milan Milovanović...Terasa slikara Đuzepa 1917-1907g
- - - - - - - - - -
Nadežda Petrović...Dereglije na Savi
U jednom sažetom prikazu nije moguće izložiti sve procese srpskog slikarstva 20. veka i njihove
rezultate u međuzavisnosti različitih činilaca. Moguće je jedino nabrojati glavne struje, škole,
pokrete i predstavnike: naznačiti skicu celine, i istaći dve osnovne epohe: do 1950. i posle 1950.
Podsetimo da se srpsko (i jugoslovensko) slikarstvo s početka veka formiralo u dvema evropskim
metropolama, Minhenu i Parizu, započinjući obično u prvoj i završavajući u drugoj.
Želju da se posredstvom individualne postigne u Srbiji kolektivna, nacionalna sloboda moderna
umetnost mogla je samo ohrabriti. Međutim, dok se akademizam pozivao na uzore "večne umetnosti",
nova umetnost - nadahnuta slobodarskim idejama prosvetiteljstva - te uzore je tek stvarala ili je
trebala da ih stvori. Ali i akademizam svoje osnovno ubeđenje ars est imitatio naturae želi da
uskladi bar s onim otkrićima koja su u međuvremenu postala prihvaćena. Zbog toga se oko 1900.
u njemu i zapaža dvojstvo - jaka veza s tradicijom uz izvesne impresionističke novine: plenerizam,
dnevna svetlost i jasna boja kao logična njena posledica. Reč je dakle o pojavi novog u okvirima
starog (Beta Vukanović, 1872-1972, Marko Murat, 1864-1944, Dragomir Glišić, 1872-1957, itd.).
Kao opšti stav, plenerizam, međutim, ne isključuje tadašnje posebne stavove - simbolizam i secesiju,
na primer, koji se međusobno pretapaju. Pošto je secesija pokušaj nove sinteze, ona, mada upadljivih
formalnih obeležja, širom definicijom (Selz) obuhvata i simbolizam, njegovo mistično verovanje da je
vidljiva realnost simbol druge, nevidljive; da je bitna duhovna, romantična, tajanstvena senka stvari ne
sama stvar, umbra vitae, ne vita po sebi; da je lepo dotaknuto prolaznošću i onostranim. Pošto ono što
oko vidi nije samo to, već i nešto drugo, realno je, u funkciji suprotnog, irealnog i neizrecivog Leon Kojen,
1859-1934, rani period Nadežde Petrović, 1873-1915, Marko Murat, 1864-1944, Milica Glišić,
1855-1915, itd.). Česta je, međutim, i jedna drukčija sinteza tradicije i novog koja će biti osobena
i za izvesne docnije težnje treće decenije: valerski sklop i gradacija, volumen, isključenje čiste
boje itd. (rana dela Koste Miličevića, 1877-1920, i Milana Milovanovića, 1876-1964, Moše Pijade,
1890-1957, Ljubomira Ivanovića, 1882-1964, Borivoja Stevanovića, 1879-1976, itd.).
..................
Beta Vukanović
- - - - - - - - - -
U tom sklopu pojavio se u Srbiji i impresionizam. I to ne toliko "pariski" - iako su Milovanović
i Nadežda radili i u Parizu - koliko "minhenski" gde su se - u Ažbeovoj školi - među budućim
srpskim i jugoslovenskim slikarima širila nova shvatanja da bi se od 1904. ispoljila i na Prvoj
jugoslovenskoj izložbi u Beogradu. Dnevnom svetlošću i ritmičkim treperenjem poteza i boja
motiv nije više samo osvetljen već i rastvoren. Kosmički fluid isijava iz svih sve samostalnijih
plastičkih činilaca: boje, linije, oblika. Ali je, za razliku od francuskog, srpski impresionizam
sred nacionalnih borbi i ratova, ostao koliko bez heminističke opijenosti i bleska toliko i bez
velegradske vreve - skrušen u blag, u patrijarhalnom, narodnom okviru (Nadežda Petrović,
rana dela, kasna dela Milana Milovanovića, Koste Miličevića, Natalije Cvetković, 1888-1928,
Branka Popovića, 1882-1944, i drugih).
Ako je iz plenerizma zasijao impresionizam, iz impresionizma je buknuo ekspresionizam Nadežde
Petrović, najznamenitijeg slikara epohe, koji stvara koliko po diktatu "unutrašnje neophodnosti"
i duha vremena toliko i po diktatu posebnih srpskih društvenih prilika. Upoznavši dela Van
Goga, Munka i Kandinskog, uvela je brz, silovit način slikanja a time i novu koncepciju vremena
kao zbira trajanja svakog pojedinačnog poteza, uz to i posebnu "lokalnu boju", čak etnografsku
crtu.
Posle potresa koje je doneo Prvi svetski rat, duhovna klima se iz osnova menja: umesto
"svetlosti slobode" i čiste boje - "konstruktivna" i "sintetična" forma. Ali uprkos tom opštem
svojstvu umetnost treće decenije jeste protivurečna: s jedne strane, vekovni grčko-rimski
ideal podržavanja odbacuje, s druge ga - ponovo prihvata; tradiciju žestoko osporava, ali
je svojom težnjom k sintezi i vaskrsava. Ispoljio se dakle spektar od avangardizma do
tradicionalizma: od "Jugo-dade", "Zenita" i nadrealizma (Dragan Aleksić, Ljubomir Micić, Marko
Ristić, itd.), čiji seaktivitet sve češće navodi i u stranim istorijama i monografijama kao
integralni deo ovih pokreta - do sezanizma, postkubizma, ekspresionizma oblika i neoklasicizma.
Istovremeno se nastoji balkanizovati "Dada", suprotstaviti Istok Zapadu, srušiti "barnumska"
evropska civilizacija (zenitizam) i produžiti evropeizacija Balkana. Zajednički imenitelj tih
suprotnih pogleda jeste, međutim, čvrst oblik, koji je impresionizam bio razorio. Težili su mu
umetnici koji su išli za Sezanom.
Sezan se pojavljuje ne samo kao ishodište već i kao utočište, omogućivši razvoj u različitim
pravcima: k neokubizmu - shvatanjem slika kao sistema čistih, geometrizovanih, "apsolutnih"
oblika, ka ekspresionizmu - zaokupljenošću karakterom, deformacijom predmeta i pojačavanjem
oblika, k neoklasicizmu - težnjom ka apsolutnom, opštem, konačnom.
Prve, početne kubističke, postkubističke i ekspresionističke radikalne težnje decenije
(Jovan Bijelić, 1886-1964, Petar Dobrović, 1890-1942, i Sava Šumanović, 1896-1942)
bile su ipak prolazne (naročito one avangardne) u, inače, velikim opusima svih slikara,
je su se ubrzo završile inverzivno, neoklasicizmom. Sezan je, uostalom, i sam želeo da
stvori "nešto solidno i trajno, kao umetnost muzeja" umetnost građena je i ugledanjem na
renesansne majstore. Uopšte, u ovoj epohi "nomadizma" i ova tradicionalistička galaksija
sadrži već pomenuta imena: uz Mila Milunovića, 1897-1973, Ignjata Joba, 1895-1936.
(Jedino je za članove grupe "Zograf", Vasu Pomorišca, 1893-1961 i Živorada Nastasijevića,
1893-1966, ona ostala trajno utočište.) Krajem treće decenije tvorci "konstruktivnog",
"sintetičnog" slikarstva, prošavši kroz sve njegove stupnjeve, postali su dakle njegovi
rušitelji: vraćaju se suprotnom ekspresionizmu boje i gesta (izuzetak je Milunović), nastavljaju
Nadeždu. Tako Sava Šumanović, najavljujući slikara "napretka" i "povratka", 1927. slika
u Parizu Pijanu lađu, estetički sasvim suprotnu svome Skulptoru u ateljeu iz 1921.
Ponavljanja Nadežde, u stvari, nema, jer su socijalna sredina, iskustva i istorijski trenutak
u četvrtoj deceniji različiti. Nov ekspresionizam personalno je raznorodniji i poetički razuđeniji
pa ima sva obeležja svoje osnovne poetike: zaokupljen je subjektivnom, promenljivom slikom
stvarnosti i života: "čovekom sjedinjenim sa prirodom" (Van Gog); snažnim izrazom, čistom
elementarnom bojom, jakom linijom i potezom; etičkim i estetičkim dilemama: In interiore
homine habitet veritas (sveti Avgustin); principom "poetskog sklada" (Fry), "subjektivnog
integriteta" (Read). Ali je, osim etičkog, očigledan i etnički momenat: njegovi pripadnici
često lokalizuju svoje simbole, Konjović ih vezuje za Vojvodinu, Bijelić za Bosnu, Dobrović
i Job za Dalmaciju, Zoran Petrović za folklor, figure u narodnim nošnjama, itd.... U odnosu
na njegovu patetičnu razmahnutost, intimizam i poetski realizam suprotne su struje,
nadahnute geslom vraćanja prirodi i neposrednom unutrašnjem životu. I ove dve poetike
nastavljaju izvesne trenutke impresionizma, njegovu toplinu i strast mirnog života i prisustva
u njemu. Poetski realizam je, međutim, više napregnut i melanholičan (Stojan Aralica,
1883-1980, Ivan Radović, 1894-1973, Nedeljko Gvozdenović, 1902-1988, Ivan Tabaković,
1898-1977, Marko Čelebonović, 1902-1987, Kosta Hakman, 1899-1961, Petar Lubarda,
1907-1970, Peđa Milosavljević, 1908-1987, Ljubica Cuca Sokić, 1914, i drugi).
....................
Milan Milovanović...Terasa slikara Đuzepa 1917-1907g
- - - - - - - - - -
Nadežda Petrović...Dereglije na Savi
Poslednja izmena:
