minotauro
Zainteresovan član
- Poruka
- 186
Најзанимљивије из дневника Драгана Крстића из 1967. Данас актуелније него икада:
——————————————————————————————————————++++++++++
Психолошки проблем јавио се још одмах после Првог светског рата и састојао се у одвајању тог дела интелигенције од културне подлоге на којој је стајао њен народ. Због одласка у иностранство на школовање или због културних утицаја које су ти интелектуалци трпели у самој земљи, они су престајали да верују у вредности своје културе, и не само да су настојали да живе у неком другом културном садржају, већ су се негативистички односили према сопственим вредностима и културним садржајима на којима су израсли. Баш тај део интелигенције био је друштвено активан, и његова агресија према култури Срба стварала је несразмеран утисак у јавности. Када се погледа уназад, она готово да ништа није створила – вероватно да са тих позиција ништа није ни могла створити. Стварали су они прави, који су се повукли да би уопште и могли стварати, али њихова дела нису имала – нити су могла имати – широку потрошњу. Претежно су се могли видети они први, импровизовани интелектуалци, а оно што се од њих чуло било је обесхрабрујуће. Они су се заклањали иза „великих” култура, по правилу су говорили у име тих култура, и често су стварно имали са њима „везе”, понекад сумњиве, јер су исувише личиле на шпијунске или неке друге сличне агентуре. Као дете, познавао сам неке од њих, знао сам шта читају и они повезани са „Истоком” и они са везама на „Западу”, давали су ми књиге на читање, углавном оне које су и они сматрали јако вредним. Мислим да сам још тада знао да Џек Лондон, Голсворди, Кронин и слични нису велики писци, а касније, пошто сам одрастао и правио неке билансе читања и сопственог образовања, схватио сам да су се ти људи бавили готово искључиво осредњачким културним производима. У оквиру мојих садашњих схватања, ти људи ме неодољиво подсећају на тип људи у Русији које је Достојевски називао „либералима”, вероватно зато што су они сами себе тако називали, као што су то чинили и код нас, пола века касније. И Достојевски и остали руски класици, нарочито Толстој и Чехов, наслућивали су да се управо у „либералима” крије оно што ће донети пропаст Русији. И код нас је било сличних наслућивања – Црњанског и Владимира Вујића (филозофа, бергсоновца, a не психијатра), као и других, али су и код нас та наслућивања, као и она раније у Русији, прошла некако незапажено и тек касније су добила своје пуно значење, али само код оних који су за њих знали.
Током рата открила се права драма „либерала”, и открили су се многи који су то били потенцијално и који су им се придружили. Ох, шта су све радили ти људи да би показали своју „ширину”, ваљда образовање, шта ли. Сарађивали су са сваким ко им је изгледао „велики” и нудили им своје услуге, сакривајући се иза неке само њима знане „величине”, која се ипак сводила на величину и моћ неке стране државе. Из те равни произашао је, ако не сасвим, оно добрим делом, кобни пуч 27. марта 1941, из тога круга врбован је, или се сам понудио, највећи број денунцијаната и шпијуна, тајних и јавних, свим могућим окупацијским и ко зна чијим све не страним службама. Они су чинили највећи део масонерије, нарочито оне „послушне”, која се на поруку из Лондона и САД смерно понудила на услугу Комунистичкој партији Југославије, директном експоненту Коминтерне и совјетске државе, са њеним „интересним зонама”, које је тако колегијално поделила са Великом Британијом. Ти „либерали” су послужили као маска за преношење легитимитета и свих легалних прерогатива новој власти пред лицем јавности. Свима је било очигледно да је била у питању обична кафанска превара, само су они били уверени да чине нешто „велико” и „широко”. Како су се разноразне јаше продановићи и синише станковићи касније вајкали како „нису знали”. Шта нису знали? Да свој народ не треба заменити са неким другим?
_______________________________________________________
Вреди прочитати и цео чланак:
https://iskra.co/kultura/dragan-krstic-autoagresija-kod-srba/
——————————————————————————————————————++++++++++
Психолошки проблем јавио се још одмах после Првог светског рата и састојао се у одвајању тог дела интелигенције од културне подлоге на којој је стајао њен народ. Због одласка у иностранство на школовање или због културних утицаја које су ти интелектуалци трпели у самој земљи, они су престајали да верују у вредности своје културе, и не само да су настојали да живе у неком другом културном садржају, већ су се негативистички односили према сопственим вредностима и културним садржајима на којима су израсли. Баш тај део интелигенције био је друштвено активан, и његова агресија према култури Срба стварала је несразмеран утисак у јавности. Када се погледа уназад, она готово да ништа није створила – вероватно да са тих позиција ништа није ни могла створити. Стварали су они прави, који су се повукли да би уопште и могли стварати, али њихова дела нису имала – нити су могла имати – широку потрошњу. Претежно су се могли видети они први, импровизовани интелектуалци, а оно што се од њих чуло било је обесхрабрујуће. Они су се заклањали иза „великих” култура, по правилу су говорили у име тих култура, и често су стварно имали са њима „везе”, понекад сумњиве, јер су исувише личиле на шпијунске или неке друге сличне агентуре. Као дете, познавао сам неке од њих, знао сам шта читају и они повезани са „Истоком” и они са везама на „Западу”, давали су ми књиге на читање, углавном оне које су и они сматрали јако вредним. Мислим да сам још тада знао да Џек Лондон, Голсворди, Кронин и слични нису велики писци, а касније, пошто сам одрастао и правио неке билансе читања и сопственог образовања, схватио сам да су се ти људи бавили готово искључиво осредњачким културним производима. У оквиру мојих садашњих схватања, ти људи ме неодољиво подсећају на тип људи у Русији које је Достојевски називао „либералима”, вероватно зато што су они сами себе тако називали, као што су то чинили и код нас, пола века касније. И Достојевски и остали руски класици, нарочито Толстој и Чехов, наслућивали су да се управо у „либералима” крије оно што ће донети пропаст Русији. И код нас је било сличних наслућивања – Црњанског и Владимира Вујића (филозофа, бергсоновца, a не психијатра), као и других, али су и код нас та наслућивања, као и она раније у Русији, прошла некако незапажено и тек касније су добила своје пуно значење, али само код оних који су за њих знали.
Током рата открила се права драма „либерала”, и открили су се многи који су то били потенцијално и који су им се придружили. Ох, шта су све радили ти људи да би показали своју „ширину”, ваљда образовање, шта ли. Сарађивали су са сваким ко им је изгледао „велики” и нудили им своје услуге, сакривајући се иза неке само њима знане „величине”, која се ипак сводила на величину и моћ неке стране државе. Из те равни произашао је, ако не сасвим, оно добрим делом, кобни пуч 27. марта 1941, из тога круга врбован је, или се сам понудио, највећи број денунцијаната и шпијуна, тајних и јавних, свим могућим окупацијским и ко зна чијим све не страним службама. Они су чинили највећи део масонерије, нарочито оне „послушне”, која се на поруку из Лондона и САД смерно понудила на услугу Комунистичкој партији Југославије, директном експоненту Коминтерне и совјетске државе, са њеним „интересним зонама”, које је тако колегијално поделила са Великом Британијом. Ти „либерали” су послужили као маска за преношење легитимитета и свих легалних прерогатива новој власти пред лицем јавности. Свима је било очигледно да је била у питању обична кафанска превара, само су они били уверени да чине нешто „велико” и „широко”. Како су се разноразне јаше продановићи и синише станковићи касније вајкали како „нису знали”. Шта нису знали? Да свој народ не треба заменити са неким другим?
_______________________________________________________
Вреди прочитати и цео чланак:
https://iskra.co/kultura/dragan-krstic-autoagresija-kod-srba/
