Ugovor sa bratom
Pisma Vinsenta Van Goga: Ovaj svet je smandrljan na brzinu
Van Gog je takođe oko, jer svaki slikar je, bar do skora, bio oko. On se i učio da gleda kod impresionista, ali on je nešto posebno. Slikar, kao i svi oni, kolorista kao i oni. „Slikar budućnosti je kolorista kakvog još nije bilo“, piše on bratu, to jest pesnik hvalospevac raskoši i sjaja života, blagobitija koje život pruža, što je sve slikarstvo od pećinskog do danas. A retko ko je voleo život, ženu, sunce, zvezde, tako neobuzdano kao on. Uprkos svemu. „Što sam ružniji, matoriji, stariji (sa trideset pet godina!S.M.), bolestan, siromašan, utoliko više hoću da se osvetim praveći boju svetlom, blistavom“, pisao je. Ima mnogo njegovih slika koje su hosana životu: ona rascvetana grana badema, naslikana upravo pred jedan težak nastup, kao čestitka bratu za novorođenog sina, onaj pejzaž sa dvokolicom, ushićenje da prostor pod nebom postoji, da se zemlja da lako gaziti, i tolike druge. Ali umetnost može i zna da kazuje i nešto drugo
Na tržištu slika danas njegova zaostavština vredi koju milijardu dolara. A on je gladovao, u najbukvalnijem smislu, celog svog života. „Umreti možda nije tako teško kao živeti“ – pisao je. Slikao je bez predaha, sliku za slikom, a za života, mada mu je brat bio trgovac slika, prodao je samo jednu (neki vele i tri). I neka umetnici povodom Van Goga ne podižu optužbe protiv ravnodušnosti sveta. Ni jednu od njih, ni pariska avangarda, kojoj je pripadao, nije videla kao delo genija, što je bio.
Slikarka Sizan Valadon priča kako je kod Lotreka, koji je, po starom francuskom, danas zapuštenom običaju, primao zvanice jednom nedeljno, u Parizu, dolazio i Van Gog „noseći teško platno pod miškom. Postavljao bi ga u neki kut, ali dobro osvetljeno, i čekao da mu ostali poklone malo pažnje. Niko ga nije primećivao. A on bi seo preko puta platna, motrio poglede, malo se mešao u razgovor, pa kad bi mu dojadilo, odlazio sa svojom slikom“. I Sizan dodaje: „Slikari su gadovi“. Možda ne gadovi, koliko egocentrični. Za njih je njegovo slikarstvo bilo „ekstravagantno, preterano“. Čak i ono iz pariske epohe, koje nama izgleda poema radosti. Avangarda se plašila, izgleda, da je on svojim „preteranostima“ još više ne kompromituje pred publikom i inače malo naklonjenoj.
Jedini koji je, po svemu sudeći, shvatio značaj Van Goga, bio je Gogen, i sam „uklet“, i sam prosjak. Ali Gogen je, kao i mnogi umetnici predani dušom i telom svome pozivu, nemilosrdno sebičan, zauzet isključivo sobom. Po smrti braće Van Gog on će pisati: „Ispitajmo situaciju, možda se, ako je čovek vešt, može imati neke vajde od nesreće Van Gogovih“. Nešto ranije, on će podozrevati bezazlenog Van Goga, da želi da ga iskoristi. Umetnici su često takvi. Kao što je govorio Prust „neophodno je biti krajnje sebičan i bezobziran, da se čovek sav preda svome delu“. Brat Van Gogov, Teo, veli za njega: „Reklo bi se da su u njemu dva čoveka, jedan divno obdaren, šarmantan, osećajan, drugi egoista, nemilosrdan.“ No zar bi i sam Van Gog pristajao da celog svog ubogog života bude težak teret svome bratu, jedinom biću koje ga je volelo i koje je on smeo da voli, da nije iznad njega, egoističan, nemilosrdan, stajao zahtev njegovog stvaralaštva, koji je sebi podređivao sve, pa i samog stvaraoca. „Ah, dragi brate“ – pisao je on, „po katkad tako dobro znam šta hoću. U životu a i u slikarstvu, ja mogu bez dobrog Boga, ali ja, koji patim, ne mogu bez nečeg što je veće od mene, što je moj život, ne mogu se odreći stvaralačke moći“. Veli: moći.
Danas nas je mnogo na ovom svetu koji ga smatraju najboljim slikarem njegovog veka. A zaista je gladovao, sanjajući, uzalud, da od slika dobije toliko bar koliko mu je para potrebno za boje i platna. Bio je snažna senzualna priroda, a u periodima najvećeg blagostanja, jedva je uspevao da odvoji toliko koliko je valjalo platiti da se ode dva puta mesečno u kupleraj, onaj najnižeg ranga, kupleraj za zuave kraj palanačke kasarne.
Kad je poludeo brat mu je mogao da plati samo mesto treće klase, kategorija siromaha. Prva klasa je koštala 250 franaka, treća 100. I tu je gladovao, jer mu se gadilo jelo puno bubašvaba. Niko nije hteo njegovih slika. U Holandiji niko. U Parizu ih je prodavao starinarima, koji su ih prodavali drugim slikarima, da ih izgrebu i na njima slikaju svoje. Vele da je tako izgrebana slika odlična podloga za lepa dela. U Arlu, u periodu remek-dela, lekar ludnice, dobar čovek, prima kao poklon jednu sliku. Kod druge je već ustuknuo. Ponudio je apotekaru koji je odbio takođe, uvređen. Primio ju je najzad, milosrdno, ekonom, da je godinama kasnije proda za dobre pare. Slika koju je doktor dobroćudno primio, poslužila je kasnije za vrata na kokošarniku.
U ludnici u Sen Remi niko nije hteo da plati 5 franaka Van Gogovu sliku. Kasapi i bakali, kojima je nudio svoje slike u razmenu, radiju su mu davali robu džaba. U Parizu isto tako. Na jednoj rasprodaji, deset slika uvezanih kanapom prodavalo se za pet franaka, celi paket. Četiri godine posle smrti Van Gogove, na jednoj drugoj rasprodaji, za Sezana se plaćalo 60, a za Van Goga 30 franaka slika. I, čudo nad čudima, taj čovek je imao snage i vere u sebe da slika uprkos svega toga. Da slika bez prestanka, po deset, po dvanaest sati dnevno. Poslednjih godinu dve, skoro svakog dana po jednu sliku, često remek-dela.
Šta je to što je odlikovalo tog čoveka, što je činilo da su ga ljudi smatrali ekscentričnim čudakom, što ih je kod njega tako često šokiralo? Rekao bih, njegova nesposobnost da bude polutan, apsolutno dosledna predanost svojim idealima. Beskompromisna. Iz porodice je gde su se već generacije bavile prodajom slika. I on počinje sa tim zanatom, ali je voleo više slike no novac koji se za njih dobija. Izbacili su ga sa posla. Otac mu je bio evangelistički pastor, pa je zaželeo da sledi oca u tako uzvišenom pozivu. Bio je retko obrazovan, govorio odlično holandski, engleski, francuski, čitao neumorno, grčke tragičare, Homera, Šekspira, Dantea, dela svojih savremenika, Engleza, Francuza, Nemaca, a njegova pisma, uvek improvizovana, pokazuju da je bio izuzetno talentovan pisac, pa su ga ipak izbacili iz pastorske škole, jer nije mogao da se prilagodi pedantnosti i praznini savremene teologije. „I suviše sam dobro video igru koje izvodi savremeno hrišćanstvo. Ono me je fasciniralo. Dugujem mu ledenu mladost“.
Dozvolili su mu najzad da propoveda Jevanđelje, tamo gde je retko ko pristao otići. Najbednijim među bednima, rudarima ugljenokopa u Borinažu, u Belgiji. Iskren, pravi hrišćanin, strasni čitalac Jevanđelja, povesti Hrista, tog „najvećeg od svih umetnika“, kako ga je Van Gog zvao, on je hteo da podeli njihov život, da se odeva kao oni. A oni su radili u jamama koje su zvali Džak, Mrtvački sanduk, Zajednička grobnica, hranili se uglavnom krompirom, a kada bi postali invalidi rada, niko se za njih nije brinuo. Videv sve to, Van Gog se razljutio, otišao kod prosednika rudnika da traži više pravde. Odgovorili su mu: „Gospodine Vensane, zatvorićemo vas u ludnicu, ako nas ne ostavite na miru“. Svi su bili skandalizovani, Konsistorij ga je otpustio, a vlastiti otac, pastor, pokušao je i sam nekoliko puta da ga zatvori u ludnicu, verovatno iskreno ubeđen da je lud i skandalozan onaj ko teži da izmeni bogom zasnovan poredak sveta.
A Van Gog će iz te avanture izvući gorko iskustvo i o ljudima i o bogu: „Nema tvrdokornijih nevernika, skučenijih no što su pastori, osim žena pastora“. Iskustvo utoliko nepodnošljivije što je pogađalo vlastitog oca i majku. A o dobrom Bogu i njegovom delu, sa gorkom ironijom: „Šta možeš kad su neuspele skice, a čovek voli umetnika koji ih je napravio, onda se ćuti. Ali ipak ima pravo da zahteva nešto bolje…Ovaj svet je smandrljan na brzinu, u jednom lošem trenutku, kada stvaralac nije znao šta radi, kad nije vladao sobom…No samo veliki majstori mogu ovako teško da se prevare“.
I sam čovek kao da nije bio privlačan. Ružan, preteran u svemu, osamljen, uvek sputavan, onemogućavan, onaj koji remeti sve ravnoteže, skupo stečene mirove. Bilo da su ga same sa gnušanjem odbile, bilo da su se porodice isprečile, nijedna njegova strasna ponuda braka nije našla odziva, ni privremeno. Susreo je nešto toplote i razumevanja samo kod jedne prostitutke, Siem, već iscrpljene, teške alkoholičarke, nađene na trotoaru u Amsterdamu, koja će se i sama ubiti nekoliko godina posle njega. Od nje ga je otrgla porodica. Što god da bi započeo, promašio je, fatalno. Pisao je još mlad: „Ljudi su u nemogućnosti da išta učine, zarobljeni u užasnom kavezu, užasnom, strašnom. Nemoguće je uvek reći šta je to što ih zatvara, šta je to što kao da ih ukopava, ali čovek uvek oseća nekakve rešetke, poluge, zidove“.
A niko nije manje tražio od života. Samo da pošteno, što skromnije, ne ističući se, vrši svoj posao. Kao propovjednik, pa onda kao slikar. Pred kraj života, posle mnogo poniženja, posle sloma najdražih nada, rveći se sa ludilom, još uvek nije sustajao. Pisao je tada sestri: „Vrlo verovatno da ću još mnogo morati da patim. No to mi ni najmanje ne odgovara, jer ja ni u kom slučaju ne želim život mučenika, jer ja sam uvek tražio drugo nešto a ne heroizam, koji nemam, kome se kod drugih divim, ali za koji ne verujem da je moja dužnost, moj ideal.“
Ali ako je herojstvo žrtvovati sve za svoj ideal, onda, ma koliko bilo apsurdno vezati taj predikat za takav subjekt, mora se reći da je Van Gog bio heroj slikarstva. Sve mu je žrtvovao, „sa svom ozbiljnošću koju mogu dati napori misli prilježno usmereni da se uradi što se bolje može“.
Od kada se rešio da bude slikar slikao je bez predaha, neumorno. Slikao je sve što je video, sebe najčešće; ne iz narcizma, već u nedostatku drugog ljudskog modela, a njemu je čovek bio siže prevashodni. Bolestan, sa čestim nastupima ludila, koji su zahtevali duge dane da se od njih oporavi i opet uzme četkicu u ruke, on je od trenutka kad je ušao u ludnicu u San Remi, do dana svoga samoubistva, to jest za godinu i mesec dana, islikao 200 platna, od kojih sedamdeset za sedamdeset dana, koliko je pred kraj života proveo u Overu.
Slikao je dajući u sliku sve što je u sebi imao. „U slikarstvu čovek rizikuje da propadne, pisao je. U izvesnom smislu, biti slikar to je kao biti žrtvovana predstraža.“ To jest, bar, biti slikar kao što je on bio.
„Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izložio opasnosti odlazeći do one krajnje tačke gde je vrtoglavica neizbežna…Ne valja se upuštati u te tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeći čovek nekažnjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njih zađe“. A videćemo, on iz tih „tajanstvenih oblasti“ izlazio nije.
Ali nije samo izlaganje opasnosti „odlaska do krajnje tačke“ ono što daje pečat tom odnosu. I materijalni, društveni odnosi Van Gogovi su najsvirepija žrtva koju je, koliko znam, neko podneo na oltar božanstvu umetnosti, i inače jednom od najnemilosrdnijih za koje čovek zna. Da bi mogao da slika, Van Gog ne žrtvuje samo sebe, već i stvorenje koje mu je najdraže, žrtvuje svog brata, koji će ga do smrti izdržavati, i sam u teškim materijalnim prilikama. „Ostao si siromah celog svog života, pisao mu je Van Gog, da bi mene hranio, ali ja ću vratiti taj novac, li ću ispustiti dušu.“ Dušu je ispustio, ali novac nije mogao da vrati. Bar ne bratu. Svoj dug je isplaćivao celoga života. Pre svega užasno ponižavajućim osećanjem da je parazit, da mora da bude parazit, dela radi, i još više, jezovitim ugovorom koji je s bratom sklopio. Jer brat je delio mišljenje sveta, mišljenje bar onih u Parizu, naime ne da Van Gog nije slikar, već da je slikar koji se ne može prikazati publici. Slikar, ali nemoguć slikar.
