Када некога волиш, чак и ако греши, придодаћеш му врлине које по природи нема, а када некога не волиш, чак и ако има врлине, придодаћеш му грехове које по природи нема. Све оно добро што су други учинили за нас, брже од трена се заборавља (намерно) као да никада ниједна од добродетељи није постојала. Тако, ако немамо љубави, све шта други раде за нас нема значаја ни смисла, не као да само дело нема значаја ни смисла, него јер тиме што сами немамо љубави стојимо у сопственој безначајности и бесмислу, те према свом погледу меримо и доживљавамо ствари и људе. Међуљудски односи се налазе пред тим сукобима, па се олако смућује она друга страна која пружа љубав а затиче затворена врата пред личношћу другог.
Ми смо склони преувеличавању – са љубављу то радимо на један а са презиром на други екстремни начин. Када волимо – сваки детаљ другога узносимо до небеса, а када не волимо – сваки детаљ другога одмеравамо до адских танчина… Потребан је средњи пут, далеко од лавиринта које гордост и очајање на први поглед нуде…
Ми смо склони преувеличавању – са љубављу то радимо на један а са презиром на други екстремни начин. Када волимо – сваки детаљ другога узносимо до небеса, а када не волимо – сваки детаљ другога одмеравамо до адских танчина… Потребан је средњи пут, далеко од лавиринта које гордост и очајање на први поглед нуде…
