Srećica
Dve najvažnije odluke koje je u životu donela bile su: 1 - da se uda i 2 - da se razvede.
Prva je bila njena najveća greška, bila je mlada, nepromišljena. Druga je bila njena najveća hrabrost, bila je već i starija i zrelija.
Brak je bio naravno – promašaj i doneo joj je samo probleme ali, više od svega nesamopouzdanje. Lepo izgleda i čak je znala da spada u poželjne žene, ali bez obzira na to, njeno se seksualno samopouzdanje u tom braku srozalo do dna. Seks sa mužem - dva puta godišnje po tri minuta.. pa se može reći da je za 9 godina braka imala ukupno 54 minuta seksa.
Posle razovoda bila je dugo sama, zbunjena, labilna, čak je ulazila u par veza misleći da će joj one pomoći da malo ojača, ali su i one bile pogrešne.
Sve dok jednoga dana, na poslu, nije primetila čoveka koji je zainteresovao. Nije bio ništa posebno ali, u tom okruženju, gde su svi u nekom kolegijalno-sindikalnom fazonu, on se izdvajao kao eto, posebniji.
Ona ima lep osmeh i zna kako da muškarcu da do znanja da joj se dopada, pa je i ovaj čovek ubrzo primetio ono što treba da primeti.
Nije prošlo dugo, bili su zajedno.
On je doduše već bio u vezi (u njihovim godinama svi su ili u vezi, ili ako nisu onda su, iz ovog ili onog razloga - bezveze)
Ispostavilo se da je on u dugotrajnom braku gde je strast odavno usahla a sa njom i bilo kakav eros. Uostalom brak kao brak i sve što uz to ide.
U svakom slučaju, njih dvoje kao da su ponovo otkrili zagrljaje, poljupce, dodire. Ona je bila podatna, on uvek željan nje, gladan.
Meseci su prolazili. Kada god bi se našli kod nje u stanu, seks je bio magičan, maštovit, dugotrajan. On nije mogao da je se zasiti, bilo mu je žao da svrši, ona je govorila kako ga jedva čeka, kako joj sada niko ne može ništa i negde je intimno likovala što je maltene svaki seks trajao i po tri sata, a ne kao nekada tri minuta sa prokletim mužem. Osetila se ponovo poželjnom, sijala je od sreće i pisala poruke svom ljubavniku kako jedva čeka da ga što pre vidi i oseti u sebi. Bila je zaljubljena u njegovu zaljubljenost i zahvalna što je tu i nije je bilo briga ni za šta drugo.
On negde nije mogao da veruje kakva ga je sreća snašla. Voleo je njeno lice, njen miris, njeno telo..uh..njeno telo..Voda mu je išla na usta, zarivao ke zube u njena bedra, butine, guzove..bilo mu je žao da izađe iz nje, bilo mu je žao da ode ali morao je. Do sledećeg viđenja. On je imao svoj drugi život i ona je to znala. Prihvatala ga je i takvog, samo da je voli, samo da vodi ljubav sa njom opet i opet.
Često bi posle vođenja ljubavi malo odmorili, pa počinjali ponovo, gladno i nezasito. Ona bi posle skuvala kafu, donela sitne kolače. Sve je bilo magično.
„Nikad ti ne donesem ni čokoladu..“ reče on jednom, „kada treba da te vidim ne znam ni za šta drugo i samo mislim kako što pre da dođem“..
„Ma nema veze..“ kazala bi ona uz osmeh, pa bi ponovo počeli da se ljube.
Prolazili su meseci, godine..uvek isti žar, uvek ista strast, uvek ista glad, ista radost.
Jednom, dok su tako pili kafu on je upita „Kako se zove ovo cveće na stolu? „Srećica“, reče ona.
U tom trenutku, on kao da oseti nešto novo, novi momenat na koji nije računao. Neka toplina, nežnost koja nema veze sa dodirom njenog tela i mirisom njene kože, već sa dodirom njene duše. Kao da je mogao da vidi sve te sate kada nisu zajedno i da najednom oseti svu samoću te tužne žene koja je živela za to malo radosti koju dvoje ljubavnika mogu da stvore. Gledao je kako sedi nasmejana i polugola, posmatrao nabrekle vene na njenim umornim šakama, izlizane kućne papuče, njen osmeh i poljubio joj umorne oči.
Nije mogao da zna šta se sve događa u toj prelepoj glavi kada nisu zajedno, ali je mogao da oseti šta se krije iza tog osmeha. I osetio je nešto što nije planirao da oseti, ali što se od tog trenutka uvuklo u njegovo srce i ostalo tu zauvek. Osetio je brigu, potrebu da se toj ženi nađe uvek pri ruci i da joj pomogne oko svih nekih životnih stvari koje nameće banalna svakodnevnica.
Ona je polako ali sigurno postajala sve svesnija sebe. Jedne nove sebe, jače, sigurnije i vremenom, znala je šta da očekuje. Par poruka za dogovor, strastveno prožimanje od dva tri sata, a posle toga uobičajene obaveze, nabavke potrepština, probleme sa decom, posao, dremanje pred tv serijom, samoću.
Njen energični korak vremenom je dobio teške noge, njene oči sa širokim zenicama sada su na ivici suza posmatrale parove kako se drže za ruke dok šetaju, kako u kola unose kese i kutije, kako putuju zajedno na more. Počeo je da joj nedostaje takav život. Poželela je da bude nečija stalno. Da se sa nekim zajedno budi, gura pred kupatilom dok se spremaju za posao, da se dogovara ko će šta da donese kući od hrane, da zajedno ručaju, večeraju, putuju, da se zajedno ušuškano dosađuju. Poželela je sve to i znala je da to ne može da očekuje od njega, svog ljubavnika.
Na jednom tasu njene vage stajalo je njeno ponovo uspostavljeno seksualno samopouzdanje, poletno i jače nego ikada. Na drugom tasu ređale su se slike svih tih srećnih parova, udobna i sigurna svakodnevnica uigranih supružnika, saveti njenih prijatelja i rođaka kako bi „trebalo nekoga da nađe“, kako je „šteta da bude sama, još je mlada“..i povrh svega toga - slika sebe kako leži u znojavom krevetu, još toplom i mirisnom pošto bi njen ljubavnik otišao, kako grli jastuk i plače dok ne zaspi.
On je o njoj mislio uvek. Bila je njegov osmeh kada tone u san i prva pomisao kada se budi. Živeo je za sve te trenutke radosti, davala mu je snagu, a kada nisu mogli da budu zajedno pisao bi joj duga pisma na koja ona ulgavnom ne bi odgovarala. „Nisam vešta sa rečima“ govorila je, a njega je to ljutilo. Besneo je zbog toga, vređao je, govorio joj kako su reči isto što i misli, tražio da je upozna što više makar na taj način, iskreno, intimno, još intimnije od dodira, da mu piše o svojim željama, strahovima, detinjstvu, odrastnju, o njihovom seksu, filmovima, muzici, o bilo čemu..tražio je da makar tako budu „zajedno“ i kada nisu zajedno i kako samo može da bude tako neosetljiva i nerazumna?
Dobijao je štura opravdanja kako nije imala vremena, kako ima mnogo obaveza, kako nije vešta sa rečima i on bi je svaki put razumeo, osećao, opraštao joj svu njenu zatvorenost i ponovo bi binuo za nju, nadajući se da će sve opet biti u redu kada se budu videli, gladni i nezasiti u njihovoj maloj vremenskoj kapsuli, u njihovom malom svetu erotskog ludila, u kome je strast bila jača od njihove pameti.
Kaže se da je apstinencija u ljubavi isto što vetar prema vatri te da slabe plamenove gasi a snažne još više razbuktava. On je svaku njihovu pauzu doživljavao kao sve veću želju za njom, njegova strast je bila snažna, neugasiva.
Nju su međutim, te pauze sve više udaljavale. U te pauze uselile su se sve te slike drugih srećnih parova i razgovori sa prijateljicama koje su takođe bila same i nesrećne kao i ona. Na mesto njihove zajedničke slike sve je više dolazio njen odraz iz ogledala u kome se svakoga dana ogledala sama.
„Šta se događa?“ pitao je. „Pričaćemo..“ odgovarala bi mu nesigurno pazeći da ga ne povredi i opet tonula u tišinu, u sebe i u sve duže pauze. „Šta se događa?“ pitao je po ko zna koji put jednom prilikom, a ona mu je odgovoirla „ TI u meni vidiš samo seks i nikada mi nisi doneo ni čokoladu !“ i u tom trenutku su tasovi njene životne vage, pretegnuli na onu stranu na kojoj više nije bilo njega.
Ohrabrena, lepša nego ikada, osnaženog erosa, povraćenog samopouzdanja, sada je konačno mogla da stane pred sve te nove muškarce i da bira.
Da traži sreću u novom, udobnom, dosadnom braku - sa svim onim što uz njega ide.
Dve najvažnije odluke koje je u životu donela bile su: 1 - da se uda i 2 - da se razvede.
Prva je bila njena najveća greška, bila je mlada, nepromišljena. Druga je bila njena najveća hrabrost, bila je već i starija i zrelija.
Brak je bio naravno – promašaj i doneo joj je samo probleme ali, više od svega nesamopouzdanje. Lepo izgleda i čak je znala da spada u poželjne žene, ali bez obzira na to, njeno se seksualno samopouzdanje u tom braku srozalo do dna. Seks sa mužem - dva puta godišnje po tri minuta.. pa se može reći da je za 9 godina braka imala ukupno 54 minuta seksa.
Posle razovoda bila je dugo sama, zbunjena, labilna, čak je ulazila u par veza misleći da će joj one pomoći da malo ojača, ali su i one bile pogrešne.
Sve dok jednoga dana, na poslu, nije primetila čoveka koji je zainteresovao. Nije bio ništa posebno ali, u tom okruženju, gde su svi u nekom kolegijalno-sindikalnom fazonu, on se izdvajao kao eto, posebniji.
Ona ima lep osmeh i zna kako da muškarcu da do znanja da joj se dopada, pa je i ovaj čovek ubrzo primetio ono što treba da primeti.
Nije prošlo dugo, bili su zajedno.
On je doduše već bio u vezi (u njihovim godinama svi su ili u vezi, ili ako nisu onda su, iz ovog ili onog razloga - bezveze)
Ispostavilo se da je on u dugotrajnom braku gde je strast odavno usahla a sa njom i bilo kakav eros. Uostalom brak kao brak i sve što uz to ide.
U svakom slučaju, njih dvoje kao da su ponovo otkrili zagrljaje, poljupce, dodire. Ona je bila podatna, on uvek željan nje, gladan.
Meseci su prolazili. Kada god bi se našli kod nje u stanu, seks je bio magičan, maštovit, dugotrajan. On nije mogao da je se zasiti, bilo mu je žao da svrši, ona je govorila kako ga jedva čeka, kako joj sada niko ne može ništa i negde je intimno likovala što je maltene svaki seks trajao i po tri sata, a ne kao nekada tri minuta sa prokletim mužem. Osetila se ponovo poželjnom, sijala je od sreće i pisala poruke svom ljubavniku kako jedva čeka da ga što pre vidi i oseti u sebi. Bila je zaljubljena u njegovu zaljubljenost i zahvalna što je tu i nije je bilo briga ni za šta drugo.
On negde nije mogao da veruje kakva ga je sreća snašla. Voleo je njeno lice, njen miris, njeno telo..uh..njeno telo..Voda mu je išla na usta, zarivao ke zube u njena bedra, butine, guzove..bilo mu je žao da izađe iz nje, bilo mu je žao da ode ali morao je. Do sledećeg viđenja. On je imao svoj drugi život i ona je to znala. Prihvatala ga je i takvog, samo da je voli, samo da vodi ljubav sa njom opet i opet.
Često bi posle vođenja ljubavi malo odmorili, pa počinjali ponovo, gladno i nezasito. Ona bi posle skuvala kafu, donela sitne kolače. Sve je bilo magično.
„Nikad ti ne donesem ni čokoladu..“ reče on jednom, „kada treba da te vidim ne znam ni za šta drugo i samo mislim kako što pre da dođem“..
„Ma nema veze..“ kazala bi ona uz osmeh, pa bi ponovo počeli da se ljube.
Prolazili su meseci, godine..uvek isti žar, uvek ista strast, uvek ista glad, ista radost.
Jednom, dok su tako pili kafu on je upita „Kako se zove ovo cveće na stolu? „Srećica“, reče ona.
U tom trenutku, on kao da oseti nešto novo, novi momenat na koji nije računao. Neka toplina, nežnost koja nema veze sa dodirom njenog tela i mirisom njene kože, već sa dodirom njene duše. Kao da je mogao da vidi sve te sate kada nisu zajedno i da najednom oseti svu samoću te tužne žene koja je živela za to malo radosti koju dvoje ljubavnika mogu da stvore. Gledao je kako sedi nasmejana i polugola, posmatrao nabrekle vene na njenim umornim šakama, izlizane kućne papuče, njen osmeh i poljubio joj umorne oči.
Nije mogao da zna šta se sve događa u toj prelepoj glavi kada nisu zajedno, ali je mogao da oseti šta se krije iza tog osmeha. I osetio je nešto što nije planirao da oseti, ali što se od tog trenutka uvuklo u njegovo srce i ostalo tu zauvek. Osetio je brigu, potrebu da se toj ženi nađe uvek pri ruci i da joj pomogne oko svih nekih životnih stvari koje nameće banalna svakodnevnica.
Ona je polako ali sigurno postajala sve svesnija sebe. Jedne nove sebe, jače, sigurnije i vremenom, znala je šta da očekuje. Par poruka za dogovor, strastveno prožimanje od dva tri sata, a posle toga uobičajene obaveze, nabavke potrepština, probleme sa decom, posao, dremanje pred tv serijom, samoću.
Njen energični korak vremenom je dobio teške noge, njene oči sa širokim zenicama sada su na ivici suza posmatrale parove kako se drže za ruke dok šetaju, kako u kola unose kese i kutije, kako putuju zajedno na more. Počeo je da joj nedostaje takav život. Poželela je da bude nečija stalno. Da se sa nekim zajedno budi, gura pred kupatilom dok se spremaju za posao, da se dogovara ko će šta da donese kući od hrane, da zajedno ručaju, večeraju, putuju, da se zajedno ušuškano dosađuju. Poželela je sve to i znala je da to ne može da očekuje od njega, svog ljubavnika.
Na jednom tasu njene vage stajalo je njeno ponovo uspostavljeno seksualno samopouzdanje, poletno i jače nego ikada. Na drugom tasu ređale su se slike svih tih srećnih parova, udobna i sigurna svakodnevnica uigranih supružnika, saveti njenih prijatelja i rođaka kako bi „trebalo nekoga da nađe“, kako je „šteta da bude sama, još je mlada“..i povrh svega toga - slika sebe kako leži u znojavom krevetu, još toplom i mirisnom pošto bi njen ljubavnik otišao, kako grli jastuk i plače dok ne zaspi.
On je o njoj mislio uvek. Bila je njegov osmeh kada tone u san i prva pomisao kada se budi. Živeo je za sve te trenutke radosti, davala mu je snagu, a kada nisu mogli da budu zajedno pisao bi joj duga pisma na koja ona ulgavnom ne bi odgovarala. „Nisam vešta sa rečima“ govorila je, a njega je to ljutilo. Besneo je zbog toga, vređao je, govorio joj kako su reči isto što i misli, tražio da je upozna što više makar na taj način, iskreno, intimno, još intimnije od dodira, da mu piše o svojim željama, strahovima, detinjstvu, odrastnju, o njihovom seksu, filmovima, muzici, o bilo čemu..tražio je da makar tako budu „zajedno“ i kada nisu zajedno i kako samo može da bude tako neosetljiva i nerazumna?
Dobijao je štura opravdanja kako nije imala vremena, kako ima mnogo obaveza, kako nije vešta sa rečima i on bi je svaki put razumeo, osećao, opraštao joj svu njenu zatvorenost i ponovo bi binuo za nju, nadajući se da će sve opet biti u redu kada se budu videli, gladni i nezasiti u njihovoj maloj vremenskoj kapsuli, u njihovom malom svetu erotskog ludila, u kome je strast bila jača od njihove pameti.
Kaže se da je apstinencija u ljubavi isto što vetar prema vatri te da slabe plamenove gasi a snažne još više razbuktava. On je svaku njihovu pauzu doživljavao kao sve veću želju za njom, njegova strast je bila snažna, neugasiva.
Nju su međutim, te pauze sve više udaljavale. U te pauze uselile su se sve te slike drugih srećnih parova i razgovori sa prijateljicama koje su takođe bila same i nesrećne kao i ona. Na mesto njihove zajedničke slike sve je više dolazio njen odraz iz ogledala u kome se svakoga dana ogledala sama.
„Šta se događa?“ pitao je. „Pričaćemo..“ odgovarala bi mu nesigurno pazeći da ga ne povredi i opet tonula u tišinu, u sebe i u sve duže pauze. „Šta se događa?“ pitao je po ko zna koji put jednom prilikom, a ona mu je odgovoirla „ TI u meni vidiš samo seks i nikada mi nisi doneo ni čokoladu !“ i u tom trenutku su tasovi njene životne vage, pretegnuli na onu stranu na kojoj više nije bilo njega.
Ohrabrena, lepša nego ikada, osnaženog erosa, povraćenog samopouzdanja, sada je konačno mogla da stane pred sve te nove muškarce i da bira.
Da traži sreću u novom, udobnom, dosadnom braku - sa svim onim što uz njega ide.
