"Nista,bicete ovde da sacekamo da to krene samo,prirodno...Ipak je za zenu najbolji prirodan porodjaj...Mislim da cete vi to ovog puta moci jer je glavica vec prosla taj oziljak na materici od proslog carskog reza.Strpite se jos malo pa ako se nista ne desi za par dana-ponovicemo pregled",odlucila je nacelnica. Verujem joj.
Cimerka u sobi nosi devojcice bliznakinje.Treba da izgura bar jos tri nedelje.Mora da miruje.A ja bih trebala da setam.Setam po sobi.Posete su zabrenjene.Hrana...Hrana ocajna!
Zove tatina zena.Zvao je doktor.Tata mora hitno da dodje u bolnicu sa overenim uputom.Akutna mijeloblastna leukemija.
Nista se ne desava.Moja materica kao da nije trudna.Beba kao da ne zeli napolje.Sutra ce odluciti sta ce mi raditi.
"Hm...grlic vam je jako cvrst.Ipak to nece ici kako smo zamislili.A ne smem da vam dam vaginaletu jer ne znam kako ce materica da reaguje.Ako krenu jake kontrakcije,moze da se desi da vam pukne rez.Stavicemo mi vas na program za sekciju sutra ujutru."
O,hvala ti,Boze!
Obavljam razgovor sa anesteziologom i odluka pada,moja odluka,na spinalnu anesteziju.Bicu budna,ali nece boleti,osecacu samo pomeranje,osecacu da nesto rade.I videcu bebu kad je izvade.Noge necu moci da pomeram.
Vizita,vecernja.Doktor me gleda sa vrata,prepoznaje me.Smejem se.Kaze:"Mi se znamo,cini mi se."Dusa od coveka. Da,znamo se,vodili ste mi predhodnu trudnocu. "Pa da,vidim da se dobro znamo.Sutra sekcija?Pa dobro,verovatno mora.Ako nesto slucajno krene nocas-tu smo,ako ne-srecno sutra."
Pricam sa cimerkom,smejemo se,ubijamo nervozu.Od smeha zbog pricanja o kojekakvim dogodovstinama zaboleo me stomak.Setih se da ona mozda i ne sme toliko da se smeje.Hajde mi da se smirimo i da spavamo.
Jedna kontrakcija,blag bol u donjem stomaku.Jedna lasta ne cini prolece.Ali stize jos jedna lasta...Pa jos jedna...Izgleda da ce i roda stici...Posle sat vremena kazem cimerki da mi je doktor izgleda nesto naslutio."Sta,jel imas bolove?" Pa cini mi se na 5 minuta. "Da zovem sestru?" Neka,sacekacu jos malo,mozda stanu.Utom sestra ulazi u sobu.Pita sta se desava.Kazem joj da imam kontrakcije.Uradice CTG.Da,kontrakcije na 3 minuta.Doktor se smeje,a meni je drago sto ce me on poradjati.Carskim rezom.
Stojim ispred sale.Tresem se od treme,ali sam srecna,osmeh je na licu.Uvode me u salu,stavljaju elektrode za monitor,spremaju se da me ubodu u kicmu.Doktorka na specijalizaciji za anesteziologa."Da joj dam 20?" pita. "Ne,dajte joj 40 ipak." odgovara drugi glas,glas starijeg doktora.Lezem,noge pocinju da trnu.Cujem svoje srce sa monitoringa.Osecam da mogu da pomeram noge,da pomeram stopala.Ma ne,to je varka.Coveku i kad amputiraju nogu,on jos dugo vremena oseca amputirani deo,svrbi ga,boli...
Pocinju da rade.Ne boli.Osecam samo da nesto rade,tupo.Ali,da li ja sad stvarno pomeram stopalo ili umisljam?Umisljam verovatno jer niko ne reaguje.Doktorova ruka je u mom stomaku,pokusava da uhvati lepo bebu.Boli me kod rebara,jako.Doktorka kaze da mora,anestezirano je od pojasa na dole.Dobro.Vade moju bebu,moju devojcicu.Cuje se plac.Smejem se.Teska je 3280g,duga 52cm. Doktor nesto radi oko mog stomaka.Boli me jako,ceo stomak,ka bokovima najvise."Dajte joj malo diprivana...." Boli me,boli...Noge.Opet sam ih pomerila.Boli.Niko mi ne veruje.Gubim se.Kroz maglu cujem razgovor lekara."Je li ona sad spava? Spava. Pa ne znam sta joj se desilo. Dali smo joj diprivan. Ja joj vicem da se smiri,ali ona ne reaguje,dosla je rukom do rane..." Pa od tog diprivana ljudi odlepe,doktori,zar niste znali??? Otvaram oci i stidim se,ne secam se sta sam radila. Pitam da li sam pravila probleme.Doktorka kaze da sam se uznemirila pa da su morali da me uspavaju."Zar se ne secate?"
Osecam da doktor usiva stomak,kozu,osecam ubode.Cutim,bolje da cutim.
Hoce da me prebace na krevet pa da me vode u sobu.Vidim da se spremaju da me "uprte".Ja mogu sama.I savijam noge u kolenima."Pa vi mozete da pomerate noge?!!!" Izgleda da mogu,a?
Lekari zbunjeni,sada im je jasno da nisam izmisljala. Koleginice zaprepastene. "Pa jesi li im rekla???" Rekla sam,ali izgleda da su mislili da nisam sva svoja. "Pa da.Tako nekako"...
Moja beba spava pored mene u kreveticu.Medenica.Dobila je ocenu 9/10. Zdravo dete.Voli da klopa.
I otac mi je u bolnici.Spremaju ga za hemoterapiju.Pricala sam sa doktorom kod kojeg sam ga vodila godinu dana pre dijagnoze redovno na kontrole.On i dalje ne moze da veruje da je leukemija u pitanju,sve je islo nekako atipicno.Verujem i tom doktoru,saradjujemo,znam da je detaljan.Kaze da je hematologija napredovala,da se sve leci.Bice tesko,ali treba biti optimista,uvek,o cemu god da se radi.
Tako,draga moja mala Dorotea,uvek mi budi srecna i nasmejana.Neka te kroz zivot prate samo lepe stvari.I budi i ti optimista.Mama te voli najvise na svetu.
SRECAN TI PRVI RODJENDAN!!!
Cimerka u sobi nosi devojcice bliznakinje.Treba da izgura bar jos tri nedelje.Mora da miruje.A ja bih trebala da setam.Setam po sobi.Posete su zabrenjene.Hrana...Hrana ocajna!
Zove tatina zena.Zvao je doktor.Tata mora hitno da dodje u bolnicu sa overenim uputom.Akutna mijeloblastna leukemija.
Nista se ne desava.Moja materica kao da nije trudna.Beba kao da ne zeli napolje.Sutra ce odluciti sta ce mi raditi.
"Hm...grlic vam je jako cvrst.Ipak to nece ici kako smo zamislili.A ne smem da vam dam vaginaletu jer ne znam kako ce materica da reaguje.Ako krenu jake kontrakcije,moze da se desi da vam pukne rez.Stavicemo mi vas na program za sekciju sutra ujutru."
O,hvala ti,Boze!
Obavljam razgovor sa anesteziologom i odluka pada,moja odluka,na spinalnu anesteziju.Bicu budna,ali nece boleti,osecacu samo pomeranje,osecacu da nesto rade.I videcu bebu kad je izvade.Noge necu moci da pomeram.
Vizita,vecernja.Doktor me gleda sa vrata,prepoznaje me.Smejem se.Kaze:"Mi se znamo,cini mi se."Dusa od coveka. Da,znamo se,vodili ste mi predhodnu trudnocu. "Pa da,vidim da se dobro znamo.Sutra sekcija?Pa dobro,verovatno mora.Ako nesto slucajno krene nocas-tu smo,ako ne-srecno sutra."
Pricam sa cimerkom,smejemo se,ubijamo nervozu.Od smeha zbog pricanja o kojekakvim dogodovstinama zaboleo me stomak.Setih se da ona mozda i ne sme toliko da se smeje.Hajde mi da se smirimo i da spavamo.
Jedna kontrakcija,blag bol u donjem stomaku.Jedna lasta ne cini prolece.Ali stize jos jedna lasta...Pa jos jedna...Izgleda da ce i roda stici...Posle sat vremena kazem cimerki da mi je doktor izgleda nesto naslutio."Sta,jel imas bolove?" Pa cini mi se na 5 minuta. "Da zovem sestru?" Neka,sacekacu jos malo,mozda stanu.Utom sestra ulazi u sobu.Pita sta se desava.Kazem joj da imam kontrakcije.Uradice CTG.Da,kontrakcije na 3 minuta.Doktor se smeje,a meni je drago sto ce me on poradjati.Carskim rezom.
Stojim ispred sale.Tresem se od treme,ali sam srecna,osmeh je na licu.Uvode me u salu,stavljaju elektrode za monitor,spremaju se da me ubodu u kicmu.Doktorka na specijalizaciji za anesteziologa."Da joj dam 20?" pita. "Ne,dajte joj 40 ipak." odgovara drugi glas,glas starijeg doktora.Lezem,noge pocinju da trnu.Cujem svoje srce sa monitoringa.Osecam da mogu da pomeram noge,da pomeram stopala.Ma ne,to je varka.Coveku i kad amputiraju nogu,on jos dugo vremena oseca amputirani deo,svrbi ga,boli...
Pocinju da rade.Ne boli.Osecam samo da nesto rade,tupo.Ali,da li ja sad stvarno pomeram stopalo ili umisljam?Umisljam verovatno jer niko ne reaguje.Doktorova ruka je u mom stomaku,pokusava da uhvati lepo bebu.Boli me kod rebara,jako.Doktorka kaze da mora,anestezirano je od pojasa na dole.Dobro.Vade moju bebu,moju devojcicu.Cuje se plac.Smejem se.Teska je 3280g,duga 52cm. Doktor nesto radi oko mog stomaka.Boli me jako,ceo stomak,ka bokovima najvise."Dajte joj malo diprivana...." Boli me,boli...Noge.Opet sam ih pomerila.Boli.Niko mi ne veruje.Gubim se.Kroz maglu cujem razgovor lekara."Je li ona sad spava? Spava. Pa ne znam sta joj se desilo. Dali smo joj diprivan. Ja joj vicem da se smiri,ali ona ne reaguje,dosla je rukom do rane..." Pa od tog diprivana ljudi odlepe,doktori,zar niste znali??? Otvaram oci i stidim se,ne secam se sta sam radila. Pitam da li sam pravila probleme.Doktorka kaze da sam se uznemirila pa da su morali da me uspavaju."Zar se ne secate?"
Osecam da doktor usiva stomak,kozu,osecam ubode.Cutim,bolje da cutim.
Hoce da me prebace na krevet pa da me vode u sobu.Vidim da se spremaju da me "uprte".Ja mogu sama.I savijam noge u kolenima."Pa vi mozete da pomerate noge?!!!" Izgleda da mogu,a?
Lekari zbunjeni,sada im je jasno da nisam izmisljala. Koleginice zaprepastene. "Pa jesi li im rekla???" Rekla sam,ali izgleda da su mislili da nisam sva svoja. "Pa da.Tako nekako"...
Moja beba spava pored mene u kreveticu.Medenica.Dobila je ocenu 9/10. Zdravo dete.Voli da klopa.
I otac mi je u bolnici.Spremaju ga za hemoterapiju.Pricala sam sa doktorom kod kojeg sam ga vodila godinu dana pre dijagnoze redovno na kontrole.On i dalje ne moze da veruje da je leukemija u pitanju,sve je islo nekako atipicno.Verujem i tom doktoru,saradjujemo,znam da je detaljan.Kaze da je hematologija napredovala,da se sve leci.Bice tesko,ali treba biti optimista,uvek,o cemu god da se radi.
Tako,draga moja mala Dorotea,uvek mi budi srecna i nasmejana.Neka te kroz zivot prate samo lepe stvari.I budi i ti optimista.Mama te voli najvise na svetu.
SRECAN TI PRVI RODJENDAN!!!
