Srcem napisani diktati prenapaćene duše

[KPCTAHK]

MOJA MAJČICA PETRA
----------------------------------

Retko kada se usudim da prelistavam moje prašnjave spomenare i svaštare stare - iz njih mi uvek neki dragi lik iskoči - izmami mi duboki uzdah, bol u grudima i suze na oči... Najčešće je to moja majčica mila koja je mene kao pesnika rodila ... Da, to je živa istina, već u drugom razredu OŠ, "Rada Vranješević" Krupa na Vrbasu, sam joj posvetio pesmicu koja je bila objavljena u "Malim novinama", tada školskim novinama u SR BiH... Već tada sam dobi "reputaciju" velikog, ali i veoma vragolastog, budućeg pesnika, ali, draže mi je od toga, jest` - tako vi Svevišnjega Boga, moja pokojna majka Petra je naročito na to bila ponosna, što sam bio najbolji učenik, pošteno dete i uvek najprimernijeg vladanja...

Sećam se, to ne može iz sećanja da mi se izbriše, eh, kako mi vrele suze lice obliše, poslednjeg dana provedenog u OŠ. Razredni starešina, nastavnik matematike i fizike, drug Kuleba Eugen, veoma omiljen nastavnik, nam je, nekoliko dana pre toga, naredio da prilikom predaje svedočanstava moraju da budu i roditelji prisutni. I, naravno, kao što je bilo unapred dogovoreno, svi su bili toga dana tu u VIII/a razredu, nastavnici i roditelji. Među roditeljima je posebno blistala od sreće moja majčica Petra. Volela je da ide na sve moje roditeljske sastanke jer za mene su uvek bile samo pohvale. Tog poslednjeg dana verujem da je moja majčica bila najsrećnija majka na sveti. Moje ime je poslednje, verujem da je i to bila nekakva režija, izdeklamovao moj razredni starešina. Prvo mi je dodelio zahvalnicu koju sam pridobio kao jedini đak u SR BiH kojem je uspelo, da bez i jedne greške, reši testove iz matematike i S-H jezika, svi učenici osmih razreda u BiH su bili testirani. Nakon toga uručena mi je i nekakva zahvalnica Vukovca, iz svih predmeta u svim razredima OŠ imao sam petice, i, naravno, svedočanstvo o završetku 8-og razreda u kojem su, takođe, bile same petice. Dobio sam i nekakve tri knjige kao specijalan poklon đaka generacije...

Bila je tu još jedna zahvalnica koje se još uvek stidim. U sedmom razredu izabrali su me đaci i nastavnici za predsednika OO SKOJ-a OŠ Krupa na Vrbasu. Za moj besprekoran rad »vodećem Titovog omladinca i najboljeg đaka« sam dobio zahvalnicu od zlikovaca, udbaških zločinaca, kojima je bio jedini cilj da istrebe našu porodicu samo zato što je moj pokojni otac Đurađ voleo braću Ruse i »pošteno« odrobijao, nepunih pet godina, na Golom otoku …

Moja majčica je bila toliko srećna da je drhtala privijajući me na svoje tople majčinske grudi. Osmeleo sam se, morao sam to da uradim, da zamolim sve prisutne kako bih im izdeklamova sledeću pesmicu koju sam noć pre toga uz petrolejku lampu napisao, baš ovako:

Hvala ti, majčice premila,
Što si me lepog i pametnog rodila
Svojim si me mlekom zadojila
Nežnom rukom telo mi umila
Nadamnom si, k`o anđeo, bdila
Kad posrnem ti si me mazila
Kad sam tužan ti si me tešila
Svetionik uvek si mi bila
Pravim putem uvek predvodila …
Za sve hvala, majčice premila !!!
-------------------------------------------

Svi su me sa ovacijama pozdravili i uzvikivali moje ime. Čvrstim, onim od neizmerne ljubavi drhtećim, zagrljajem smo bili spojeni u nerazdvojivost moja majčica i ja. Obadvoje smo ridali – ona od ponosa, a ja od crne slutnje da će to da bude jedan od poslednjih naših zagrljaja… Te moje, grudi-žežeće, crne slutnje su mi se,

»Bože, zašto ?«

i obistinile. Nešto više od dva meseca posle toga, tada sam već bio u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima, udbaški zločinci su izvršili svoj krvavi pir – na najmučeničkiji nači, žive su ih zapalili u našem trošnom kućerku, su stradali moji najmiliji i najrođeniji: majka, otac, brat i sestrica Kića koja je bila moja bliznakinja…

Da, prebolna je ta moja životna istina, moja majčica je već decenijama na Nebesima, tamo joj ništa ne mogu, hvala dragom Bogu, udbaške džukele i ovodoba njihova kopilad koja vlada u Srbiji na isti način, ali, to mi niko i ničim ne može izbrisati, moja majčica za mene je ostala besmrtna – uvek je u mojim mislima, mojim molitvama, ali i tu, na pravom mestu, u mislima, duši i srcu …

Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Volim kada me nemirni titraj sećanja, kao blagi dašak povetarca, ponese u moje rano detinjstvo, a naročito kada mi pred očima zatitra, istina sve maglovitija, bleđa i nejasnija, slika mojih, davno na Nebesa vaznesenih, roditelja - osetim u ranjenim grudima kako me greja ta njihova pozitivna energija ...

Uvek je među njima bilo vragolija, zadirkivanja i začikavanja, ali nikada iz zlih namera - na kraju bi uvek pobeđivao osmeh, ljubav, milina i svakoliko-pozitivna energija koja ih je neizmerno krasila, od drugih ljudi razlikovala i štitila od bezumlja, zala, ala i budala ... Evo i jedne kriške osmeha iz tog mog rano-detinjeg sećanja ...

"Viđu, Petro mila, jado-jadana, uvjek majci svojoj dika, slika i ponos bila" - tako je započinjao to svoje zadirkivanje moj dobrodušni, kršni i hrabri oca - "mi koji smo, podrazumeva se, bre - najvrliji srpski junaci, dičnog crnogorskog roda samim rođenjem postajemo gospoda "

"Viđu, vala - mašala, moj Đuka " - kroz osmeh bi mu uzvratila moja majka Petra i nastavila - "i to ona, napredno-dukljanska, gospoda i ponos muškog roda, sve sa krstaljušom, brkovima, čibukom i, naravski, guslama ...Mnogo moderna gospoda, moj Đuka, i zato me fata muka, a i zadrhti ruka, jer to je ona najsavršenija ljudska vrsta, Svetog mi Vasilija i Časnog mi Krsta ..."

"A šta ti, jado-jadana, imaš protivu gusala !?" - kao da ljutnu se malkice moj oca.

"Nemam ništa protiv gusala, mislim da bi taj problem mogla da razreši samo macola" - veli mu moja majka - " ali imam protiv gudala - rado bi` ga ovim svojim rukama slomila kako bi` dušu i gušu nebesko-milozvučnom tišinom počastila..."

"Bi ti - bi, Svetog Vasilija mi " - moj oca joj veli - "ali neće moći ove noći ...Gusle i Krst ne da ruka junačka, jer junak bez gusala je isto što i žena bez obraza ..."

Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i u fokusu svojih, pesničko-titravih, nadanja, maštanja i inspiracije imao vremena da se usredsredim, zberem i priberem na druge, za život važnije, svrsishodnije i upotrebljivije, teme. Možda, mada i u tome postoji sumnja, bih i uspeo u tome, svakoliko sam jak, nikad nisam mlak i verni sam sluga Gospodu mome, ali čim pogledam u cveće, zvezde i sve ono što je prelepo i oku mamljivo u pirlutavom dašku vetra, onoj blagugodnosti koja mi nadima grudi i u meni silinu i milinu želje za ljubavlju budi, začujem njene šapate, a to me sprži do srži. Razgovetno čujem kako izgovara moje ime, onako blagomileno kao što samo ona ume, lepe dane spomene i onda mi dovikne:

»Kiki, nikada ne zaboravi me ! Uvek sećaj se našeg zaveta u večnu ljubav, naših suza na rastanku, naših vapaja upućenih Bogu, ali i naših kletvi bezdušnicima kojima je naša ljubav smetala i nikada, čak ni tada kada me više ne bude, ne zaboravi me …«

Zadrhtim od dodira tog blagog povetarca koji mi te reči, kao šapat anđela, miris mirisa, himnu bogova, ali i kao opelo nesrećnika, donosi. Niz obraze se, kao zrno graška velike, onako same od sebe, ili ih prokleta sudbina meni tako često šalje, naročito kada sam od svoje rodne grude sve dalje i dalje, kotrljaju, kao reka ponornica koja hirovito jurca ka svome ponoru, suze. Srce mi se, tako bolno-jako da mi se zaustavi dah u grlu, zgrči. Nemam snage da vrisnem, a urlikn`o bih kao ranjena zver, a onda se, kao grmljavina nebeska, baš ona i onakva zemlju-treseća, prolomi krik moje samoće, moje čežnje, čemera i muke, koji vetru dovikne da joj ove reči odnese:

»Zaboravit` te neću nikada, moja jedina ! Sve dok živim bićeš moga srca kraljica, mojih misli voditeljica i moje duše spasiteljica ! Budi srećna, neizmerno sreća, to mi je najveća životna želja !!! «

Krstan Đ. Kovjenić


Dve karte do Holivuda
-----------------------------
Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću….
Pažnju mi je privukla jedna preslatka plavuša koja je sedela za šalterom gde se prodaju karte za te vozove. Onako sam od sebe, kao po staroj dobroj navici, nabacio mi se osmeh na lice, veselije mi zašobonji srce, zabrideše bele džigerice i pogledom ljubeći to anđeosko lice dogegah do te neodoljive slatkice i , onako tetralno - muški, procedih kroz moje, ljubavi uvek željne, svrbuckave usnice:

»Molim, anđele, dve karte do Holivuda !«

Umilno me je pogledala, slatko se nasmejala i ona da mi ovo rekla ta slatkica mala:

»Gospodine, do tamo još nemamo linije … Žao mi je …«

»Neka« - rekoh joj ja – »imam vremena i ovde ću da sačekam sve dok se ne uspostavi ta linija. »

»Dobro, a i pametno – ko čeka taj dočeka.« - reče mi ona i gledajući me svojim od nebeskih zvezda zažarenim očima još doda – »Odoh da upitam svog šefa kada će da bude uspostavljena linija do Holivuda, no pre toga, ako to nije nekakva, dobro čuvana, vaša tajna, recite mi za koga je ta druga karta ?«

»Za tebe, anđele … Bez tebe mi se više nikud ne ide …« - medim ja i gledam kako joj se na licu, verujem da i u srcu, menja bojica.

Posle toga ona se grohotom nasmeja, još slađe me pogleda i onda mi, kroz od želje drhteći glas, prošapta:

»Nisam luda – neću s` tobom danas do Holivuda, ali poći ću svuda, da uživam s` tobom, kao luda »

Krstan Đ. Kovjenić





Všeč mi je



Komentiraj


Deli z drugimi