Miroslav Nikolić
SRBI I SRBIJANCI
O pridevima srpski i srbijanski pisao je E. Fekete, stručno i ozbiljno, u časopisu Naš jezik još 1978. god. (knj. XXIII, str. 199—209). Evo opet nekoliko reči o tome, malo drukčije, na drugačiji način i drugim povodom.
U vreme žučne predizborne kampanje (čini mi se pretposlednje), u nekada vrlo gledanoj (a u međuvremenu ukinutoj) emisiji jedne nezavisno-zavisne beogradske televizijske stanice napao je jedan političar drugoga (što, naravno, nije ništa neobično) da vređa narod u Srbiji nazivajući ga Srbijancima (što je, priznaćete, i za političke svađe pomalo bizarno). Okrivljeni se branio kako je znao i umeo, sâm, jer advokata nije imao, čak ni onoga koji se dodeljuje po službenoj dužnosti. Pošto u Srbiji devojku koja se sama nudi niko neće (ili je bar tako bilo u XIX veku), ne usuđujemo se da ponudimo usluge sopstvene lingvističko-advokatske kancelarije. A i zašto bismo to činili, kad u izgledu nije nikakav honorar. Zato ćemo umesto mogućeg braniteljskog pledoajea pokušati da odigramo ulogu stručnog veštaka, dok presudu o tome da li je naziv Srbijanac, Srbijanci i od toga izvedeni pridev srbijanski uvredljiv ili ne prepuštamo sudu, sudu čitalaca. Pre toga, malo suvoparne lingvističke analize.
Imenica Srbijanac izvedena je, po nekim mišljenjima, tek u XIX veku, od osnove imena zemlje Srbije i složenog sufiksa -anac, koji se sastoji od sufiksa -an (što ga imamo, na primer, u Italij-an) i sufiksa -ac (koji imamo, na primer, u Kolumbij-ac, Sirij-ac). Pažljivi čitalac primetiće da smo namerno uzeli u obzir nazive izvedene od imena zemalja koje, kao i Srbija, imaju finalno -ija: dakle — Italija, Kolumbija, Sirija. Razlika je samo u tome što su Italijan, odnosno Sirijac izvedeni prostim sufiksom (-an odnosno -ac) a Srbijanac složenim (-anac). Tim sufiksom, po istom modelu, tvoreni su nazivi za stanovnike mnogih zemalja i gradova, bilo da se završavaju na -ija (npr. Australijanac, Austrijanac, Venecijanac i sl.) ili ne (npr. Litv-anac, Meksik-anac, Portorik-anac itd.). Po ovome ispada da je reč Srbijanac sasvim dobro napravljena i da joj se sa te, tvorbene strane nema šta zameriti. I njeno značenje je u velikoj meri u skladu sa onim koje imamo u prethodno pomenutim analognim nazivima: Srbijanac je stanovnik, žitelj Srbije ili onaj koji je poreklom iz Srbije (što najčešće znači Srbin iz Srbije), kao što je i Meksikanac stanovnik Meksika ili onaj koji je poreklom iz te zemlje. Ipak, neke razlike između Srbijanca i Meksikanca ima (ko bi to rekao!?), ne samo po tome što Srbijanci nose šajkaču a Meksikanci sombrero već po tome što se reč Meksikanci upotrebljava i kao ime naroda, dok se za označavanje pripadnikâ srpskog naroda upotrebljava druga reč, ali istoga korena, Srbi, sigurno najstarija u nizu Srbi — Srbija — Srbijanac — srbijanski.
Ovo, naravno, ne može nikako biti razlog za diskvalifikaciju imenice Srbijanac, Srbijanci, mada tu nekog đavola ima. Naime, u svim ostalim, nama poznatim slučajevima, postoji jedno ime za stanovnike neke države i za najveću naciju koja u njoj živi (bez obzira na to da li je zemlja dobila ime po narodu ili narod po zemlji). I ne samo da to imamo u slučaju drugih zemalja i njihovih stanovnika nego i u slučaju Srbije — ali pre svega u jeziku nas koji smo u njoj rođeni i odrasli. U razgovornom jeziku rečju Srbi mi imenujemo prvo pripadnike našeg naroda u Srbiji, a tek potom i, čini se, tek u novije vreme Srbe izvan Srbije. To se posebno vidi u upotrebi prideva srpski, izvedenom od osnove navedene imenice, koji se nekada odnosi samo na Srbe u Srbiji (ali i na druge stanovnike Srbije), na primer: srpska vlada, a nekada Srbe u celini, na primer srpski jezik, srpska književnost. Pošto u našem jezičkom osećanju i navikama nema naziva Srbijanac i prideva srbijanski, mi ih doživljavamo kao nešto strano, tuđe, čak i nacionalno uvredljivo. Čini nam se kao da neko hoće time da nas odvoji od ostalih Srba ili čak da nam uzme naše nacionalno ime i da ga zameni geografskim, teritorijalnim. S druge pak strane, Srbi (i drugi istojezički narodi) izvan Srbije, koje mi takođe najčešće imenujemo po zemlji ili pokrajini u kojoj žive, npr. Crnogorci, Hercegovci, Bosanci, Krajišnici i drugi, žele da nazivom Srbijanci i pridevom srbijanski pre svega preciziraju o kojim se Srbima radi, imajući u vidu činjenicu da su Srbi „srećan” narod koji živi u više država. Kad, na primer, Hercegovac kaže Srbijanci ili srbijanska vlada, on time ne želi da kaže da mi nismo (i) Srbi, odnosno da vlada nije (i) srpska, kako se to u nas obično doživljava, već da su Srbi i stanovnici Hercegovine i da nas podsete na činjenicu da nije samo vlada u Beogradu srpska, već da je to i ona u Republici Srpskoj, kao što je bila (ili je to još uvek) i u nekim drugim srpskim zemljama. Nećemo sad raspravljati o tome ko je tu veći Srbin i ko koga vređa; reći ćemo samo da o tome treba suditi više po delima nego po rečima. Mi se vređamo kad nas nazivaju Srbijancima. Šta bismo tek radili da smo Indijanci, koji su čudnim nesporazumom dobili ime po zemlji koja je hiljadama kilometara daleko od one u kojoj žive.
Iz dosadašnjeg, vrlo uprošćenog izlaganja vidi se da srbijanski slučaj nije uopšte tako jednostavan. Ukazujemo posebno na činjenicu, dosad tako često zanemarivanu u našoj lingvistici, da se vrednosni sud o nekom jezičkom elementu (npr. obliku, reči ili konstrukciji) ne može utvrđivati samo na osnovu njegove saglasnosti sa utvrđenom gramatičkom normom i postojećim jezičkim modelima, već da se u obzir mora uzeti i sociološko-psihološka komponenta, kako onih koji govore tako i onih (o) kojima se govori.
