У неком прошлом времену, дешавале су се битке, мржње, сузе и бол. Ова прича је везана за јучерашњи датум 15. децембар, који је за неке од вас прошао и незнајући да се баш у том дану пре много година, догодио један страшан ударац за православно хришћанство. Док смо у школи учили о четницима и много више о партизанима, историја нашег народа је кренула у заборав. Ми смо делимично криви за ту судбину, јер смо дозволили да се то догоди на лаган и надасве неприметан начин. Ма шта радили један народ мора да се сећа своје историје, јер у супротном он не постоји у времену. Тако данас ми стојимо на раскрсници путева, фраза која је превише коришћења као јединствен израз за ову земљу, и не да не знамо шта смо били, већ се трудимо да одбацимо и оно мало посебности које смо имали, ради неког вишег циља и светске глобализације. Већ јуће 15. децемра 1453. године, управо на једној таквој раскрсници између вера, између лудака и мудраца, пала је Византија. Зашто је то део наше историје, па задњи краљ Византије је био делом Србин. "Константин је био син последње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Пре удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре – сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша".
Неко ће рећи да је ово био само крај једне империје која је са собом повукла некако и нас, њену децу, која су била сувише мала да се супроставе и да буду на граници између два зла која су само желела да се шире и да буду богатија. Ово је само мој закључак јер оно што је некада био Констатинопољ као граница између Европе и Азије, данас је то наша мала Србија. Линија се помера полако ка Дрини а ми смо опет ту, незнајући своју прошлост не можемо предвидети будућност.
Неко ће рећи да је ово био само крај једне империје која је са собом повукла некако и нас, њену децу, која су била сувише мала да се супроставе и да буду на граници између два зла која су само желела да се шире и да буду богатија. Ово је само мој закључак јер оно што је некада био Констатинопољ као граница између Европе и Азије, данас је то наша мала Србија. Линија се помера полако ка Дрини а ми смо опет ту, незнајући своју прошлост не можемо предвидети будућност.