У РАТНИЧКОМ ДОМУ 23. децембра 2010.
Било је као да се врати у Београд, оно Старо
Добро Време, кад је Дом Ратнички тек био
отворен и неки Добри Духови посетише, (заједно
са нама) ову изложбу. Господин Милорад Буба-
ња би заслужан што се ова лепота, разли по
пространим зидовима и што ће сличне изложбе
бити доступне и у Новој Години, Београђанима...
Господин Бубања изјави како је успо-
стављена сарадња са музејима, великим галери-
јама по Србији и са земљама „које су нам
наклоњене“. Додаде „Не желимо да имамо ни ка-
кве материјалне користи, него да учинимо добро Београду... И овде ће се гледати, углавном,
само СТАРОВРЕМЕНА уметност, а не модерне ствари... Ово је Србија, од почетка до
памтивека... Биће Србије и после Срба... Стабла претварам у људе. Мора се имати лудила,
стрпљења и...“
А на изложби куд год поглед окренеш
имаш само једну стазу „ПУТ ДО СЛИКЕ“,
постоји ПУТ који се шири према посетиоцу,
па га онда у дубину слике одведе... И већина
препозна онај једном насликан пут, улицу
кроз равницу, а ПЕЈЗАЖИ, оживеле њиве
и траве и дрво свако... Зато је ОН Сава
Шумановић, који као да издвоји из шума
свако дрво посебно и „посади“ и као да
дрво после само преко улице хлад направи...
(Доњи шор у Шиду, 1940., уље на платну).
Посматрачи ће моћи да разгледају 74 дела
која су настала од 1927.-1942. И може се видети онај пут од цртежа до слике...
Сава Шумановић, када слика дрво (дрвеће) спајају се крошње у једну, (чак иако су два
дрвета са две стране пута) као да су се очи сликареве спојиле у око једно, као кад се двоје
разиђу а једно другом остану, заједно, заувек у главама...
На слици из 1938. год. као да „поглед пуца попреко“, а
део спојених њива, у средини, личи на КРСТ ЗЕЛЕНИ
или је видљив у издуженом делу крста са стране...
На сремском пејзажу са „Усамљеним Храстом“,
види се колико је храст уникао са травама испод и у
околини...
Прошле су сада године како посетих изложбу
великог сликара у Шиду и тек овде, кад слике Његове
„допутоваше“ у Београд, праћене душом Његовом,
која сада борави још понекад под оним „Усамљеним
Храстом“ схватих, колико уметнику беше битно дрво,
уопште, и Храст (старина), који се и самотан избори са
оним олујама и ветровима... А тек траве, које се сваког
пролећа зазелене?
И само велики уметник може ОВАЈ ЖИ-
ВОТ, кроз природу да ослика...
Сад овде схватих, још једном, докучих,
зашто му би битна РЕКА... На слици „Драва код
Осијека, уље на платну-1941.“, река као да иде
према сликару, а по њој из даљине плови стари
пароброд, који ће пристати ту, у близини мале
куће која само што није „искорачила“ у реку...
САВИНИ ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ
Откако се сретох са зимама на Савиним сликама,
од онда знам да је само ОН сликао „ТОПЛЕ ЗИМЕ“
И ОНУ ЧИСТОТУ КОЈА ИЗАЗИВА ТОПЛОТУ...
Женски акт је скоро савршен па тако и стварно, женско
тело, а глава ближа нестварном, окренута према даљинама...
Свака слика нам понаособ исприча своју причу... И као да се деси наравоученије:
САМО ВРЕДНОСТИ; ПРАВЕ НАДЖИВЉУЈУ И СВАКО НЕВРЕМЕ...
Рекоше да ће изложба бити отворена све до 29. јануара, лета 2011.
Нада-Лукић-Дринска
СРБИ СРБИМА И МАНАСТИРИМА
Децембар из лета 2010, полако је напуштао просторе ововременске, и скромни
посетиоци упутише се, ове вечери прохладне, у Дом Ратнички... Одржавао се Хуманитарни
Концерт, због страдалог народа српског у Краљеву и околини, кога задеси изненада разорни
земљотрес...
Концерт је текао под окриљем „Студеничког Круга“... Тако се назваше доброчинитељи,
чувари Духа Српског и Духа Св. Саве... Председник помену нове, младе гране, које се тек
развијају... Помену борбу која ће трајати „све док не будемо сигурни да смо очували, Дух
српски и Дух Св. Саве...“
Милан и Драгана зборише о Спасењу, а Манасијевић, „Нестварни“, отпева, ко зна
који пут „Востани Србијo, давно си заспала, у мраку лежала, сада се пробуди...“
Кад се на тренутак мир створи, песма из давнина зачу се, О ЉУБАВИ... А дође и
песма: „Густа ми магла паднала...“ Ова сватовска песма, певала се у селу Штрбце у Косовском
Поморављу... Мислим да ће многи по први пут чути песму „Аманет са Неба“, коју је испевао
Љуба Ненадовић... Песма ће доћи (незаобилазна) „Српске Гусле...“ Гусле памте Пивљанина
Бана, гусле памте Рајића на топу...“
Маријана, је студент соло певања, већ четврта година... Изазвала је бурни аплауз...
Певали су и посетиоци... Кроз рецитал се чуло: „Само је љубав кадра да учини човека
ближњим...“ Човек је онај унутрашњи, а да ли су унутрашњи ближњи?
Луис дошета из магловитог Београда и запева: „Стани стани Ибар водо...“ Певао је
по обичају о љубави, о одласцима и из душе је долазила песма кроз руке у молбу окренуте...
Чинило ми се да је народ збуњен, ненавикао на смиреност и лагану песму, и оно давање од
срца из срца...
Јер овај КОНЦЕРТ би ХУМАНИТАРНИ... Сав новац сакупљен однеће у Краљево, а
помоћ је драгоцена, као злато, јер зима може и најкраћа да се дугом учини, онима што кров
над главом изгубише...
Нада Лукић-Дринска
Дочек Православне (Српске, Наше Праве) Нове Године
Били смо гости Ратних Добровољаца (1912.-1918.) и Њихових потомака и поштовалаца
13. јануар. 2011
Човек је певао целе но-
ћи... А знао је све оне
песме старе... Добро-
вољци су, схватих, увек
у борби били први па
у песми и у игри не
заостају...
„Да видимо Бела Радо,
како чамац плови...“ (Ра-
да је родом из Тополе...)
Знам да ће присутни у
рестону Парк, причати
дуго о овом дочеку...
У Потомцима као да
оживеше Солунци, као
да су Потомци били замрли, до вечерас заспали негде... Ипак Србин „не умире“ док се
„још једном“ не распева и не наигра, па тако изнова настави да живи... „Тамо Далеко, је
Љубав моја... Тамо је
Србија...“ Сви су певали
и играли... Орила се
песма и као да оде звук
овај на Калемегдан
и доле низ Тврђаву
до оног увира Саве у
Дунав... Тамо гинуше
Солунци преци наши...
А и јуче смо имали, па и
данас имамо браниоце
Београда, (требало би
знати). Бдили су над
нама и ове ноћи... Нека
нам је СРЕЋНО НОВО
ЛЕТО И ДУГОВЕЧНО...
Нада Лукић-Дринска
14. јануар. 2011.
Дан Први Новогодишњи
У ДОЛИНИ ЉУБАВИ И ТИШИНЕ
+
( О ) РАКОВИЦА
Она деца, са оцем, синови, прекрстише се... И гледала
сам како људи и МАЛЕНИ, и сви умирени прилазе хумкама,
са поштовањем... На једном белом споменику (испод кога
почива Патријарх Наш Павле) пише: „Чекам Васкрсење
Мртвих“
Поклони се НАРОД за-
тим и пред другим спо-
ме ником: Димитрију пећком, митрополиту бео град-
ско-карловачком, првом Патријарху, обновљене Патри-
јаршије Православне српске цркве... А грејало је и
сунце... Крстови на Цркви манастирској сијаше као да
су изливени од чистог злата... Монахиња анђеоског лица
данас у рукама белим држи књиге староставне и отвара
стране досад непрочитане...
У Србији су одвајкада Манастири, предодређени били
да се БЛАГО сачува, за будућа наша поколења... И то је
тако и другачије бити не може... ОВДЕ ЈЕ СМЕРНОСТ
ВРЛИНА...Чувају се и успомене на пале српске ЈУНАКЕ,
као на надгробној белој плочи што пише: „Васи Чарапићу,
Змају од Авале, Војводи Вожда...“
Чувају се и имена дародаваца, имена НЕИМАРА,
као рецимо поред она два звона, (Великог и малог, и
КРСТ ЦРНИ МЕТАЛНИ) у „Музеју“ на отвореном, уз
онај камени зид у залеђу... Ту су и делови плоче од некад
разрушеног Манастира...
Помену, често, Монаси и Монахиње у Молитвама
своју браћу и сестре, који живот овај земаљски посветише
Богу и Роду Своме (отуда нас често називају „Рођени“...)
„СВАКО ИМА СВОЈЕ ЗАДУЖЕЊЕ“
Миланка се издвоји од осталих, и плевила је
оне љубичице: БЕЛЕ И ПЛАВЕ изникле из хумки ДВА
ВЕЛИКАНА, ДВА ПТРИЈАРХА НАША... Рече: „Свако
има своје задужење“... А свако ко овде дође и помаже и
ко се водом исцелитељском умије, и воде напије, одлази
са више Љубави за друге...
Ново Лето Наше са посебном радошћу започе, заради оне деце, која тек научена да
читају, очима паметним, гуташе она слова, док се сунце овог дана настани за свагда, као
„ВРАТАР“ у капијама Манастирским...
На Нову Годину, Манастир Раковица
Нада Лукић-Дринска
Јовањдан, 1921-2011. година
Нисмо заборавили
Оног Јовањдана 1921.
године испрати га цео
Београд. Овог Јовањ-
дана 2011. године поме-
ну га Београд.
Наврши се 90. година
од смрти највећег срп-
ског војсковође коме
мла дост не засмета
да са јунацима својим
изво јује победу у Колу-
барској и Церској битци
у Првом светском рату,
и да после са Војводом
Бојовићем и јунацима
српским пробије муње-
витом брзином Солунски фронт. Народ му остаде захвалан. Зато и данас његов народ и
војска српска учинише Помен и свечано обучени момци, сви као један, популарно названи
„Плавци“ стајаше „мир-
но“ и одадоше по ча ст
никад умрлом „Ђене-
ралу“ и Војводи над
Војводама. И као да се
зачу: „Нисмо забора-
вили“.
Нада Лукић-Дринска
Било је као да се врати у Београд, оно Старо
Добро Време, кад је Дом Ратнички тек био
отворен и неки Добри Духови посетише, (заједно
са нама) ову изложбу. Господин Милорад Буба-
ња би заслужан што се ова лепота, разли по
пространим зидовима и што ће сличне изложбе
бити доступне и у Новој Години, Београђанима...
Господин Бубања изјави како је успо-
стављена сарадња са музејима, великим галери-
јама по Србији и са земљама „које су нам
наклоњене“. Додаде „Не желимо да имамо ни ка-
кве материјалне користи, него да учинимо добро Београду... И овде ће се гледати, углавном,
само СТАРОВРЕМЕНА уметност, а не модерне ствари... Ово је Србија, од почетка до
памтивека... Биће Србије и после Срба... Стабла претварам у људе. Мора се имати лудила,
стрпљења и...“
А на изложби куд год поглед окренеш
имаш само једну стазу „ПУТ ДО СЛИКЕ“,
постоји ПУТ који се шири према посетиоцу,
па га онда у дубину слике одведе... И већина
препозна онај једном насликан пут, улицу
кроз равницу, а ПЕЈЗАЖИ, оживеле њиве
и траве и дрво свако... Зато је ОН Сава
Шумановић, који као да издвоји из шума
свако дрво посебно и „посади“ и као да
дрво после само преко улице хлад направи...
(Доњи шор у Шиду, 1940., уље на платну).
Посматрачи ће моћи да разгледају 74 дела
која су настала од 1927.-1942. И може се видети онај пут од цртежа до слике...
Сава Шумановић, када слика дрво (дрвеће) спајају се крошње у једну, (чак иако су два
дрвета са две стране пута) као да су се очи сликареве спојиле у око једно, као кад се двоје
разиђу а једно другом остану, заједно, заувек у главама...
На слици из 1938. год. као да „поглед пуца попреко“, а
део спојених њива, у средини, личи на КРСТ ЗЕЛЕНИ
или је видљив у издуженом делу крста са стране...
На сремском пејзажу са „Усамљеним Храстом“,
види се колико је храст уникао са травама испод и у
околини...
Прошле су сада године како посетих изложбу
великог сликара у Шиду и тек овде, кад слике Његове
„допутоваше“ у Београд, праћене душом Његовом,
која сада борави још понекад под оним „Усамљеним
Храстом“ схватих, колико уметнику беше битно дрво,
уопште, и Храст (старина), који се и самотан избори са
оним олујама и ветровима... А тек траве, које се сваког
пролећа зазелене?
И само велики уметник може ОВАЈ ЖИ-
ВОТ, кроз природу да ослика...
Сад овде схватих, још једном, докучих,
зашто му би битна РЕКА... На слици „Драва код
Осијека, уље на платну-1941.“, река као да иде
према сликару, а по њој из даљине плови стари
пароброд, који ће пристати ту, у близини мале
куће која само што није „искорачила“ у реку...
САВИНИ ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ
Откако се сретох са зимама на Савиним сликама,
од онда знам да је само ОН сликао „ТОПЛЕ ЗИМЕ“
И ОНУ ЧИСТОТУ КОЈА ИЗАЗИВА ТОПЛОТУ...
Женски акт је скоро савршен па тако и стварно, женско
тело, а глава ближа нестварном, окренута према даљинама...
Свака слика нам понаособ исприча своју причу... И као да се деси наравоученије:
САМО ВРЕДНОСТИ; ПРАВЕ НАДЖИВЉУЈУ И СВАКО НЕВРЕМЕ...
Рекоше да ће изложба бити отворена све до 29. јануара, лета 2011.
Нада-Лукић-Дринска
СРБИ СРБИМА И МАНАСТИРИМА
Децембар из лета 2010, полако је напуштао просторе ововременске, и скромни
посетиоци упутише се, ове вечери прохладне, у Дом Ратнички... Одржавао се Хуманитарни
Концерт, због страдалог народа српског у Краљеву и околини, кога задеси изненада разорни
земљотрес...
Концерт је текао под окриљем „Студеничког Круга“... Тако се назваше доброчинитељи,
чувари Духа Српског и Духа Св. Саве... Председник помену нове, младе гране, које се тек
развијају... Помену борбу која ће трајати „све док не будемо сигурни да смо очували, Дух
српски и Дух Св. Саве...“
Милан и Драгана зборише о Спасењу, а Манасијевић, „Нестварни“, отпева, ко зна
који пут „Востани Србијo, давно си заспала, у мраку лежала, сада се пробуди...“
Кад се на тренутак мир створи, песма из давнина зачу се, О ЉУБАВИ... А дође и
песма: „Густа ми магла паднала...“ Ова сватовска песма, певала се у селу Штрбце у Косовском
Поморављу... Мислим да ће многи по први пут чути песму „Аманет са Неба“, коју је испевао
Љуба Ненадовић... Песма ће доћи (незаобилазна) „Српске Гусле...“ Гусле памте Пивљанина
Бана, гусле памте Рајића на топу...“
Маријана, је студент соло певања, већ четврта година... Изазвала је бурни аплауз...
Певали су и посетиоци... Кроз рецитал се чуло: „Само је љубав кадра да учини човека
ближњим...“ Човек је онај унутрашњи, а да ли су унутрашњи ближњи?
Луис дошета из магловитог Београда и запева: „Стани стани Ибар водо...“ Певао је
по обичају о љубави, о одласцима и из душе је долазила песма кроз руке у молбу окренуте...
Чинило ми се да је народ збуњен, ненавикао на смиреност и лагану песму, и оно давање од
срца из срца...
Јер овај КОНЦЕРТ би ХУМАНИТАРНИ... Сав новац сакупљен однеће у Краљево, а
помоћ је драгоцена, као злато, јер зима може и најкраћа да се дугом учини, онима што кров
над главом изгубише...
Нада Лукић-Дринска
Дочек Православне (Српске, Наше Праве) Нове Године
Били смо гости Ратних Добровољаца (1912.-1918.) и Њихових потомака и поштовалаца
13. јануар. 2011
Човек је певао целе но-
ћи... А знао је све оне
песме старе... Добро-
вољци су, схватих, увек
у борби били први па
у песми и у игри не
заостају...
„Да видимо Бела Радо,
како чамац плови...“ (Ра-
да је родом из Тополе...)
Знам да ће присутни у
рестону Парк, причати
дуго о овом дочеку...
У Потомцима као да
оживеше Солунци, као
да су Потомци били замрли, до вечерас заспали негде... Ипак Србин „не умире“ док се
„још једном“ не распева и не наигра, па тако изнова настави да живи... „Тамо Далеко, је
Љубав моја... Тамо је
Србија...“ Сви су певали
и играли... Орила се
песма и као да оде звук
овај на Калемегдан
и доле низ Тврђаву
до оног увира Саве у
Дунав... Тамо гинуше
Солунци преци наши...
А и јуче смо имали, па и
данас имамо браниоце
Београда, (требало би
знати). Бдили су над
нама и ове ноћи... Нека
нам је СРЕЋНО НОВО
ЛЕТО И ДУГОВЕЧНО...
Нада Лукић-Дринска
14. јануар. 2011.
Дан Први Новогодишњи
У ДОЛИНИ ЉУБАВИ И ТИШИНЕ
+
( О ) РАКОВИЦА
Она деца, са оцем, синови, прекрстише се... И гледала
сам како људи и МАЛЕНИ, и сви умирени прилазе хумкама,
са поштовањем... На једном белом споменику (испод кога
почива Патријарх Наш Павле) пише: „Чекам Васкрсење
Мртвих“
Поклони се НАРОД за-
тим и пред другим спо-
ме ником: Димитрију пећком, митрополиту бео град-
ско-карловачком, првом Патријарху, обновљене Патри-
јаршије Православне српске цркве... А грејало је и
сунце... Крстови на Цркви манастирској сијаше као да
су изливени од чистог злата... Монахиња анђеоског лица
данас у рукама белим држи књиге староставне и отвара
стране досад непрочитане...
У Србији су одвајкада Манастири, предодређени били
да се БЛАГО сачува, за будућа наша поколења... И то је
тако и другачије бити не може... ОВДЕ ЈЕ СМЕРНОСТ
ВРЛИНА...Чувају се и успомене на пале српске ЈУНАКЕ,
као на надгробној белој плочи што пише: „Васи Чарапићу,
Змају од Авале, Војводи Вожда...“
Чувају се и имена дародаваца, имена НЕИМАРА,
као рецимо поред она два звона, (Великог и малог, и
КРСТ ЦРНИ МЕТАЛНИ) у „Музеју“ на отвореном, уз
онај камени зид у залеђу... Ту су и делови плоче од некад
разрушеног Манастира...
Помену, често, Монаси и Монахиње у Молитвама
своју браћу и сестре, који живот овај земаљски посветише
Богу и Роду Своме (отуда нас често називају „Рођени“...)
„СВАКО ИМА СВОЈЕ ЗАДУЖЕЊЕ“
Миланка се издвоји од осталих, и плевила је
оне љубичице: БЕЛЕ И ПЛАВЕ изникле из хумки ДВА
ВЕЛИКАНА, ДВА ПТРИЈАРХА НАША... Рече: „Свако
има своје задужење“... А свако ко овде дође и помаже и
ко се водом исцелитељском умије, и воде напије, одлази
са више Љубави за друге...
Ново Лето Наше са посебном радошћу започе, заради оне деце, која тек научена да
читају, очима паметним, гуташе она слова, док се сунце овог дана настани за свагда, као
„ВРАТАР“ у капијама Манастирским...
На Нову Годину, Манастир Раковица
Нада Лукић-Дринска
Јовањдан, 1921-2011. година
Нисмо заборавили
Оног Јовањдана 1921.
године испрати га цео
Београд. Овог Јовањ-
дана 2011. године поме-
ну га Београд.
Наврши се 90. година
од смрти највећег срп-
ског војсковође коме
мла дост не засмета
да са јунацима својим
изво јује победу у Колу-
барској и Церској битци
у Првом светском рату,
и да после са Војводом
Бојовићем и јунацима
српским пробије муње-
витом брзином Солунски фронт. Народ му остаде захвалан. Зато и данас његов народ и
војска српска учинише Помен и свечано обучени момци, сви као један, популарно названи
„Плавци“ стајаше „мир-
но“ и одадоше по ча ст
никад умрлом „Ђене-
ралу“ и Војводи над
Војводама. И као да се
зачу: „Нисмо забора-
вили“.
Нада Лукић-Дринска