Manga Hilux
Stara legenda
- Poruka
- 84.628
Мало познато: Србија развијала вештачку интелигенцију док свет још није ни причао о њој
уступио професор Петар Б. Петровић
Вештачка интелигенција - будућност човечанства, која је данас незаобилазна глобална тема, за Србију је била далеко од табуа још пре неколико деценија. Захваљујући професору др Владимиру Милачићу, који је преусмерио развој производних технологија ка дигитализацији, она је давних дана била предмет истраживања у Србији.
Јавности је данас, вероватно, мало познато да је 1960. године када није било персоналних рачунара, Србија била једна од 10 земаља које су могле да самостално пројектују и да производе велике компјутере. Чувени ЦЕР 10 је био резултат сопствених знања и вештина српских научника и инжењера, и у то време је био упоредив са оним што се тада радило у свету.
О вештачкој интелигенцији давних дана у Србији
На то указује професор Машинског факултета у Београду, др Петар Б. Петровић, шеф Лабораторије за кибернетику и мехатронске системе, члан Академије инжењерских наука Србије.Милачић, који је преминуо у 84. години, пре пет година, средином шездесетих година прошлог века иницирао је стратешке програме увођења компјутера у образовање инжењера, истраживања у области производних технологија и оно најзначајније, у фабрике индустрије Србије. Без сумње, можемо га сматрати пиониром дигитализације индустрије и вештачке интелигенције.
Рачунар ЦЕР-10
© Фото : Wikipedia/Dusan Hristovic/Public domain
Формирао је Центар за нове технологије на Машинском факултету, јединствени истраживачко-образовни ресурс на нашим просторима. Ту су се прикупљала знања из светских истраживачких центара и генерисале нове идеје и резултати који су лансирани у индустријски простор Србије али и свет. Један од Милачићевих ђака, Петровић каже да су моћни научни институти у Србији деценијама правили чуда и да и су и даље активни.
Не уздамо се довољно у сопствену науку
„Мислим да је данашње стање такво да се објективно не ослањамо довољно на сопствену науку. Укупан концепт економског развоја се базира на томе да неко дође са стране и да нам направи индустрију. Стране инвестиције су, наравно, пожељне, али када се стратегија и политика економског и индустријског развоја само на томе базира то не може да буде довољно продуктивно. И евидентно је да није, јер статистички подаци неумољиво показују да смо на историјском минимуму по уделу индустрије у стварању националног БДП-а“, истиче он, прецизирајући да са уделом од 13 одсто у 2021. години, ми не можемо да говоримо о реиндустријализацији.
Наш саговорник сматра да морамо да пронађемо начин како да досегнемо магичну границу од 30 процената, истичући да је то економска нужност.
Петровић је са групом студената управо вратио из Италије где заједно са колегама из Италије и Француске раде на европском истраживачком пројекту АВАТАР, посвећеном метаверсу, односно виртуелној реалности, роботима и паметним системима, фокусираних на домен кибернетизације производних технологија, односно платформе Индустрија 4.0. Оваквом сарадњом фундирају се програми за образовање нове генерације 'Robot-proof' машинских инжењера, за долазеће доба вештачке интелигенције и паметних машина. Историјски посматрано, ту нову генерацију машинских инжењера можемо да разумемо и као континуитет идеја професора Милачића о дигитализацији индустрије Србије.
Извозили у Америку
„Ми смо, гледано из угла садашњости, имали фасцинантан индустријски развој. Звучи готово потпуно невероватно, али Србија је већ, деведесетих година досегла такву развојну путању да смо направили сопствену фабрику робота. Чак смо и то радили! Такође смо извозили нумерички управљане алатне машине у њихову прапостојбину – Америку. Масовно. Тада моћна фабрика алатних машина 'Лола', није могла да произведе онолико колико је могла да пласира на тржиште Америке,“ напомиње Петровић.
Он објашњава да је реч о машинама које су компјутером управљане, потпуно аутономне и способне да саме извршавају врло сложене послове у производњи. Машина алатка је машина која производи све друге машине, па и компјутере и чипове. Она је сама суштина онога што данас називамо технолошким суверенитетом – кључна енејблинг технолгија за пројектовање сопственог развоја у националним оквирима. Такве машине смо самостално пројектовали и производили, не само за сопствене потребе, већ и за извоз, између осталог и на захтевна тржишта САД и Немачке. Лоше спроведеном економском традицијом такве капацитете смо потпуно уништили, критичан је наш саговорник.
Српски робот ЛОЛА из 1986.
© Фото : Спутњику уступио професор Петар Б. Петровић
Такав правац развоја индустријског система Србије је суштина идеје дигитализације фабрика српске индустрије, а потекла је, како каже, управо од професора Милачића и тима његових сарадника на Катедри за производно машинство Машинског факултета у Београду. Она се касније проширила на комплетну академску кичму производних технологија Србије, од Факултета техничких наука у Новом Саду, на северу, па до Машинског факултета у Нишу и Приштини, на југу Србије.
Милачић је преусмерио развој производних технологија ка дигитализацији. И не само да су ти напори били везани за истраживања, него су они паралелно захватили образовни сегмент, као и праксу, кроз развој стратешких националних програма за масовну примену компјутера у индустрији.
„Идеја је била јасна – нема обраде метала без обраде информација. Атоми иду заједно са битовима! Тада смо, посматрано из угла данашњих стратегија које развија Европа у грчевитом трагању за одрживим решењима за савладавање такозване 'Долине смрти', односно спреге сопствене научне заједнице и индустријског сектора, имали скоро невероватне моделе, један врло модеран приступ по том питању. Истраживачки пројекти су били тесно повезани са потребама фабрика, а теме доктората су били реални изазови индустрије,“ каже Петровић.
