- Poruka
- 42.823
Sramota oko dlaka
Arsen, živi kreč i mačji izmet – žene su nekada koristile ponekad bolne recepte da se otarase neželjenih dlačica na telu. Ali tek pre 100 godina gola koža je postala masovni trend.
Bila je to duboko očajna žena koju je 32-godišnji dermatolog Paul Esnard Bechet primio u svojoj njujorškoj ordinaciji 1913. godine. Pacijentkinja je „odustala od veoma unosnog posla, izbegavala je sve svoje poznanike, samo je izašla iz kuće pod dubokim velom i postepeno pala u tešku depresiju“. Bechet je ovo izvestio u članku „Etiologija i lečenje hipertrihoze“, koji je napisao za njujorški časopis. Od druge polovine 19. veka, medicinska nauka je pod hipertrihozom podrazumevala dlakavost na mestima gde joj, prema uobičajenim idealima lepote, nije bilo mesta. A upravo je to bio problem gospođe koja je donela svoju tugu u Bečeovu kancelariju.
Ona nije bila jedina. Medicinska literatura ranog 20. veka puna je izveštaja o slučajevima koji se bave sličnim pričama o patnji. Godine 1912, Bechetov kolega je opisao one koji su pogođeni kao „gorke, melanholične i obuzete besom“. Pacijenti su ga često uveravali „da bi smrt bila bolja nego život pun sramote koji su morali da vode“. Godine 1937. „Journal of the American Medical Association” štampao je pismo 26-godišnjeg čitaoca iz Pitsburga: „Ljudi mi kažu da sam lepa. Ali nedavno je bilo dosta dlaka po celom licu. Zbog toga mi je toliko neprijatno da izbegavam bilo kakav kontakt sa ljudima.”
Holandska istoričarka kulture Aneke Smelik vidi na delu „ideologiju koja okružuje ženska tela“, sliku ženske lepote koja seže dugo u istoriju i čvrsto je usidrena u umovima ljudi. Do 2023. Smelik je predavao i istraživao, između ostalog, modu i kozmetiku na Univerzitetu Radboud Nijmegen. Godine 2015. objavila je studiju o „tabuu ženskih dlaka na telu” u časopisu „Kritičke studije o modi i lepoti”, čiji je jedan od urednika.
Besprekorna kao Afrodita
Kriterijum mermerolike, besprekorne kože bio je pred očima starih ljudi već u 4. veku pre nove ere. U 1. veku pre nove ere, atički vajar Praksitel stvorio je lik Afrodite iz Knida, koja ne pokazuje ni traga stidne dlake ispod ruke, koja samo do polovine prekriva vulvu.
Smelik sumnja da se iza idealnog imidža ženske bezdlake krije i potreba da se „učini veća“ razlika u odnosu na muško telo. Osim toga, žene bi tada izgledale mlađe i detinjastije, a njihova tela bez dlaka bi tada više odgovarala „savremenom idealu lepote 'zauvek mlade'”.
Ono što se nekada smatralo dosadnim i sramotnim kozmetičkim nedostatkom sada je pravi tabu
Masovno širenje praksi uklanjanja dlaka je istorijski nova pojava: „U modernoj eri oko 1900. godine ova promena je počela u SAD, a u Evropi i kasnije“, kaže Smelik. U svojoj studiji ona citira ankete iz raznih zapadnih zemalja, prema kojima između 91 i 99 odsto žena sada redovno uklanja bar deo dlaka sa tela. U ranijim vremenima, kaže ona, procenti su bili „minimalni“.
San o besprekornoj koži je tokom vekova izazivao duševne muke, ali pre svega fizički bol. U suštini, postojale su dve metode koje su se koristile od davnina da se otarase neželjenih dlačica, štetnih ili bolnih. Mogli ste da nanesete lepljivu pastu - stari Egipćani su mešali šećer, limunov sok i vodu - na kožu, pustite da se stvrdne i otkinete zajedno sa dlakom. Danas kozmetički saloni nude ovu vrstu proizvoda pod ključnim rečima „depilacija voskom” ili „šećerenje”. Alternativa je bila mešanje mešavine agresivnih supstanci koje su delovale na kožu i uništavale koren kose.Pseća krv, teleća mokraća ? Nema veze, glavna stvar je biti lepa!
Priručnik pod nazivom „The birth of mankinde“ (Rađanje čovečanstva) objavljen je u Engleskoj 1540. godine i nekoliko puta je ponovo objavljivan na engleskom govornom području u narednim vekovima. Bio je namenjen prvenstveno babicama, ali je sadržao i opšte zdravstvene informacije. Uključujući recept za uklanjanje dlačica sa mesta „gde je nepristojna“. Preporučeno je da se oko 113 grama sveže spaljenog kreča i skoro 30 grama arsena dva dana potopite u nešto više od litara vode, a zatim prokuvate do pola: „Oslikajte ovo na mestima koja želite biti bez dlake (...) i posle četvrt sata povući kosu i ona će sama spasti“.
Međutim, nakon toga morate na tretirano mesto naneti mekinje natopljene vodom i mešavinom belanaca i maslinovog ulja da biste ublažili opekotine. Živi kreč i otrovni arsen-sulfit su već u starom Egiptu bile osnovne supstance za proizvodnju proizvoda za depilaciju. Recept je migrirao kroz grčku i rimsku antiku kao „rhusma turcorum“ u medicinsku literaturu srednjeg veka i ranog modernog perioda. Tada čuveni priručnik za poljoprivredu i domaćinstvo meklenburškog pastora Johana Kolera (1566–1639), koji je samo u 17. veku doživeo 14 izdanja, sadržao je 19 recepata za depilaciju, od kojih su neki sa tako ukusnim sastojcima kao što su pseća krv, teleća mokraća, lastavica. žuč i mačji izmet.
Od prve polovine 19. veka, kako izveštava Rebeka Hercig sa koledža Bates u svojoj knjizi „Plucked“, proizvodi sve naprednije kozmetičke industrije postepeno su zamenjivali do tada uobičajene kućne lekove. U pratnji reklamnih kampanja koje su u suštini imale jednu poruku: Ništa ne može biti strašnije za ženu od neprikladne kose. „Ovo veliko unakazivanje ženske lepote efikasno je eliminisano ovim savršeno bezbednim lekom koji je jednostavan za upotrebu“, pohvalio je jedan proizvođač svoj proizvod. „Višak kose je najveća mana koju žena može imati“, požalila se druga. Treći je obećao trenutno uklanjanje dlaka sa čela, gornjih usana, ruku i šaka „jednom primenom i garantovano bez oštećenja kože“.
Deo ove reklamne strategije bio je i da se iskoristi fascinacija kupaca egzotičnim i misterioznim. Jedan proizvođač je tvrdio da je njegov proizvod zasnovan na receptu koji je kraljica od Sabe već koristila za negu lepote. U igru su uvedena drevna kineska učenja mudrosti, kao i čistoća i kultura lične higijene islamskog sveta. Putopisni izveštaji sa Orijenta, koji su rasplamsali maštu bombastičnim opisima rituala uklanjanja dlaka u turskim i arapskim kupatilima, uživali su veliku popularnost među zapadnom publikom u 19. veku.
Glasnik smrti iz lične nege
S druge strane, nije nedostajalo glasova upozorenja. Lakoverne žene, negoduje njujorški list „The Vorking Man's Advocate” 1830. godine, bile su uljuljkane u tobožnju sigurnost da su njihovi proizvodi za uklanjanje dlaka bezopasni jer su na tržište izašli pod slavnim nazivima porekla – orijentalni, italijanski, francuski. U stvarnosti, „ove hemikalije za negu tela veoma aktivno prate glasnika smrti“. Teško da postoji kozmetički proizvod koji nije „štetni i razorni otrov”.Oglas iz 20. veka za kremu za uklanjanje dlaka sa slikom modela.
Journal of Health, objavljen u Filadelfiji, upozorio je januara 1831: „Pod svim okolnostima verujemo da je daleko bolje pomiriti se sa kozmetičkim nedostatkom suvišne kose nego rizikovati stvaranje većeg zla pokušavajući da eliminišemo Nekoliko meseci kasnije, ženski časopis "Ladi's Book" zauzeo je istu liniju. Preparati na bazi arsena posebno predstavljaju „najveći mogući rizik po zdravlje, ako ne i po život“. Agresivne supstance u uobičajenim proizvodima za depilaciju mogu da izazovu značajne povrede kože, koje su na kraju „još ružnije“ „od nedostataka koje se koriste za popravku“.
Čitalac „Čikago tribjuna” je svedočio dobrih osam decenija kasnije da su upozorenja očigledno bačena u vetar. U novembru 1915. žalila je na ogromnu štetu koju je depilator ostavio na njenoj koži: „Ova šteta koja je naneta mom licu i rukama ostaće zauvek. Voleo bih da mogu da zaspim i da se nikada ne probudim.”
Kada se pojavilo ovo pismo urednici, u SAD je odavno počeo razvoj koji je u međuratnom periodu trebalo da se proširi na Evropu i usled čega je praksa uklanjanja dlačica sa tela žena prešla iz izuzetka u pravilo. Trend koji se odrazio na obim reklamiranja modnog časopisa „Harper's Bazaar”: između 1915. i 1919. godine obim reklamiranja proizvoda za depilaciju porastao je pet puta.Više izložene kože, sve više dlaka na telu je moralo da nestane
Smelik vidi vezu sa promenom mode, koja je početkom 20. veka postala prozračnija i razotkrivenija. Presuda protiv „suvišne” kose uvek se odnosila na vidljive delove tela. Dugo vremena je bio ograničen na čelo, slepoočnice, gornju usnu i vrat. Kako se moda promenila kako bi se otkrila više ženska koža, pojavile su se kraće suknje i haljine bez rukava, rasla je i želja za čišćenjem. Sada su gađane dlake pazuha i radilo se na nogama i rukama.
U međuvremenu, prema Smelikovom zapažanju, borba protiv ženskih dlačica po telu postala je još intenzivnija. Ono što se nekada smatralo dosadnim i sramotnim kozmetičkim nedostatkom, sada je pravi tabu. Od početka ovog veka u zapadnom svetu vlada prava depilacija, koju karakteriše sada skoro 100% učešće ženske populacije, ali ne manje važno i sve raširenija praksa intimnog brijanja: »Zapravo je šokantno da i ovo Spolni organ mora biti bez dlake.”
Smelik ovde vidi iskonske strahove od seksualnosti odrasle žene, sa kojima su stidne dlake neraskidivo povezane. U njihovim očima, njihovo uklanjanje simbolizuje želju da žene izgledaju detinjastije i mlađe. Pored toga, postoji zeitgeist koji se fokusira na izvodljivost i kontrolu u svakoj oblasti, uključujući usavršavanje i oblikovanje tela i mogućnost njihovog oblikovanja prema idealnoj slici. Smelik kaže da trenutno ne vidi „povratak prirodi“.
Link
Znachi nije potrebno izjashnjavanje jer tachno znam ko brije, trimuje, depilira, ceshlja i svrdla
, ovo je chisto istorijski informativno
ajde pa tako
Arsen, živi kreč i mačji izmet – žene su nekada koristile ponekad bolne recepte da se otarase neželjenih dlačica na telu. Ali tek pre 100 godina gola koža je postala masovni trend.
Bila je to duboko očajna žena koju je 32-godišnji dermatolog Paul Esnard Bechet primio u svojoj njujorškoj ordinaciji 1913. godine. Pacijentkinja je „odustala od veoma unosnog posla, izbegavala je sve svoje poznanike, samo je izašla iz kuće pod dubokim velom i postepeno pala u tešku depresiju“. Bechet je ovo izvestio u članku „Etiologija i lečenje hipertrihoze“, koji je napisao za njujorški časopis. Od druge polovine 19. veka, medicinska nauka je pod hipertrihozom podrazumevala dlakavost na mestima gde joj, prema uobičajenim idealima lepote, nije bilo mesta. A upravo je to bio problem gospođe koja je donela svoju tugu u Bečeovu kancelariju.
Ona nije bila jedina. Medicinska literatura ranog 20. veka puna je izveštaja o slučajevima koji se bave sličnim pričama o patnji. Godine 1912, Bechetov kolega je opisao one koji su pogođeni kao „gorke, melanholične i obuzete besom“. Pacijenti su ga često uveravali „da bi smrt bila bolja nego život pun sramote koji su morali da vode“. Godine 1937. „Journal of the American Medical Association” štampao je pismo 26-godišnjeg čitaoca iz Pitsburga: „Ljudi mi kažu da sam lepa. Ali nedavno je bilo dosta dlaka po celom licu. Zbog toga mi je toliko neprijatno da izbegavam bilo kakav kontakt sa ljudima.”
Holandska istoričarka kulture Aneke Smelik vidi na delu „ideologiju koja okružuje ženska tela“, sliku ženske lepote koja seže dugo u istoriju i čvrsto je usidrena u umovima ljudi. Do 2023. Smelik je predavao i istraživao, između ostalog, modu i kozmetiku na Univerzitetu Radboud Nijmegen. Godine 2015. objavila je studiju o „tabuu ženskih dlaka na telu” u časopisu „Kritičke studije o modi i lepoti”, čiji je jedan od urednika.
Besprekorna kao Afrodita
Kriterijum mermerolike, besprekorne kože bio je pred očima starih ljudi već u 4. veku pre nove ere. U 1. veku pre nove ere, atički vajar Praksitel stvorio je lik Afrodite iz Knida, koja ne pokazuje ni traga stidne dlake ispod ruke, koja samo do polovine prekriva vulvu.
Smelik sumnja da se iza idealnog imidža ženske bezdlake krije i potreba da se „učini veća“ razlika u odnosu na muško telo. Osim toga, žene bi tada izgledale mlađe i detinjastije, a njihova tela bez dlaka bi tada više odgovarala „savremenom idealu lepote 'zauvek mlade'”.
Ono što se nekada smatralo dosadnim i sramotnim kozmetičkim nedostatkom sada je pravi tabu
Masovno širenje praksi uklanjanja dlaka je istorijski nova pojava: „U modernoj eri oko 1900. godine ova promena je počela u SAD, a u Evropi i kasnije“, kaže Smelik. U svojoj studiji ona citira ankete iz raznih zapadnih zemalja, prema kojima između 91 i 99 odsto žena sada redovno uklanja bar deo dlaka sa tela. U ranijim vremenima, kaže ona, procenti su bili „minimalni“.
San o besprekornoj koži je tokom vekova izazivao duševne muke, ali pre svega fizički bol. U suštini, postojale su dve metode koje su se koristile od davnina da se otarase neželjenih dlačica, štetnih ili bolnih. Mogli ste da nanesete lepljivu pastu - stari Egipćani su mešali šećer, limunov sok i vodu - na kožu, pustite da se stvrdne i otkinete zajedno sa dlakom. Danas kozmetički saloni nude ovu vrstu proizvoda pod ključnim rečima „depilacija voskom” ili „šećerenje”. Alternativa je bila mešanje mešavine agresivnih supstanci koje su delovale na kožu i uništavale koren kose.Pseća krv, teleća mokraća ? Nema veze, glavna stvar je biti lepa!
Priručnik pod nazivom „The birth of mankinde“ (Rađanje čovečanstva) objavljen je u Engleskoj 1540. godine i nekoliko puta je ponovo objavljivan na engleskom govornom području u narednim vekovima. Bio je namenjen prvenstveno babicama, ali je sadržao i opšte zdravstvene informacije. Uključujući recept za uklanjanje dlačica sa mesta „gde je nepristojna“. Preporučeno je da se oko 113 grama sveže spaljenog kreča i skoro 30 grama arsena dva dana potopite u nešto više od litara vode, a zatim prokuvate do pola: „Oslikajte ovo na mestima koja želite biti bez dlake (...) i posle četvrt sata povući kosu i ona će sama spasti“.
Međutim, nakon toga morate na tretirano mesto naneti mekinje natopljene vodom i mešavinom belanaca i maslinovog ulja da biste ublažili opekotine. Živi kreč i otrovni arsen-sulfit su već u starom Egiptu bile osnovne supstance za proizvodnju proizvoda za depilaciju. Recept je migrirao kroz grčku i rimsku antiku kao „rhusma turcorum“ u medicinsku literaturu srednjeg veka i ranog modernog perioda. Tada čuveni priručnik za poljoprivredu i domaćinstvo meklenburškog pastora Johana Kolera (1566–1639), koji je samo u 17. veku doživeo 14 izdanja, sadržao je 19 recepata za depilaciju, od kojih su neki sa tako ukusnim sastojcima kao što su pseća krv, teleća mokraća, lastavica. žuč i mačji izmet.
Od prve polovine 19. veka, kako izveštava Rebeka Hercig sa koledža Bates u svojoj knjizi „Plucked“, proizvodi sve naprednije kozmetičke industrije postepeno su zamenjivali do tada uobičajene kućne lekove. U pratnji reklamnih kampanja koje su u suštini imale jednu poruku: Ništa ne može biti strašnije za ženu od neprikladne kose. „Ovo veliko unakazivanje ženske lepote efikasno je eliminisano ovim savršeno bezbednim lekom koji je jednostavan za upotrebu“, pohvalio je jedan proizvođač svoj proizvod. „Višak kose je najveća mana koju žena može imati“, požalila se druga. Treći je obećao trenutno uklanjanje dlaka sa čela, gornjih usana, ruku i šaka „jednom primenom i garantovano bez oštećenja kože“.
Deo ove reklamne strategije bio je i da se iskoristi fascinacija kupaca egzotičnim i misterioznim. Jedan proizvođač je tvrdio da je njegov proizvod zasnovan na receptu koji je kraljica od Sabe već koristila za negu lepote. U igru su uvedena drevna kineska učenja mudrosti, kao i čistoća i kultura lične higijene islamskog sveta. Putopisni izveštaji sa Orijenta, koji su rasplamsali maštu bombastičnim opisima rituala uklanjanja dlaka u turskim i arapskim kupatilima, uživali su veliku popularnost među zapadnom publikom u 19. veku.
Glasnik smrti iz lične nege
S druge strane, nije nedostajalo glasova upozorenja. Lakoverne žene, negoduje njujorški list „The Vorking Man's Advocate” 1830. godine, bile su uljuljkane u tobožnju sigurnost da su njihovi proizvodi za uklanjanje dlaka bezopasni jer su na tržište izašli pod slavnim nazivima porekla – orijentalni, italijanski, francuski. U stvarnosti, „ove hemikalije za negu tela veoma aktivno prate glasnika smrti“. Teško da postoji kozmetički proizvod koji nije „štetni i razorni otrov”.Oglas iz 20. veka za kremu za uklanjanje dlaka sa slikom modela.
Journal of Health, objavljen u Filadelfiji, upozorio je januara 1831: „Pod svim okolnostima verujemo da je daleko bolje pomiriti se sa kozmetičkim nedostatkom suvišne kose nego rizikovati stvaranje većeg zla pokušavajući da eliminišemo Nekoliko meseci kasnije, ženski časopis "Ladi's Book" zauzeo je istu liniju. Preparati na bazi arsena posebno predstavljaju „najveći mogući rizik po zdravlje, ako ne i po život“. Agresivne supstance u uobičajenim proizvodima za depilaciju mogu da izazovu značajne povrede kože, koje su na kraju „još ružnije“ „od nedostataka koje se koriste za popravku“.
Čitalac „Čikago tribjuna” je svedočio dobrih osam decenija kasnije da su upozorenja očigledno bačena u vetar. U novembru 1915. žalila je na ogromnu štetu koju je depilator ostavio na njenoj koži: „Ova šteta koja je naneta mom licu i rukama ostaće zauvek. Voleo bih da mogu da zaspim i da se nikada ne probudim.”
Kada se pojavilo ovo pismo urednici, u SAD je odavno počeo razvoj koji je u međuratnom periodu trebalo da se proširi na Evropu i usled čega je praksa uklanjanja dlačica sa tela žena prešla iz izuzetka u pravilo. Trend koji se odrazio na obim reklamiranja modnog časopisa „Harper's Bazaar”: između 1915. i 1919. godine obim reklamiranja proizvoda za depilaciju porastao je pet puta.Više izložene kože, sve više dlaka na telu je moralo da nestane
Smelik vidi vezu sa promenom mode, koja je početkom 20. veka postala prozračnija i razotkrivenija. Presuda protiv „suvišne” kose uvek se odnosila na vidljive delove tela. Dugo vremena je bio ograničen na čelo, slepoočnice, gornju usnu i vrat. Kako se moda promenila kako bi se otkrila više ženska koža, pojavile su se kraće suknje i haljine bez rukava, rasla je i želja za čišćenjem. Sada su gađane dlake pazuha i radilo se na nogama i rukama.
U međuvremenu, prema Smelikovom zapažanju, borba protiv ženskih dlačica po telu postala je još intenzivnija. Ono što se nekada smatralo dosadnim i sramotnim kozmetičkim nedostatkom, sada je pravi tabu. Od početka ovog veka u zapadnom svetu vlada prava depilacija, koju karakteriše sada skoro 100% učešće ženske populacije, ali ne manje važno i sve raširenija praksa intimnog brijanja: »Zapravo je šokantno da i ovo Spolni organ mora biti bez dlake.”
Smelik ovde vidi iskonske strahove od seksualnosti odrasle žene, sa kojima su stidne dlake neraskidivo povezane. U njihovim očima, njihovo uklanjanje simbolizuje želju da žene izgledaju detinjastije i mlađe. Pored toga, postoji zeitgeist koji se fokusira na izvodljivost i kontrolu u svakoj oblasti, uključujući usavršavanje i oblikovanje tela i mogućnost njihovog oblikovanja prema idealnoj slici. Smelik kaže da trenutno ne vidi „povratak prirodi“.
Link
Znachi nije potrebno izjashnjavanje jer tachno znam ko brije, trimuje, depilira, ceshlja i svrdla
, ovo je chisto istorijski informativno ajde pa tako
