Recimo, bes je tesko potisnuti i najteze kontrolisati. Tugu takodje. Od sredine proslog veka psihologija (Zilman) kaze da iskaljivanje besa ne pomaze, osim u izuzetnim prilikama (ako je izliv besa upucen osobi koja ga je izazvala), nego da, naprotiv, podize nivo agresivnosti. Savetuje se: prvo se smiriti, pa tek onda konstruktivno resavati sukob. Drugim recima: ne potiskivati bes, nego ne reagovati na njega.
Postoji tzv. Teorija o samosmirivanju, koja kaze da se emocionalno zdrava deca tome uce od najranijih dana. Ali, ne postoji bas neki univerzalni recept za samosavladjivanje, jer su ljudi razliciti.
A sta sa tugom? Moze li se tuga potisnuti, i treba li? Tuga sama prodje posle izvesnog vremena, ali ako je ne odbolujemo u predvidjenom vremenskom roku, onda treba da se obratimo nekom za pomoc. Normalna faza tugovanja ili brige prodje kada skrenemo misli na druge stvari, ali kada covek ne moze da potisne ta osecanja nego se vrti u krugu misli vodjenih strahom (nametljive misli "same dolaze": brinemo ili tugujemo unapred - čak i zbog onog sto ce nam se mozda desavati), postajemo sve tuzniji i zabrinutiji i potrebna nam je strucna asistencija.
Vazno je da covek prepozna koliko dugo ce neka emocija trajati. Približno objašnjenje: kada neke emocije traju duze nego sto smo navikli i nego sto mozemo da izdrzimo, onda se pretvore u hronican zdravstveni problem. Kada je rec o savladjivanju uobicajenog, manjeg loseg raspolozenja, tada moramo da iznadjemo (individualne) tehnike samoizlecenja.
Tako kaze psihologija.
Dva uma (racionalni i emotivni) saradjuju, pa ce prvi itekako uticati, u vidu logickog okidaca, na nasu potrebu da iskazemo emociju u datom trenutku, datoj osobi. U slučaju iz jednog od gornjih postova, emotivni kaze: pući cu ako joj ne kazem da je volim, racionalni zakoči: nema svrhe da joj kazem. A koji ce prevladati ... zavisi.
