Opet sam se udebljao. Doktorica kaže da se trebam baviti nekim oblikom rekreacije. Kad ja nisam taj tip, makar se jesam bavio sportom u detinjstvu – nije da nemam predispozicije i interesa, no ni u čemu nisam ustrajao. A iskušavao sam se davnih dana u brojnim sportovima, ali... Od svakog od sportova odbilo me nešto što je zapravo trebalo ostati sekundarno, ali je u mom psihičkom konstruktu – to nešto – izraslo u primarno, najprimarnije što uopšte može biti.
Krenuo sam, kao i svi, s fudbalom. Bio sam brz, igrao sam levo krilo, ni tehničke mogućnosti nisu mi bile male. Trener me hteo već s devet godina prebaciti u juniorsku momčad, što je bilo protiv pravila, ali kada sam bio „tako prokleto dobar“, govorio je.
Do problema je došlo kad me neko prijavio da ne pljujem po travi. Ni na utakmicama ni na treninzima – nikad, baš nikad. To je bila krupna stvar. Svi su pljuvali osim mene, u svim momčadima i ekipama sveta. Pljuvanje je bilo više od običaja, kategorički imperativ prvoga reda. Ali ja jednostavno nisam mogao. Čim bih pljunuo, grlo bi mi povuklo neki prastari šlajm pa bi mi se počelo povraćati. Osim toga, ostavljati delove vlastitog organizma na travnjaku da ih drugi gaze kramponima i drajfaju đonovima prilikom uklizavanja? Ne, ne i gotovo.
Pičkica si, govorili su drugi. Za fudbal je potrebna strast, a ti je nemaš. Idi igraj fudbal u sali, rekao mi je trener, i ja sam otišao, rado su me primili da igram mali fudbal, jer bio sam stvarno dobar, ali ubrzo je i ovde došlo do problema: uvek bih na kraju solo prodora po kojima sam bio čuven udario glavom u prečku gola. Odustao sam, nakon trećeg šivanja čela, odrekao se kompletnog fudbala.
Godinu dana kasnije, u našem je gradu osnovan odbojkaški klub. Priključio sam se. I tu sam bio dobar, bio sam poznat po topovskim smečevima i granitnim blokadama. Ekipa je bila dobra, trener je znao šta radi, ali mi je jedna stvar počela ići na živce... sad će te vi reći da sam razmažen, pa možda i jesam. Znate ono kad ekipa u odbojci postigne poen, pa se svi okupe i međusobno si čestitaju? Mislim, lepo je to i dobro za slogu u momčadi, ali baš nakon svakog poena? Ne znam zašto je to samo meni išlo na živce, valjda sam osetljiv ili, kako kažu, razmažen, ali ta mi je proslava poena kvarila celokupan sportski užitak. Svi drugi su u tim trenucima imali šta reći, imali kako izraziti emocije, iskazati privrženost ekipi i zajedničkom cilju. Jedino sam ja, najbolji igrač ekipe, stajao ukočeno poput drvenog kipa, a svaki moj pokušaj tipa „dobro je bilo“ ili „ura za nas“, činio se umjetnim, falšnim do bola.
Pre jednog od treninga zatražio sam da se proslave poena ukinu – svi su mi se počeli smejati. Kad je trener shvatio da se ne šalim, predložio mi je da napustim ekipu, dok me on „vlastoručno nije izbacio“.
Radije sam otišao sam.
Probao sam posle trenirati još neke sportove. Svaki je imao tu neku začkoljicu koja mi je smetala do bola.
U boksu mi se stalno činilo da protivnik preslabo udara, da su mi, potajno, namestili sparing umesto prave borbe.
U pilatesu su mi stalno podmetali tek malo probušenu loptu, koja se – istina, polagano i suptilno – ispuhavala pod mojom nemalom težinom.
Na košarci – šta da pričam, taj jebeni teren jednostavno je premal, ne znam kako drugi uopšte uspevaju išta odigrati!
Šah je posebna priča. Dogurao sam čak do titule majstorskog kandidata i imao vrlo lepu perspektivu, ali sam i od toga odustao zbog te glupe kacige! Nikako nisam uspevao uveriti Savez da šah potencijalno može biti itekako opasan sport te da je nužno i korisno da igrači prilikom partije nose zaštitne kacige. Bilo mi je glupo da jedini igram s kacigom na glavi, poput kakvog luđaka. Pa sam i od toga odustao.
Šah je bio zadnja sportska ljubav moje mladosti. Dalje se nisam ničim bavio, i sad sam se, evo, udebljao. A doktorka kaže da bih se trebao nečim baviti.
Odlučio sam se za trčanje. Valjda je sad gotovo s mojom lošom sportskom karmom. Stajao sam na nasipu i razmišljao na koju stranu da krenem trčati. Teško se bilo odlučiti. Razmišljao sam i razmišljao - nadam se da se iz tog razmišljanja nešto i izrodilo.
.
