Спонтана депресија

Ne umes da se radujes goddddddddd ahhhh wow to je uzasno .... ne mogu da zamislim.... kako ne mozes da se iskreno radujes zbog cega sta te sprecava? Znati kako da sebe oraspolozimo da se smejemo i da prihvatamo cak i lose stvari sa nekom dozom humora po mom iskustvu cini stvari mnogo laksim ....cinjenica je da ako se bez obzira na to da li je tvoj osmeh forsiran ili ne da ce tvoje raspolozenje samim aktom osmehivanja popraviti .... to je samo jedan mali tip ....
Osim toga .... ako ne zelis da ides kod psihologa idi kod psihijatra oni nasuprot popularnom verovanju ...ne znaci da ces neophodno zavrsiti na anti -depressives, ima toliko mentalnih disordera koji su izazvani jednostavno neadekvatnim radom endokrinog sistema, zasto bi bio protiv toga da ako postoji problem da se regulise. Osim toga zamisli samo koliko je mocna ideja da filozofija zapravo mozda nema nista sa tvojim stanjem ...i da smo hemijski inbalans je razlog tvog trenutnog stanja ..... iskreno uzimati filozofiju kao objasnjenje za medicinski problem ili tvoje karakteristike je kao da citas verse iz biblije mislim ne bih isla toliko da kazem da su kompletno beskorisne perspektive ali tu je negde. Mislim koliko zaista mozes biti siguran da je tvoja realnost ono sto mislis da jeste kada ....sa naprimer drugacijiom perspektivom koja bi bila rezultat neometenog endokrinog sistema ili nekog mentalnog disordera sve stvari koje su ti se dogodile i dogadjaju bi bile interpertirane drugacije ....??
Koliko godina imas .... verujem da si veomaaaa pametan ali toliko da depresiras i prevazidjes iskusnog psihijatra koji nije kupio svoju diplomu commmmmeee onn .... ozbiljnooo :)?

I mislim da treba da se konsultujes sa doktorom ....jer treba da se osecas bolje ....plus iskreno tvoj stav ce obeshrabriti neke mlade ljude koji budu citali ovo od daljeg obrazovanja .....heheh kazu da ucenje ne moze da skodi heheh well ja sam od jednog lika sa krstarice zakljucio totalno suprotno :)
 
Well ako nije u svrhu otkrivanja smisla zivota ili neke univerzalne istine...nema razloga da ih sledis ....ako je to tvoj stav onda mozes da sledis bilo sta...mozda cak i neku drugaciju perspektivu sa pozitivnijim rezultatom ...iako se trenutno prepoznajes u necemu ne znaci da ne mozes da se menjas ... mislim ljudi se menjaju i ne interesuje me sta filozofi imaju da kazu na tu temu.
I kako moze nista da te "dotakne" i da ne vidis svrhu icega to mi lici kao da provodis neverovatno dug period vremena anlizirajuci sebe razmisljajuci o sebi da jednostavno zaista ne obracas puno paznju na ljude oko sebe i ne konektujes se sa njima jer da je tako ne bi mogao da tvrdis da te apsolutno sve ostvavlja ravnodusnim ....
 
Хм, заиста не знам шта је ту узрок, а шта последица, па самим тим ни да ли је одабрани филозофски правац то иницирао, или се природно надовезао на игру хормона. У суштини, ја не понављам као пароле све идеје нихилиста, већ их напросто проналазим у свим животним околностима, у сваком кораку, у сваком човеку... И користим ту реч толико често само да бих све те мисли овде довео под заједнички именитељ ради лакшег и разумљивијег описа. Мене у суштини мучи то да је свет лишен смисла у мојој перспективи, али сам свестан да је потпуно бесмисленом свету и да је бесмисленост такође бесмислена у њему. Свестан те унутрашње противречности, а и нелагодности коју овакав став према свему пружа, одлучујем се да то потиснем, али од тога нема ништа. Схвативши да сам над собом изгубио контролу приписујем то појави депресије, сматрајући је спонтаном, али истовремено тражећи дубљи повод за њу, а и практични. Губљење контроле се манифестује кроз губитак интереса према факултету, потпуном преокрету и повлачењу у себе, које укључује одустајање од љубави услед разочарања и инхибиције социјалних односа због новонастале пренаглашене мизантропије. Овим сам уједно одговорио и на питање које се тиче мог узраста, студент сам, дакле није тешко наслутити колико имам година... Све у свему, не знам због чега се то јавило, психијатру и психологу не бих да се обраћам, па чак и ако се морам помирити с тим да ћу морати да обитавам у том мрачном свету незадовољства, сете и револта. Мада, признајем да постаје све тесније, да су ми мисли све тамније и да се то све може лоше одразити на мој напредак, који је пре свега овог био више него известан, јер сам заиста много обећавао, ако је веровати туђем суду. Постајем нерационалан, и помишљам на разне глупости, попут тога да намерно паднем годину итд. Свашта је ту у игри, доста је компликован мој поглед на свет... Мислим да су љубав и падобранство као решења понуђена на теми два заиста добра излаза... Размишљам и о томе да кренем да тренирам бокс како бих се празнио... И све у свему, све написано, прочитано, изречено и неизречено све је то један велики апсурд, који не умем да прихватим мирно и будем срећан знајући да је то скуп идеала који су ми, једнако бесмислено, наметнути као коначан циљ.
 
Poslednja izmena:
Mozda ne ponavljas kao parole ali ti je ceo taj pristup kao base kroz koju posmatras svet oko sebe .....i ocigledno je da svakom svom simptomu i osecanju pripisujes filozofski term....ako vec primecujes da se ne vodis racionalnim razmisljanjem onda moras da zapostavis metod koji si do sada koristio....jer tvoja perspektiva je pogresna izmedju ostalog sto je takodje kompletno negativna ali cinjenica je da nista u svetu nije uvek i totalno negativno. Sto se trazenja smisla tice .... nije kao da mozes da nadjes smisao svom zivotu sada i da traje zauvek , jer eventualno ces da se promenis takodje i tvoje potrebe i ocekivanja .... osim toga niko jos uvek nije sa pravom sigurnoscu otkrio smisao zivota i oni koji su nasli svoju neku individualnu verziju svrhe nisu uvek i kompletno pouzdani u nju...jednostavno vera u tu verziju , cak iako je izgleda veoma nedostizno. Takodje ima bar bilion ljudi na ovom svetu koji nemaju nikakav odredjeni smisao zivota ... moje licno misljenje je da mi treba da damo nasem zivotu svrhu svaki dan bez obzira na razmeru naseg uticaja ....ali na pozitivan nacin .

I ne razume zasto da ne ....ali recimo jedan scenario osoba tvojih godina je vec neko vreme depresivna, konstantno umorna toliko da imaju problem da prodju kroz dan da im se ne spava.... zapostavljaju socijalne i skolske obaveze , mozda i obaveze kod kuce i to je svima postalo ocigledno i onda oni oko njega pocnu da ga karakteristisu kao lenjog , nezainteresovanog, antisocijalnog...i onda eventualno on pocne da razmislja da li te karakteristike imaju nekog merita mozda se konsultuje sa nekom literaturom u kojoj prepoznaje sebe i zakljuci da je mozda malo antisocijalan i mozda mizontrop i te karaktertistike postanu deo njegove svesti toliko da on posmatra svoje okolnosti imajuci na umu da su te karakteristike tipicne za njega da je to njegova realnost(posebno depresija koja je veoma mocan disorder sama po sebi i kako modifikuje persepciju na negativan nacin je poznato samo onima koji je imaju)......dok slucajno mozda ne ode kod doktora i on mu kaze imas slabo aktivanu stitnu zlezdu dobije recept za lek ali ne zeli da ga uzme ....sta bi mu ti predlozio ?? Ima veliki broj disordera koji mogu dovesti ljude u takvu situaciju nije neohodno resenje uvek anti-depressives, ali i ako jeste zasto je toliko lose...kako moze bolja alternativa biti ziveti u pogresnoj negativnoj persepciji koja ocigledno ogranicava tebe , tvoje iskustvo, tvoj potencijal nego prihvatiti pomoc.

Sto se tice devojke heh ljubav moze da bude pozitivan preokret .... i verovatno bi bio dobar potez sa tvoje strane .... ali ako zelis da nadjes nekoga ko ce ti samo biti distrakcija da ispunjava tvoje potrebe da budes prihvacen i da gradis nadu da zbog toga sto imas nju da ce sve biti bolje da ce tvoje nade i snovi sada biti bolji je pogresan pristup jer ako ona nije vise tu takodje ce nestati i sve to .... moras da budes jak sam jaci pored nje ..... dok imas to na umu sve pozitivne stvari koje dolaze iz romanticnog iskustva mogu da ti pokazu da ima dosta pozitivnih stvari ....da ti prosiri perspektivu jer ti nikada nisi imao devojku i to je samo jedna od stvari koje nikada nisi imao ....sto samo ide da dokaze da je previse rano da se obeshrabrujes...jer trenutno stvari nemaju puno smisla.

A "praznjenje" boksom i ekstremnim sportom je takodje odlicna ideja sta moze da bude veca distrakcija nego free fall iz aviona veoma life affirming ...boks lucenje enforfina, aktivnost je super ....
mada sta bi zaiiiiiista bilo najbolje je da se bavis dobrovoljnim aktivnostima ... naprimer sigurna sam da ima neki program gde u slobodno vreme mozes da odes da radis sa ljudima sa hendikepom , nezbrinutom decom ili ometenom u razvoju .....sto ce ti zaista skrenuti tu rutinu konstantnog razmisljanja o sebi , imaces prilike da radis nesto pozitivno, mozda budes inspirisan onima koji zive sa zaista srcecepajucim okolnostima ...jer definitivno nije besmisleno pomoci nekome kome je pomoc potrebna , aktovi ljubaznosti i nesebicnosti nisu besmisleni i apsolutno nemoguce je ostati ravnodusan prema deci tako da to moze veoma pozitivno da deluje na tebe eventualno...

Nadam se da uzmes u obzir nesto od ovoga jer sam ovo kucala na telefonu i bilo je :eek::)
 
Маштар:
Nina

Хм, љубав као решење за све? Мислим да би то могло да прође, али ту се јављају извесне тешкоће. Девојка ми заиста треба, јер сам на неки чудан начин усамљен међу гомилом људи, али ја не умем да будем наметљив, чак са пријатељима говорим уз извесну дистанцу, некако званично (јер им не верујем превише), тек са девојком то не бих знао извести... Знам како моји пријатељи стичу девојке и ја заиста не умем тако да се удварам. Као што неко од рече, "ти живиш у погрешно доба". Пре појаве ове депресије, као што сам и написао у својој уводној поруци, постојала је једна неузвраћена љубав. Најзад сам смогао снаге да се окушам на том пољу, али сам доживео пораз и одустао од тога. Љубав сам покушао да изразим на песнички начин, али сам том приликом само добио потврду да ми је потребан времеплов. Мада, као што рекох, само одбијање ме није много потресло. Мада, ако размислим, доста сам се променио после тога. Осим тога, нисам друштвен, када уђем у дискотеку и када видим гомилу младих пијаних људи како играју мој нихилизам кулминира и депресија иде у крајности, које овде не бих описивао. Клубови, журке, све то отпада... Матуру сам својевремено једва издржао, немам речи колико сам мрзео свет у тренцима када је она трајала. И не умем да се радујем. Ретко се искрено осмехујем. Заправо, мој осмех је увек лажан....
Kliknite za proširenje...

Ljubav nije uvek resenje za sve ali pomaze...
pri tom imam utisak da ovde pre ti nas analiziras
imas uvek savrsen odgovor za sve..
i nemoj da se naljutis na ovo sto cu ti reci
ali samo slabici kod neuspeha..odustaju..
 
@Miss032_where2

Хвала на овако детаљном и добронамерном одговору.

Свестан сам да нисам дошао неког огромног сазнања са том причом о бесмислу свега. И да безброј људи исто тако буде свесно тога, а опет ужива максимално у околностима које им пружају радост. Е сад, једино нисам сигуран да је њихов поглед на свет исправнији од мог. Само је безболнији за човека. Проучавајући људе нешто пажљивије, схватио сам да су просто научени да потискују све негативно и махинално иду од једног ка другом тренутку, без филозофије о самом преласку. Једна другарица ми је врло јасно поручила да би она само плакала ако би размишљала о свему на овом свету. Али не размишља, обавља своју свакодневну рутину без питања "зашто", без неког узвишеног мотива, али уз пролазну амбицију која је наводи да тежи реалном циљу. Бољи посао, добробит у љубави, складан однос са породицом... И ништа друго не тражи. И то је разумљиво, већина људи око мене је таква, и ја то прихватам. Другови којима се дан састоји од учења, одласка на факултет, мало дангубе и симболичног сна, што повремено украсе неким напијањем, прославом или журком. Без питања "чему". Гомила људи око мене који су једноставно научени да буду роботима. Али ја се не могу уклопити у њих. Не занима ме политика о којој би они да говоре, трачеви, епизоде из њихове прошлости, пука запажања, празне речи. То је све што добијам у тим разговорима... И некада сам од тога свесно бежао тако што сам читао силне књиге, стицао образовање и постајао све просвећенији, мудрији и разумнији. Асоцијалан свакако, али још увек са визијом сврхе. Вођен стицањем знања. И шта онда? Схватио сам из целе те приче да човек не зна апсолутно ништа о планети, друштву, свету. Схватио сам да постоји милион верзија за тај смисао и да ниједна није постојана. И увек се сведе на пролазну жељу једног малог човека. Прочитао сам књигу, уживао сам, и шта онда? Ја инстиктивно тежим срећи, али зашто? Да ли ће то променити свет? Хоће ли за милион година бити значајно што сам ја постојао и исписао све ове редове? Знам, неће.

Дискутујем са једном професорком о једном филозофоском питању и одговор сводим на нихилизам, а она ми на то одговара "добро, то је нихилистичко схватање, али ви млади људи не треба да размишљате тако". Не треба? Да ли је то јак аргумент? Да ли је реченица "чињеница је ништа на свету није увек и тотално негативно" јак аргумент, или само произвољно изречена констатација, без неког реалног поткрепљења? Зашто би негативна прецепција свега просто аксиоматски морала да буде погрешна како кажеш? Ван контекста могуће депресије, дискутовао сам са многим људима о питању сврхе. Упознао сам скоро једног човека који се прилично слаже са мојим схватањима, додајући како би волео да су погрешна. Са овим задњем бих се и ја сложио... Не бих волео да је свет заиста тако ништаван и нихилистички оформљен, јер онда све бива тако празно и досадно. И увео сам разне претпоставке, рецимо да смисао постоји али је несазнатљив... Али сам једнако схватио да је то празнословље које не води ничему...

Али добро, хајде да се оставимо тога и вратимо на реалност. Ту су разне обавезе, а и хедонизам који онако спонтано пратимо, и то нам некад пружи могућност да се заборавимо, занесемо, и онако мирно идемо даље пратећи неке безначајне идеале. У конкретном случају циљеви су факултет, потреба за налажењем сродне особе, боља социјализација. И добро, бићу као и сви, одрадићу то ваљда како ваља, уз приличну мрзовољу, али свестан чињенице да ме је филозофија спутавала у нагонској потреби да будем радостан, задовољан, испуњен... Врло вероватно ће ова фаза брзо попустити и прећи у нешто прихватљвије. Иако сам запоставио факултет и даље упорно одржавам нит која ми омогућава повратак на старо. И то радим прилично марљиво јер знам да ћу успети да се вратим, само бих свим силама да убрзам тај процес. И скривам од људи своја осећања. Већина никада не би поверовала да сам овакав. Мисле да сам помало повучен, али онако ведар, позитиван, духовит... А ја који знам да је то све једна добра глума долазим до позиције када више нисам сигуран кога глумим, шта је моја стварна личност, и шта је уопште очекујем од света. И то називам спонтаном депресијом. Што можда није спонтано, а можда и није депресија. Можда је заиста само приметнији пад мотивације који ће, онако нагло како се јавио, и ишчезнути. И ја ћу да нађем девојку, изнова посветим факултету, одбацим мизантропију... Оставити нихилизам и уживати, рецимо у љубавним романима... Без антидепресива, регулације хормонског дејства и свих сличних играрија које ми не требају. И баш сад размишљам о свему томе, мало читам своје, мало ваше одговоре, и схватам да треба једноставно да се оставим свих тих сазнања, и будем робот као и сви. "Another brick in the wall", како каже чувена песма. И да пробам да уживам у тој монотоној свакодневници, у свим тим празним речима, страстима, пожуди. Једноставно, да будем човек као и сви.

Можда је то и исправан рецепт. Ако сам истине о свету препознао у Волтеровом "Кандиду" требао бих да будем доследан истом до краја. Иако ово није најлепши од свих светова, и даље треба узгајати свој врт, како каже главни јунак на крају...
 
@Nina

Не бојим се новог пораза на том питању, само имам проблем са приступом. И није да нисам имао прилике да имам девојку, напротив, само сам се глупо поставио у тим ситуацијама, тј. био сам мрзовољан и нисам хтео да преузимам иницијативу. Чак када је то супротна страна радила и буквално ми се нудила. Све док једном нисам покушао тако нешто, опекао се, али и научио доста из тога и свакако нисам потпуно одустао. Тражим прилику да се наметнем некој. Само те прилике дуго нема, а ја сам онако генерално почео да генерализујем своје сивило и на тај план.
 
Ako mislis da je ono sto si "saznao" istina kako mozes da je odbacis tako lako ?
Zasto ti je bitno da te drugi prihvate?
Zasto impliciras da je neki form "sklada" ili idk "srece" iluzija ...?
Tvoj stav da je besmislenost svuda je iluzija i idk izmedju iluzije srece i izluzije kompletne besmislenosti ...iluzija srece bi bila validnija alternativa ...jer samo ljudsko telo odgovara pozitivnije na raspolozenje , smeh , radost rezultati iza takvih aktivnosti se pozitivno odrazavaju u kombinaciji sa nasim inheretnom borbom da "opstanemo" ,samo-perzervacije ...link koji dokazano postoji cini teznju ka pozitivnijem stavu korektnijom odlukom ....ali ne do poente ignorentnosti vec razumevanja loseg i verovanja u bolju verziju buducnosti....
Sto je moguce jer da nije i da su svi koji su imali uticaja na ovaj svet u velikim razmerama isli sa pristupom da nije bitno ako se napravi penicilin ili vakcina za polio ili struja itd well kao rezultat toga mi danas zivimo u boljem svetu tako da neke aktivnosti imaju smisla sto negira stav da ni u cemu nema smisla .....statistike pokazuju da je svet u boljem stanju nego pre 100 godina ...znaci nesto je imalo smisla. Sto se tice "ljudi robota" koji definitivno postoje njihove persepcije su takodje pogresne ili nepromisljene ali nisu pravilo takodje.
Filozofija nije moj jezik...jer je previse subjektivna i podvodljiva ....ja takodje zelim odgovore na meni velike stvari koje ne razumem ali ja preferiram cinjenice ne misljenja .... jer ako vec zelim da formiram misljenje u koje cu da verujem mozda eventualno branim, tlo pod mojm nogama bolje da je tvrdo.....
ali tvoje nije....tu gde trazis neces naci asistenciju koja ti je potrebna ja sam rekla kako mislim da treba da se ophodis sa tvojim specificnim problemom....mentalni disorder nije nesto cega bi trebalo da se stidis nije nesto od cega je pametno "bezati" i ako imas depresiju neces moci da je eleminises objasnjavanjem....u svakom slucaju nista te ne kosta da das drugoj perspektivi sansu ....
 
Poslednja izmena:
Маштар:
... И некада сам од тога свесно бежао тако што сам читао силне књиге, стицао образовање и постајао све просвећенији, мудрији и разумнији. Асоцијалан свакако, али још увек са визијом сврхе. Вођен стицањем знања. И шта онда? Схватио сам из целе те приче да човек не зна апсолутно ништа о планети, друштву, свету. Схватио сам да постоји милион верзија за тај смисао и да ниједна није постојана. И увек се сведе на пролазну жељу једног малог човека. Прочитао сам књигу, уживао сам, и шта онда? Ја инстиктивно тежим срећи, али зашто? Да ли ће то променити свет? Хоће ли за милион година бити значајно што сам ја постојао и исписао све ове редове? Знам, неће.
Kliknite za proširenje...

I prosvecenost, i mudrost, i razumnost su putevi do uocavanja besmisla kome se smisao MORA naci, da bi zelje iako prolazne mogle da disu i prezive sumnje koje svojom tamnom senkom natkrivaju volju. Time se naoko izjednacavamo sa onima koji se bezbolnoscu, usled neupitivanja u smisao icega, vode a da mozda nisu ni svesni da je njihova sreca privid ( a zasto bi to bila ako izaziva treperenje i osmeh? cak i ako kratko traje) . Kao sto je i nesreca onog koji tu tudju srecu osakacenom smatra, sasvm moguc privid. Milion verzija nepostojanih verzija smisla, covecanstvo odrzava u zivotu, kakvom takvom ali jedinom koji je dostupan, dat da se od sebe nesto da i jos vise sebicno prisvoji...to je upravo instinktivni poriv za dosezanjem srece koja ima varijabilne oblike i iziskuje razlicite nacine da bi se prigrabila, osetila bar na tren. Uzivanje u knjizi, muzici, setnji...trenuci, prolazni, kratkotrajni, uznemirujuce dobri...i da traju duze, konstantno, neprekidno, da li bi vise mogli da se nazovu srecom? Verovatno ne. Ili mozda da kada bi ih onemogucilo nesto zasta bi u tom trenu dali bukvalno sve da samo dozive jos jednom a znaju da ne mogu ...smrtonosna bolest.
Da li je svesnost o nebitnosti postojanja nekoga nekada (tebe) presudno za osecaj smisla i svrhovitosti? Da li bi neka velicanstvena stvar (po cemu bi ostao zapamcen u narednih 1000 godina) promenila tvoj stav prema smislu zivota? Zasto je mala, licna sreca nistavna naspram nemoci promene sveta? Da li je taj svet (u svom nesavrsenstvu, logicno proisteklom iz postojanja malih, nesavrsenih, povrsnih, obicnih, nemislecih ljudi koji se i ne trude da budu drugaciji jer ih je naprosto strah da zagrebu ispod povrsine...i jer bi mozda zaista plakali od teskobe, losih predskazanja i slutnji) presudan za osecanje sopstvene malenkosti naspram njega?



Маштар:
Али добро, хајде да се оставимо тога и вратимо на реалност. Ту су разне обавезе, а и хедонизам који онако спонтано пратимо, и то нам некад пружи могућност да се заборавимо, занесемо, и онако мирно идемо даље пратећи неке безначајне идеале. У конкретном случају циљеви су факултет, потреба за налажењем сродне особе, боља социјализација. И добро, бићу као и сви, одрадићу то ваљда како ваља, уз приличну мрзовољу, али свестан чињенице да ме је филозофија спутавала у нагонској потреби да будем радостан, задовољан, испуњен... Врло вероватно ће ова фаза брзо попустити и прећи у нешто прихватљвије. .... И баш сад размишљам о свему томе, мало читам своје, мало ваше одговоре, и схватам да треба једноставно да се оставим свих тих сазнања, и будем робот као и сви. "Another brick in the wall", како каже чувена песма. И да пробам да уживам у тој монотоној свакодневници, у свим тим празним речима, страстима, пожуди. Једноставно, да будем човек као и сви.

Можда је то и исправан рецепт. Ако сам истине о свету препознао у Волтеровом "Кандиду" требао бих да будем доследан истом до краја. Иако ово није најлепши од свих светова, и даље треба узгајати свој врт, како каже главни јунак на крају...
Kliknite za proširenje...

Vrlo verovatno je da ce se to desiti...ali verovatnoca moze prevagnuti i na drugu stranu (kojoj trenutno naginje), a to je latentno nezadovoljstvo i preispitivanje cak i kada se do "beznacajnih" ideala nekako dospe. Sjaj dosegnutih zvezda nece biti tako upecatljiv a nebo i neke sjajnosti jos dalje. Goriva sve manje. Letelica amortizovana. Tada se treba priupitati da li dostignuto zadovoljava kriterijume ulozenog napora. A pre svega toga treba (ne zato sto je tako bolje, no sto je smisleno iako se i u tom besmisao uvek moze naci) uzivati u letu i uspesnom sletanju. Mozda neveliki uspeh za samopouzdanog pilota, ali treba znati da cistina neba nije garancija za neocekivane neprilike. Iza oblaka se ne valja smisao vec potencijalna pretnja koja moze da srusi san. Zato ne treba grandizovati svoj put, nacin, mesto...obicnost garantuje nefilozofski mir i kakvo takvo spokojstvo. Sto ne znaci da masti treba zabraniti da dise. Naprotiv. Suprotno cak. Treba je forsirati, terati, gladiti. Ali bez pretenzija da se mora posto poto ostvariti. Cak mislim da je dobro da ostane iza izloga. Ili jednostavno treba zasaditi Drvo Zivota i raditi na njemu...da ne uvene, da ga neko iscupa, zgazi a osobito sam vrtlar nepaznjom osakati...
 
не може се тако да нема разлога. Можда ти напросто ниси свестан да га има, или ниси у стању да га прихватиш. Депресија је нешто што одражава терет мисли, осећања која су се нагомилавала унутар тебе дуги низ година, месеца и т.д. Односно тај негативан став који имаш о себи, у ситуацији у којој се налазиш о људима који те окружују. Све се то исплива на површину.
 
Размишљао сам у задње време о свему овом, урадивши својеврсну интроспекцију, сумирао све надражаје, савете, мњења. На крају дођох до закључка да све описано и није депресија, већ просто пренаглашена особина карактера, коју сам раније потискивао, а која се баш због претераног нагомилавања сада морала овако испољити. Те особине карактера се тешко могу подвести под једну реч, али је ова скупина заправо комплексна смеша мрзовоље, меланхолије, суровости, бунтовничке нарави, смирености и хладноће, на коју се још надовезала спољашња несхваћеност. Све у свему, реших да је најбоље да је делимично сузбијам својом вољом као и до сада, уз наду да нећу поново имати овакав трајнији излив незадовољства и потиштености. Размислио сам мало и о томе колико је филозофија, тужни романи, мрачна музика и сличне ствари које сам у задње време и превише конзумирао утицала на моја схватања. Закључак који сам из тога извео је да сам у свему набројаном тражио себе, и пошто сам се препознао у многим мотивима и пронашао оне мисли које су и мени биле својствене, почео сам све дубље да задирем у њих, што и није био најбољи избор, пошто се то на крају испољило кроз овакав неред у понашању.

Све у свему, пролазна фаза испитивања самог себе, уз већи пад мотивације, која је можда и добра ствар у мојим годинама, бар ако се на време изрони из тога. Ја мислим да јесам, или да сам бар направио напредак према томе. Иако сам вам захвалан на свим овим одговорима, морам признати да они нису заслужни за то, већ нешто друго. Пре свега, мислим да већина није ни схватила до краја како то изгледа са мог становишта, пошто сте заиста увећали проблем (вероватно заборављајући на то да сам невезано за депресију меланхоличног карактера), а и не познајете ме као личност да бисте имали комплетну слику и модел мог понашања. Ја сам тога био свестан и када сам постављао тему, и у суштини сам се више надао да ћу чути туђа искуства, али ме је обрадовала добра воља појединаца који су хтели да ми помогну на начин на који су то урадили, а добро ми је дошло да о томе разменим коју реч са другима. Оно што је ме је тргло невезано је за ову тему и дошло је релативно спонтано, и за то сам заслужан сам. Ипак, ово није било бескорисно писање ни са моје ни са ваше стране, јер сам кроз ову тему схватио да ми јако недостаје љубави у животу, иако о њој још увек имам идеализовану представу, а знам да би ме у свом реалном облику могла много разочарати. Без обзира на све, порадићу на томе да и ту празнину попуним , као што сам ових дана урадио са оном на домену мисли.

Хвала вам свима.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top