Marcus Aurelius: "Imaš moć nad svojim umom, ne spoljašnjim dešavanjima. Shvati to i naći ćeš mir."
- Tačno što se tiče uma, ali ne i svih spoljašnjih dešavanja. Nisu sva izvan naše moći i uticaja ili mogućnosti da ih promenimo. Naprotiv, nekada se jave u vidu dužnosti i odgovornosti da učinimo nešto u vezi njih.
I mi, kao i sve oko nas se neprestano menja i razvija stvarajući unikatni, novi moment i situaciju. To zahteva drugačiji pristup i stav da bi postigli razumevanje kojim doprinosimo unutrašnjem i spoljašnjem skladu, miru i smislu.
Kada su dešavanja povoljna i prijatna u njima se lako opušta i pronalazi zadovoljstvo. Slično je i sa dogadjajima u kojima postižemo uspeh, ispunjenje želja i nada. Njih celim bićem osećamo kao radost. Tada postoje samo momenti sreće u kojima smo potpuno i spontano prisutni.
Ali ima i tragičnih dogadjaja, katastrofa, nasilja, zločina, spoljašnjih fizičkih i psihičkih pritisaka koji "izbace iz koloseka", unesu haos, bol, tugu, pometnju i rastroje um, pa je teško povratiti sabranost i biti prisutan.
Pod prisutnošću se često podrazumevaju momenti u kojima se ne misli na prošlost i budućnost, već se puna pažnja usmeri na sadašnjost. Pažnja se tumači kao neka vrsta posmatranja bez razmišljanja i donošenja bilo kakvih zaključaka. Da li je to uvek adekvatno?
Ljudi nisu objekti, već aktivni subjekti koji svojim izborima ponašanja i delovanja stvaraju promene u svetu u kojem žive. To je neizbežno. Pasivnost kao i aktivnost može imati štetne posledice. Ako ne dodjemo do nekog zaključka i ne prosudimo šta je dobro, šta loše kako ćemo znati šta trebamo raditi? Kako ćemo činiti dobra dela ako ih ne znamo i ne razlučimo od loših?
Da li se dublje razumevanje može postići odvajanjem sadašnjosti od prošlosti i budućnosti ili je potrebna i njihova integracija kroz koju se minuli dogadjaji povezuju sa sadašnjim i razmišlja o budućim posledicama trenutnih aktivnosti?
U Bibliji se navodi: "U danima sreće budi radostan, u danima nevolje razmišljaj." Razmišljanje podrazumeva kontemplaciju. Kontemplacija je dublja i kompleksnija od introspekcije. Introspekcija se svodi na neutralno, nepristrasno posmatranje unutrašnjih zbivanja i reakcija na trenutna dešavanja. Dopušta se svakom osećanju i potrebi da se ispolji, ma koliko da je neprijatno ili neprihvatljivo. Ništa se ne potiskuje, osudjuje, niti se od bilo čega zazire. Jednostavo se nastoji dobiti bolji uvid u skrivene slojeve psihe i podsvesno.
Ali, zadržavajući se samo na introspekciji ne može se mnogo postići. Potrebna je i kontemplacija. Ona je sveobuhvatnija. Ne ostaje samo na sadašnjosti nego uključuje i retrospekciju ili prošlost, kao i budućnost. Kontemplacijom se um spaja s nadsvesnim potencijalom. Izdiže se u sferu empatije, mudrosti, savesti ili moralnih, duhovnih zakonitosti koje osvešćuju ego. Osposobe ga da uvidi uzročno posledičnu vezu izmedju prošlih i trenutnih zbivanja i postane svestan grešaka, zabluda i predrasuda. Zato shvati šta treba eliminisati, menjati i činiti drugačije da bi budućnost bila bolja.
Dakle, kontemplacijom se stiže do novih, radikalnih otkrića i zaključaka kao što se dobija i jasnija predstava šta je u našoj moći, dužnosti i obavezi da menjamo, a šta nije. Drugim rečima, šta je naše, a šta božije, pa se lakše "miri sa sudbinom" i prihvati ono na šta se ne možemo uticati. Dodje se do realizacije da ovo "ovde i sada" nije sve, već je manifestacija nečeg mnogo većeg i veličanstvenijeg.
- Tačno što se tiče uma, ali ne i svih spoljašnjih dešavanja. Nisu sva izvan naše moći i uticaja ili mogućnosti da ih promenimo. Naprotiv, nekada se jave u vidu dužnosti i odgovornosti da učinimo nešto u vezi njih.
I mi, kao i sve oko nas se neprestano menja i razvija stvarajući unikatni, novi moment i situaciju. To zahteva drugačiji pristup i stav da bi postigli razumevanje kojim doprinosimo unutrašnjem i spoljašnjem skladu, miru i smislu.
Kada su dešavanja povoljna i prijatna u njima se lako opušta i pronalazi zadovoljstvo. Slično je i sa dogadjajima u kojima postižemo uspeh, ispunjenje želja i nada. Njih celim bićem osećamo kao radost. Tada postoje samo momenti sreće u kojima smo potpuno i spontano prisutni.
Ali ima i tragičnih dogadjaja, katastrofa, nasilja, zločina, spoljašnjih fizičkih i psihičkih pritisaka koji "izbace iz koloseka", unesu haos, bol, tugu, pometnju i rastroje um, pa je teško povratiti sabranost i biti prisutan.
Pod prisutnošću se često podrazumevaju momenti u kojima se ne misli na prošlost i budućnost, već se puna pažnja usmeri na sadašnjost. Pažnja se tumači kao neka vrsta posmatranja bez razmišljanja i donošenja bilo kakvih zaključaka. Da li je to uvek adekvatno?
Ljudi nisu objekti, već aktivni subjekti koji svojim izborima ponašanja i delovanja stvaraju promene u svetu u kojem žive. To je neizbežno. Pasivnost kao i aktivnost može imati štetne posledice. Ako ne dodjemo do nekog zaključka i ne prosudimo šta je dobro, šta loše kako ćemo znati šta trebamo raditi? Kako ćemo činiti dobra dela ako ih ne znamo i ne razlučimo od loših?
Da li se dublje razumevanje može postići odvajanjem sadašnjosti od prošlosti i budućnosti ili je potrebna i njihova integracija kroz koju se minuli dogadjaji povezuju sa sadašnjim i razmišlja o budućim posledicama trenutnih aktivnosti?
U Bibliji se navodi: "U danima sreće budi radostan, u danima nevolje razmišljaj." Razmišljanje podrazumeva kontemplaciju. Kontemplacija je dublja i kompleksnija od introspekcije. Introspekcija se svodi na neutralno, nepristrasno posmatranje unutrašnjih zbivanja i reakcija na trenutna dešavanja. Dopušta se svakom osećanju i potrebi da se ispolji, ma koliko da je neprijatno ili neprihvatljivo. Ništa se ne potiskuje, osudjuje, niti se od bilo čega zazire. Jednostavo se nastoji dobiti bolji uvid u skrivene slojeve psihe i podsvesno.
Ali, zadržavajući se samo na introspekciji ne može se mnogo postići. Potrebna je i kontemplacija. Ona je sveobuhvatnija. Ne ostaje samo na sadašnjosti nego uključuje i retrospekciju ili prošlost, kao i budućnost. Kontemplacijom se um spaja s nadsvesnim potencijalom. Izdiže se u sferu empatije, mudrosti, savesti ili moralnih, duhovnih zakonitosti koje osvešćuju ego. Osposobe ga da uvidi uzročno posledičnu vezu izmedju prošlih i trenutnih zbivanja i postane svestan grešaka, zabluda i predrasuda. Zato shvati šta treba eliminisati, menjati i činiti drugačije da bi budućnost bila bolja.
Dakle, kontemplacijom se stiže do novih, radikalnih otkrića i zaključaka kao što se dobija i jasnija predstava šta je u našoj moći, dužnosti i obavezi da menjamo, a šta nije. Drugim rečima, šta je naše, a šta božije, pa se lakše "miri sa sudbinom" i prihvati ono na šta se ne možemo uticati. Dodje se do realizacije da ovo "ovde i sada" nije sve, već je manifestacija nečeg mnogo većeg i veličanstvenijeg.