Spisateljice

[HeBePoBaTaH_]

Prošle godine, objavljena je knjiga
"Ženski kontinent - Antologija savremene srpske ženske priče".
Bez pretenzija da se bavi "ženskim pismom", ova knjiga jeste ženski manifest savremene srpske proze.
Antologičarka, Ljiljana Đurđić dala je i zanimljiv predgovor:
"Književnost neće umreti ni zbog žena, ni zbog muškaraca, ni zbog književne inflacije, koja je pobrkala sve vrednosne kriterijume i dovela u nedoumicu one koji se bave njihovim stvaranjem i procenjivanjem, a ni zbog silovitog proboja tehnologije u čovekov životni prostor...Kreativno i funkcionalno ostaće neotuđivi deo svake ljudske jedinke bila ona pisac ili čitalac, dokle god ona bude posedovala mogućnost apstraktnog mišljenja"
.
Moja preporuka je da nabavite ovu antologiju, a ono što me zanima je: da li ste čitali ( ako jeste, onda koje delo ) ili čuli za neke od sledećih pisaca
-Judita Šalgo
- Mirjana Pavlović
-Elvira Rajković
-Ljiljana Đurđić
- Milica Mićić Dimovska
- Boba Blagojević
-Ljubica Arsić
-Snežana Bukal
-Nina Živančević
-Marija Ivanić
-Jelena Lengold
-Danica Vukićević
-Marija Knežević
-Divna Vuksanović

 

[divlja u srcu]

Ajde, kad niko nece, ja cu!
Na listi su dva zenska pisca , moja favrita . Izdvojicu ih, zbog senzibiliteta koji je meni blizak. Mene zanima, mnogo vise mikrokosmos, nego makrokosmos, i mnogo vise filozofsko egzistencijalna pitanja coveka (zene) kao pojedinca , nego drustvena, socijoloska ili istorijska stvarnost.
Prva je Ljubica Arsic, potpuno drugacija. Prvo bavi se meni bliskim temama: ljubav i eros, kao i estetickim problemima. U nasoj literaturi erotike skoro da nema. Prilicno sam saglasna sa njenim nacinom razmisljanja:

“Mi posedujemo privid erotskih sloboda, ali zapravo citav svet zivi u vrsti hibernacije. Kralj hibernuma je televizija. Erotika ne podrazumeva samo odnos polova, nego strast koja treba da se vrati i u zivot i u umetnost, ukoliko zelimo da sacuvamo i zivot i umetnost. Umetnost predstavlja strast po svojoj osnovi i sustini.
Suvise racionalizacije znaci diktiranje jedne ogoljene estetike koja ima samo jednu manu - nije ziva, dakle, simulakrum je, dakle ne postoji.”



Zbirke prica:

“Prst u meso”
“Barutana”
“Cipele buvine boje”
“Ikona”- roman koji je skrenuo paznju na nju, za osnovu ima pricu o Lazi Lazarevicu i njegovoj ljubavi prema jednoj Nemici za vreme studiranja medicine (njegova pripovetka Svabica);
“Tigrastija od tigra”, price koje se bave erosom od detinjstva do starosti;
“Zona sumraka” o granicnim iskustvima.

Inace priredila je i jednu antologiju savremenih erotskih prica, zove se “Na brzaka” . Preporucujem .

Druga je Jelena Lengold i njen roman “Baltimor” (kratak i efektan), introspektivan nacin prikaza junakinje, a i jedanaest prica iz “Lifta” o musko-zenskim spajanjima su mi predstavljali uzivanje.
Mirjanu Pavlovic gotivi moj profa , citala sam zbirku “ Zajednicki imenitelj” . Ljiljanu znam kao kriticara “lazne knjizevnosti” (popularne), zakacinje i Pavica, sto mene iritira :x . Citala sam “Mrenu” od Milice, kao i “Utvare”. Bobu Blagojevic nisam citala, znam je po romanu
“Skerletna luda”, al’ me tematika nije upecala. Citala sam nesto poezije od Nine Zivancevic i Danicinu “ Kad sam cula glasove”. Marija Knezevic je zavrsila moju grupu i prilicno mi je interesantna, prvenstveno mislim na poeziju i prilazem jednu pesmu za kraj: :wink:

PESACKI ZAPIS

U proseku deset puta godisnje, sto za
moje nerve znaci
cesto sanjam jedan od onih "medicinskih snova":
goni me neko nepoznat, trcim, ne osvrcem se,
disem tesko ali ne mislim na umor, odjednom
izdaje me korak, napusta snaga u nogama.
Stopala se udvoricki lepe za ulicu.
Nekoliko trenutaka,
od onih koji ce vecno podsecati na vecnost,
bespomocno stojim u mestu, zmurim, a ramena
napinjem kao da zamahujem svezanim krilima.

Bez izuzetka, biva da se probudim pre nego sto me
stignu, ili se osvrnem kako bih se nasla licem u lice
s onim za sta osecam da je moj kraj. Tada,
bez izuzetka, ugledam praznu ulicu.

Isti taj oblik nemoci, neosecanja bola niti nade,
ali koji se moze porediti sa najvecim mukama,
javlja se kada zelim da iskazem ljubav.
Samo sto tada primecujem, mada me to ne uspokojava,
niti uspeva da pruzi bilo kakvu utehu,
da se i druga strana istom zestinom hvata u kostac
s nemoci ravnom mojoj.
I bez izuzetka, u toj prilici, sasvim pogresno,
pitamo se ko je kriv.

Previdjajuci tu jednostavnu istinu koju smo,
ako nista drugo mogli da saznamo iz tolikih knjiga,
da su na kruznoj stazi trkaci jedan drugom
i gonitelj i zrtva,
te da je u takvim prilikama, ako nista drugo,
dovoljno zastati.

ps. Odlicna tema!
I da! Ljubica je napisala jos jedan roman “Cuvari kazacke ivice”.
A sto se tice Zenskog kontinenta... 8)

 

[HeBePoBaTaH_]

Majo, one ***** tupave, kažu da sam opsednut tobom

Među nabrojanim damama, najslabije pero, po meni, je Divna Vuksanović, iako svake godine objavi roman. Ne dopada mi se, ni u fragmentima, njena fabulacija. Inače, čitaj Ninu Živančević, koja je btw. prvi prevodilac Bukovskog na srpski jezik.
Naravno da za Ljubicu svi znaju, bar tako mislim.
Hvala na trudu :wink:

 

[divlja u srcu]

Majo, one * tupave, kažu da sam opsednut tobom

Pa zar nisi?

 

[HeBePoBaTaH_]

Lud sam za tobom. Nije fora da im (mu) udaraš čežnju preko mene.

 

[divlja u srcu]

Lud sam za tobom.

Znam! 8)



POREKLO OBLIKA

Skupljas se u strahu od banalnosti.
Sazimas se u naporu da ne izneveris
gostoprimstvo ljusture.

Tako nastaje biser
i neko kamenje
neosporno drago.


Marija Knezevic :wink:

 

[HeBePoBaTaH_]

DT

 

[divlja-u-srcu]

Kao svi ljubavnici, i oni osluskuju sumove spolja. Stvarne korake u kucerinama i crkvama, izmisljeno dovikivanje u pejzazima sa bregovima, vocnjacima i zivotinjama.
Povukla je ruku nazad i lagano je spustila na pokrivac, razocarana zenska ruka. On zadrza i dalje svoju na njenim grudima, radoznalu musku ruku punu bolesne gordosti, koju ona pomeri nanize da je spali i da ga spali kao sibica slamaricu. Sada ce mu doci zelja i sve ce postati ozbiljno.
Zene su mu dolazile, rece on okrenut prema njenom telu. Zeleo sam ih, bio sam gladan njihovih mirisa, njihovih pokreta. Pruzale su mi se i privlacile sebi. Nisam to hteo. Hteo sam da ja njih privucem k sebi.

 

[HeBePoBaTaH_]

Bravo, Maki 8)

 

[HeBePoBaTaH_]

***
Kad umre pisac ili slikar, za njim ostaju knjige ili slike, ali kad umre glumac, sa njim nestaje sve što je uradio. Njegove snimljene uloge bledi su odraz onoga što je pružio, kao poljubac kroz sedam velova.

***
Fotografije su svedoci sećanja mnogo pouzdaniji nego što mislimo. One imaju uvek nešto više nego sam život, neku istinu koja se gleda drugim očima, deo ličnosti koji stoji čvrsto kao na straži i opominje da nismo sve videli, da mnogo toga nismo uspeli da vidimo.
Američki pisac Pol Oster u svom romanu Izmišljanje samoće, opisuje trik - fotografiju svog oca, snimljenu u nekom studiju Atlantik Sitija...
---
- U pravu si. Verovatno te ne volim. To je nešto drugo. Skoro kao ljubav, ali opet nije prava ljubav.
Zatim je nastavio da gleda u svoju čašu.
Dobro, pomisli ona. Šta je tu strašno? Ne volim ni ja tebe. Nikad nije ni bilo planirano da se volimo.
- Jesi li siguran da bi umeo da prepoznaš? - upita ona, ipak.
- Da prepoznam, šta?
- Ljubav
Gledao je neko vreme u nju, kao da uopšte ne shvata šta pita. Taj pogled potpuno napuštenog deteta. Koje se probudilo u mraku i osluškuje.
Onda je klimnuo glavom
- Znao bih, reče
Zvučalo je neubedljivo
- Po čemu bi znao?
Nešto kao osmeh pređe preko njegovog lica
- Dođavola, kako to misliš? Valjda bih nekako znao.
- U redu, reci mi, šta bi učinio za svoju ljubav?
- Ništa, valljda. Šta čovek uopšte može da uradi za drugoga?
- Da li bi oženio tu koju voliš?
- To bi bilo nešto najgore što bih mogao da joj učinim. Zamisli, živeti sa mnom
- Ne želim ni da zamišljam....

 

[HeBePoBaTaH_]

Njujork, London, Pariz: Gradovi, Gradovi crvene noći

Ono što caruje svim ovim scenama i gradovima je neon i osećanje crvene noći, a oni se sporo menjaju.
Kao prvo, u carstvu neona niko se ne oseća samim. Sva pravila igre su odavno utvrđena, samo se maske menjaju, godine i imena učesnika. Ovaj svet teatralnog fetiša, robova, sluga i gospdara naš je svakodnevni svet koje je u specifičnim ritualima plastično i ogoljeno dat.
Ali konačno, sve te igre moćnog/bespomoćnog, snažnog/slabog i zavisnog/nezavisnog prestanu i umetnik se obre pred svojim delom. Uzima plakat u ruke, niko mu ne pomaže, ni od koga ne zavisi, nešto zapisuje. Pre isvesnog vremena shvatila sam da sve zapisujem: oblake u letu, Deridina predavanja, noćna carstva neona - svi oblici postojanja su podjednako smešni i za mene darežljivi - svi delovi ogromnog carstva Samsare daruju mi materijal za pisanje, ali ga ja nažalost već preradim u mozgu zapišem i zauvek sahranim u sebi pre no što bilo šta na papiru zabeležim. Čini mi se da boravim u ogromnom carstvu entopije - i pre no što bilo šta zabeležim, lišena lažne skromnosti, čini mi se da sam to već videla kod Flobera, Sartra, Andrića. Sigurno kod Šekspira i zatim, tu je moj uvek voljeni, kod nas uvek loše prevedeni Balzak, veliki komedijant slučaja i u njemu ljudske prirode...

****

Orfej je bio visok i stamen momak, lepo građen; na glatko obrijanoj lobanju sijao je istetovirani falus, a gornja usna mu je bila probijena i ukrašena teškim i dugačkim metalnim ekserom koji mu je darivao posebnu draž i privlačnost i zbog koga su - što da tajimo - one najhrabrije devojke uzdisale i padale u erotski trans.
Razlog zbog koga su one padale u trans, pre svega je počivao u iluziji da će ih on, ipak na kraju poljubiti - u svakom slučaju. Orfejev poljubac je bio tehnički veoma neizvodljiv - stvar se, dakle, sastojala od "iščekivanja poljupca"koji vlasnik metalnog klina nikad neće moći da podari...

 

[divlja-u-srcu]

Vikale su na mene, grlile mi ramena, skidale svoje sesire i tresle kosom, svojom crnom, svetlom, razbarusenom ili od znoja slepljenom kosom. Sibale su me povijene nad mojim stomakom kao u naglom grcu povracanja trazeci posle olaksanja ponavljanje gozbe. Kad vidim njihove kose , ponovo osetim privlacnost. Svlacile su odecu sa sebe, cepale haljine. Pune ili slabe dojke okretale su se prema meni, pomisljao sam da sad tek vidim istinske likove ovih zena. Pokazivale su svoje butine, uvijale se u cudnim pozama, micale grudima i trbuhom, kao da su htele da jos vise podignu svoje grudi i svoje krilo i da mi ih pokazu izbliza.

 

[divlja u srcu]

Andre nije bio ni moralan, ni amoralan niti pak nemoralan- naprosto, nije verovao ni u jednu od ovih kategorija, jer su mu kategorije kao takve bile strane. I, uprkos mom cvrstom ubedjenju da su crte njegovog karaktera bile vise nego lose, ostala sam nekako verna ideji da je Andre moja ljubav i da kao takvog, treba da ga volim. Bila sam, u stvari, zaljubljena u neku renesansnu personifikaciju Proleca, Lepote i Slobode, zaljubljena sam bila u njegovo odsustvo i one najmanje potrebe za kategorizacijom. Ovaj pomenuti kvalitet uvek je navodio ljude da zavole Andrea, da obozavaju njegovu transcedentalnu surovost, ili, da je, pak, mrze...

 

[petar011]

primeto sam nedostatak duha na ovim tuznim stranima od kad tebe nije bilo. drago mi je da se novi crnjanski vratio i da je snazniji nego ikad. puno pozdrava u ocekivanju jos boljih komentarta sa tvoje strane.vreme je da prihvatimo da si ti najbolji savremeni pisac.
javascript:emoticon(':shock:')
Shocked