Spisak mističnih bića!!

Trololo covek

trololo_by_nintendoart-d31bb0g.png
 
Domovoj. :D Kucni duh u slovenskoj mitologiji, cesce zastupljen kod istocnih slovena.
Domovoi_Bilibin.jpg
Kazu da ovo bice koje nastanjuje ognjiste kuce "vodi racuna" o kuci - da uvek bude bogata koliko se moze, ukucani u blagostanju a stoka zdrava i plodna. On bi napustio kucu kad mu ne bi davali ponude i zato su mu ljudi cesto ostavljali parce hleba ili soli. U ljutnji bi razbivao lonce ili unistavao namestaj. Kada bi domacin otputovao na duze vreme, ostali ukucani bi zatvarali ognjiste (ili pec) da ne bi nekud otisao.
Legende ga opisuju kao malog dlakavog starca koji ponekad ima i rep i rogove, a skoro obavezno crvenu kapicu na glavi. Menja lik, pa moze da se pojavi u vidu psa, macke, krave, cak i zmije i zabe.
Dosao je u vreme stvaranja neba i zemlje, kad su se neka bica pobunila protiv Svaroga i on ih je proterao i tada su neka od njih pala na zemlju i nastanila livade, sume, pa i dvorista i kuce.

Neke legende objasnjavaju kako je, u stvari, domovoj pokojni domacin i da jedna kuca ne moze imati domovoja, a samim tim ni prosperitet, dok glava porodice ne umre i bude sahranjena ispod ognjista.
 
Vampir

1394569052-722-x-1020px-Rebels_vampires_02.jpg


Vampir je demonsko biće poznato kod svih Slovena. Ljudi mogu postati vampirima nakon smrti, a mogu takođe i za života. Da bi se bolje shvatila priroda vampira treba prvo nešto reći o verovanju Slovena o životu nakon smrti.

Kod Slovena je postojalo verovanje da čovek ima dušu i telo, koji su za života nerazdvojni. Nakon smrti duša se odvaja od tela i odlazi u drugi svet, odnosno svet mrtvih (Nav). Međutim odlazak u drugi svet traje prema predanju i običajima, koji su do danas sačuvani 40 dana. Za to vreme duša obilazi dom pokojnika i boravi na mestima gde je pokojnik najčešće boravio. Ukoliko je smrt teška, to znači da se pokonik teško rastaje od svoje duše. Verovalo se da dobri, pošteni i pravični ljudi se lakše rastaju od duše od onih zlih i nepravičnih. Vampiri su obično postajali zli ljudi, kao i oni koji su na samrti se teško rastajali od duše. Uglavnom se to događalo u roku od 40 dana, pre nego što duša ode u drugi svet (onaj svet, Nav). Međutim kod zlih ljudi, duša nije imala pristup drugom svetu, te bi ostala zarobljena u svetu živih. Takva duša bi se vraćala u svoje telo i mrtvac bi postao vampir. Ukoliko je duša zarobljena, ona može ući u telo i nakon 40 dana.


Takođe vampir je mogao postati i preminuli preko cijeg groba bi prešla neka životinja. Obično se govorilo o mački. Postojalo je i verovanje da ako se telo čoveka ne spali, nakon smrti, njegova duša može ostati zauvek zarobljena u telu i u ovom svetu i da se taj čovek može povampiriti.U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće – upir. Na staroslovenskom, reč za vatru je - pir, a un označava negaciju. Unpir, odnosno upir je izraz za biće kome vatra ne može ništa, odnosno označava biće koje je osuđeno na to da bude zarobljeno u telu čoveka koji nije spaljen.

Vampir je zamišljen kao čovek koji je crven od krvi, koji nema mesa, ni kostiju, već je ispunjen crvenom pihtijastom masom. Verovalo se da se vampir može uništiti ako mu se ošteti koža. U tom slučaju bi pihtijasta masa izcurela iz tela. Vampiri su se često vraćali svojim ženama, čak i da su imali decu. Deca vampira mogli su biti i ljudi i vampiri, zavisno od pola vampira i deteta. Ukoliko bi bili istog pola i dete bi postalo vampir. Vampir je mogao biti nevidljiv, a takođe pojavljivao se kao čovek ili kao pas, nekad i kao vuk. Mogao je da prođe i kroz najmanji otvor ili neku rupu. Vampiri su nanosili zlo. Obično su davili žrtve i pili im krv. Ljudi nisu mogli da ih primete, ali prilikom pojave vampira, domaće životinje bi bile uznemirene.Radi uništavanja vampira su se preduzimale razne mere predostrožnosti kao postavljanje trnja oko groba, kako bi vampir oštetio kožu. Ovakve mere se javljaju pojavom hrišćanstva i prestanka spaljivanja mrtvih. Sloveni su verovali da glog ima magično dejstvo, tako da je glogov kolac bio najefikasnije oruđe u borbi protiv vampira. Čajkanović smatra da je glogovim kocem mrtvac zabijan za sanduk, međutim takođe time bi se oštetila njegova koža.


Nekad je stavljano i vino u usta mrtvaca, jer je ono zamenjivalo krv i time zadovoljavalo vampirsku požudu za pijenje krvi. Vampirom se moglo postati i za života, ukoliko bi čoveka opseo zao duh, ali u pojedinim predelima se smatralo da se za života vampirom moglo postati i ukoliko se detetu ne baja kad treba ili ukoliko čovek sklopi neku vrstu ugovora sa demonskim silama. Živi vampiri su takođe nanosili zlo i pili krv, donosili bolesti, međutim njih je bilo teže uništiti. Imena za živog vampira su i Koldun kod Rusa, Prikoljiš kod vlaha.

Vampir se pominje u Nestorovoj hronici, u Dušanovom zakoniku je predviđena kazna za one koji iskopavaju vampire, dok jedan nomokanon iz 7. veka predviđa kaznu za spaljivanje vukodlaka. Naročitu senzaciju u Evropi su vampiri dostigli početkom 18. veka. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. Tamo se nalazio izveštao o smrti Petra Blagojevića, nakon čega je umrlo još 10 ljudi, koji su na samrti izjavili da im se javio Blagojević. Iz Beča je poslat i tim lekara. Nakon otkopavanja groba, pronađeno je neraspadnuto telo Blagojevića sa tragovima krvi na zubima.
 
VUKODLOAK ILI VAMPIR

1394570067-747-x-964px-Werwolf.png


Vukodlak se zove čovjek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe; za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića pa tamo dao Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju ( gdjekoji počnu kazivati da su ga gdje noću vidjeli s pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak.; jer kažu da takovi ždrijebac ne će, niti smije, prijeći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovijem koljem (jer se on samo glogova koca boji): za to govore kad ga spomenu u kući: „na put mu broć i glogovo trnje“ – jer su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem ), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čovjeka da se nije raspao, a oni ga izbodu onijem koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu i on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljudske krvi („crven kao vampir“). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome, i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnijeh i oko čardaka i koševa kukuruznijeh. Kažu da sve ide sa svojijem pokrovom preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu, za to ne pomaže od njega vrata zatvorati kao ni od vještica.
 
VJEŠTICA

1394571217-980-x-1302px-jc-witch.jpg


Vještica se zove žena koja (po pripovijetkama narodnijem) ima u sebi nekakav đavoljski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu; kad nađe čovjeka gdje spava, a ona ga uhvati nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odma umru, a neki žive više vremena; koliko je ona odsudila kad je srce jela; i onakovom smrti umru, na kakovu ona bude namijenila. Vještice ne jedu bijeloga luka, i za to se mnogi o bijelim i božitnjim pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha, jer kažu da one na poklade najviše jedu ljude. – Nijednoj mladoj i lijepoj ženi ne kažu de je vještica, nego sve babama. Kad se vještica jedan put ispovijedi i oda, onda više ne može jesti ljudi, nego postane ljekarica, i daje travu izjedenima. Kad vještica leti noću ona se sija kao vatra. Najviše se skupljaju na gumnu; za to kažu da ona, kad hoće da poketi od kuće, namaže se nekakvom masti ispod pazuha pa reče: „ni o trn ni o grm, već na pometno gumno.“ Pripovijeda se da je nekaka žena, koja nije bila vještica, namazavši se onom masti, mjesto ni o trn ni o grm, nehotice rekla i o trn i o grm, i poletjevši sva se isprebijala koje o šta. U Srijemu se pripovijeda da se onamo vještice najviše skupljaju više sela Molovina na nekakome orahu, a u Hrvatskoj se opet pripovijeda da se onamo skupljaju na Kleku više Ogulina.

Pripovijeda se u Srijemu kako je nekakav čovjek vidjevši iz postelje kako mu je iz kuće vještica odletjela, našao njen lonac s masti, pak se njome namazao i rekavši onako kao i ona, prometnuo se i on u nešto i odletio i on za njom i doletjevši na orah više Molovina našao ondje mnogo vještica gdje se časte za zlatnijem stolom i piju iz zlatnijeh čaša. Kad ih sve sagleda i mnoge među njima pozna, onda se kao od čuda prekrsti govoreći: „anate vas mate bilo!“ U onaj isti mah one sve prsnu kud koja, a on spadne pod orah čovjek kao i prije što je bio. Zlatna stola nestane kao i vještica, a njihove zlatne čaše pretvore se sve u papke kojekakijeh strvina. Žena koja je vještica, kad iz nje iziđe onaj duh, leži kao mrtva, i da joj čovjek okrene glavu gdje su joj noge bile, ne bi se više ni probudila. Kad vide uveče nekakoga lepira gdje leti po kući, ponajviše misle da je vještica, pa ako se može, uhvate ga, te ga malo napale na svijeći ili na vatri, pa ga puste govoreći: „dođi sutra da ti dam soli“. Ako bi se dogodilo da djutra dan dođe kaka žena da ište soli ili kakijem drugijem poslom, pa još ako bude gdje nagorjela, onda se za cijelo misli, da je ono ona sinoć bila. Kad u kakvom selu pomre mnogo djece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica, i da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (jer kažu da vještica ne može potonuti); ako žena potone,a oni je izvuku na polje i puste, akoli ne mogbude potonuti, a oni je ubiju, jer je vještica. Ovako su istraživali vještice i za Karađorđijeva vremena u Srbiji. Gdjekoji na bijele poklade izvrću verige naopako od vještica. Gdjekoji u popret metnu kakav rog, jer kažu da vještica osobito bježi od smrada ovoga. Gdjekoji mrve jajinje ljuske da se ne bi vještice u njima mogle voziti preko voda. – Kud će vještica do u svoj rod.
 
Thor_vs_A_Giant_colored_by_bear65.jpg

Evo jos jedan Dzin/Div
Div, orijaš ili, rjeđe, džin, je mitološko stvorenje koje odlikuje velika snaga i veličina.
U nekim mitologijiama (npr. nordijskoj, starogrčkoj) divovi su primarno bića u borbi protiv bogova.
U bajkama divovi se obično prikazuju kao glupa i zla bića.
 
Vila.jpg


Виле

Виле – У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама(планинкиње, загоркиње), покрај вода(водаркиње, бродаркиње) или у облацима(облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима.

Могу се преображавати у различите животиње првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме (нпр. Марко Краљевић и вила Равиојла). Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања.

Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене.
 
БАБИЦЕ

1394733247-800-x-1280px-babice.jpg


Бабице су несмирене сени жена које су умрле у трудноћи, или при порођају. Оне онда лутају, гневне и неспокојне, стално вртећи, важући и одмеравајући са свих страна једну те исту мисао – како се то догодило да им је живот одузет управо у тренутку када су требале да подаре нови живот, када су се везале за њега, када су га заволеле, још нерођеног?

Бабице су, као што рекосмо, гневне, а у гневу нема помирења. Зато се оне свете и искаљују свој бес на најрањивијима, над онима које су исте као оне некад, исцрпљене порођајним боловима, одливом крви и снаге, над новим мајкама и над најнеспособнијим, најнемоћнијим бићима на свету – над њиховим бебама.
 
ТАЛАСОН

1394733708-800-x-1280px-talason.jpg


Таласон је заробљена сенка, чија је мера узидана у темеље неке грађевине и та је сенка приморана да, као некакав дух, живи даље свој живот чувајући ту грађевину. Таласон живи онолико дуго колико траје оно здање о коме брине и у том свом веку он може да испрати многе генерације људи.Као што људима, док заробљавају сенку, није важна љуштура тела и шта ће се са њом догодити, тако ни таласонима нису битни људи, већ њихове грађевине.Настали из људског презира према животу и живом, таласони, као проклети чином стварања, устрајавају у њему, у великом презиру, не марећи за људске судбине и дела, све док она не угрожавају оно што они чувају.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top