Шпиритусова балада

Ноћас сирову препеченицу пијем,
Хоћу душу погану да умијем.
Година имаде како пати
Љута ракија све ће да наплати.

Голему бол алкохолом дерем,
Како срце да оперем?
Не; то није прашина пука
Нег много већма наука.

Челенка у столу забијена стоји
Сисата конобарица чашице броји.
Лице од стола одвајам, грдно псујем,
Љута је и газду зваше, а њега пљујем.

Мозак ми је на испаши сада,
Осећам неко ће да страда.
"Напоље!" - Газда чупа ми косу,
Не дам се ни ја лако, клепим га по носу.

Окрвављен на поду лежи,
Конобарица несносно режи.
Сагнула се, грли га и љуби,
Па рече: "Што га уби?"

Хтедох само душу да умијем,
Сада виђех, не треба да пијем!
Балада глупа у тај час се сврши
Ал душа моја наставља да се крши.