Проблем је у томе, што се темом Специјалне полиције мало ко бави, а и они који се баве сувише су пристрасни.
(с лева на десно)Никола Губарев, Светозар Вујковић и Бошко Бећаревић.
Ево још једног текста о Јовановићу и Бећаревићу из књиге ''Ко је ко у Недићевој Србији'''(да ли је ова књига уопште завршена и пуштена у штампу?)
Београд под окупацијом су обележиле две личности из полиције, Драги Јовановић и Бећаревић. Реците нам нешто више о њиховим улогама и животним путевима? Широј српској јавности такође је непозната личност пуковника Бабића, официра Српске државне страже.
- Драгомир - Драги Јовановић и Божидар Бошко Бећаревић били су у опаки полициоти, инкарнирани Луцифери. Као људи са стотину лица и нескривено мутног карактера, они су у окупираном Београду нашли свој ранг и морал. Драги Јовановић потиче из професорске породице, Бошко Бећаревић је дете преграђа, гариб, онај који тражи пут да буде неко. Судбина се смешкала Драгом Јовановићу док није ушао у дeвети круг, а улазницу је купио у два наврата, 1936. и 1937, када је као члан делегације југословенске полиције боравио у Берлину где га је заврбовала немачка тајна служба. На линији јачања веза с Немачком, који је пропагирао кабинет др Милана Стојадиновића, одржавао је отворене контакте с Хансом Хелмом, официром за везу при немачком посланству. Маја 1939. учествовао је с немачким колегама у обезбеђењу посете Берлину кнеза Павла Карађорђевића. Као јаки човек Стојадиновићевог режима преживео је његов пад и фебруара 1939. постао је помоћник управника града Београда.
Марта 1940. кнез Павле је тражио од министра Станоја Михалџића да из полиције уклони Цветана - Цеку Ђорђевића и Драгог Јовановића као корумпиране полицајце. Први је одмах уклоњен, док је Јовановић постављен за саветника МУП-а, распоређен у контаробавештајно одељење “Ујка” а.д., али никада није ступио на дужност. Априлски рат затекао га је у Горњем Милановцу, где се склонио, пошто није био војни обвезник. У Београд се вратио 18. aprila 1941. и одмах се јавио Хансу Хелму. Већ 22. априла постављен је за изванредног комесара за град Београд. Наредбом од 18. маја успоставио је и организовао Управу града Београда и устоличио Специјалну полицију уместо раније Опште полиције. Немци су га оцењивали као интелигентног, окретног и оштроумног, као личност која је умела да се снађе „у свакој могућој ситуацији брзо и у своју корист“. Београд је напустио 5. октобра 1944. и у Беч је стигао наредног дана. Потом се пребацио у Кицбил, а одатле у хотел „Ифрен“ крај Оберсдорфа. После 25. априла 1945. прешао је у Брегенц одакле је безуспешно покушавао да се пребаци у Швајцарску. У Аустрију је дошао са „пуним руксаком злата“, те је „пред крај био сасвим изгубљен и није знао шта ради“. Французи су га, по уласку у Брегенц ухапсили и пребацили у Карлсруе, где су га 12. маја предали новим југоисловенским властима. Суђено му је у процесу групи Драже Михаиловића.
Иако није имао факултет, Бошко Бећаревић је, по професионалној вештини и по перфидности у борби против комуниста, надмашио колеге с дипломама. Најпре је референт, а потом од јесени 1940. вршилац дужности шефа ИВ одсека, где је остао до 27. marta 1941. Кратко време потом био је шеф Другог одсека. О д 6. до 12. априла био је шеф истражне службе при Команди Београда, која се потом повукла до Ужица и Колашина, где га је затекла капитулација. По повратку у Београд пријавио се Драгом Јовановићу који је реорганизовао полицијски апарат. Све време немачке окупације Београда 1941-1944. био је шеф Четвртог антикомунистичког одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Био је, у ствари, прва личност политичке полиције, мада је формални шеф био Илија Паранос. При бекству из земље 4. 10.октобра 1944. понео пет специјално упакованих канти с тајним документима, али му то није спасло главу. Енглези су га изручили нашим властима почетком 1946. Као ратни злочинац (одлука од марта 1945) осуђен је на смрт пред Окружним судом у Београду 28. октобра 1949. због одане службе Гестапоу и немилосрдног мучења и убијања ухапшених илегалаца. Према неким сазнањима, био је жив годину-две после 1950. Његов живот био је тајанствен као што је загонетан и његов датум рођења. Према службеном картону рођен је 23. новембра 1909, а у истрази је навео 1910. годину. Говорио је немачки и француски језик.
)
