Bilo je zapisano u prastarim rukopisima, u pukotinama kamena, u vetru koji je znao da šapuće
onima koji su umeli da slušaju:
"Spasenje ne dolazi kad ga dozoveš.
Ne dolazi kad ga očekuješ.
Ono ima svoj trenutak."
U drevnom gradu, zasutom pepelom davnih sukoba, sedela je starica kraj svetionika.
Njen pogled nije tražio horizonte, niti se borio sa prošlošću.
Ona je znala istinu koju su svi želeli da zaborave—spasenje nije večnost, već prolaznost.
Jednom, davno, ljudi su dočekali izbavljenje.
Svetlo se spustilo među ruševine, obnovilo zidove, izlečilo ranjene.
Ali oni su mislili da je ono trajno, da će ostati, da će ih zauvek štititi.
Sada, generacije kasnije, grad je opet bio prazan, opet je čekao.
Niko nije shvatio da spasenje nikada ne ostaje - ono samo prolazi kroz trenutke koje
treba da dodirne.
Jedne večeri, dok su se senke produbljivale na kamenim ulicama, starica je pronašla dečaka.
Bio je gladan, drhtav, izgubljen.
Njegove oči su tražile nešto što nikada nije video—nešto što mu nije pripadalo.
„Oni govore o spasenju, o večnosti,“ rekao je, „ali ništa ne dolazi.“
Ona se nasmejala, ne sa podsmehom, već sa težinom onoga što zna.
„Spasenje se ne može zadržati,“ rekla je, „možeš ga samo dočekati, možeš ga samo prepoznati.“
I tada, u tom trenutku, dok mu je pružala komad hleba, dečak je shvatio—spasenje je upravo
došlo i odmah će nestati.
Neće ga zadržati.
Neće ga ponovo pronaći na istom mestu.
Ali - vratiće se u drugom obliku, na drugom mestu, nekom drugom.
Ljudi koji veruju u trajnost spasenja uvek gube ono što je pred njima.
Jer - ništa ne ostaje zauvek, osim samog toka vremena.
