Sparta se oduvek smatrala posebnim oblikom grčke kulture. Za razliku od naših grčkih sunarodnika, koji su upamćeni po svojim remek -delima umetnosti i filozofije, mi se Spartance sećamo po njihovom jedinstvenom načinu života. Rat, težnja za čašću, hrabrošću i željom da bude bolji, omogućili su Sparti da vekovima bude vodeća sila helenskog sveta. Poznati su po svojoj kratkoći, jednostavnosti i genijalnosti u govoru.
-
- Popularno:
- Srela beskućnika i odlepila za njim
- 1 dolar za zavrtanje šrafa i 9.999...
- Ostrvo lutaka
- Dal si kao kornjača?
- Ako nisi uz mene, protiv mene si
- Poseta predsednika Srbije bolesniku
- Амбасада Русије у БиХ о пресуди Додику:...
- Severina objavila singl "Pumpaj"
- Kremlj potvrdio: Zvanično dogovoren...
- У Хрватској се деца играју yсташа
Spartansko učenje o strahu...
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Platon je rekao da se čak i pored prosečnog Spartanca, svaki Grk oseća kao malo dete. Spartanski kralj Likurg uspostavio je društveni poredak i osnove zakona. Sprovođenje zakona, koje nikada nije zapisano, oslanjalo se na strukturu vlasti i moral onih koji su vodili državu. Cilj čitavog načina života u Sparti bio je smanjiti osećaj vrednosti materijala i povećati osećaj vrednosti onoga što su smatrali najvrednijim - ljudskih vrlina.
Spartansko ratno učenje zasnovano je na pojedincu i na izgradnji njegovog „ratničkog karaktera“. Ratovanje i vaspitanje bili su prvenstveno usmereni prema sebi i slabostima koje je ratnik imao u sebi. To je bilo prvo bojno polje na kojem su se borili mladi Spartanci. Svaki aspekt slabosti, bilo fizičke ili karakterne, bio je nedostatak koji ratnik mora da prevaziđe. Spartanac sa što manje mana i što više vrlina sigurno će biti bolji ratnik.
Spartansko ratno učenje zasnovano je na pojedincu i na izgradnji njegovog „ratničkog karaktera“. Ratovanje i vaspitanje bili su prvenstveno usmereni prema sebi i slabostima koje je ratnik imao u sebi. To je bilo prvo bojno polje na kojem su se borili mladi Spartanci. Svaki aspekt slabosti, bilo fizičke ili karakterne, bio je nedostatak koji ratnik mora da prevaziđe. Spartanac sa što manje mana i što više vrlina sigurno će biti bolji ratnik.
Prvi korak u izgradnji ratnika bilo je vaspitanje. Spartanska deca nisu pripadala roditeljima, već državi. Ovakav način gledanja na potomstvo, koliko god nama danas neprihvatljiv i čudan, stvorio je karakterističan osećaj jedinstva. Spartanac se u isto vreme smatrao ocem, sinom i bratom ostalih Spartanaca. Vođeni tom idejom dali su sve od sebe za opstanak države. Država je bila ideal, ispred interesa pojedinca. Samo vaspitanje, od detinjstva do odrasle dobi, van je konteksta ovog članka, ali su svaki deo procesa pažljivo osmislili i nadzirali stariji, koji su to sami prošli.
Učenje o strahu – fobologija
Strah, phobos, javlja se u svakom fizičkom sukobu, a posebno u bitci. Kao mehanizam obrane, izlučivanjem hormona, pojačanim ritmom disanja i rada srca, priprema organizam na opasnost. Strah je prirodna reakcija, ali ukoliko se ne kontrolise, vodi prema panici koja paralizira organizam i prepušta ga spoljnim uticajima.
Strah, phobos, javlja se u svakom fizičkom sukobu, a posebno u bitci. Kao mehanizam obrane, izlučivanjem hormona, pojačanim ritmom disanja i rada srca, priprema organizam na opasnost. Strah je prirodna reakcija, ali ukoliko se ne kontrolise, vodi prema panici koja paralizira organizam i prepušta ga spoljnim uticajima.
Jedan od principa spartanske fobologije bio je stalan kontakt sa strahom, tako da bi, kada bi se pojavio, bio nešto poznato i uobičajeno. Svesni ovih uvida, Spartanci su bili stručnjaci u proučavanju straha i svakodnevnom radu sa njim do te mere da je čak i zakon podsticao rad sa strahom. Primer za to je zabrana upotrebe ulične rasvete i baklji za osvetljavanje puta noću.
Osim toga, budući da ga osećaju i neprijatelji, strah može biti moćan saveznik. Iz tog razloga vodili su računa o izgledu i organizaciji borbenih jedinica koje su svojim izgledom i držanjem trebalo da izazovu osećaj straha kod neprijatelja.
Da bi prevazišli sopstveni strah, koristili su pesme, posebno one o velikim herojskim delima, koje su srca ratnika ispunile osećajem slave i časti. Deca su naučena da humorom reaguju na strah i napade. Smatrali su da dobar smisao za humor može pobediti instinktivne reakcije tela. Spartanski vicevi kojima su odgovorili na neprijateljsko zastrašivanje dobro su poznati. Umetnost pesme, smisao za humor i poznavanje tehnika disanja bili su stubovi spartanske umetnosti učenja o strahu.
Kada je Kserks rekao Leonidi da preda oružje pre bitke kod Termopila, Leonida je odgovorio: "Dođi po nju!"
Osim toga, budući da ga osećaju i neprijatelji, strah može biti moćan saveznik. Iz tog razloga vodili su računa o izgledu i organizaciji borbenih jedinica koje su svojim izgledom i držanjem trebalo da izazovu osećaj straha kod neprijatelja.
Da bi prevazišli sopstveni strah, koristili su pesme, posebno one o velikim herojskim delima, koje su srca ratnika ispunile osećajem slave i časti. Deca su naučena da humorom reaguju na strah i napade. Smatrali su da dobar smisao za humor može pobediti instinktivne reakcije tela. Spartanski vicevi kojima su odgovorili na neprijateljsko zastrašivanje dobro su poznati. Umetnost pesme, smisao za humor i poznavanje tehnika disanja bili su stubovi spartanske umetnosti učenja o strahu.
Kada je Kserks rekao Leonidi da preda oružje pre bitke kod Termopila, Leonida je odgovorio: "Dođi po nju!"
Četiri načina delovanja u odnosu na strah
Unutar fobologije postoje četiri načina delovanja u odnosu na strah. Oni kulminiraju vrlinom suprotnom strahu, a konačna pobeda nad strahom moguća je samo ako ta vrlina postoji. Ove četiri faze su koraci koji vode do Andreja, ratničke hrabrosti ili uništavanja straha.
Unutar fobologije postoje četiri načina delovanja u odnosu na strah. Oni kulminiraju vrlinom suprotnom strahu, a konačna pobeda nad strahom moguća je samo ako ta vrlina postoji. Ove četiri faze su koraci koji vode do Andreja, ratničke hrabrosti ili uništavanja straha.
Prvi korak u borbi protiv straha bilo je „postupanje uprkos strahu“. Spartanci kažu da ratnik, kada je u situaciji da se bori za život, okružen stalnim prisustvom smrti i primoran da gleda strahote rata, ulazi u stanje mentalne deprivacije koju su nazvali katalepsija ili opsesija. U ovom stanju ratnik se ponaša isključivo iz panike ili instinkta, bez razmišljanja i opreza, on se jednostavno bori bez brige o posledicama. To je ono što se naziva „ratno ludilo“, koje opisuju mnogi ratni hroničari. U stanju katalepsije, ratnik je mogao postići velike podvige, ali ta dela nikada nisu prepoznata kao dela napravljena od hrabrosti ili vrline, jer se životinje, dovedene u situaciju borbe za sopstveni opstanak, ponašaju na isti način. Ovaj način delovanja u Sparti bio je kritikovan jer se smatralo da čoveka pretvara u svoju suprotnost, zver.
Drugi korak u prevazilaženju straha bio je „prevazilaženje straha“. Težili su onome što nazivamo „spartanskim načinom života“, odnosno stalnom potragom za vrlinama koje je Likurg, njihov zakonodavac, usadio u srca svojih sugrađana. Strah od sramote očeva, porodice, prijatelja, sebe, i na kraju svog grada, bio je jači od straha od smrti u borbi. Zbog toga su mnogi radije umrli nego se vratili kući poniženi od neprijatelja. Zbog prirode ove radnje koja sadrži kontemplaciju, a ne samo dejstvo instinkta, ona je uzvišenija od katalepsije, ali nikako nije andreia - ratnička hrabrost.
Treća faza učenja o strahu bila je akcija radi „težnje ka slavi“. Doza plemenitosti sadržana u takvoj akciji čini je bližom spartanskom idealu ljudskog ponašanja od prethodna dva. Primer nalazimo u motivaciji i duhu koji su pokrenuli olimpijske pobednike. Ratnički štit, nošen na levoj ruci, takođe štiti izloženu desnu stranu druga u borbi. Stoga je bila posebna čast boriti se zajedno sa kraljem, kao njegovim zaštitnikom. Retki su oni koji su se dokazali u životu i borili za sticanje te privilegije, a među njima su bili i pobednici olimpijskih takmičenja. Plutarh priča priču o Spartanskom olimpijskom pobedniku kome je trgovac ponudio nagradu za svoju pobedu. Nakon što je pobednik odbio nagradu, trgovac ga je zapanjeno upitao zašto toliki trud i odricanje bez ikakve nagrade. Odgovor je bio da je prilika da se bori zajedno sa kraljem najveća nagrada koju će dobiti.
Ovaj poseban način prevazilaženja straha, koji se često smatra nadljudskim, omogućava ostvarenje velikih herojskih dela. Ipak, uprkos svim naporima i žrtvama, koren takvog čina je ipak sebičan. Takva akcija stoga ne može biti božanska.
Fobos - strah - je svojstvo materijalnog sveta i rađa se iz fizičkog i ima svoj izvor u telu. Afobija - hrabrost - božanske je prirode i njen izvor je u vrlini. Ratnik koji je razvio svoje vrline bio je slavljen zbog njih i posledično je imao božanske karakteristike u materijalnom svetu. To su bili preduslovi potrebni da se osoba nazove polubogom. Štaviše, smatralo se da se suština ratničke vrline nalazi u ženskim principima. Grčke reči phobos i tromos, sinonimi za strah, su muškog roda, dok su reči andreia i afobija ženskog roda. Gotovo identičan pristup takvom razmišljanju o ratničkoj hrabrosti može se videti kod japanskih ratnika, samuraja, koji su verovali da ratniku nije potreban samo put mača već i put pera. Naime, samuraj je verovao da se najviši kvalitet nečije ličnosti može izraziti samo razvojem prirode suprotne njoj samoj. Tako je ratnik trebalo da "ublaži" svoju krutost poezijom, kaligrafijom ili nekim drugim oblikom ljudske umetnosti koja je razvila vezu sa neopipljivim, transcendentnim, dok su za žene samuraje, koje su u tadašnjem japanskom društvu zauzimale posebnu kastu, preporučivali su vežbanje praktičnih stvari i rukovanje oružjem.
Ovaj poseban način prevazilaženja straha, koji se često smatra nadljudskim, omogućava ostvarenje velikih herojskih dela. Ipak, uprkos svim naporima i žrtvama, koren takvog čina je ipak sebičan. Takva akcija stoga ne može biti božanska.
Fobos - strah - je svojstvo materijalnog sveta i rađa se iz fizičkog i ima svoj izvor u telu. Afobija - hrabrost - božanske je prirode i njen izvor je u vrlini. Ratnik koji je razvio svoje vrline bio je slavljen zbog njih i posledično je imao božanske karakteristike u materijalnom svetu. To su bili preduslovi potrebni da se osoba nazove polubogom. Štaviše, smatralo se da se suština ratničke vrline nalazi u ženskim principima. Grčke reči phobos i tromos, sinonimi za strah, su muškog roda, dok su reči andreia i afobija ženskog roda. Gotovo identičan pristup takvom razmišljanju o ratničkoj hrabrosti može se videti kod japanskih ratnika, samuraja, koji su verovali da ratniku nije potreban samo put mača već i put pera. Naime, samuraj je verovao da se najviši kvalitet nečije ličnosti može izraziti samo razvojem prirode suprotne njoj samoj. Tako je ratnik trebalo da "ublaži" svoju krutost poezijom, kaligrafijom ili nekim drugim oblikom ljudske umetnosti koja je razvila vezu sa neopipljivim, transcendentnim, dok su za žene samuraje, koje su u tadašnjem japanskom društvu zauzimale posebnu kastu, preporučivali su vežbanje praktičnih stvari i rukovanje oružjem.
Spartansko razmišljanje je bilo slično. Spartanci su našli primer pobede nad strahom i ponašanja ratnika u sopstvenim majkama i ženama. Majka nije ništa prirodnije od zaštite svog deteta. Ono što je impresioniralo spartanske ratnike bilo je gledati majke i žene kako gledaju svoje očeve, muževe i sinove dok koračaju u smrt. Dostojanstveno i bez suza slali su im upozorenja da čuvaju svoju čast i čast Sparte, potisnuli su svoje prirodne majčinske instinkte dajući ono što im je bilo najvrednije za nešto više, za državu.
Tu se rađa četvrti i poslednji korak u postizanju afobije, a to je „samouprava“. Tek kada neko uspe da kontroliše instinkte i instinkte, može se izraziti najbolje u pojedincu. Ova „samokontrola“ preneta na borbu podiže ratnika na viši nivo nego obično. U ovom stanju, ratnik inteligentno kontroliše sve reakcije svog tela i na njega ne utiču okolnosti borbe. Dolazeći u kontakt sa Andrevom - ratnička hrabrost, u njegovim delima nema ništa sebično i njegovi postupci se ne ogledaju u njemu samom. Ovo stanje se može postići samo ako je radnja vođena nečim višim, odnosno idealom. Budući da je ideal transcendentan i arhetipski, dolazi od božanskog i kao takav postaje veza između ratnika i božanskog.
Spartanske majke dale su štit svojim sinovima i rekle im da se vrate: "Ili sa štitom ili na njemu."
Ovo je, prema Spartancima, najveći doseg ratnika, jer njegovo delovanje više nema izvor u sebi, već u nečem višem. Ovo stanje se može doživeti samo kada postoji duboka ljubav prema idealu u najdubljoj intimi ratnika. Ljubav je za Spartance suprotnost strahu i istovremeno najviša i najslavnija tačka koju čovek može postići ratovanjem. Ovaj odnos ratnika i ljubavi prikazan je na grčkim slikama kroz intimni odnos između Afrodite - boginje ljubavi i Aresa - boga rata. Prevazilazeći strah na gore opisani način, onaj ko se bori istovremeno ima veliku ljubav prema svima oko sebe, uključujući i neprijatelje.
Tu se rađa četvrti i poslednji korak u postizanju afobije, a to je „samouprava“. Tek kada neko uspe da kontroliše instinkte i instinkte, može se izraziti najbolje u pojedincu. Ova „samokontrola“ preneta na borbu podiže ratnika na viši nivo nego obično. U ovom stanju, ratnik inteligentno kontroliše sve reakcije svog tela i na njega ne utiču okolnosti borbe. Dolazeći u kontakt sa Andrevom - ratnička hrabrost, u njegovim delima nema ništa sebično i njegovi postupci se ne ogledaju u njemu samom. Ovo stanje se može postići samo ako je radnja vođena nečim višim, odnosno idealom. Budući da je ideal transcendentan i arhetipski, dolazi od božanskog i kao takav postaje veza između ratnika i božanskog.
Spartanske majke dale su štit svojim sinovima i rekle im da se vrate: "Ili sa štitom ili na njemu."
Ovo je, prema Spartancima, najveći doseg ratnika, jer njegovo delovanje više nema izvor u sebi, već u nečem višem. Ovo stanje se može doživeti samo kada postoji duboka ljubav prema idealu u najdubljoj intimi ratnika. Ljubav je za Spartance suprotnost strahu i istovremeno najviša i najslavnija tačka koju čovek može postići ratovanjem. Ovaj odnos ratnika i ljubavi prikazan je na grčkim slikama kroz intimni odnos između Afrodite - boginje ljubavi i Aresa - boga rata. Prevazilazeći strah na gore opisani način, onaj ko se bori istovremeno ima veliku ljubav prema svima oko sebe, uključujući i neprijatelje.
Učenje straha i spartanskog načina života imalo je zadatak da izgradi čoveka i odvede ga prema najboljem u njemu. Ovakav način razmišljanja, koliko god bio stran današnjem čoveku, jer povezuje nešto destruktivno i konstruktivno, bio je prisutan ne samo među Spartancima nego i u drugim viteškim društvima. Jedan primer je gore pomenuti samurajski način života, u čijoj pozadini je težnja ka idealu. Ovaj rezime spartanskog učenja o strahu govori o pristupu životu koji se često provlači i kroz druge grčke polise. Možda su zbog njega, ne samo Spartanci, već i drugi Grci, uprkos brojnim protivnicima, dobili bitke za opstanak sopstvene kulture i načina života. Ima još istorijskih primera, sudimo sami.
Autor: Marko Perutović, nova akropola
Autor: Marko Perutović, nova akropola
Baby Yoda
Contributor
- Poruka
- 21.753
Spartanci su fenomenalni ljudi. Čitao sam neke zapise o borbi kod Termopilskog klanca. Spartanci su primarno koristili šteteve i koplja. Kada su ostali bez njih, koristili su mačeve, kada su ostali bez njih koristili su pesnice i čak su ujedali protivnike. Ovakav način borbe Persijanci još nisu videli i strahovali su od takvog "divljaštva". Piše da naoružan Persijanski vojnik nije imao hrabrosti da napadne spartanca bez oružja nakon što su videli šta mogu.
Baby Yoda
Contributor
- Poruka
- 21.753
