Глумицу Соњу Савић увек је пратио глас да је млада, несхваћена и чудна, али детаљи из њеног живота су мање познати јавности. Била је хероина једног времена. Живела је кратко, али је оставила трага у уметности, култури, животу.
-
- Popularno:
- Kako je Švarceneger spao na ?
- „Ja sam video patuljka.“
- Kviz "Potera"
- Jel vam smeta da je tu i kućni ljubimac...
- NA POMOLU GLOBALNI "RAT" PROTIV...
- Rusija na ivici potpune krize: Kremlj...
- Šta je, odnosno, da li je Srbija i Srbi...
- Povratak otpisanih ! Totalna blokada...
- Šta se dešava sa ruskom vojskom u...
- Gde su nestali migovi 21?
Соњa Савић
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Из родног Чачка долази у Београд како би се опробала у глуми коју је највише волела. Уписује Факултет драмских уметности у класи Миње Дедић, а заједно са њом у том периоду глуму студирају Зоран Цвијановић, Светислав Гонцића, Жарко Лаушевић, Бранимир Брстине.
Већ од самог почетка бављења глумом, пратиле су је контроверзне приче. Једном приликом је на питање новинарке да ли је у емотивној вези са Радетом Шербеџијом са којим је снимила чувени филм “Уна” прекинула интервју.
Већ од самог почетка бављења глумом, пратиле су је контроверзне приче. Једном приликом је на питање новинарке да ли је у емотивној вези са Радетом Шербеџијом са којим је снимила чувени филм “Уна” прекинула интервју.
– Ја сам фасцинирана Радетом Шербеџијом. Ја га обожавам, и увек ћу га високо ставити на пиједестал људи које сам упознала у свом животу. Ја нисам гледала много његових представа, пре него што сам га упознала, али сам зато гледала доста филмова. Међутим, то ме није фасцинирало, ја сам то поштовала- рекла је легендарна Уна Војводић након снимања поменутог филма.
Са друге стране, на питање с ким се дружи када не снима филмове и серије, она је одговорила:
Хм, да! Ја имам неку срећу, чујеш колико пута то спомињем да изгледа као да стварно имам много среће, а ја је, у ствари уопште немам; ја сам један несрећна девојка. Дружим се са ширим кругом људи с којима сам одрасла негде петнаест година, изјавила је Соња једном приликом.
Са друге стране, на питање с ким се дружи када не снима филмове и серије, она је одговорила:
Хм, да! Ја имам неку срећу, чујеш колико пута то спомињем да изгледа као да стварно имам много среће, а ја је, у ствари уопште немам; ја сам један несрећна девојка. Дружим се са ширим кругом људи с којима сам одрасла негде петнаест година, изјавила је Соња једном приликом.
Након тога снима бројне филмове као што су: “Живети као сав нормалан свет”, “Kако је пропао рокенрол”, “Шећерна водица”, “Давитељ против давитеља”, “Балкански шпијун”, “Чавка” и многи други.
Временом је започела дружење са Миланом Младеновићем и читавим саставом групе “ЕKВ”. Многи кажу да управо тада долази први пут у контакт са наркотицима, али и упознаје своју велику и једину љубав џез музичара Влајка Лалића. Многи кажу да је маштала да постане његова супруга.
Временом је започела дружење са Миланом Младеновићем и читавим саставом групе “ЕKВ”. Многи кажу да управо тада долази први пут у контакт са наркотицима, али и упознаје своју велику и једину љубав џез музичара Влајка Лалића. Многи кажу да је маштала да постане његова супруга.
Знала је да каже да једна од најтежих тренутка у њеном животу поред смрти оца, јесте дан када је Влајко препрано напустио овај свет 1990. Услед велике олује, његов једрењак је потонуо, а Соња је месецима касније била у депресији због његове смрти. Отишла је одмах потом у Словенију где је остала скоро десет година, вратила се у Србију и вратила се филму, али не у тој мери у којој је то пре чинила.
Многи кажу да је тада ушла у проблеме које доноси конзумирање кокаина и хероина. Током једног интервјуа новинар ју је упитао да ли користи неку од врста наркотика, она је без размишљања одговроила да јој је највећа жеља да ради чисте главе и срца, али да је проблем тај што камера све види.
Не, нисам конзумирала, осим у друштву у којем се конзумирала уз алкохол. Ан женерал! Једино канабис може да ме помери у неке више сфере и да ме отвори за слављеничко осећање овог бедног и јадног света. Овде се протура ђубре од дроге као наркотички тренд. Амброзије су се користиле за церемоније у старим цивилизацијама за највише аристократске родове- рекла је Соња.
Глумица која је била симбол новог таласа београдских уметника рушила је табуе, живела испред свог времена и често била несхваћена. Неколико година је живела и радила у Словенији, где је третирана као велика звезда.
Не, нисам конзумирала, осим у друштву у којем се конзумирала уз алкохол. Ан женерал! Једино канабис може да ме помери у неке више сфере и да ме отвори за слављеничко осећање овог бедног и јадног света. Овде се протура ђубре од дроге као наркотички тренд. Амброзије су се користиле за церемоније у старим цивилизацијама за највише аристократске родове- рекла је Соња.
Глумица која је била симбол новог таласа београдских уметника рушила је табуе, живела испред свог времена и често била несхваћена. Неколико година је живела и радила у Словенији, где је третирана као велика звезда.
– Зашто лоше пролазим у граду у ком живим, у земљи из које потичем, појма немам. Да није било Словеније, не бих преживела деведесете, а исто важи и за ово време. Волела бих да добијем средства и направим само још један савремени сајбер мјузикхол који би прерастао у клабинг, али овај град изгледа да нема афинитета према мени. Често чујем да да говоре како сам ексцесна личност, мада кад радим никад нисам таква, питајте кога хоћете – рекла је једном приликом Соња.
Kао и све даме, и она је маштала о удаји и деци са познатим џез музичарем Влајком Лалићем. Имала је тек 15 година када се заљубила у њега, а он је био и остао њена једина љубав. Раздвојила их је његова прерана смрт 1990. године, када се утопио на једрењу кад га је захватила олуја.
– Док сам била млада, често сам замишљала како ћу имати брак и породицу са човеком кога бескрајно волим и коме ћу се потпуно посветити. Имала сам велику љубав. Откако је он отишао из мог живота, када сам имала двадесет девет година, себе сматрам удовицом – говорила је Соња.
Али пороци су јој дошли главе 23. септембра 2008. године када је у стану у Kурсулиној улици пронађена мртва. Лекари су могли да констатују смрт, а према званичним подацима након обдукције преминула је услед превелике дозе наркотика у 48. години живота.
Glossy
– Док сам била млада, често сам замишљала како ћу имати брак и породицу са човеком кога бескрајно волим и коме ћу се потпуно посветити. Имала сам велику љубав. Откако је он отишао из мог живота, када сам имала двадесет девет година, себе сматрам удовицом – говорила је Соња.
Али пороци су јој дошли главе 23. септембра 2008. године када је у стану у Kурсулиној улици пронађена мртва. Лекари су могли да констатују смрт, а према званичним подацима након обдукције преминула је услед превелике дозе наркотика у 48. години живота.
Glossy
- Poruka
- 94.362
I ja se pitam za ovo...
gost 433281
Ističe se
- Poruka
- 2.545
Njena nesreća je to što kad je bila mlada živela u vremenu kad je po Begešu krenuo hors da hara. Dobar rad, al ako malo znaš o takvoj gudri brzo se prevučeš, a teško skidaš. I Milan Mladenović, Ivica Vdović i masa još njih su se prevukli tada nažalost. Talenat nesporan.
Боб
Poznat
- Poruka
- 8.604
jolemisa
Buduća legenda
- Poruka
- 34.415
Steta za nju,veoma neshvacena i kao osoba,a i kao glumica,ali odigrala je dosta dobrih uloga.Ona uloga iz serije ,ili filma "Braca po Materi',jer je bilo i jedno i drugo,kada igra strinu Slavka Stimca i zenu Petra Bozovica.Pa ono retko ko moze da odglumi.Zao mi je sto je rano otisla,ali ostace zapamcena.Neka joj je vecna slava.
Samsonight
Elita
- Poruka
- 16.125
Njena energija je stvarno bila nešto posebno.
Drago mi je da se ljudi staraju o tome da ne padne u zaborav, jer to ne zaslužuje.
Divna je bila... ali i sama je rekla da se osećala neshvaćeno, i to ju je uništilo.
Sonja i njoj slični su otvorili vrata neshvaćenima i naterali ih da misle, da postanu jači od stene.
Sonja je bila jedan poseban cvet, nežan i svojom pojavom neverovatan, kao orhideja.
Neko ko se danas oseća neshvaćeno treba da na taj Sonjin kredit traje i bude nezaustavljiv... i da jede neshvatioce za doručak.
Drago mi je da se ljudi staraju o tome da ne padne u zaborav, jer to ne zaslužuje.
Divna je bila... ali i sama je rekla da se osećala neshvaćeno, i to ju je uništilo.
Sonja i njoj slični su otvorili vrata neshvaćenima i naterali ih da misle, da postanu jači od stene.
Sonja je bila jedan poseban cvet, nežan i svojom pojavom neverovatan, kao orhideja.
Neko ko se danas oseća neshvaćeno treba da na taj Sonjin kredit traje i bude nezaustavljiv... i da jede neshvatioce za doručak.
Velika je šteta za sve te mlade koji su živeli u to prvo doba ekspanzije heroina u Beogradu...
Osamdesete godine su bile pogubne za te mlade umetnike, koji su iz pomodarstva i snobizma
počeli da se drogiraju, da govore da su "neshvaćeni"... iza te reči je stajala lična glupost i želja
da se živi sa drogom... Tada je čitava generacija mladih, već dokazanih umetnika sa svetlom budućnošću
krenula širokom usijanom avenijom zapadnog ubitačnog trenda i zna se da su završili na madracima
praznih stanova okruženi upotrebljenim iglama...
Sonja je sebe toliko upropastila drogom, da nije bilo šanse da radi posao kojim se bavila...
Ne znam od čega je živela, ali svakako da filmadžije nisu bili odgovorni za njeno samouništenje...
E, da... Nije nju uništilo to što se osećala neshvaćeno... nju su uništili hors i koka...
Još nešto... svaka generacija se oseća neshvaćenom... ama baš svaka... da li je to razlog da sve generacije
počnu da se drogiraju, pa tako do svog samouništenja?
- Poruka
- 30.823
Dobra macka bila...
I vrhunski talenat, mogla je citavu palatu karaktera da iznedri...
Mada komunisticka "saksija" nije osnova za razvoj takvoga cvetka..
I droga nikad nije resenje ni za sta, samo izgovor...ono o ambrozijama je tipicno tinejdz-mastanje, da ne kazem sta..
Nije imao ko da joj javi...
I vrhunski talenat, mogla je citavu palatu karaktera da iznedri...
Mada komunisticka "saksija" nije osnova za razvoj takvoga cvetka..
I droga nikad nije resenje ni za sta, samo izgovor...ono o ambrozijama je tipicno tinejdz-mastanje, da ne kazem sta..
Nije imao ko da joj javi...
i Ipe Ivandic i Rodja Raicevic na zalost...
Neobjavljeni razgovori sa Sonjom Savić: Samoća je cena moje slobode
Neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvetu nisu videli glumicu i novinarku, pa su je ugasili.Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. kao četrnaestogodišnja devojčica. Iza sebe ima četrdesetak ostvarenja, mnoštvo nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsnu blokadu, kada je srpska kinematografija u pitanju.
Izgleda neverovatno, ali je nažalost istinito – danas organizatori i producenti odlučuju ko će da glumi. Mnogi reditelji mi kažu da kada se pomene moje ime, produkcija odmah “skače na noge“ i stavlja mi zabranu. Nikad nijedan skandal nije bio vezan za mene, nikada se nisam onesvestila, zakasnila na snimanje. Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i lečeni su o državnom trošku, a posle su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila – kazala glumica koja nikada nije “igrala kako su drugi svirali“.
Kada je počinjala da glumi pored nje su bili sami doajeni jugoslovenskog glumišta od kojih je imala šta da nauči.
To je bila takva garda glumaca pored koje mi je bilo čast da stojim, a ne da glumim. Značilo je puno biti u društvu ljudi poput Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Milene Dravić, Mire Furlan. Svi dobri ljudi odoše – ne krijući emocije pričala je Savić, ističući da sebe smatra čovekom bez domovine, jer ne zna više kako joj se zemlja zove i kome pripada.
Nestale su one prave vrednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih volela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.
Nestale su one prave vrednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih volela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.
Od mlađe “garniture“ iz sveta sedme umetnosti posebno ističe Rašu Andrića i njegove filmove “Munje“ i “Kad porastem biću kengur“.
On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čoveka koji je uspeo da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.
Pošto su joj stavili “veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda “Supernaut“) osnovala je trupu.
Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz “Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posejali seme koje je, srećom, urodilo plodom“.
Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je “Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.
On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čoveka koji je uspeo da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.
Pošto su joj stavili “veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda “Supernaut“) osnovala je trupu.
Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz “Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posejali seme koje je, srećom, urodilo plodom“.
Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je “Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.
Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali “ikonom pobune“ i moram priznati da mi je to imponovalo – reči su glumice koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.
Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspešno dočaram i do koje mere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i posle toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.
Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovek bira životnu priču, ali da posle priča vodi čoveka. Ona je, na početku, umesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umesto nje.
Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je… Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svežoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.
Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i samoća .
Ima još jedna bakina izreka koje se često setim – žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu.
Dva meseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da “žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči “žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i večitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom “zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči “žagrile“ od tuge i samoće.
Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspešno dočaram i do koje mere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i posle toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.
Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovek bira životnu priču, ali da posle priča vodi čoveka. Ona je, na početku, umesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umesto nje.
Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je… Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svežoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.
Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i samoća .
Ima još jedna bakina izreka koje se često setim – žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu.
Dva meseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da “žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči “žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i večitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom “zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči “žagrile“ od tuge i samoće.
Čudi se kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
Ono što posebno raduje Sonju Savić jeste medijska razvijenost. Rastužuje je što uprkos tome, svi liče jedni na druge.
Gledala sam programsku šemu crnogorskih kanala i smejala se. Potpuno je ista kao u Srbiji – intervjui sa biznismenima, enterijeri njihovih jahti, u Srbiji prikazuju hotele, dosta reklama, kvizova, pesama. To je prevršilo svaku meru. Još više kada znate bekgraund, ko i šta stoji iza svega toga – ogorčena je čuvena “strina“ Slavka Štimca iz filma “Braća po materi“.
Čudi se glumica kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovde je postala nešto veliko, a ja nisam sigurna da li bih umela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne senke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX veka, prstenje… Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje.
Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu “Tajna venčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić.
Jedna od poruka drame bila je da je svako dete neke generacije.
Ja sam dete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarela. I sada se borimo da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu.
Poslednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila “primitivni duh umetnosti“ bile su u filmovima “Jug-jugoistok“, “Od groba do groba“, “Princ od papira“, i u seriji “Vratiće se rode“.
Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomerne doze heroina.
Ono što posebno raduje Sonju Savić jeste medijska razvijenost. Rastužuje je što uprkos tome, svi liče jedni na druge.
Gledala sam programsku šemu crnogorskih kanala i smejala se. Potpuno je ista kao u Srbiji – intervjui sa biznismenima, enterijeri njihovih jahti, u Srbiji prikazuju hotele, dosta reklama, kvizova, pesama. To je prevršilo svaku meru. Još više kada znate bekgraund, ko i šta stoji iza svega toga – ogorčena je čuvena “strina“ Slavka Štimca iz filma “Braća po materi“.
Čudi se glumica kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovde je postala nešto veliko, a ja nisam sigurna da li bih umela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne senke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX veka, prstenje… Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje.
Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu “Tajna venčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić.
Jedna od poruka drame bila je da je svako dete neke generacije.
Ja sam dete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarela. I sada se borimo da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu.
Poslednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila “primitivni duh umetnosti“ bile su u filmovima “Jug-jugoistok“, “Od groba do groba“, “Princ od papira“, i u seriji “Vratiće se rode“.
Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomerne doze heroina.