Naglasavm da je tekst preuzet sa SC-Diskusije.
Mislim da ga je vredelo procitati-i podeliti
Koliko bliski možemo biti sa strancem koji nam je drag?Koliko smemo?
Onoliko koliko dva broda koja se sretnu na sred okeana pa promene kurs
da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira...
Dva razlicita broda na putu ka razlicitim lukama, izasla iz razlicitih luka
kao zacarani plove i cekaju neizbezno: Shvatanje razlicitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadasnjeg
i buduceg trenutka...
Kad oboje igramo svoju ulogu posmatraca, koji procenjuje pre svega sebe
a onda onog drugog: Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja
traje minut, minuta koji traje cas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko
do neizbeznosti podizanja brana od visokih zidova drugacijih reka i planina
u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugaciji trenuci i ljudi
ostavljeni na cas na obalama s kojih smo pobegli samo da bi se vratili?
Kad naše racionalno Ja, pobedi naše osecajno Ja. Poraz ili pobeda?
Ako pamtimo da je u jednom trenu duzem od vecnosti, postojala
radost toliko slična zaslepljujucoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled, poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabashnim dashkom
pogresnog. I vremena i prostora. Svejedno, ni to malo ne zasluzuje raspinjanje
niti sakacenje pogresnim rečima, ni jezicima ni meridijanima. Samo precutno
poverenje i postovanje, vrhovi na koji ćemo se posle moći popeti.
Neka, onda, brodovi odlaze na razlicite strane u vreme najvece radosti
za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, čitava serija novih uvoda
Jedini mogući poceci koji se produzavaju u beskonacnost bez svrsetaka.
Da se sve iznova kreće i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja...
Surovi bi bili i ostri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosecanja
novog početka plovidbe dva broda sto jedno vreme plove tako blizu...
I imaju viziju nečeg predivnog sto bi moglo biti na obzorju, makar znali da
tamo nikada neće zajedno stici, ali bez straha da se nikad neće
vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ogranicenih
vremenom...
U kasnom, cudesnom trenutku, proganja me sahovska metafora, sve vreme:
Svaka strana ima svoj sopstveni cilj: Onda kad iskljucuje jedna drugu
i srednji deo igre kada se borba pojacava, razvija, i kad obe strane gube
delove i delice sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana paralise
drugu u konacnosti zakona partije. Kao zivota...
Odricem se metafore, ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika
kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ucutkana
Hoću da poznaju svetove kojih se neki plase da dodirnu i stapom.
Plase se da se oslobode svog mrtvog tereta- sebe! Takvi nemaju šta da izgube
osim sopstvenog oklopa koji ih stiti od bola.
Skidam oklop i pustam da bol tece, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak.
Koji po redu?
(Biljana)
Mislim da ga je vredelo procitati-i podeliti
Koliko bliski možemo biti sa strancem koji nam je drag?Koliko smemo?
Onoliko koliko dva broda koja se sretnu na sred okeana pa promene kurs
da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira...
Dva razlicita broda na putu ka razlicitim lukama, izasla iz razlicitih luka
kao zacarani plove i cekaju neizbezno: Shvatanje razlicitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadasnjeg
i buduceg trenutka...
Kad oboje igramo svoju ulogu posmatraca, koji procenjuje pre svega sebe
a onda onog drugog: Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja
traje minut, minuta koji traje cas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko
do neizbeznosti podizanja brana od visokih zidova drugacijih reka i planina
u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugaciji trenuci i ljudi
ostavljeni na cas na obalama s kojih smo pobegli samo da bi se vratili?
Kad naše racionalno Ja, pobedi naše osecajno Ja. Poraz ili pobeda?
Ako pamtimo da je u jednom trenu duzem od vecnosti, postojala
radost toliko slična zaslepljujucoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled, poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabashnim dashkom
pogresnog. I vremena i prostora. Svejedno, ni to malo ne zasluzuje raspinjanje
niti sakacenje pogresnim rečima, ni jezicima ni meridijanima. Samo precutno
poverenje i postovanje, vrhovi na koji ćemo se posle moći popeti.
Neka, onda, brodovi odlaze na razlicite strane u vreme najvece radosti
za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, čitava serija novih uvoda
Jedini mogući poceci koji se produzavaju u beskonacnost bez svrsetaka.
Da se sve iznova kreće i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja...
Surovi bi bili i ostri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosecanja
novog početka plovidbe dva broda sto jedno vreme plove tako blizu...
I imaju viziju nečeg predivnog sto bi moglo biti na obzorju, makar znali da
tamo nikada neće zajedno stici, ali bez straha da se nikad neće
vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ogranicenih
vremenom...
U kasnom, cudesnom trenutku, proganja me sahovska metafora, sve vreme:
Svaka strana ima svoj sopstveni cilj: Onda kad iskljucuje jedna drugu
i srednji deo igre kada se borba pojacava, razvija, i kad obe strane gube
delove i delice sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana paralise
drugu u konacnosti zakona partije. Kao zivota...
Odricem se metafore, ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika
kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ucutkana
Hoću da poznaju svetove kojih se neki plase da dodirnu i stapom.
Plase se da se oslobode svog mrtvog tereta- sebe! Takvi nemaju šta da izgube
osim sopstvenog oklopa koji ih stiti od bola.
Skidam oklop i pustam da bol tece, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak.
Koji po redu?
(Biljana)
