Znaš, ima tih trenutaka kad te život podseti da nisi ni svetica ni kamen. Kad ti neko koga si volela kao sestru donese poklon, i ti se obraduješ… a onda otvoriš kesu i u njoj — šolja.
Keramička. Lepih boja. Možda čak i iz neke male radnje u Dublinu, gde sve miriše na sojine sveće i samopouzdanje…I kažeš: „Hvala, baš je slatka.“
A unutra te zaboli.
Ne zbog šolje, nego zato što si nekad mislila da ste vi više od razmene šolja. Jer kad je njena mama dobila otkaz, ja sam joj svako jutro nosila kiflu u školu. I nikad nismo merile. Delile smo.
Kad je bila zaljubljena u Marka iz osmog tri, ja sam špijunirala gde sedi u autobusu, da bi ga ona „slučajno“ pogledala. Iako meni tada niko nije bio zanimljiv — jer ja imam samo dve ljubavi. I obe su još uvek u meni, bez šolje.
I onda dođe iz Dablina, posle svih godina, u Gucci patikama, a meni donese šolju. Ne Gucci šolju. Ne ni Calvin Klein šolju. Nego onu sa citatom iz molitve, valjda da mi lakše padne.
I trudim se da ne budem ljubomorna. Zaista se trudim. Jer zavidnost nije vrlina, a ja sam, kako kažu, duhovno sazrela….
Ali nekad me nešto u meni pita tiho, skoro nežno:
Zar ja nisam bila barem za jedan sitan Klajn?
Šolju nisam ni koristila. Dala sam je mami. Rekla sam da mi je previše lepa da se pere svaki dan.
A sebi sam nasula čaj u staru, izbleđelu, onu koju mi je ona poklonila kad smo još delile i bicikl, i tajne, i smeh….
Keramička. Lepih boja. Možda čak i iz neke male radnje u Dublinu, gde sve miriše na sojine sveće i samopouzdanje…I kažeš: „Hvala, baš je slatka.“
A unutra te zaboli.
Ne zbog šolje, nego zato što si nekad mislila da ste vi više od razmene šolja. Jer kad je njena mama dobila otkaz, ja sam joj svako jutro nosila kiflu u školu. I nikad nismo merile. Delile smo.
Kad je bila zaljubljena u Marka iz osmog tri, ja sam špijunirala gde sedi u autobusu, da bi ga ona „slučajno“ pogledala. Iako meni tada niko nije bio zanimljiv — jer ja imam samo dve ljubavi. I obe su još uvek u meni, bez šolje.
I onda dođe iz Dablina, posle svih godina, u Gucci patikama, a meni donese šolju. Ne Gucci šolju. Ne ni Calvin Klein šolju. Nego onu sa citatom iz molitve, valjda da mi lakše padne.
I trudim se da ne budem ljubomorna. Zaista se trudim. Jer zavidnost nije vrlina, a ja sam, kako kažu, duhovno sazrela….
Ali nekad me nešto u meni pita tiho, skoro nežno:
Zar ja nisam bila barem za jedan sitan Klajn?
Šolju nisam ni koristila. Dala sam je mami. Rekla sam da mi je previše lepa da se pere svaki dan.
A sebi sam nasula čaj u staru, izbleđelu, onu koju mi je ona poklonila kad smo još delile i bicikl, i tajne, i smeh….
