„Ja sam sva u goloj vodi“, reče Sunčica Zlatić, poslastičarka u poslastičarnici „Sunce“, specijalistkinja za pečenje tzv. solarne torte.
Bio je početak leta, temperatura se penjala strelimice, jedva prateći živu u termometru, a kuhinja poslastičarnice „Sunce“ bila je kao usijana, uprkos napornom radu klima uređaja.
„Za Boga miloga“, poviče Sunčica Zlatić mešajući golemom kutlačom nadjev za rečenu tortu, „pojačajte tu klimu. Muka mi je od vrućine, povratiću pravo u nadjev!“
„Kao da bi neko primetio razliku“, reče Žilijen Kovačević, učenik ugostiteljske škole na praksi u poslastičarnici "Sunce", iritantan i iritabilan preko svih granica dobre volje.
Sunčica Zlatić ga dohvati za kravatu i stane u šali gušiti, tog vragolastog dečkića. Jadnik je, takođe u šali, već gotovo bio izdahnuo, ali ga je u zadnji čas iz kobnoga zagrljaja svetski poznate poslastičarke izvukao Ljubiša Šešum, specijalista za doboš i mramor tortu. (Doduše, na kongresima „dobošara“ tvrdio je kako je mramorna torta njegova prava specijalnost, dok je na kongresima „mramorista“ tvrdio obrnuto, ali to je bio njegov šaljivi hir, što ne znači da njegovu stručnost treba dovoditi u pitanje.)
„Jeste li vi normalni?“, rekao je Ljubiša Šešum. „Hoćete da nam dođe sanitarna? I zašto je ovde tako hladno? Sav sam se naježio.“
“Ti si se naježio“, reče Sunčica Zlatić, još uvek mešajući svoj čuveni nadjev, „a ja sam sva u goloj vodi. Vruće je za popizditi!“
Uto u kuhinju uleti šef sale.
„13 solarnih torti za sto broj 8!“
„Pa još ni nadjev nije gotov!“, odgovori Sunčica Zlatić. „I otkud 13? Koliko je to ljudi?“
„Dobro Sunčica pita“, dometne Ranko Vicković, specijalista za šnenokle, slatkiš našeg detinjstva, „Ako se odjednom pojavilo trinaestoro gostiju, treba spojiti stolove!“
Svi su se ušeprtljali od straha. Spajanje stolova valjda je najrizičnija operacija u svekolikom ugostiteljstvu; i ugledniji su se lokali spotakli o takve slučajeve i morali staviti ključ u bravu, isključiti pećnice i plinska kola, a servisni i otmeni escajg prodati budzašto.
„Ma kakvo spajanje stolova!“, rekao je šef sale. „Za stolom broj osam zapravo ne sedi niko. 13 solarnih torti naručujem jer mi je tako rekao Boško.“
Boško je bio gatar koji je honorarčio u poslastičarnici; jednom, ima tome možda i petnaest godina, predvideo je dolazak velike grupe belgijskih turista, kao i njihovu narudžbu od osamdeset i dve kugle sladoleda od marelice. Nakon tog uspelog proročanstva gazda je bezgranično verovao Bošku i bogato honorarisao njegov rad, premda ovaj nije imao uspešno predviđanje od zime 2006. (da će se u wc šolji uhvatiti kamenac).
„Opet taj Boško!“, reče Sunčica Zlatić, i dalje mešajući nadjev sada već zrelo žute boje. „Krajnje je vreme da ga se gazda reši. Prekjuče sam zbog njega morala ubrizgati propolis u 72 medenjaka, koji su na kraju bačeni. A to uopšte nije moja specijalnost!“
„U čemu je problem?“, upita gazda koji se nenadano pojavio u kuhinji.
Retko je silazio u kuhinju, ali nešto češće se uspinjao - u podrumu lokala imao je biblioteku s mini-barom koju je posećivala najprobranija intelektualna elita glavnoga grada.
„U čemu je, dakle, problem?“, ponovi gazda, dok je kompletno osoblje ćutalo jer se nikome nije dalo kačiti s tim kretenom.
Sunčica Zlatić ipak ne izdrži, nego reče:
„Problem je u tome što je ovde paklena vrućina. Ja sam sva u goloj vodi!“
“Ali meni nije vruće!“, odgovori Ljubiša Šešum. „Ja sam se sav naježio.“
Gazda bez reči priđe loncu Sunčice Zlatić i kažiprstom zahvati nadjev.
“Mmmmmmm, sjajno! Mislim da mu ipak fali sunca. Sunčice, budi dobra i iznesi to još malo na terasu“, reče pa napusti kuhinju.
Personal je ćutao tumačeći svako u sebi poslednji gazdin potez.
„Koji ignorant!“, reče konačno Sunčica Zlatić. „On misli da se solarna torta još uvek 'osunčava'! Davno je dokazano da umjetno osvetljenje daje daleko jači retrogust. Slažeš se, Ljubiša?“
„Hmmm“, reče Ljubiša, pa rastreseno počne dobovati po mramor torti.
