SOKRATOV DAIMONION ( το δαιμονιον)
---------------------------------------------
Glavna tačka optužnice protiv Sokrata (u vezi sa optužbom da ne veruje u bogove u koje veruje "polis" (grad) i kao »najvalidniji« dakaz za istu) je bila u « tvrdnji« da je Sokrat uvodio »nove dajmonije« (st.grč. δαιμονιον), a to su tužioci pojmovali kao nova božanstva. Sam izraz το δαιμονιον jasno kaže da su se tužioci pozivali na dejstvo da je Sokrat stalno tvrdio da je u sebi, u određeno vreme i pod određenim oklonostima, prepoznao ( osetio, doživeo) natprirodnu pojavu koju je sam zazvao upravo δαιμονιον
Šta je το δαιμονιον?
Vidimo šta o tome piše Platon u Sokratovoj odbrani:
»Uzrok tome (tj. dejstvu da se je Sokrat držao daleko od političkog boja) je nekakva pojava o kojoj ste me više puta i na više mesta čuli govoriti. To je, dakle, nekakvo božansko ili dajmonsko znamenje kojega, takođe, podrugljivo spominje Melet u svojoj optužnici. To znamenje me prati još od mladih nogu, pojavljuje se u obliku glasa i uvek, kada se pojavi, me opominje pred nečim što imam nameru učiniti, nikada mi ne prigovara.« (Platon, Sokratova odbrana, 31 C-D)
Platon to stalno ponavlja, kad-god spominje sokratovski »daimonion«, te nas (po)uči da je u pitanju »znamenje« (σημειον ) ili »glas« (φωνη) o kojem je Sokrat imperativno tvrdio da je božiji ( του θεου) glas. Takođe Ksenofont govori isto, s Platonom se slaže samo u tome kada tvrdi da
daimonion Sokratu nije govorio samo to šta ne sme učiniti, već i to šta mora učiniti.
Jasno je da je Sokratov deimonion nekakvo božije razotkrivanje (pojavljivanje) koje mu je bilo poklonjeno (darovano, prirođeno) iskustvo i doživljaj koji prevazilazi granice prirodnih pojava koje čovek svakodnevno doživljava i oseća.
To još uvek zbunjuje, čak i savremene istoričare filozofije, koji pokušavaju da analiziraju, odgonetnu i razlože taj Sokratov »daimonion« i izlaze sa oprečnim mišljenjima i stvovima. Pojedinci, još uvek, žele da to definitivno razjasne tako da je u pitanju specifična Sokratova ironija, a drugi o tome razmišljaju, razlažu i podižu na nivo psihijatrije, to pripisuju psihopatskoj prirodi, dok drugi, oni umereniji, to razlažu kao »glas savesti«, »osećaj za primerenost«, »osećaj koji reflektira stanje njegovog duha« …Slične primere bi tako lako mogli da nabrajamo u nedogled, naročito imajući u vidu koje su nadahnuti psihoanalitičnim razlozima i uživaju u svojoj psihoanalizi. Istina je da su u pitanju »analitičari« koji ne veruju u religiozne činjenice i to razrešavaju ili razotkrivaju na pozitivistički, racionalističan, psihologističan, ili psihoanalitičan način i tako nepopravljivo iskrivljavaju i nakarade ono što je Sokrat svojim iskustvom zazvao svojim daimonion, a to jeste nešto posebno, natprirodno i onaj ko to nije doživeo, osetio i(li) iskusio nikada to neće ni razumeti.
Naročito je potrebno apostrofirati da je »το δαιμονιον« imenica srednjeg roda i da ne predstavlja »dajmona« kao osobu (lice) ili biće, već kao božansko dejstvo, događaj ili pojavu što se potvrđuje i činjenicom da se ni kod Platona, a ni kod Ksenofonta »daimonion« nikada nije nazovao kao »daimon«, već isključivo kao »znamenje« i »božiji glas« unatoč tome potrebno je, takođe, naglasiti sledeće:
a) Platon u Sokratovoj odbrani »božije znamenje« izrecno povezuje s dajomi (δαιμων) i razlaže da ukoliko veruje u »dajmonske stvari« veruje takođe u bogove iz kojih dajmoni proizilaze ( vidi: Platon, Sokratova odbrana, 27 B i dalje)
b) Pored toga ga izrecno povezuje sa bogom samim i to , na način koji ne dopušta dvosmislenost, razlaže da su znamenje i glas, koji Sokrat čuje u sebi, božije znamenje i božiji glas. (vidi: Platon, Sokratova odbrana, 40 B) Celo grštvo je smatralo da su dajmoni posrednici između bogova i ljudi i, vrlo verovatno, ako ne i apsolutno istinito, da je to bilo i Sokratovo razmišljanje, razlaganje i verovanje. Grcima je bilo nezamislivo razmišljati o neposrednom kontaktu bogova i čoveka; pojmovanje koje je bilo svojstveno Sokratu, koje je svakako mnogobožačko, je samo po sebi vodilo ka predstavama da u odnosima bogova i ljudi posreduju dajmoni.
»Božije znamenje« je Sokrat, dakle, morao da dobije od dajmona i ako je sam pokušavao da izbegne tu reč - zato nikako nije pravilno (što čine mnogi prevodioci) prevoditi δαιμων sa dajmon, jer se tako izrecno govori, naglašava i tvrdi ono što je Sokrat, promišljeno, ostavio kao neopredeljeno; rađe mu je bilo ostati pri tome, to što je osećao u sebi i opredeljuje kao pojavu božanstvenosti, ne da bi se poglabljao u to kako se je to dogodilo i posle kakvog posredovanja njega i bogova.
Za zaključak, Sokrat je razumevao »daimonion« kao dejstvo (činjenicu) koje je izvan običajne i nadljudske prirode. Ako to Sokratovo iskustvo (osećaj, stanje, predstavu) želimo da pravilno razumemo moramo to povezati sa dva dejstva na način a la:
1. najpre sa, izuzetno jakom i privrženom, Sokratovom religioznošću i moralom;
2. sa Sokratovim doživljavanjem božanstva i božanske previdnosti (to je, vrlo dobro, uočio i MAIER, Socrate, II, str. 168. i dalje)
Od Ksenofonta saznamo, kao što je već i naglašeno, da je bog raspredijo čovekove udove u dobrobit i da je čitav kosmos i njegove delove isto tako stvorio i rasporedio da bi čoveku bilo u dobrobit. Iz Platona, takođe, saznamo da bog ne brine samo upošteno za sve ljude, već posebno brine za dobrog čoveka (to je uočio i MAIER, Socrate, II, str. 136-171., naročito na str. 143.), naglašeno je – ne za svakog, ponaosob, čoveka, to pojmovanje u to vreme za Grke je bilo tuđe i tada nedostupno, već samo za dobrog, vrlog, čoveka. Jasno je, dakle, da je Sokrat svoje iskustvo dajmona stavio u konteks takvoga načina verovanja; po njemu to je posebno znamenje sa kojim je božanstvo njemu, a on je svim svojim silama, mišlju i činjenjem težio ka tome da postane i ostane prvenstveno dobar čovek i da mu je to božije znamenje upravo i pomoglo da pronađe pravi put i ne skrene na stranputicu.
Ipak moramo razjasniti još jednu bistvenu stvar da bismo pravilno razumeli, razjasnili i posle širili samo takvo, pravilno, učenje, »dajmonion« (το δαιμονιον) kako bismo ga umestili u pravo područje i pravilno razumeli njegov uticaj na Sokrata.
Šta tačno razobličava (razotkriva) božiji glas (του θεου φωνη) ?
Najpre moramo naglasiti da »daimonion« nema ništa zajedničkog sa područjem filozofske istine: »božiji glas« Sokratu uopšte ne razotkriva »ljudsku mudrost« niti mu predlaže ni jednu od opštih i posebnih tvrdnji njegove etike. Sokratu daje potpun značaj filozofsko načelo logos, ne pa božije razotkrivenje, naglašavam da su: Pitagorini, Empedoklovi, pa i Permenidovi proročanski satvovi bili potpunu strani Sokratu.
Osim toga, i ako se to čini pomalo čudno, Sokrat ne povezuje neposredno s` dajmonijem niti svoje ubeđenje da je od bogova dobio, kao poseban zadatak, da Atinjane spodbudi brizi za dušu i vrline. U Platonovoj Sokratovoj odbrani piše:
»I meni je to, ponavljam vam, naređivao bog (budimo na to požljivi: »υπο του Θεου« s` prorokovanjem, s` snovima i s` božanskom sudibinom (Θεου μοιρα) ponekad naredi čoveku neka nešto učini » (Platon, Sokratova odbrana, 33 C. Da se primetiti da Sokrat
spominje »oraklje« (uzmimo za primer »oraklje u Delfima) snove i druge slične pojave, ali strogo izbegava da bi sa njima poistovećivao »ta daimonion« u kojem se govori u tom odlomku)
Posle, kada isključimo područje filozofije, pa, isto tako, i područje same temeljne etike Sokratovog života, ne ostane nam ništa drugo osim područja posebnih događaja i pojava iz Sokratovog života. Upravo to je to područje iz kojeg proizilazi sve ono što Sokrat nazva deimonion. Božije znamenje ga je, s vremena na vreme, sputavalo da bi učinio nešto što je nameravao da učini na pr.:
- da bi prelazio reku,
- da bi išao iz jednog kraja u drugi,
- da bi među svoje učenike primio nekoga …
Kasnije se je ispostavilo da je postupio pravilno slušajući i čineći onako kako mu zapoveda taj »božiji glas« u njemu. Korist koju je imao učinivši u skladu sa imperativom tog svog »znamenja« je izrecno naglašena u Sokratovoj odbrani:
»Vi dobro znate, Atinjani, da bi bio, ako bi se počeo baviti sa državnim poslovima, odmah mrtav i ne bih napravio ništa korisno ne za vas i ne za sebe« (Platon, Sokratova odbrana, 31 D)
Tu tačku ćemo do kraja da razumemo, razobličimo i shvatimo iz sledećeg Ksenofontovog odlomka:
»Mislio je da čovek može da postane građevinar, kovač, zemljoradnik, vladar naroda, ili zanastvenik koji proučava delatnosti, ili stručnjak za računstvo, ekonomiju, vojskovanje; o svim tim područjima je mislio da ih se čovek nauči s` ljudskom pameću; ipak je govorio da sve to što je njima najznačajnije bogovi sačuvali za sebe i, dakle, nikako nisu razotkrili ljudima. Tome, dakle, koji je u skladu sa pravilima zemljodelske umetnosti, s` kojom obrađuju svoja polja, nije razotkriveno ko će da sakuplja plodove njihovog rada, tome, koji je sagradio kuću, nije razotkriveno ko će u njoj da prebiva, vojskovođi nije razotkrito da li će mu biti dodeljena komanda, niti državniku – da li će mu biti dano da bude na čelu države; nikom, ko se je oženio sa lepom ženom, da bi se radovao, nije razotkriveno da li će da trpi zbog nje, niti tome, koji je zamislio srodstvo, tome koji ima snagi u gradu, da li zbog toga neće da Bude proteran iz domovine. Zato je te, koji ni jednu od tih stvari nisu priznavali, da je u snazi božanstva (dajmonija) već su za te tvrdili, te koji su na vrhu čoveške pameti, imali za budale; isto tako je mislio da su ludaci ti koji su oraklje poštovali, do čega se, po volji bogova, čovek lako dokopa samo s˙pomoći učenja (…) ili o tome što je moguće znati, ako upotrebimo računstvo, mere i tegove…« (KSENOFONT Sećanje na Sokrata, I, 1, 7-9)
Daimonion, pa je sa svojim zabranama Sokratu razotkrio upravo to što su bogovi zadržali za sebe i što, ponekad, razotkriju po »orakljima« (ZELLER, Die Philopsophie der Griechen, II, I, str. 83 i dalje … jeran od retkih naučnika koji su to pravilno razumeli)
Dakle, to je činjenica o kojoj se više ne raspravlja, Sokratov daimonion je nekakav »unutrašnji orakelj« u njemu, sa svim razlozima i posledicama koje smo tako temeljito razjasnili i sve što je potrebno sada učiniti je to sve razumeti i naučiti …
Krstan Đ. Kovjenić
---------------------------------------------
Glavna tačka optužnice protiv Sokrata (u vezi sa optužbom da ne veruje u bogove u koje veruje "polis" (grad) i kao »najvalidniji« dakaz za istu) je bila u « tvrdnji« da je Sokrat uvodio »nove dajmonije« (st.grč. δαιμονιον), a to su tužioci pojmovali kao nova božanstva. Sam izraz το δαιμονιον jasno kaže da su se tužioci pozivali na dejstvo da je Sokrat stalno tvrdio da je u sebi, u određeno vreme i pod određenim oklonostima, prepoznao ( osetio, doživeo) natprirodnu pojavu koju je sam zazvao upravo δαιμονιον
Šta je το δαιμονιον?
Vidimo šta o tome piše Platon u Sokratovoj odbrani:
»Uzrok tome (tj. dejstvu da se je Sokrat držao daleko od političkog boja) je nekakva pojava o kojoj ste me više puta i na više mesta čuli govoriti. To je, dakle, nekakvo božansko ili dajmonsko znamenje kojega, takođe, podrugljivo spominje Melet u svojoj optužnici. To znamenje me prati još od mladih nogu, pojavljuje se u obliku glasa i uvek, kada se pojavi, me opominje pred nečim što imam nameru učiniti, nikada mi ne prigovara.« (Platon, Sokratova odbrana, 31 C-D)
Platon to stalno ponavlja, kad-god spominje sokratovski »daimonion«, te nas (po)uči da je u pitanju »znamenje« (σημειον ) ili »glas« (φωνη) o kojem je Sokrat imperativno tvrdio da je božiji ( του θεου) glas. Takođe Ksenofont govori isto, s Platonom se slaže samo u tome kada tvrdi da
daimonion Sokratu nije govorio samo to šta ne sme učiniti, već i to šta mora učiniti.
Jasno je da je Sokratov deimonion nekakvo božije razotkrivanje (pojavljivanje) koje mu je bilo poklonjeno (darovano, prirođeno) iskustvo i doživljaj koji prevazilazi granice prirodnih pojava koje čovek svakodnevno doživljava i oseća.
To još uvek zbunjuje, čak i savremene istoričare filozofije, koji pokušavaju da analiziraju, odgonetnu i razlože taj Sokratov »daimonion« i izlaze sa oprečnim mišljenjima i stvovima. Pojedinci, još uvek, žele da to definitivno razjasne tako da je u pitanju specifična Sokratova ironija, a drugi o tome razmišljaju, razlažu i podižu na nivo psihijatrije, to pripisuju psihopatskoj prirodi, dok drugi, oni umereniji, to razlažu kao »glas savesti«, »osećaj za primerenost«, »osećaj koji reflektira stanje njegovog duha« …Slične primere bi tako lako mogli da nabrajamo u nedogled, naročito imajući u vidu koje su nadahnuti psihoanalitičnim razlozima i uživaju u svojoj psihoanalizi. Istina je da su u pitanju »analitičari« koji ne veruju u religiozne činjenice i to razrešavaju ili razotkrivaju na pozitivistički, racionalističan, psihologističan, ili psihoanalitičan način i tako nepopravljivo iskrivljavaju i nakarade ono što je Sokrat svojim iskustvom zazvao svojim daimonion, a to jeste nešto posebno, natprirodno i onaj ko to nije doživeo, osetio i(li) iskusio nikada to neće ni razumeti.
Naročito je potrebno apostrofirati da je »το δαιμονιον« imenica srednjeg roda i da ne predstavlja »dajmona« kao osobu (lice) ili biće, već kao božansko dejstvo, događaj ili pojavu što se potvrđuje i činjenicom da se ni kod Platona, a ni kod Ksenofonta »daimonion« nikada nije nazovao kao »daimon«, već isključivo kao »znamenje« i »božiji glas« unatoč tome potrebno je, takođe, naglasiti sledeće:
a) Platon u Sokratovoj odbrani »božije znamenje« izrecno povezuje s dajomi (δαιμων) i razlaže da ukoliko veruje u »dajmonske stvari« veruje takođe u bogove iz kojih dajmoni proizilaze ( vidi: Platon, Sokratova odbrana, 27 B i dalje)
b) Pored toga ga izrecno povezuje sa bogom samim i to , na način koji ne dopušta dvosmislenost, razlaže da su znamenje i glas, koji Sokrat čuje u sebi, božije znamenje i božiji glas. (vidi: Platon, Sokratova odbrana, 40 B) Celo grštvo je smatralo da su dajmoni posrednici između bogova i ljudi i, vrlo verovatno, ako ne i apsolutno istinito, da je to bilo i Sokratovo razmišljanje, razlaganje i verovanje. Grcima je bilo nezamislivo razmišljati o neposrednom kontaktu bogova i čoveka; pojmovanje koje je bilo svojstveno Sokratu, koje je svakako mnogobožačko, je samo po sebi vodilo ka predstavama da u odnosima bogova i ljudi posreduju dajmoni.
»Božije znamenje« je Sokrat, dakle, morao da dobije od dajmona i ako je sam pokušavao da izbegne tu reč - zato nikako nije pravilno (što čine mnogi prevodioci) prevoditi δαιμων sa dajmon, jer se tako izrecno govori, naglašava i tvrdi ono što je Sokrat, promišljeno, ostavio kao neopredeljeno; rađe mu je bilo ostati pri tome, to što je osećao u sebi i opredeljuje kao pojavu božanstvenosti, ne da bi se poglabljao u to kako se je to dogodilo i posle kakvog posredovanja njega i bogova.
Za zaključak, Sokrat je razumevao »daimonion« kao dejstvo (činjenicu) koje je izvan običajne i nadljudske prirode. Ako to Sokratovo iskustvo (osećaj, stanje, predstavu) želimo da pravilno razumemo moramo to povezati sa dva dejstva na način a la:
1. najpre sa, izuzetno jakom i privrženom, Sokratovom religioznošću i moralom;
2. sa Sokratovim doživljavanjem božanstva i božanske previdnosti (to je, vrlo dobro, uočio i MAIER, Socrate, II, str. 168. i dalje)
Od Ksenofonta saznamo, kao što je već i naglašeno, da je bog raspredijo čovekove udove u dobrobit i da je čitav kosmos i njegove delove isto tako stvorio i rasporedio da bi čoveku bilo u dobrobit. Iz Platona, takođe, saznamo da bog ne brine samo upošteno za sve ljude, već posebno brine za dobrog čoveka (to je uočio i MAIER, Socrate, II, str. 136-171., naročito na str. 143.), naglašeno je – ne za svakog, ponaosob, čoveka, to pojmovanje u to vreme za Grke je bilo tuđe i tada nedostupno, već samo za dobrog, vrlog, čoveka. Jasno je, dakle, da je Sokrat svoje iskustvo dajmona stavio u konteks takvoga načina verovanja; po njemu to je posebno znamenje sa kojim je božanstvo njemu, a on je svim svojim silama, mišlju i činjenjem težio ka tome da postane i ostane prvenstveno dobar čovek i da mu je to božije znamenje upravo i pomoglo da pronađe pravi put i ne skrene na stranputicu.
Ipak moramo razjasniti još jednu bistvenu stvar da bismo pravilno razumeli, razjasnili i posle širili samo takvo, pravilno, učenje, »dajmonion« (το δαιμονιον) kako bismo ga umestili u pravo područje i pravilno razumeli njegov uticaj na Sokrata.
Šta tačno razobličava (razotkriva) božiji glas (του θεου φωνη) ?
Najpre moramo naglasiti da »daimonion« nema ništa zajedničkog sa područjem filozofske istine: »božiji glas« Sokratu uopšte ne razotkriva »ljudsku mudrost« niti mu predlaže ni jednu od opštih i posebnih tvrdnji njegove etike. Sokratu daje potpun značaj filozofsko načelo logos, ne pa božije razotkrivenje, naglašavam da su: Pitagorini, Empedoklovi, pa i Permenidovi proročanski satvovi bili potpunu strani Sokratu.
Osim toga, i ako se to čini pomalo čudno, Sokrat ne povezuje neposredno s` dajmonijem niti svoje ubeđenje da je od bogova dobio, kao poseban zadatak, da Atinjane spodbudi brizi za dušu i vrline. U Platonovoj Sokratovoj odbrani piše:
»I meni je to, ponavljam vam, naređivao bog (budimo na to požljivi: »υπο του Θεου« s` prorokovanjem, s` snovima i s` božanskom sudibinom (Θεου μοιρα) ponekad naredi čoveku neka nešto učini » (Platon, Sokratova odbrana, 33 C. Da se primetiti da Sokrat
spominje »oraklje« (uzmimo za primer »oraklje u Delfima) snove i druge slične pojave, ali strogo izbegava da bi sa njima poistovećivao »ta daimonion« u kojem se govori u tom odlomku)
Posle, kada isključimo područje filozofije, pa, isto tako, i područje same temeljne etike Sokratovog života, ne ostane nam ništa drugo osim područja posebnih događaja i pojava iz Sokratovog života. Upravo to je to područje iz kojeg proizilazi sve ono što Sokrat nazva deimonion. Božije znamenje ga je, s vremena na vreme, sputavalo da bi učinio nešto što je nameravao da učini na pr.:
- da bi prelazio reku,
- da bi išao iz jednog kraja u drugi,
- da bi među svoje učenike primio nekoga …
Kasnije se je ispostavilo da je postupio pravilno slušajući i čineći onako kako mu zapoveda taj »božiji glas« u njemu. Korist koju je imao učinivši u skladu sa imperativom tog svog »znamenja« je izrecno naglašena u Sokratovoj odbrani:
»Vi dobro znate, Atinjani, da bi bio, ako bi se počeo baviti sa državnim poslovima, odmah mrtav i ne bih napravio ništa korisno ne za vas i ne za sebe« (Platon, Sokratova odbrana, 31 D)
Tu tačku ćemo do kraja da razumemo, razobličimo i shvatimo iz sledećeg Ksenofontovog odlomka:
»Mislio je da čovek može da postane građevinar, kovač, zemljoradnik, vladar naroda, ili zanastvenik koji proučava delatnosti, ili stručnjak za računstvo, ekonomiju, vojskovanje; o svim tim područjima je mislio da ih se čovek nauči s` ljudskom pameću; ipak je govorio da sve to što je njima najznačajnije bogovi sačuvali za sebe i, dakle, nikako nisu razotkrili ljudima. Tome, dakle, koji je u skladu sa pravilima zemljodelske umetnosti, s` kojom obrađuju svoja polja, nije razotkriveno ko će da sakuplja plodove njihovog rada, tome, koji je sagradio kuću, nije razotkriveno ko će u njoj da prebiva, vojskovođi nije razotkrito da li će mu biti dodeljena komanda, niti državniku – da li će mu biti dano da bude na čelu države; nikom, ko se je oženio sa lepom ženom, da bi se radovao, nije razotkriveno da li će da trpi zbog nje, niti tome, koji je zamislio srodstvo, tome koji ima snagi u gradu, da li zbog toga neće da Bude proteran iz domovine. Zato je te, koji ni jednu od tih stvari nisu priznavali, da je u snazi božanstva (dajmonija) već su za te tvrdili, te koji su na vrhu čoveške pameti, imali za budale; isto tako je mislio da su ludaci ti koji su oraklje poštovali, do čega se, po volji bogova, čovek lako dokopa samo s˙pomoći učenja (…) ili o tome što je moguće znati, ako upotrebimo računstvo, mere i tegove…« (KSENOFONT Sećanje na Sokrata, I, 1, 7-9)
Daimonion, pa je sa svojim zabranama Sokratu razotkrio upravo to što su bogovi zadržali za sebe i što, ponekad, razotkriju po »orakljima« (ZELLER, Die Philopsophie der Griechen, II, I, str. 83 i dalje … jeran od retkih naučnika koji su to pravilno razumeli)
Dakle, to je činjenica o kojoj se više ne raspravlja, Sokratov daimonion je nekakav »unutrašnji orakelj« u njemu, sa svim razlozima i posledicama koje smo tako temeljito razjasnili i sve što je potrebno sada učiniti je to sve razumeti i naučiti …
Krstan Đ. Kovjenić
Poslednja izmena: