Kazanova
Ističe se
- Poruka
- 2.134
SODOMIJA – PRESTUP PRED BOGOM I LjUDSKOM PRIRODOM*(* Termin "sodomija" (od biblijskog Sodoma i Gomora) autor upotrebljava da označi homoseksualizam i druga izopačenja seksualnog nagona.
Jedan od užasnih rezultata seksualne revolucije jeste najšira rasprostranjenost sodomije – najtežeg prestupa pred Bogom i ljudskom prirodom.
Prema podacima iz izveštaja doktora Alfreda Kinsija, 1948. godine, 10 odsto muškaraca i žena u uzrastu od 16 do 55 godina bili su homoseksualci ili lezbejke, a 37 odsto muškaraca je bilo sklono homoseksualnosti.( Kinsey report, N.Y., 1948.)
Posle seksualne revolucije i široke propagande homoseksualnosti, broj homoseksualaca i lezbejki je porastao 2.5 do 3 puta, tj. dostigao je procenat od 25 – 30 odsto odraslog stanovništva. Ako se doda broj Amerikanaca koji su bar jednom praktikovali homoseksualni čin, onda se procenat američkih homoseksualaca penje na najmanje 40 odsto stanovništva. U SAD, Engleskoj, Nemačkoj i drugim zapadnim zemljama sodomija nije samo legalizovana, već ima i olakšice. Prema zakonima ovih zemalja, homoseksualci imaju pravo da zaključuju brakove, da usvajaju decu, da predaju u dečijim ustanovama i školama. Gotovo u svim ovim zemljama homoseksualci su članovi vlada (1997. godine u vladi SAD su bila dva homoseksualca, a u Engleskoj tri).
Sodomija je nerazdvojni deo judeo-talmudske kulture i uvek je imala militantni antihrišćanski karakter.
U Bibliji (Knjiga Postanja, gl. 19) govori se o gradovima Sodomi i Gomori čiji su žitelji praktikovali homoseksualnost i pedofiliju. Sva težina prestupničkog ponašanja sodomista sastojala se u nenormalnosti i izopačenosti njihovog polnog ponašanja, što je proizvodilo protivprirodne poroke obeščašćivanja dece i opštenja s muškarcima, kasnije nazvane "sodomitskim grehom" prema nazivu toga grada.(Толковая ; Библия ; А. ;. П. ;. Лопухина, ;, Стокгольм, 1987, ;, 1987, Т 1, ; 1, стр, 121.) O rasprostranjenosti ovih čudovišnih prestupa među drevnim Jevrejima, a naročito među razvratnim sodomistima, svedoči čitav niz biblijskih izvora (Post. XIII, 13; XIX, 19; Lev. XVIII, 24 – 30; XX, 23 – 24; Is. III, 9; Jer VI, 15; Prem. X, 8; Mt. X, 15; XI, 23 – 24; 2 Petar II, 6 – 8; Jud. 7 i dr.).
Sodomija se u hrišćanskoj etici smatra strašnim, smrtnim, grehom, prestupom protiv Boga i ljudske prirode. Razobličeni sodomisti kažnjavani su strašnom smrću. U Nemačkoj su tokom XV – XVI veka, na primer, homoseksualce i lezbejke bacali zverima ili spaljivali na lomači.(100 Jahre Schwulnenbewegung, 1997, str. 18, 20.) Sve do XX veka zakonodavstvo hrišćanskih država su predviđalo je kažnjavanje homoseksualizma.
Sodomijski pokret je uvek išao ruku pod ruku s "jevrejskom emancipacijom" i bio je predvođen zajedničkim vođama. Sami sodomisti smeštaju početak svoje borbe na kraj XIX veka. Godine 1997. u San Francisku, svojevrsnoj svetskoj prestonici sodomista, proslavljena je stogodišnjica borbe za "seksualno oslobođenje". Povodom ovog "praznika" bilo je objavljeno mnoštvo svakojake literature i brošura posvećenih istoriji sodomije. Iz nje proizlazi da su na izvoru sodomitskog pokreta stajala dva poznata delatnika judeo-talmudske kulture – Sigmund Frojd i Magnus Hiršfeld.
Sigmund Frojd, kumir svetskog jevrejstva, bio je pravoverni Jevrejin, naročiti poštovalac kabale, i, takođe, član masonske lože "Bnaj-Brit" kao i cionističke organizacije.(CDL report, October, 1985. p. 8) Frojdovi naučni pogledi predstavljaju razvoj ideja iz kabale u oblasti psihologije. Po kabalističkom učenju, zadovoljstvo nije samo osnovna kategorija života, već i njegov cilj. Energija zadovoljstva je ovaploćenje celokupnog suštastva. Ovakve bogohulne ideje, sa hrišćanske tačke gledišta, Frojd je primenio u svojoj teoriji psihoanalize: čovek živi prema principu zadovoljstva – teži da zadovolji svoje želje, pre svega seksualne celokupna ljudska kultura predstavlja sublimaciju nezadovoljenih seksualnih želja, čovenovog "libida". Ako ne zadovoljava svoje želje, ta energija odlazi u oblast nesvesnog i počinje da ga iznutra traumira. Izbaviti se od ove traume moguće je jedino pomoću psihoanalize. I dalje Frojd izvlači važan zaključak za sodomiste, što upravo predstavlja razvoj ideja kabale: čovek je izvorno biseksualan i bilo koji njegovi prohtevi u seksualnoj sferi potpuno su prirodni. Sve zabrane u ovoj oblasti potiču od religioznih (čitajte hrišćanskih) predrasuda.
Ono što je Frojd postavio na planu teorije, Hiršfeld je počeo da realizuje u životu. Godine 1896. Hiršfeld je publikovao članak pod nazivom "Sapfo i Sokrat", u kojem je tvrdio da je sodomija potpuno normalna pojava i da društvo ne treba da je osuđuje. Pomoću novca bogatih Jevreja Hiršfeld je 1897. godine osnovao "Naučni humanitarni fond" – prvi u istoriji legalni savez sodomista, započevši aktivnu propagandu homoseksualizma i bučnu kampanju za izmenu zakona u Pruskoj kojim se zabranjuje homoseksualizam među muškarcima.
Od 1903. do 1922. godine Hiršfeldov sodomijski savez je izdavao prvi u svetu almanah homoseksualaca i lezbejki – "Godišnjak za ljude neopredeljene seksualne orijentacije". Hiršfeld je uspeo da dobije podršku homosekualaca na visokim položajima koji su bili u okruženju Vilhelma II. Iz zatvora su bile puštene hiljade sodomista prestupnika. Godine 1907. buknuo je veliki politički skandal – slučaj Moltke-Hardem-Elenberg – tokom kojeg je nemačko društvo saznalo da sodomisti koje su podržavale jevrejske vođe imaju moćnu podršku u vladi.
Posle Prvog svetskog rata organizovani sodomijski pokret proširen je još jednim udruženjem. Uporedo s "Naučnim humanitarnim fondom" počinje da "radi" i "Institut za seksualnu nauku" pod rukovodstvom istog Hiršfelda. Institut postaje centar sodomijskog razvrata ne samo za celu Nemačku, već i za druge zemlje.
Godine 1919. pod njegovim pokroviteljstvom izlazi film koji propagira homoseksualnost. U Nemačkoj, Engleskoj i SAD niču desetine sodomijskih organizacija sa svojim novinama, časopisima, klubovima i čak hotelima za zabavu.
Od 1919. godine nemački Jevrejin A. Brend je počeo da objavljuje novine "Evgenije" – organ "muške kulture, prijateljstva i slobode". Sa izvesnim E. Fazbinderom, 1921. on izdaje sodomijske novine "Prijateljstvo i sloboda (protiv buržoaskog morala)". Od 1924. one su počele da izlaze pod nazivom "Prijateljstvo", proglašavajući se organom svih homoseksualaca i lezbejki. (100 Jahre Schwulenbewegung, 1997, str. 89-90)
U SAD su sodomisti organizovali svoj savez u Čikagu (1924.), u Francuskoj – u Parizu, u Engleskoj – u Londonu i Mančesteru.
Nastaje i svetska organizacija sodomista - "Svetska liga za seksualne reforme", koja je 1923. godine okupila u svojim redovima oko 130 hiljada homoseksualaca i lezbejki.( Рассел ; Пол, 100 ;, 100 кратких ; описаний ; геев ; и ; лесбиянок, ;, М., 1996., ;., 1996., стр. 35.)
Podržani od jevrejskih krugova, sodomisti u cilju širenja svog uticaja primenjuju najprljavija sredstva – mito, ucenu, zastrašivanje. Primer za takvu praksu pružio je sam Hiršfeld. Postoje podaci prema kojima je upravo on bio uzrok samoubistva industrijalca Alfreda Krupa 1902. godine, objavivši u jednim berlinskim novinama informaciju o njegovim homosekusalnim vezama. Kako su primetile čak i njegove pristalice: "Hiršfeld je, po svedočenju ljudi koji su ga okruživali, za postizanje političkih ciljeva bio spreman na ucenu. Nije se zaustavljao pred informacijama intimnog karaktera. Budući da je narušavao profesionalnu etiku, to je dalo povoda jednom delu njegovih sledbenika na čelu s Benediktom Fridlanderom da se odvoje od njega i da obrazuju paralelan pokret, nazvavši ga Društvom netrivijalnog".
Ispadi i prestupi sodomista počeli su da izazivaju ogorčenje u mnogim zemljama. Postoji mnogo primera da su obični, normalni ljudi, negodujući, tukli prestupnike, razbijajući i palećii kancelarije njihovih saveza i redakcija. Godine 1920., na primer, gnevni građani su razjurili miting sodomista u centru Minhena, a samog Hiršfelda su dobro istukli. Posle 1933. godine u Nemačkoj je bio obnovljen Zakon protiv homoseksualaca, posle čega su mnoge sodomiste ponovo smestili u zatvor, a njihovu "nepristojnu literaturu" spalili.
Posle Drugog svetskog rata sodomijski pokret ponovo jača. Pod pokroviteljstvom "Međunarodnog komiteta za seksualnu ravnopravnost" održavaju se svetski kongresi sodomista.
Na primer, od 29. avgusta do 2. septembra 1952. u Frankfurtu na Majni održava se Drugi kongres za seksualnu ravnopravnost. Ovaj kongres je bio poslednji na kojem je liderstvo pripadalo sodomistima iz Nemačke. Pedesetih i šezdesetih godina centar seksualnih prestupnika se premešta u Sjedinjene Države. Imena američkih homoseksualaca – A. Kinsija, I. Veresa, D. Argoa, J. Vizenbaha, R. Vizenhagena – postaju svima poznata, pojavljuju se u milionskim izdanjima najvećih novina i časopisa u SAD. U Njujorku nastaje "Front za oslobađanje seksualnih manjina", koji je postao glavni štab za sprovođenje seksualne revolucije u delu za propagandu i uvođenje sodomijstva. Akcije sodomista zadobijaju otvoreno militantan karakter. Tako su u leto 1969. godine u njujorškom kafeu "Stounvol in" homoseksualci i lezbejke podigli "ustanak" protiv policije i svih koji su istupili protiv njih. Prestupnici su premlaćivali policiju, palili kuće. U "ustanku" je učestvovalo više od dve hiljade sodomista iz Njujorka i okoline. Od tog vremena sodomisti su počeli da diktiraju svoje uslove vlastima. Homoseksualci i lezbejke ne samo da su dobili sva juristička prava o kojima sam govorio na početku poglavlja, već su dobili i posebnu zaštitu od "predrasuda". Američko zakonodavstvo zabranilo je čak i da se protestuje protiv sodomista, a o delovanju protiv njih da i ne govorimo.
Sodomija je postala način života velikog dela Amerike. Njegov simbol danas je jevrejska glumica, lezbejka Madona (pravo ime joj je Lujza Čikone). Teško je naći takvu koncentraciju banalnosti, neukusa i otvorene raspuštenosti, na čemu je ona, zapravo, i napravila svoju karijeru. Pred licem cele Amerike ova sodomistkinja stalno se ruga hrišćanskoj Crkvi, bogohulno manipulišući krstom između svojih nogu. Proglasivši se biseksualkom, američka porno zvezda "pravi novac" baveći se sodomijom direktno na sceni, učestvujući u panseksualnim orgijama, masturbirajući pred očima gledalaca.(Evo, na primer, jednog, možda i ne najprovokativnijeg šou-programa, koji je održala sodomistkinja Madona i koji je prikazan na mnogim centralnim kanalima američke televizije. Ovaj šou, na koji je bilo pozvano dve hiljade ljudi, i koji je gledala "cela Amerika", ubedljivo odražava nemoralnost i sodomijski duh ove zemlje. Na prvom spratu, u belo-ružičastim nijansama sale bili su mladi muškarci zažarenih pogleda, kojima su jedva kožnim remenima bila pokrivena stidna mesta. Vezani lancima za pod i zidove, izvodili su telima seksualne pokrete.
Na sredini sale uzdizala su se tri Podijuma. Na svakom su igrale – zapravo plesom pravile erotske "poeme" crnkinje u kratkim šorcevima, sa prozračnim pelerinama i vojničkim čizmama. Na ogromnom ekranu "vrteo" se novi video-spot pevačice – "Erotika": obnažena Madona ljuljala se u visećoj mreži, kupala se u okeanu, igrala sa drugaricama.
Oko 10 sati je došla Madona lično. Haljina u stilu XVIII veka s "dubokim" dekolteom, cipele s ogromnim potpeticama, s kosom upletenom u dve kike pri vrhu. Sodomistkinja Madona ličila je na malu devojčicu. Svita se popela na drugi sprat, prošla kroz salu i zaustavila se na podijumu, gde su mladiću tetovirali polni ud. Madona se približila mladiću, izvukla novčanicu od dvadeset dolara: "Možeš li mi napraviti dete?" – pitala je smejući se. Poseta je bila kratka, i kroz pola sata sodomistkinja je napustila za nju pripravljeno "polje čudesa".)
Osamdesetih i devedsetih godina u Americi postaju popularne sodomitske svadbe. Hiljade homoseksualaca i lezbejki sklapa zakonite "istopolne brakove", a u nekim državama čak im daju i prednost prilikom usvajanja dece.
Sodomitski lideri su zahtevali da se njihovi brakovi crkveno posvećuju. Žučni protesti jednog dela hrišćanskog sveštenstva bili su brzo ugušeni uz pomoć vlasti.
Prvi su zahtevima sodomista odgovorili Jevreji. Reformatorske sinagoge su, bez posebne formalnosti "posvećivale" brakove homoseksualaca i lezbejki. Da bi se razvejale sumnje nekih kolebljivih rabina, u Filadelfiji je sazvana Centralna konferencija rabina reformatorskih sinagoga (ukupno 1750 rabina), koja je zvanično odobrila sodomijske svadbe. "Odluka konferencije" izjavio je rabin A. Krolov iz sinagoge u Vestfildu (Nju Džersi) "ima obavezujući karakter." (San Francisco Chronicle, 29. 3. 1996.)
Sodomija je, takođe, bila odobrena od strane mnogih "hrišćanskih" crkava SAD, i to od luterana, kalvinista, evangelista, a takođe i od Episkopalne crkve, unitarista i metodista.
Leta 1997. sodomisti celog sveta proslavljali su stogodišnjicu organizovanog sodomijskog pokreta, koji je trijumfovao nad hrišćanskim "predrasudama". Tokom gotovo četiri meseca sodomisti su sprovodili pripreme po glavnim ulicama San Franciska, koje su bile ukrašene zastavicama homoseksualaca i lezbejki – "dugom".(Ove zastave uvek vise na kućama u kojima žive sodomisti. U kvartu Kastro (San Francisko) cele ulice pripadaju sodomistima. Tu se nalaze mesta za zabavu kafei, sumnjivi lokali.)
Sodomijski "praznici" održavani su u koncertnim salama, kulturnim centrima, bibliotekama i muzejima. "Kulturni program "praznovanja su organizovali i finansirali sodomijske i jevrejske organizacija – "Centar homoseksualaca i lezbejki San Franciska", "Geteov institut", "Harvej milk institut", "Centar holokausta Severne Kalifornije", "Komitet za održavanje festivala jevrejskih filmova".
"Kulturni program" je, između ostalog, uključivao:
– ciklus lekcija iz istorije i prakse homoseksualizma i lezbejstva u biblioteci Gete instituta i u glavnoj gradskoj biblioteci.
– koncert horova homoseksualaca i lezbejki u Velikoj sali masonskog templa Kalifornije;
– prikazivanje klasičnih filmova o životu homoseksualaca i lezbejki u gradskim bioskopima;
– održavanje konkursnog festivala sodomitskih filmova u glavnoj bioskopskoj sali sodomista u kvartu Kastro;
– otvaranje Muzeja seksologije po imenu Magnusa Hiršfelda.(Ulaz u muzej košta 35 dolara, u sredini velike sale je podijum, oko njega u specijalnim ložama su prilegli posetioci kojima se služe aromatična uzbuđujuća jela i pića, na podijumu se odvijaju "seksualne igre" različitih "seksualnih orijentacija". Uz salu su sobe sa velikim krevetima gde posetioci odvode (uz posebnu naplatu) "eksponat" koji im se dopao.)
Kulminacija sodomitskih praznovanja je bila velika gej-parada po glavnim ulicama međunarodne prestonice sodomista. Upravo sam se tada nalazio u San Francisku i bio sam svedok prave satanističke predstave, čiji prizori kao da su sišli sa Gojinih fantazmagoričnih predstava. Nisam mogao da zamislim da je sve to moguće videti na javi.
Premda se gej-parada od 1970. svake godine održava u San Francisku (ovo je bila XXVII), stanovnici su u jedan glas govorili da ovako nešto još nisu videli. Prema zvaničnim podacima, u sodomijskom sabatu je učestvovalo od 500 hiljada do 700 hiljada ljudi, od 10 ujutru do 18 sati uveče.(San Francisco Chronicle, 30. 6. 1997.) Ulice bliže centru bile su pune gomila sodomista i onih koji su ih podržavali. Ja sam došao u ulicu u kojoj se održavala parada mnogo pre početka. Međutim, svuda su se već komešali homoseksualci i lezbejke koji su pripremali svoju tehniku, transparente, zastave, satanističke i sodomitske simbole i oznake. Prvo što je odmah padalo u oči jesu masovnost i odlična organizacija. Na prvi pogled je bilo vidljivo da je u sve to bio uložen ogroman novac – desetine miliona dolara.
Veliku gej-paradu otvorio je lično gradonačelnik San Franciska, Vili Braun, a s pozdravnim govorima sodomistima su se obratili i predstavnici vlade i Kongresa SAD. Sa izrazima saosećanja prema sodomistima nastupila je član Kongresa SAD, lezbejka S. Suhurner.
Paradu je otvorilo 200 parova lezbejki, grudi obnaženih do pojasa, na motorima. Mnogima od njih grudi su bile živo obojene, a pojedine su na stomacima imale nacrtane satanističke znake. Lezbejke su vozile polako, uzvikujući svoje parole a one koje su sedele pozadi na motociklima, bacale su u gomilu paketiće s prezervativima i sodomijskim lecima.
Iza lezbejki dolazili su isto tako motorizovani parovi homoseksualaca. Oni su bili obojeni i iscrtani više od lezbejki: naročito "prijatelji" muškog pola koji su sedeli na zadnjem sedištu.
Iza motorizovanih lezbejki i homoseksualaca sledila je kolona sodomista na biciklima.
Na nekoliko vozila sa platformama prodefilovali su članovi sportskih klubova homoseksualaca, poput sovjetskih komsomolaca dvadesetih godina, izvodeći sportske radnje i izvikujući parole.
Neprestano je treštala glasna muzika, odzvanjale su pesme koje su izvodili sodomijski orkestri i horovi.
Posle prolaska motociklista i sodomista na vozilima sa platformama, ulicama su prošle beskrajne kolone, poređane u redove, pešaka sodomista i ostalih izopačenika.
Zvečeći lancima i šibajući bičevima promarširali su mračni mazohisti i sadomazohisti.
Na kratkom odstojanju od pešaka sodomista kretali su se, na desetak motocikala, zoofili – muškarci i žene. Na sedištima motocikala, pored svakog je sedela omiljena životinja – po pravilu, pas.
Motocikliste su opet smenile kolone pešaka sodomista. Posebno su išle kolone homoseksualaca Azijata – Japanaca, Kineza, Korejanaca.
Posle azijatskih sodomista i kolone homoseksualaca i lezbejki periodično su počele da se smenjuju grupe pojedinaca i organizacija za podršku sodomistima. Prolazili su mnogobrojni automobili s natpisima pozdrava i podrške od strane državnih, religioznih i kulturnih ustanova Amerike. Poseban utisak su proizvele luksuzne limuzine koje koriste viši državni činovnici i rukovodioci velikih korporacija. Među ovim limuzinama nalazile su se i one s predstavnicima Vlade i Kongresa SAD.
U zasebnim kolonama prošli su biseksualci i transseksualci, a za njima ponovo različite organizacije za podršku sodomistima.
Živu sliku je pružala velika kolona ispred koje je na transparentu bilo napisano: "Jevreji za podršku homoseksualaca i lezbejki". Jevreji su, uz gromoglasnu muziku, položivši ruku na rame jedan drugom, obrazovali kolo i plesali nacionalne igre pozivajući sve Jevreje da im se priključe.
Stotine vozila s platformama na kojima su umetnici izvodili muzičke numere ponovo su smenjivale kolone i grupe za podršku sodomistima – od strane televizije, fudbalera, pilota itd.
Defilovali su i američki sveštenici. Ispred svake je nošen transparent sa imenom crkve koja podržava sodomiste. Naročito je mnogobrojna bila kolona Episkopalne crkve San Franciska, koju je predvodio episkop Sving, inicijator stvaranja Crkve Antihristove – Organizacije ujedinjenih religija. Iza episkopalaca sledili su luterani, zatim baptisti, metodisti, unitarij anci, Gradska crkva, evangelisti i dr. Neki su nosili bogohulne parole poput: "Bog-gej", "Bog voli svu svoju decu".
Jedan od užasnih rezultata seksualne revolucije jeste najšira rasprostranjenost sodomije – najtežeg prestupa pred Bogom i ljudskom prirodom.
Prema podacima iz izveštaja doktora Alfreda Kinsija, 1948. godine, 10 odsto muškaraca i žena u uzrastu od 16 do 55 godina bili su homoseksualci ili lezbejke, a 37 odsto muškaraca je bilo sklono homoseksualnosti.( Kinsey report, N.Y., 1948.)
Posle seksualne revolucije i široke propagande homoseksualnosti, broj homoseksualaca i lezbejki je porastao 2.5 do 3 puta, tj. dostigao je procenat od 25 – 30 odsto odraslog stanovništva. Ako se doda broj Amerikanaca koji su bar jednom praktikovali homoseksualni čin, onda se procenat američkih homoseksualaca penje na najmanje 40 odsto stanovništva. U SAD, Engleskoj, Nemačkoj i drugim zapadnim zemljama sodomija nije samo legalizovana, već ima i olakšice. Prema zakonima ovih zemalja, homoseksualci imaju pravo da zaključuju brakove, da usvajaju decu, da predaju u dečijim ustanovama i školama. Gotovo u svim ovim zemljama homoseksualci su članovi vlada (1997. godine u vladi SAD su bila dva homoseksualca, a u Engleskoj tri).
Sodomija je nerazdvojni deo judeo-talmudske kulture i uvek je imala militantni antihrišćanski karakter.
U Bibliji (Knjiga Postanja, gl. 19) govori se o gradovima Sodomi i Gomori čiji su žitelji praktikovali homoseksualnost i pedofiliju. Sva težina prestupničkog ponašanja sodomista sastojala se u nenormalnosti i izopačenosti njihovog polnog ponašanja, što je proizvodilo protivprirodne poroke obeščašćivanja dece i opštenja s muškarcima, kasnije nazvane "sodomitskim grehom" prema nazivu toga grada.(Толковая ; Библия ; А. ;. П. ;. Лопухина, ;, Стокгольм, 1987, ;, 1987, Т 1, ; 1, стр, 121.) O rasprostranjenosti ovih čudovišnih prestupa među drevnim Jevrejima, a naročito među razvratnim sodomistima, svedoči čitav niz biblijskih izvora (Post. XIII, 13; XIX, 19; Lev. XVIII, 24 – 30; XX, 23 – 24; Is. III, 9; Jer VI, 15; Prem. X, 8; Mt. X, 15; XI, 23 – 24; 2 Petar II, 6 – 8; Jud. 7 i dr.).
Sodomija se u hrišćanskoj etici smatra strašnim, smrtnim, grehom, prestupom protiv Boga i ljudske prirode. Razobličeni sodomisti kažnjavani su strašnom smrću. U Nemačkoj su tokom XV – XVI veka, na primer, homoseksualce i lezbejke bacali zverima ili spaljivali na lomači.(100 Jahre Schwulnenbewegung, 1997, str. 18, 20.) Sve do XX veka zakonodavstvo hrišćanskih država su predviđalo je kažnjavanje homoseksualizma.
Sodomijski pokret je uvek išao ruku pod ruku s "jevrejskom emancipacijom" i bio je predvođen zajedničkim vođama. Sami sodomisti smeštaju početak svoje borbe na kraj XIX veka. Godine 1997. u San Francisku, svojevrsnoj svetskoj prestonici sodomista, proslavljena je stogodišnjica borbe za "seksualno oslobođenje". Povodom ovog "praznika" bilo je objavljeno mnoštvo svakojake literature i brošura posvećenih istoriji sodomije. Iz nje proizlazi da su na izvoru sodomitskog pokreta stajala dva poznata delatnika judeo-talmudske kulture – Sigmund Frojd i Magnus Hiršfeld.
Sigmund Frojd, kumir svetskog jevrejstva, bio je pravoverni Jevrejin, naročiti poštovalac kabale, i, takođe, član masonske lože "Bnaj-Brit" kao i cionističke organizacije.(CDL report, October, 1985. p. 8) Frojdovi naučni pogledi predstavljaju razvoj ideja iz kabale u oblasti psihologije. Po kabalističkom učenju, zadovoljstvo nije samo osnovna kategorija života, već i njegov cilj. Energija zadovoljstva je ovaploćenje celokupnog suštastva. Ovakve bogohulne ideje, sa hrišćanske tačke gledišta, Frojd je primenio u svojoj teoriji psihoanalize: čovek živi prema principu zadovoljstva – teži da zadovolji svoje želje, pre svega seksualne celokupna ljudska kultura predstavlja sublimaciju nezadovoljenih seksualnih želja, čovenovog "libida". Ako ne zadovoljava svoje želje, ta energija odlazi u oblast nesvesnog i počinje da ga iznutra traumira. Izbaviti se od ove traume moguće je jedino pomoću psihoanalize. I dalje Frojd izvlači važan zaključak za sodomiste, što upravo predstavlja razvoj ideja kabale: čovek je izvorno biseksualan i bilo koji njegovi prohtevi u seksualnoj sferi potpuno su prirodni. Sve zabrane u ovoj oblasti potiču od religioznih (čitajte hrišćanskih) predrasuda.
Ono što je Frojd postavio na planu teorije, Hiršfeld je počeo da realizuje u životu. Godine 1896. Hiršfeld je publikovao članak pod nazivom "Sapfo i Sokrat", u kojem je tvrdio da je sodomija potpuno normalna pojava i da društvo ne treba da je osuđuje. Pomoću novca bogatih Jevreja Hiršfeld je 1897. godine osnovao "Naučni humanitarni fond" – prvi u istoriji legalni savez sodomista, započevši aktivnu propagandu homoseksualizma i bučnu kampanju za izmenu zakona u Pruskoj kojim se zabranjuje homoseksualizam među muškarcima.
Od 1903. do 1922. godine Hiršfeldov sodomijski savez je izdavao prvi u svetu almanah homoseksualaca i lezbejki – "Godišnjak za ljude neopredeljene seksualne orijentacije". Hiršfeld je uspeo da dobije podršku homosekualaca na visokim položajima koji su bili u okruženju Vilhelma II. Iz zatvora su bile puštene hiljade sodomista prestupnika. Godine 1907. buknuo je veliki politički skandal – slučaj Moltke-Hardem-Elenberg – tokom kojeg je nemačko društvo saznalo da sodomisti koje su podržavale jevrejske vođe imaju moćnu podršku u vladi.
Posle Prvog svetskog rata organizovani sodomijski pokret proširen je još jednim udruženjem. Uporedo s "Naučnim humanitarnim fondom" počinje da "radi" i "Institut za seksualnu nauku" pod rukovodstvom istog Hiršfelda. Institut postaje centar sodomijskog razvrata ne samo za celu Nemačku, već i za druge zemlje.
Godine 1919. pod njegovim pokroviteljstvom izlazi film koji propagira homoseksualnost. U Nemačkoj, Engleskoj i SAD niču desetine sodomijskih organizacija sa svojim novinama, časopisima, klubovima i čak hotelima za zabavu.
Od 1919. godine nemački Jevrejin A. Brend je počeo da objavljuje novine "Evgenije" – organ "muške kulture, prijateljstva i slobode". Sa izvesnim E. Fazbinderom, 1921. on izdaje sodomijske novine "Prijateljstvo i sloboda (protiv buržoaskog morala)". Od 1924. one su počele da izlaze pod nazivom "Prijateljstvo", proglašavajući se organom svih homoseksualaca i lezbejki. (100 Jahre Schwulenbewegung, 1997, str. 89-90)
U SAD su sodomisti organizovali svoj savez u Čikagu (1924.), u Francuskoj – u Parizu, u Engleskoj – u Londonu i Mančesteru.
Nastaje i svetska organizacija sodomista - "Svetska liga za seksualne reforme", koja je 1923. godine okupila u svojim redovima oko 130 hiljada homoseksualaca i lezbejki.( Рассел ; Пол, 100 ;, 100 кратких ; описаний ; геев ; и ; лесбиянок, ;, М., 1996., ;., 1996., стр. 35.)
Podržani od jevrejskih krugova, sodomisti u cilju širenja svog uticaja primenjuju najprljavija sredstva – mito, ucenu, zastrašivanje. Primer za takvu praksu pružio je sam Hiršfeld. Postoje podaci prema kojima je upravo on bio uzrok samoubistva industrijalca Alfreda Krupa 1902. godine, objavivši u jednim berlinskim novinama informaciju o njegovim homosekusalnim vezama. Kako su primetile čak i njegove pristalice: "Hiršfeld je, po svedočenju ljudi koji su ga okruživali, za postizanje političkih ciljeva bio spreman na ucenu. Nije se zaustavljao pred informacijama intimnog karaktera. Budući da je narušavao profesionalnu etiku, to je dalo povoda jednom delu njegovih sledbenika na čelu s Benediktom Fridlanderom da se odvoje od njega i da obrazuju paralelan pokret, nazvavši ga Društvom netrivijalnog".
Ispadi i prestupi sodomista počeli su da izazivaju ogorčenje u mnogim zemljama. Postoji mnogo primera da su obični, normalni ljudi, negodujući, tukli prestupnike, razbijajući i palećii kancelarije njihovih saveza i redakcija. Godine 1920., na primer, gnevni građani su razjurili miting sodomista u centru Minhena, a samog Hiršfelda su dobro istukli. Posle 1933. godine u Nemačkoj je bio obnovljen Zakon protiv homoseksualaca, posle čega su mnoge sodomiste ponovo smestili u zatvor, a njihovu "nepristojnu literaturu" spalili.
Posle Drugog svetskog rata sodomijski pokret ponovo jača. Pod pokroviteljstvom "Međunarodnog komiteta za seksualnu ravnopravnost" održavaju se svetski kongresi sodomista.
Na primer, od 29. avgusta do 2. septembra 1952. u Frankfurtu na Majni održava se Drugi kongres za seksualnu ravnopravnost. Ovaj kongres je bio poslednji na kojem je liderstvo pripadalo sodomistima iz Nemačke. Pedesetih i šezdesetih godina centar seksualnih prestupnika se premešta u Sjedinjene Države. Imena američkih homoseksualaca – A. Kinsija, I. Veresa, D. Argoa, J. Vizenbaha, R. Vizenhagena – postaju svima poznata, pojavljuju se u milionskim izdanjima najvećih novina i časopisa u SAD. U Njujorku nastaje "Front za oslobađanje seksualnih manjina", koji je postao glavni štab za sprovođenje seksualne revolucije u delu za propagandu i uvođenje sodomijstva. Akcije sodomista zadobijaju otvoreno militantan karakter. Tako su u leto 1969. godine u njujorškom kafeu "Stounvol in" homoseksualci i lezbejke podigli "ustanak" protiv policije i svih koji su istupili protiv njih. Prestupnici su premlaćivali policiju, palili kuće. U "ustanku" je učestvovalo više od dve hiljade sodomista iz Njujorka i okoline. Od tog vremena sodomisti su počeli da diktiraju svoje uslove vlastima. Homoseksualci i lezbejke ne samo da su dobili sva juristička prava o kojima sam govorio na početku poglavlja, već su dobili i posebnu zaštitu od "predrasuda". Američko zakonodavstvo zabranilo je čak i da se protestuje protiv sodomista, a o delovanju protiv njih da i ne govorimo.
Sodomija je postala način života velikog dela Amerike. Njegov simbol danas je jevrejska glumica, lezbejka Madona (pravo ime joj je Lujza Čikone). Teško je naći takvu koncentraciju banalnosti, neukusa i otvorene raspuštenosti, na čemu je ona, zapravo, i napravila svoju karijeru. Pred licem cele Amerike ova sodomistkinja stalno se ruga hrišćanskoj Crkvi, bogohulno manipulišući krstom između svojih nogu. Proglasivši se biseksualkom, američka porno zvezda "pravi novac" baveći se sodomijom direktno na sceni, učestvujući u panseksualnim orgijama, masturbirajući pred očima gledalaca.(Evo, na primer, jednog, možda i ne najprovokativnijeg šou-programa, koji je održala sodomistkinja Madona i koji je prikazan na mnogim centralnim kanalima američke televizije. Ovaj šou, na koji je bilo pozvano dve hiljade ljudi, i koji je gledala "cela Amerika", ubedljivo odražava nemoralnost i sodomijski duh ove zemlje. Na prvom spratu, u belo-ružičastim nijansama sale bili su mladi muškarci zažarenih pogleda, kojima su jedva kožnim remenima bila pokrivena stidna mesta. Vezani lancima za pod i zidove, izvodili su telima seksualne pokrete.
Na sredini sale uzdizala su se tri Podijuma. Na svakom su igrale – zapravo plesom pravile erotske "poeme" crnkinje u kratkim šorcevima, sa prozračnim pelerinama i vojničkim čizmama. Na ogromnom ekranu "vrteo" se novi video-spot pevačice – "Erotika": obnažena Madona ljuljala se u visećoj mreži, kupala se u okeanu, igrala sa drugaricama.
Oko 10 sati je došla Madona lično. Haljina u stilu XVIII veka s "dubokim" dekolteom, cipele s ogromnim potpeticama, s kosom upletenom u dve kike pri vrhu. Sodomistkinja Madona ličila je na malu devojčicu. Svita se popela na drugi sprat, prošla kroz salu i zaustavila se na podijumu, gde su mladiću tetovirali polni ud. Madona se približila mladiću, izvukla novčanicu od dvadeset dolara: "Možeš li mi napraviti dete?" – pitala je smejući se. Poseta je bila kratka, i kroz pola sata sodomistkinja je napustila za nju pripravljeno "polje čudesa".)
Osamdesetih i devedsetih godina u Americi postaju popularne sodomitske svadbe. Hiljade homoseksualaca i lezbejki sklapa zakonite "istopolne brakove", a u nekim državama čak im daju i prednost prilikom usvajanja dece.
Sodomitski lideri su zahtevali da se njihovi brakovi crkveno posvećuju. Žučni protesti jednog dela hrišćanskog sveštenstva bili su brzo ugušeni uz pomoć vlasti.
Prvi su zahtevima sodomista odgovorili Jevreji. Reformatorske sinagoge su, bez posebne formalnosti "posvećivale" brakove homoseksualaca i lezbejki. Da bi se razvejale sumnje nekih kolebljivih rabina, u Filadelfiji je sazvana Centralna konferencija rabina reformatorskih sinagoga (ukupno 1750 rabina), koja je zvanično odobrila sodomijske svadbe. "Odluka konferencije" izjavio je rabin A. Krolov iz sinagoge u Vestfildu (Nju Džersi) "ima obavezujući karakter." (San Francisco Chronicle, 29. 3. 1996.)
Sodomija je, takođe, bila odobrena od strane mnogih "hrišćanskih" crkava SAD, i to od luterana, kalvinista, evangelista, a takođe i od Episkopalne crkve, unitarista i metodista.
Leta 1997. sodomisti celog sveta proslavljali su stogodišnjicu organizovanog sodomijskog pokreta, koji je trijumfovao nad hrišćanskim "predrasudama". Tokom gotovo četiri meseca sodomisti su sprovodili pripreme po glavnim ulicama San Franciska, koje su bile ukrašene zastavicama homoseksualaca i lezbejki – "dugom".(Ove zastave uvek vise na kućama u kojima žive sodomisti. U kvartu Kastro (San Francisko) cele ulice pripadaju sodomistima. Tu se nalaze mesta za zabavu kafei, sumnjivi lokali.)
Sodomijski "praznici" održavani su u koncertnim salama, kulturnim centrima, bibliotekama i muzejima. "Kulturni program "praznovanja su organizovali i finansirali sodomijske i jevrejske organizacija – "Centar homoseksualaca i lezbejki San Franciska", "Geteov institut", "Harvej milk institut", "Centar holokausta Severne Kalifornije", "Komitet za održavanje festivala jevrejskih filmova".
"Kulturni program" je, između ostalog, uključivao:
– ciklus lekcija iz istorije i prakse homoseksualizma i lezbejstva u biblioteci Gete instituta i u glavnoj gradskoj biblioteci.
– koncert horova homoseksualaca i lezbejki u Velikoj sali masonskog templa Kalifornije;
– prikazivanje klasičnih filmova o životu homoseksualaca i lezbejki u gradskim bioskopima;
– održavanje konkursnog festivala sodomitskih filmova u glavnoj bioskopskoj sali sodomista u kvartu Kastro;
– otvaranje Muzeja seksologije po imenu Magnusa Hiršfelda.(Ulaz u muzej košta 35 dolara, u sredini velike sale je podijum, oko njega u specijalnim ložama su prilegli posetioci kojima se služe aromatična uzbuđujuća jela i pića, na podijumu se odvijaju "seksualne igre" različitih "seksualnih orijentacija". Uz salu su sobe sa velikim krevetima gde posetioci odvode (uz posebnu naplatu) "eksponat" koji im se dopao.)
Kulminacija sodomitskih praznovanja je bila velika gej-parada po glavnim ulicama međunarodne prestonice sodomista. Upravo sam se tada nalazio u San Francisku i bio sam svedok prave satanističke predstave, čiji prizori kao da su sišli sa Gojinih fantazmagoričnih predstava. Nisam mogao da zamislim da je sve to moguće videti na javi.
Premda se gej-parada od 1970. svake godine održava u San Francisku (ovo je bila XXVII), stanovnici su u jedan glas govorili da ovako nešto još nisu videli. Prema zvaničnim podacima, u sodomijskom sabatu je učestvovalo od 500 hiljada do 700 hiljada ljudi, od 10 ujutru do 18 sati uveče.(San Francisco Chronicle, 30. 6. 1997.) Ulice bliže centru bile su pune gomila sodomista i onih koji su ih podržavali. Ja sam došao u ulicu u kojoj se održavala parada mnogo pre početka. Međutim, svuda su se već komešali homoseksualci i lezbejke koji su pripremali svoju tehniku, transparente, zastave, satanističke i sodomitske simbole i oznake. Prvo što je odmah padalo u oči jesu masovnost i odlična organizacija. Na prvi pogled je bilo vidljivo da je u sve to bio uložen ogroman novac – desetine miliona dolara.
Veliku gej-paradu otvorio je lično gradonačelnik San Franciska, Vili Braun, a s pozdravnim govorima sodomistima su se obratili i predstavnici vlade i Kongresa SAD. Sa izrazima saosećanja prema sodomistima nastupila je član Kongresa SAD, lezbejka S. Suhurner.
Paradu je otvorilo 200 parova lezbejki, grudi obnaženih do pojasa, na motorima. Mnogima od njih grudi su bile živo obojene, a pojedine su na stomacima imale nacrtane satanističke znake. Lezbejke su vozile polako, uzvikujući svoje parole a one koje su sedele pozadi na motociklima, bacale su u gomilu paketiće s prezervativima i sodomijskim lecima.
Iza lezbejki dolazili su isto tako motorizovani parovi homoseksualaca. Oni su bili obojeni i iscrtani više od lezbejki: naročito "prijatelji" muškog pola koji su sedeli na zadnjem sedištu.
Iza motorizovanih lezbejki i homoseksualaca sledila je kolona sodomista na biciklima.
Na nekoliko vozila sa platformama prodefilovali su članovi sportskih klubova homoseksualaca, poput sovjetskih komsomolaca dvadesetih godina, izvodeći sportske radnje i izvikujući parole.
Neprestano je treštala glasna muzika, odzvanjale su pesme koje su izvodili sodomijski orkestri i horovi.
Posle prolaska motociklista i sodomista na vozilima sa platformama, ulicama su prošle beskrajne kolone, poređane u redove, pešaka sodomista i ostalih izopačenika.
Zvečeći lancima i šibajući bičevima promarširali su mračni mazohisti i sadomazohisti.
Na kratkom odstojanju od pešaka sodomista kretali su se, na desetak motocikala, zoofili – muškarci i žene. Na sedištima motocikala, pored svakog je sedela omiljena životinja – po pravilu, pas.
Motocikliste su opet smenile kolone pešaka sodomista. Posebno su išle kolone homoseksualaca Azijata – Japanaca, Kineza, Korejanaca.
Posle azijatskih sodomista i kolone homoseksualaca i lezbejki periodično su počele da se smenjuju grupe pojedinaca i organizacija za podršku sodomistima. Prolazili su mnogobrojni automobili s natpisima pozdrava i podrške od strane državnih, religioznih i kulturnih ustanova Amerike. Poseban utisak su proizvele luksuzne limuzine koje koriste viši državni činovnici i rukovodioci velikih korporacija. Među ovim limuzinama nalazile su se i one s predstavnicima Vlade i Kongresa SAD.
U zasebnim kolonama prošli su biseksualci i transseksualci, a za njima ponovo različite organizacije za podršku sodomistima.
Živu sliku je pružala velika kolona ispred koje je na transparentu bilo napisano: "Jevreji za podršku homoseksualaca i lezbejki". Jevreji su, uz gromoglasnu muziku, položivši ruku na rame jedan drugom, obrazovali kolo i plesali nacionalne igre pozivajući sve Jevreje da im se priključe.
Stotine vozila s platformama na kojima su umetnici izvodili muzičke numere ponovo su smenjivale kolone i grupe za podršku sodomistima – od strane televizije, fudbalera, pilota itd.
Defilovali su i američki sveštenici. Ispred svake je nošen transparent sa imenom crkve koja podržava sodomiste. Naročito je mnogobrojna bila kolona Episkopalne crkve San Franciska, koju je predvodio episkop Sving, inicijator stvaranja Crkve Antihristove – Organizacije ujedinjenih religija. Iza episkopalaca sledili su luterani, zatim baptisti, metodisti, unitarij anci, Gradska crkva, evangelisti i dr. Neki su nosili bogohulne parole poput: "Bog-gej", "Bog voli svu svoju decu".
