Социолошки профил просечне српске жене данас
На почетку морам разјаснити кога ја сматрам просечном женом данас. За мене, то је жена касних четрдесетих, удата; жена која има одраслу децу, углавном студенте. Жена која није на положају, једноставно жена „радничка класа“. Познајем много жена које одговарају овом опису, моја мајка је једна од њих. Њихов начин живота је за мене, у најмању руку, нејасан. Зато сам желео да прикажем тај проблем онако како га ја видим, у лику моје мајке.
Јунак наше приче је класична жртва капитализма и транзиције. Неко ко је одрастао у социлизму, ко је навикао на, са моје тачке гледишта, нерад (мада се оне не слажу са тиме). Доласком капиталиста, који плаћају онолико колико радиш (дакле „радиш“, а не „проводиш време на послу“), данашњи човек је, благо речено, незадовољан. Има истине у причи неких људи који сматрају да наш човек није желео промене. Њему је највише одговарао социјализам. Испијање кафе у радно време, честе паузе, измишљена радна места... Тешко је њега сада навићи на „прави рад“.
Жена ради у, приватизацијом, упропашћеној фабрици. Фабрици која је у време социјализма достигла свој зенит. Дошао нови газда, поделио силне отказе, а ови који су остали морају бити мањи од маковог зрна. Ни за шта се не питају, не смеју да се жале, ћуте и раде. Раде и прековремено, и суботом, за бедну плату. Сво незадовољство скупљају у себи, а онда пукну....
Где ће просечна жена пући? Па код своје куће, наравно. Тамо је чека муж. Муж, такође фабрикант погођен транзицијом. Њему је још теже, јер не може да пије и дрема на радном месту као некада. Главна тема разговора је, погађате – новац. Новца никада нема довољно, и он је вечити проблем. С обзиром да муж слободно време проводи у јелу, спавању, читању новина и гледању телевизије, углавном жена иде у куповину. Како муж нема представу какве су цене данас, када чује колико је пара жена потрошила, настаје неизоставни део свакодневнице – свађа, или у најбољем случају расправа. Још ако је муж тога дана мало попио, ето подмазаног тла за „разуман“ разговор. Наравно, код таквог разговора долази до испољавања класичне балканске доминације мушкарца у односу на жену. Тако да жена и кући, као и на послу, углавном ћути. Јер, мужеви су као инспектори: „све што каже, биће употребљено против ње“.
Поменута рапсрава долази после кувања ручка, који следи одмах по доласку с посла. Српска жена нема времена за одмор. Дужност зове. „Радно одело свуци, кецељу навуци“. После се неко чуди зашто јело понекад буде малчице пресољено....
После заједничког ручка, у време кога се не прича, јер, кад се једе не прича се, каже наша народна, следи још један свакодневни, рутински посао, чишћење куће, прање судова, усисавање... Добро, понекад неко од укућана помогне, али никад се не деси да домаћица куће прескочи овај „ритуал“.
Следи лепши део по српску жену: Куповина! Пазари се по маркетима све сама „здрава“ храна: разни мајонези, саламе гумењарке, остале сухомеснате прерађевине „врхунског квалитета“, као што су виршле и паштете. Наравно, одабир произвођача зависи искључиво од цене. Купује се најјефтинија роба, макар то било и за динар. После овог „обавезног дела“, следи и „факултативни део“. Одлазак у продавницу свакојаке робе. Погађате, одлази се код Кинеза, наравно! Купују се разноразне шустикле, пиксле и остали кућни реквизити.
Овако изморена жена долази кући, где је чека поменути дијалог са мужем (читај: мужев монолог).
Пре спавања, жена одмор од проблема, илити бежање од стварности налази у омиљеној шпанској серији (мада чујем да има и турских), и наравно омиљеним емисијама за културно уздизање на ружичастом каналу (не бих да трошим речи на називе).
У току целог дана, док ради све ово поменуто, жена мисли само на једну ствар: на своју децу. Гледа како да им што више помогне да заврше школу. С обзиром да су деца отишла на студије у Београд или Нови Сад, свако слободно време се користи за разговор са њима (што та иста деца називају смарањем). Сваки динар се штеди како би им се послао, а неретко и кришом од оца се пошаље и више. Наравно, барем једном недељно се прави омиљена им гибаница....
Стандардни део живота жене представљају и, увек „омиљена“ свекрва, или свекар, а понекад и обоје. Поред стандардног кувања за њих, и чишћења за њима, жена у глави држи све лекове које требају да попију тог дана. О њима брине као о својима. А када поменусмо своје, за њих има времена само за по који телефонски разговор, и једном недељно одлазак у оближње село код њих.
Описана жена нема свој живот. Нема или времена за њега, или воље... Или и једно и друго. Њен живот су проблеми. Само чека да јој деца заврше факултет, да зна да је успела да им плати школовање, а после нека јој капиталиста да отказ ако хоће.
Оваква српска жена, српска мајка, је стуб породице. Глава куће. Њу сви воле. Да ли је то довољно? Мислим да није. Мислим да заслужује више од оваквог живота....
На почетку морам разјаснити кога ја сматрам просечном женом данас. За мене, то је жена касних четрдесетих, удата; жена која има одраслу децу, углавном студенте. Жена која није на положају, једноставно жена „радничка класа“. Познајем много жена које одговарају овом опису, моја мајка је једна од њих. Њихов начин живота је за мене, у најмању руку, нејасан. Зато сам желео да прикажем тај проблем онако како га ја видим, у лику моје мајке.
Јунак наше приче је класична жртва капитализма и транзиције. Неко ко је одрастао у социлизму, ко је навикао на, са моје тачке гледишта, нерад (мада се оне не слажу са тиме). Доласком капиталиста, који плаћају онолико колико радиш (дакле „радиш“, а не „проводиш време на послу“), данашњи човек је, благо речено, незадовољан. Има истине у причи неких људи који сматрају да наш човек није желео промене. Њему је највише одговарао социјализам. Испијање кафе у радно време, честе паузе, измишљена радна места... Тешко је њега сада навићи на „прави рад“.
Жена ради у, приватизацијом, упропашћеној фабрици. Фабрици која је у време социјализма достигла свој зенит. Дошао нови газда, поделио силне отказе, а ови који су остали морају бити мањи од маковог зрна. Ни за шта се не питају, не смеју да се жале, ћуте и раде. Раде и прековремено, и суботом, за бедну плату. Сво незадовољство скупљају у себи, а онда пукну....
Где ће просечна жена пући? Па код своје куће, наравно. Тамо је чека муж. Муж, такође фабрикант погођен транзицијом. Њему је још теже, јер не може да пије и дрема на радном месту као некада. Главна тема разговора је, погађате – новац. Новца никада нема довољно, и он је вечити проблем. С обзиром да муж слободно време проводи у јелу, спавању, читању новина и гледању телевизије, углавном жена иде у куповину. Како муж нема представу какве су цене данас, када чује колико је пара жена потрошила, настаје неизоставни део свакодневнице – свађа, или у најбољем случају расправа. Још ако је муж тога дана мало попио, ето подмазаног тла за „разуман“ разговор. Наравно, код таквог разговора долази до испољавања класичне балканске доминације мушкарца у односу на жену. Тако да жена и кући, као и на послу, углавном ћути. Јер, мужеви су као инспектори: „све што каже, биће употребљено против ње“.
Поменута рапсрава долази после кувања ручка, који следи одмах по доласку с посла. Српска жена нема времена за одмор. Дужност зове. „Радно одело свуци, кецељу навуци“. После се неко чуди зашто јело понекад буде малчице пресољено....
После заједничког ручка, у време кога се не прича, јер, кад се једе не прича се, каже наша народна, следи још један свакодневни, рутински посао, чишћење куће, прање судова, усисавање... Добро, понекад неко од укућана помогне, али никад се не деси да домаћица куће прескочи овај „ритуал“.
Следи лепши део по српску жену: Куповина! Пазари се по маркетима све сама „здрава“ храна: разни мајонези, саламе гумењарке, остале сухомеснате прерађевине „врхунског квалитета“, као што су виршле и паштете. Наравно, одабир произвођача зависи искључиво од цене. Купује се најјефтинија роба, макар то било и за динар. После овог „обавезног дела“, следи и „факултативни део“. Одлазак у продавницу свакојаке робе. Погађате, одлази се код Кинеза, наравно! Купују се разноразне шустикле, пиксле и остали кућни реквизити.
Овако изморена жена долази кући, где је чека поменути дијалог са мужем (читај: мужев монолог).
Пре спавања, жена одмор од проблема, илити бежање од стварности налази у омиљеној шпанској серији (мада чујем да има и турских), и наравно омиљеним емисијама за културно уздизање на ружичастом каналу (не бих да трошим речи на називе).
У току целог дана, док ради све ово поменуто, жена мисли само на једну ствар: на своју децу. Гледа како да им што више помогне да заврше школу. С обзиром да су деца отишла на студије у Београд или Нови Сад, свако слободно време се користи за разговор са њима (што та иста деца називају смарањем). Сваки динар се штеди како би им се послао, а неретко и кришом од оца се пошаље и више. Наравно, барем једном недељно се прави омиљена им гибаница....
Стандардни део живота жене представљају и, увек „омиљена“ свекрва, или свекар, а понекад и обоје. Поред стандардног кувања за њих, и чишћења за њима, жена у глави држи све лекове које требају да попију тог дана. О њима брине као о својима. А када поменусмо своје, за њих има времена само за по који телефонски разговор, и једном недељно одлазак у оближње село код њих.
Описана жена нема свој живот. Нема или времена за њега, или воље... Или и једно и друго. Њен живот су проблеми. Само чека да јој деца заврше факултет, да зна да је успела да им плати школовање, а после нека јој капиталиста да отказ ако хоће.
Оваква српска жена, српска мајка, је стуб породице. Глава куће. Њу сви воле. Да ли је то довољно? Мислим да није. Мислим да заслужује више од оваквог живота....
