Socijalna fobija

Steta da zamre tema o ovom problemu a druge malo manje ozbiljne teme isplivaju na povrsinu.

Najvaznije kod socijalne fobije je da se izlazes okolnostima koje te cine nervoznim i da ti se mozak polako navikava na te "stresne" okolnosti.
Tako da, ako te odlazak u prodavnicu cini nervoznim ili razgovor preko telefona sa nekim, prvi korak zna se sta je.

Zenuta je to borba.
 
Ja mislim da sam imao, i to uvek kada duže vreme nisam bio u kontaktu sa ljudima...

Recimo raspust u osnovnoj i srednjoj školi, u ta 3 meseca odem možda nedeljno kod najboljeg ortaka, priča sa roditeljima i to je to...
Kad bih trebao da odem do recimo prodavnice, hvatala bi me trema itd...
Opet bi se sve poništilo kad se raspust završi...

I u poslednje vreme (imam evo za 21 dan 21 godinu) mi se zna javiti kada u bar jednoj nedelji nemam puno kontakta sa ljudima,
tako da je moj savet da se suprostaviš direktno sa strahom, ali ne garantujem da može zauvek da iščezne...
 
Poslednja izmena:
Понекад. Волим да сам са онима које знам и са којима сам изградио поверење, са осталима знам бити повучен и укочен. Све зависи да ли прихватам особу за пријатеља или не.
Има фобију од масе људи, барем у почетку док се не привикнем, мада ми треба доста. Понекад ми се деси да никако не желим да видим никога, да се увучем у кућу и самујем.

Навео бих да је један од разлога настајање ове фобије лоше детињство као и рецимо малтретирање у школи.
 
Rashoo:
Da li neko od vas ima problem sa socijalnom fobijom? Hajde da razmenimo iskustva.
Kliknite za proširenje...

Imala sam takvu drugaricu ali ja licno to ne razumem...

strah od cega?

tudjih pogleda misljenja ili sta?

- - - - - - - - - -

Lollol:
Steta da zamre tema o ovom problemu a druge malo manje ozbiljne teme isplivaju na povrsinu.

Najvaznije kod socijalne fobije je da se izlazes okolnostima koje te cine nervoznim i da ti se mozak polako navikava na te "stresne" okolnosti.
Tako da, ako te odlazak u prodavnicu cini nervoznim ili razgovor preko telefona sa nekim, prvi korak zna se sta je.

Zenuta je to borba.
Kliknite za proširenje...
pa da jedino se tako resava bilo koji oblik straha
suocavanjem
 
Nemam strah od ljudi, vise me smaraju pa ih izbegavam.
Ne volim da sedim u grupi, to znam. Jer ako me samo jedna osoba iz te grupe iritira, u stanju sam da i ne progovorim.
Volim da provodim vreme sa svojim prijateljima, sa povrsnim poznanicima i nepoznatima, da se upoznajem sa novim ljudima...sve mi je to zamarajuce.
 
Socijalna nastaje iz manjka samopouzdanja, i onda uvek u nekoj socijalnoj grupi mislis da te ljudi gledaju, osudjuju, a u realu, boli njih uvo uglavnom, mada ajde, nadje se neko ko ce da pomisli, vidi, ovu, ovoga, ali to ne moze niko da ljudima zabrani.

Evo ja sam se pre neki dan spetljao telefonom nesto, zvali me iz neke radnje, krenuo sam da zamuckujem i nisam pitao ono sto sam hteo i sad bi trebao da propadnem u zemlju zbog toga? Briga toga sa druge strane da l' sam ja vikao, urlao, zamuckivao ili sta vec.
Sigurno nece da uhvati da prica kolegama "joj zovem ja jednog, a on zamuckuje izbezumio se jadnik, hahahha". Na kraju krajeva, i da prica i da pomisli to, zasto bi koga bilo briga, ne ugrozava nikome time kvalitet zivota, ne omalovaza nekog direktno, tako da neka mu.

Svi ljudi osecaju tremu nekada, pred ispit, izalzak pred profesora, upoznavanje sa novim ljudima, ili sta znam, kod ovih socijalno anksioznih je to mozda malo izrazenije i zna da zagorcava zivot ako recimo ne smes da podignes telefon kada neko zove ili ne smes da odes do prodavnice ili nesto.
Jednostavno, to si sto jesi, ovakav, onakav, to si ti, ljudsko bice kao i svi drugi koje vredi i zasluzuje postovanje kao i svi drugi. Svi se nekad izblamiramo nije strasno, ljudi to onako brzo zaborave.

Samo se treba osloboditi onog osecaja da si najgori, tj. da svi znaju da si najgori i da u svakom trenutku gledaju u tebe, da znaju da ispod ti je neprijatno, da se preznojavas ili sta vec.

Mozda i se i treba osloboditi one zelje da se dopadnes ljudima, jer ja mislim da to potice od manjka samopouzdanja i licne vrednosti. Primera radi, neko ko ima manjak samopouzdanja ce se truditi iz petnih zila da se dopadne drugima, da ga oni prihvate i da misle pozitivno o njemu, tako samopouzdanje te osobe raste, ali slozicemo se da je taj silni trud da se svima dopadnes, budes savrsen i dobar svima izuzetno stresan i samo pospesuje fobiju. To si sto jesi, ljudsko bice sa vrlinama i manama, koje zasluzuje ljubav i postovanje i nemoj da dozvolis drugima (ili sebi) da ubedis sebe u nesto drugo. I da misle da si najgori, najsmotaniji, najgluplji (a najverovatnije ne misle) ne treba da te bude briga, ti si to sto jesi, voli i prihvati sebe, jer tvoja licnost vrednost ne dolazi iz onoga sto ce drugi da misle o tebi, vec iz samog sebe.
 
steta sto ti nisam sagovornik na temu, ali ako te zbilja to muci, bilo bi dobro da popricas sa psihoterapeutom.
fobije imaju svoje uporiste u univerzumu onoga ko ih poseduje i to uporiste najbolje sa tobom moze istraziti i osvetliti psihoterapeut.
za sve terapije psihe potrebni su dvoje , sto bi znacilo da nije uputno sam se upustati u te "vavilonske vrtove". terapeut pravi tzv. zasticen prostor, obucen je da ne moze nista da ti se desi u tom kopanju po tvojoj biti, sustini, i bilo cemu tebi nepoznatom ili nedovoljno poznatom.

mnogi neobjasnjivi strahovi, ili podsvesni strahovi, kako se fobije sve nazivaju, nastaju u prenatalnom periodu, mnoge nasledjujemo od onog ko nas je gajio, njegovim podsvesnim ili svesnim liferovanjem, kao nacinom da ih se oslobodi.
nisu neizlecive, ako ti zbilja zadaju problem takve fobije, gledaj da pomognes sebi.
 
o sociofobiji ima jako puno napisanih tekstova pogotovo na stranim forumima, na engleskom se to kaze social anxiety syndrome ili skraceno SAS... i nije to bas tako jednostavna stvar koja bi se ticala samo psiholoskih obrazaca npr samopouzdanja. naravno da osoba sa sas-om ima kronican nedostatak samopouzdanja, samopostovanja posto je po cijele dane sama u kuci i usporedjujuci se sa drugim ljudima sama sebi se cini potpuno beskorisnom. za te stvari je psiholoski terapeut neizostavan suucesnik u rjesavanju krize ali sam uzrok sas-a nije tako lako pronaci ni izlijeciti. kemijki procesi u samom mozgu, nekad u crijevima ili krvi mogu utjecati na sas, danas ima dosta nootropika koji pomazu u tome ( inositol, phenibut, sulbutiamin, 5-htp...) nekome pomaze jedno nekome drugo ili kombinacija raznoga. od biljaka ashwagandha je popularna i gospina trava, ali po mojem osobnom iskustvu , osobni razvoj i samospoznaja su jedini pravi lijek i tome svakako pomaze ono sto je gore napomenuto suocavanje sa strahom. ali sa time treba biti oprezan jer kao i kod svih fobija, ako je vanjski stresor prejak i osoba nema sposobnost da se sa njime nosi tada se fobija produbljuje. dakle , prije upotrebe obavezno kontaktirati svog lijecnika ;)
 
imao sam u mladosti fobiju od prodavnica i telefona.
danas ih isto ne volim, vidim ih kao mesta za isisavanje novca, telefonskog racuna, energije.
nikako ne treba zanemariti finansijsko stanje kao uzrok, pogotovo prepreku u resavanju fobija. ja da imam para sad bih otisao na letovanje i zimovanje negde, a ne bi pisao na forumu radi terapije, zlobnici su krivi za finansijsko stanje.

roditelji su uglavnom uzork soc fobije, telefon nikad nisam voleo najvise zbog majke, koja se nije skidala sa njega i zanovetala po ceo dan, smuci mi se pomisao na telefon i zovnjavu, pri samoj pomisli i sad, mobilni su vec ok, sto se tice oca on je cesce isao u prodavnice, stoga ne podnosim prodavnice, podsvesni gnev i stid od debilnih roditelja ukucana utice na te fobije. porodice su sekta, nikad nisam voleo kafane i te fore, jer majka kafopija, a otac pivopija. taj tip ljudi me podsvesno iritira.
ne volim one koji se dominantnije ponasaju, a duhovno ili mentalno su limitirani... sta ja da radim, da im razbijem glavu, ili da ih ignorisem i tako sputavam sebe i svoju volju i misli u odnosu na njihove. razni idioti su izgradili obrasce ponasanja u koje ocekuju da se drugi uklope, primera radi neki tv kanali sa njihovim emisijama.

meni prija miris bosiljka i lavande , mozda i nane mente, ostale arome i tablete ne koristim u aromaterapiji, kojom i tretiram druge u svojoj praksi, tu su i mirisni stapici, sandalovina, mesec, sunce, kanabis kedar.
za drogu trebaju opet pare neke kao... ne volim pusenje, smrkanje, ni igle., mora da postoji nacin da budes haj bez pomocnih opijata?
socijalni ljudi se drogiraju... a gde mi antisocijalni i lenji da nadjemo nekog lerdija...
biti antisocijalista je ok stvar. lopovi.
antisocijalnost je put isceljenja i traganja za sopstvenim ja.
 
Antisocijalnost je sklonost ka nepostovanju drustvenih prava i manjak empatije za druge. Asocijalna osoba izbegava drustvo, nema mnogo potrebe za njime, hladna je i ok joj je samoj. Antisocijalna osoba zeli da unisti drustvo i iskazuje kriminalne i sociopatske crte, jer ne poseduje empatiju.
Sociofobicni ljudi nisu nuzno asocijalni, nego odbrambeni mehanizam kaze, ma ok mi je samom, ne trebaju mi drugi, ali duboko ispod toga postoji zelja za prihvatanjem i nekim.

Bolje je reci uvek "ne trebaju mi ljudi, ne volim ljude, ljudi su glupi, ovakvi, onakvi, ne snalazim se sa ljudima" nego reci "usamljen sam, treba mi neko, osecam se bezvredno sam, a sam sam jer se bojim ljudi".
 
ranije mi mi je bio problem
mada i danas to prezirem
kad treba da pitam nešto što ne znam
tipa na šalteru ili na ulici nekoga
uvek su me "fascinirali" ljudi koji su glasni bez razloga i kojima ništa nije blam, a pritom ispadaju itekako glupi (dobro naravno u mojoj percepciji)

a što se tiče teorije da se strah pobedjuje samo suočavanjem sa strahom
mislim da je malo labava
mislim naravno nužno je ali ako ne uspostaviš odredjeni psihički odnos prema situaciji
isto ćeš se osećati nelagodno koliko god da se fizički suočavaš sa strahom

mislim da treba uraditi 2 stvari
prvo pomiriti se sa nužnostima koje odredjena situacija nosi
a drugo uspostaviti suprotan psihički odnos od straha dakle ponos, hrabrost, samozadovoljstvo isl.
i to prosto samo po sebi, ne treba ti nikakv dokaz vrednosti, snage, moći i slično
jer realno koji drugi izbor imaš? da se zatvoriš u pećinu...
 
obrambeni mehanizam kod sociofoba je pomaknut jer vidi opasnost tamo gdje je zapravo nema (recimo pri setnji gradom) i strah ili panika zavladaju jako brzo , cak recimo, na samu pomisao o izlasku medju ljude, tako da tu nema prostora za neke racionalizacije tipa: ne trebaju mi drugi ljudi... asocijalnost je zapravo dijametralno suprotna od sociofobije jer asocijalnim tipovima je lijepo i uzivaju u samoci, bave se svojim hobijima ili uzivaju u tisini,dok ovi zadnji se uzasavaju osamljenosti u kojoj su zarobljeni i oni zapravo zele biti prihvaceni.. obicno su te fobije toliko neugodne i paralizirajuce za zivot sociofobicne osobe da ih je nemoguce potiskivati i maskirati recimo mrzovoljom... sociofobija se moze manifestirati u razlicitom stupnju ali uglavnom osobe koje pate od nje opisuju svoj zivot kao pakao...na nju se u pravilu nadovezuje i depresija, ispadi panike, suicidalno ponasanje... biraj.
 
iracionalni strahovi vladaju iz nesvjesnog dijela uma i nije to samo tako - e sad se ja odlucujem i bit cu hrabar i zadovoljan sam sa sobom. naravno da socijalni strah ima korijenje u negativnim stavovima prema sebi i njihovoj suprotnosti a to je narcizam. to nije nesto sto se tek tako moze promijeniti odlukom svjesnog uma, nesvjesni um je najmocnija sila na nasoj planeti i svaki pojedinac ima jako puno posla sa njim a kamoli onaj kome je zivot paraliziran iracionalnim strahom
 
ala je dobra ova tema

mislim da sam ovo ja imala kad sam bila mala, nisam htela da pričam ni sa kim u školi. Onda je učiteljica zvala mamičku na fiksni i ne znam šta se sve izdešavalo, jer je taj proces moje implementacije u društvo dugo trajao; poenta je da sam u jednom momentu progovorila sa svom tom decom s pola mozga, ali i dalje rezervisano, samo kada mi nešto baš treba. Volela bih da nisam nikad; čak ni sad ne pričam previše sa nepoznatima, jer me boli uvo za to što drugi ima da kaže, a i njih verovatno boli uvo za ono što bih ja eventualno rekla, tako da na tišini i treba da ostane.
 
Socjalna fobija je normalna kod dece, i povuče se vremenom.

Takođe, to nije trema, niti je stidljivost.

To je najjednostavnije opisano, osećaj da svi gledaju u vas kada uđete u prodavnicu, i da svi imaju loše mišljenje o vama.
Manifestuje se kao strah od upoznavanja novih ljudi, kao i da nepotrebno mislite šta drugi misle o vama.
To je onako laički, šta ja znam o sociofobiji. :roll:
 
Socijalna ide uz manjak samopouzdanja, jednostavno ima se pogresan nacin razmisljanja, ubedis sebe da si najgori, najgluplji, i onda mislis da ce svaka osoba to misliti o tebi i onda da izbegnes tu osudu ti se sklanjas od drugih.
Realno, ljudi to ne mogu znati, ali opet iracionalni strah postoji zbog iskrljivljene slike koju pojedinac ima o samom sebi.

Onda se ubedis u razne stvari, da nisi vredan poznavanja, druzenja, postovanja, ljubavi, srece, jer sam sebi kazes to da si najgluplji i najgori. Zacaran je to krug.
Naravno, nadje se neko ko pomisli da si ovakav ili onakav, ali postoje uvek ljudi koji misle da si fantasticna osoba, iako to ti ne vidis i ne mislis.

 
Verujem da takve vrste strahova dolaze, ne od manjka saosecanja tj. empatije vec od viska iste.
Ako je osoba osetljivija na tudje emocije i kontinualno bombardovanje istima u svakodnevnim prilikama u kojima se saucestvuje sa vise osoba, tim je podloznija uticajima istih.
Manjak samopouzdanja? Sta je sa obrnutim odnosom? Mislim na visak samopouzdanja ili aroganciju. Da li je arogantan covek arogantan zbog toga sto je saosecajan sa drugima ili zbog toga sto ga uopste ne dotice sta drugi osecaju, i uopste kao i prema njemu odnosno njoj?
A odnosi medju ljudima su cesto daleko suroviji nego odnosi medju zivotinjama. Njegus je to lepo formulisao " covek je coveku najveca zver "
Cesto ljudi kazu da su deca nevina. Ako je to istinita tvrdnja kako se onda objasnjava isuvise cesta surovost dece prema svojim vrsnjacima, narocito prema onima koji se ne uklapaju u opstenametnute drustvene standarde?
 
Malo da osvežim temu, da ne otvaram novu. Valjda je u redu.

Ako je neko asocijalan, da li to znači da generalno izbegava kontakt sa ljudima, bez obzira na situaciju i okolnosti u kojima je? Da li neko može biti socijalno biće ali da mu to socijalizovanje jednostavno ne ide (zbog raznih razloga/faktora) i kako bi se onda to nazvalo? Da li ovako kao što je naziv teme?

Moj primer: nikada nisam voleo masovna okupljanja. Mesta kao kafići, splavovi, a naročito diskoteke nikada nisu bili moj fah. Bučna, mračna, zagušljiva, zadimljena mesta (a diskoteke su manje-više sve to) su nešto što sam oduvek izbegavao. Jedno vreme sam mislio da sam jednostavno asocijalan, jer se ne osećam prijatno okružen svim tim ljudima. Prilaženje nepoznatim ljudima (što naravno uključuje i prilaženje devojkama i "muvanje" istih (baš mrzim taj termin)) je isto nešto od čega zazirem i što jednostavno ne volim. Zato ljubavni život trpi, i to prilično, ali takvo je stanje stvari, nažalost.

Međutim, shvatio sam da ja u stvari ne izbegavam ljudsko društvo niti imam odbojnost prema njemu: naprotiv, ja najviše volim kada sa jednim ili dva prijatelja (ne više) prošetam po kraju i popričam, kada smo kod njih ili kod mene "na gajbi" i nešto gledamo ili igramo video-igre. I zaista volim tako da provodim vreme, to me usrećuje i ispunjava. A želja za ljudskim društvom nije odlika asocijalnih ljudi, ili barem ne bi trebalo da bude (možda i grešim)? I šta ja to ja onda imam, kakvu "boljku", "poremećaj"? Je li to ta socijalna fobija, možda?

Inače, bolujem od depresije, a mislim i aksioznosti, već niz godina. Neki pominju i samopouzdanje; nisam siguran u kojoj ga meri imam, ali mislim da nije previše. Empatiju prema drugima osećam, u granicama normale.
 
Dakyorlando:
Malo da osvežim temu, da ne otvaram novu. Valjda je u redu.

Ako je neko asocijalan, da li to znači da generalno izbegava kontakt sa ljudima, bez obzira na situaciju i okolnosti u kojima je? Da li neko može biti socijalno biće ali da mu to socijalizovanje jednostavno ne ide (zbog raznih razloga/faktora) i kako bi se onda to nazvalo? Da li ovako kao što je naziv teme?

Moj primer: nikada nisam voleo masovna okupljanja. Mesta kao kafići, splavovi, a naročito diskoteke nikada nisu bili moj fah. Bučna, mračna, zagušljiva, zadimljena mesta (a diskoteke su manje-više sve to) su nešto što sam oduvek izbegavao. Jedno vreme sam mislio da sam jednostavno asocijalan, jer se ne osećam prijatno okružen svim tim ljudima. Prilaženje nepoznatim ljudima (što naravno uključuje i prilaženje devojkama i "muvanje" istih (baš mrzim taj termin)) je isto nešto od čega zazirem i što jednostavno ne volim. Zato ljubavni život trpi, i to prilično, ali takvo je stanje stvari, nažalost.

Međutim, shvatio sam da ja u stvari ne izbegavam ljudsko društvo niti imam odbojnost prema njemu: naprotiv, ja najviše volim kada sa jednim ili dva prijatelja (ne više) prošetam po kraju i popričam, kada smo kod njih ili kod mene "na gajbi" i nešto gledamo ili igramo video-igre. I zaista volim tako da provodim vreme, to me usrećuje i ispunjava. A želja za ljudskim društvom nije odlika asocijalnih ljudi, ili barem ne bi trebalo da bude (možda i grešim)? I šta ja to ja onda imam, kakvu "boljku", "poremećaj"? Je li to ta socijalna fobija, možda?

Inače, bolujem od depresije, a mislim i aksioznosti, već niz godina. Neki pominju i samopouzdanje; nisam siguran u kojoj ga meri imam, ali mislim da nije previše. Empatiju prema drugima osećam, u granicama normale.
Kliknite za proširenje...
Ne postoji niko ko nikada ne zeli drustvo. Recimo da oni sa socijalnom fobijom imaju jacu zelju za drustvom, koje im odgovara, od asocijalnih. Ima socijalnih kojima socijalizacija ne ide, soc. fobija moze biti razlog, moze bti raznih razloga, bude da ih taj sam i nije svestan. Postoje ljudi koji najvecom merom nemaju potrebu za drustvom, cesto se u svojoj masti ne osecaju sami i to drusto i ne maraju biti ljudi, ali to je nesto drugo. Nisam siguran ali mislim da kao i u svemu i kod asocijalizma ima razlicitih intenziteta.
Neprijatnost na veliikim skupovima, cesto bucnim bahatim, neprijatnost upoznavanja novih ljudi, devojaka, ako je i anksioznost, sve to veoma lici na soc. fobiju.
Kod mene je sve isto tako a ima i drugih stvari, depresija mi se javi nekad, za drustvo isto uzivam u malom broju, ma da i veci broj mozda ne bi bio problem kad bi svi imali ista interesovanja i da niko nije ko bi se podsmevao ili nesto jace. Empatija smanjuje sanse za asocijalnoscu.
Da li pijes neki antidepresiv? Postoji jedan koji nekima smanjuje depresiju, opsesije, soc. fobiju pa i anksioznost onda. Da li mozda imas nekad nesto sto bi mogao okarakterisati kao opsesivne ili prisilne misli, ili upadnes u njih bez znanja a mogu i da ti gode?
 
Dakyorlando, sve to zvuci na socijlanu anksioznost.
Asocijalni ljudi nemaju potrebu za drustvom (ako gresim neka me neko strucniji ispravi), a neko ako ima tremu drustvenih situacija, ako oseca stezanje u grudima, ako mu se dlanovi znoje u socijalnim situacijama onda to deluje kao socijalna anksioznost.

Osoba koja ne voli guzvu ne mora nuzno da bude socijalno anksiozna, introvertne osobe ne vole guzvu i masovna okupljanja jer ih psihicki "trose", socijalno anksiozni ne vole jer ih cine da se osete neugodno, ranjivo, kao da ce se izblamirati, ugusiti, da ce skretati paznju na sebe i sl.
Socijalna anskioznost i nisko samopouzdanje idu rame uz rame. "Moram da se dokazem drugima, da im se dopadnem, jako mi je bitno sta misle o meni, ako imaju poztivno misljenje o meni, e onda se ja osecam kao da vredim".
 
A sta znam,socijalnu fobiju nemam,barem koliko ja kapiram.Socijalnu anksioznost,tu i tamo,kako mi dune.Nekada mi je bilo mnogo frka od guzvi,porodicnih okupljanja gde nikada nisam cuo za pola ljudi.Posebno mi je nekada bila frka pricati na fiksni.Kada je dosao mobilni sve se promenilo i toga sam se oslobodio.Pri upoznavanju sa novim ljudima sam prilicno napet i potrebno mi je neko vreme dok se ne uhodam.A onda neki govori i slicno,e tu me trese kao ludo.Prvo crvenilo,nenormalno znojenje dlanova,i nenormalan osecaj da ispraznim stomak u WC.U sustini najveci problem koji mi soc. anksioznost pravi je komunikacija sa devojkama,suprotnim polom,kako hocete.I teorija da su soc. anksioznost i samopouzdanje usko povezani kod mene je tacna.Za sebe smatram da imam malo samopouzdanje.To donekle potice od toga sto cesto pokusavam da se uporedjujem sa drugim ljudima koje na neki nacin smatram boljima od sebe,i tu padam u jamu bez dna.I onda se sve to odrazi u fizickom smislu.Pogotovu u komunikaciji sa devojkama koje su moje godiste,ili priblizno mojem.Cak i ako ne nameram nista drugo sem obicnog razgovora sa njom,meni je frka,jezik se zaveze,dlanovi znoje,i crvenim kao nenormalan.A da ne spominjem slucaj kada je to u pitanju devojka koja mi se svidja.Mislim da tada mogu lagano da mi prete puskom ne znam sta bih progovorio.Neki kazu da to nestaje sa odrastanjem i vremenom.Mada ja to ne primecujem.I to mi pravi velike probleme zbog toga sto propustam mnoge prilike.Ne kazem da sam sad pacenik,ali mi je krivo zbog toga.I jako zelim da probam to da prevazidjem,ali ne znam kako,bem li ga vise
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top