Dobio sam užasne batine od policije za vreme Miloševićevog režima, jer sam kao student stalno učestvovao po protestima. Priča izgleda ovako:
UŽASNA PRIČA
On je vozio bicikl najbrže što je mogao po nepreglednoj banatskoj ravnici. I na njega verovatno niko ne bi ni obratio pažnju da oko vrata, na srebrnom lancu, nije nosio veliki pentagram. Vozači su prolazili pored njega sa izrazom gađenja na licu.
On, otpadnik, čovek koji nikada nikoga nije sažaljevao kako ne bi trošio svoju dragocenu bioenergiju, želeo je da pomogne mačetu. Stajao je, međutim, poražen i bespomoćan.
Došao je i taj nesrećni novembarski dan kada su studenti sa Novog Beograda peške krenuli na protest u centar grada. Zaustavili su saobraćaj na Brankovom mostu. Kad su se zatekli nasred mosta, policija je blokirala beogradsku stranu. Policajci u „punoj ratnoj opremi“ dočekali su ih sa mržnjom u očima. Novobeogradsku stranu mosta zatvorili su ćelavi majmuni u crnim jaknama, plaćeni batinaši iz vladajuće stranke. Počelo je batinanje kakvo on do tada nije video. Studenti, i momci i devojke, budućnost ove zemlje, bili su gaženi kao stoka. On je odlučio da ne dobije batine. Skočio je sa mosta u ledenu novembarsku Savu. Izvadili su ga lađari misleći da je samoubica. Pozvali su Hitnu pomoć i policiju, od čijih je batina bežao, i smestili ga na jednomesečni boravak u psihijatrijsku bolnicu. (Na televiziji je javljeno da su demonstranti napali policiju.) Izašavši na slobodu, napustio je fakultet.
Na jesen su počele demonstracije protiv režima. Ponovo su počela batinanja, no ovog puta i užasne uvrede od strane vladajuće oligarhije. On, koji nije imao nikoga u inostranstvu, za političke pigmeje bio je strani plaćenik; on, koji je učestvovao u ratu, bio je domaći izdajnik; ljudi koji su se širom sveta zbog sitnica bunili protiv svojih vlada i policiju gađali kamenicama i Molotovljevim koktelima, a neretko i pucali na policajce bili su demonstranti, dok je on za svoju vladu i policiju bio terorista samo zato što je nosio majicu sa pesnicom i bunio se protiv daljeg uništavanja države.
Maja meseca iduće godine za dlaku je izbegao batine od policije. Bežeći od pobesnelih čuvara javnog reda i mira, zadojenih mržnjom prema evropskoj Srbiji, sakrio se u jedan pasaž, odakle je nemo posmatrao užasan prizor: pet-šest policajaca gazilo je jednog momka od sedamnaest godina, dok su nedaleko odatle dva policajca u proseku tukla po jednu devojku pendrekom po grudima. (Te devojke danas boluju od raka dojke.) Njegovi su se drugovi posle toga pitali kako su se ti policajci ponašali prema šiptarskoj deci dok su imali pravo da kroče svojom poganom nogom na Kosovo kad ovako gaze srpsku decu usred Beograda. On je dobro znao šta su sve radili.
Odlučio je da se pobuni protiv svega. Odrekao se tradicije, svog naroda, svojih predaka, svojih nerođenih potomaka... Počeo je da nosi crnu odeću, veliki pentagram oko vrata, da se drogira i da jedanput godišnje boravi na psihijatriji. Postao je vuk samotnjak. Zamrzeo je ljude koji su ga odavno mrzeli. Politički pigmeji su uskoro zauvek otišli sa vlasti, ali on je ostao takav.
Pet meseci pošto su najekstremnije „patriote koje su pobedile NATO pakt“ ubile premijera Srbije, on se posle više od trinaest godina obreo u najlepšem gradu na hrvatskom primorju. (Doživeo je sitna maltretiranja na granici zbog toga što je imao pasoš nepostojeće države, kao da je on bio kriv za to. Nije mu bilo jasno kako su seljaci u opancima u devetnaestom veku bili sposobni za to da definišu državu i da tu državu poštuje ceo tadašnji svet, a da mamini i tatini sinovi koji su se rodili u Beogradu i odrasli u najskupljim italijanskim cipelama nisu sposobni da usvoje grb, zastavu i himnu današnje države.) Bio je jedan od onih neuspelih arhitekata koji su raskrstili sa religijom ali ne i sa umetnošću; bio je veoma zainteresovan za srednjovekovnu katoličku arhitekturu. Ušao je u najveću dubrovačku katedralu i, pored slikovne zabrane fotografisanja, istaknute na samom ulazu, zatražio da ga devojka fotografiše između dva reda klupa. Tad ga je opomenuo strogi glas prisutnog svećenika: „Dečki! Zabranjeno fotografiranje!“ - „Ich nich Verstand!“, odgovorio je on glumeći nemačkog turistu, budući da je imao austrijske crte lica. „Nein fotografieren!“, bio je uporan crkvenjak. On je tada demonstrativno izvadio pentagram i pokazao mu ga rekavši: „Ich bin Satanist! Das Verboten ist nich für mir!“ Zatim mu je pokazao srednji prst. Isto je učinila i njegova maloletna izabranica. Eto šta je od njega učinio život u izolovanoj Srbiji. Dok god je živ mrzeće uniformisana lica.
Ove godine je letovao u Budvi. Obišao je pola crnogorske obale i, između ostalog, po ko zna koji put u životu posetio Cetinje. U zemlji njegovih predaka, u njenoj prestonici, preko puta dvora kralja Nikole, na jednoj neuglednoj žutoj zgradi ugledao je čudnu zastavu. Približio se i na ulazu u tu zgradu ugledao natpis: Ambasada Republike Kosovo. Iako nije imao ništa protiv volje većine naroda koji živi na toj teritoriji, to ga je potpuno slomilo. Tu se njegova sećanja završavaju.
Stajao je nasred beskrajne banatske ravnice i nemoćno posmatrao jedno zgaženo i jedno živo mače. Na stotine automobila prošlo je pored njih troje dok je on razmišljao da li da ga ostavi da i ono završi slepljeno sa kolovozom ili da ga ponese kući. Uradio je ovo drugo. Dok je nastavio da vozi bicikl prema gradu, mače se, vireći iz ranca, pozdravljalo sa mestom svog rođenja, porodične nesreće i iznenadne lične sreće.
2005.
Pusti sektašenje kad ne znaš ni šta je sekta. Evo ti definicija:
Sekta je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto sledi svoja načela. Najčešće se sekta formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla, razvijajući učenje, koje je po uverenju članova sekte, ispravnije u odnosu na koncept osnovne grupe. Za sve članove sekte karakteristično je da imaju čvrstu organizaciju, rituale koji su obavezni i po čemu su unikatni. U jednom broju monoteističkih religiija svako odstupanje od proklamovanih dogmi proglašava se sektom.
Ja nisam izašao ni iz jedne osnovne grupe (nikad nisam bio pripadnik neke crkve, niti ću to biti), prema tome ne mogu biti nikakav sektaš. Tvoja sekta (SPS) je mlađa od mog reda oko 5985 godina, jer je osnovana tek 5990. godine po mom kalendaru, prema tome je mala beba.
A SPS se odvojila od komunista (ima kult ličnosti balkanskog kasapina) i samim tim je najveća sekta u Srbiji.
Ko mi kaže? Provokator koji citira forumaše i falsifikuje njihove citate, uzgred banovan više puta na mnogim forumima, pa i na forumima svojih istomišljenika.
-samim tim sto si naveo o sebi i sektamo upravo to govori o tebi-ili tebi sotona nije sekta?
-zalim svakog nevinog coveka,ali posle svega me albanska DECA uopste ne interesuju i nemoj mi pricati bajke za malu decu znamo svi sta se desavalo na kosovu sta se desava,albanci su nakratko osetili osvetu i srpskog heroja za sve one vekove klanja srpskog zivlja dole,i krivo mi je sto srbija nije imala vise HLADNJACA.
-provokator si ti samim svojim temama i vredjanjem ljudi,a ja mozda odgovaram samo na provokacije.
-nevolim pandure ali mi samo zao sto na 5 minuta u tim protestima nisam nosio uniformu
-nisam banovan ni 1
za ovu PRICU mora neko dobro da ti placa,Jer znam par ljudi iste delatnosti i nisu nimalo naivni,bivsi otporasi samo sede kuci na kompu a dolaze im strani ambasadori na vrata....duga prica,ali ako ovo nije onda je ono 2-sto si i sam naveo droga ,psihicki poremecaji
