Snoviđenje

1.

pa, da vidimo dokle će da traje

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.



Nije imala pojma da je prate.

Godinama je dolazila u taj dečiji kamp, od aprila do septembra, još otkako je jedva bila punoletna. Ono što je spočetka bio samo zgodni sezonski posao, s godinama je postao redovan deo njenog života. U gradu je pisala dečije price i bajke, ali od toga se nije moglo preživeti. Nagrade književnih klubova nisu se mogle jesti i već odavno nije ni gledala zid na koji je kačila plakete i zahvalnice. Posao vaspitača u kampu, a tokom kojeg je, između ostalog, zabavljala decu izmišljajući nove i prisećajući se zaboravljenih priča iz svoje domovine; mnogo joj je više odgovarao. To je bilo mesto na kojem se uspevala napuniti snagom za ponovni povratak u smrad i haos grada, i odakle su potekle mnoge ideje za nove price koje je kasnije pisala. Vlasnici kampa, ljubazni starji par iz Nemačke, načinili su njoj i deci posebno mesto u jabukovom voćnjaku, na samom obodu šume, postavivši im izdeljane drvene balvane i ciglama obloženo mesto za večernju vatru, neizbežnu krajem leta kad se dani skrate a povečerja postanu vlažna. Umotana i zaogrnuta tartanskim pokrivačima, deca su je slušala ne trepčući dok bi čitala ili pričala, i to je svima bilo omiljeno vreme u kampu posle dana ispunjenih šetnjama šumskim stazama i kupanjem i ribolovom u velikom zelenom jezeru. Bilo je to dobro mesto, lepo vođeno i održavano i nije bilo baš jeftino slati decu na njega. Pre nego bi se obrale, žute su jabuke mirisale miljama, kako se njoj činilo; i ljudi su dolazili izdaleka da ih kupe. Na tom skrivenom, ušuškanom mestu na kojem je vatra pucketala i osvetljavala živa, zaneta dečja lica a jabuke otpale s grana ležale oko njih poput dragulja; guste su im krošnje teško nalegale nad glavama i Katlin nijednom za sve te godine nije pamtila da je u njih pogledala.

Nije bila sigurna da bi išta bilo drugačije i da jeste.

Jer, desilo se da je jednom, kad su deca već otišla na počinak, a ona ostala sama da pokupi odbačene pokrivače i zagasi vatru, iznenada začula muziku, smeh i ciku. Pogledala je ka šumi, jer se činilo da zvuk dolazi od tamo, ali bilo je previše mračno. Kasnije se sećala da je bila pomislila kako je već vrlo kasno. Imala je samo jedan logičan odgovor na buku: taj da su se starija deca iskrala iz bungalova i napravila žurku van granica kampa, računajući, na svoj mladalački naivni način, da je noć već stara i da svi odavno spavaju.

Ostavljajući pokrivače i vatru da tinja, Katlin je pošla u pravcu muzike, iznenada se osećajući nekako čudno. To nije bila muzika koju je slušala da trešti sa prozora bungalova ili tokom zvaničnih “zabava za tinejdžere” u kampu. Istini za volju, to nije bila muzika koju je pamtila da je uopšte ikada čula. Na momente je zvučala kao nešto što bi svirali bardi srednjevekovnih kraljeva opevavajući lepotu dvorskih gospi, na momente, opet, kao kakva narodna doskočica sa seoske svadbe; ali nije bila ni jedno ni drugo, ne zaista, i mada je ostavljala utisak veselosti, u isto je vreme delovala strano i čudno i gotovo jezivo. Pomislila je da je u pitanju, možda, neki novi žanr, neka nova stvar u trendu; ali nije stvarno mogla poverovati u to. Ostavila je voćnjak iza sebe i prepentrala se preko drvene ograde koja je opasavala ceo kamp. Između ograde i šume bila je čistina s travom koja joj je šibala listove u starim, dobro iznošenim doc martin čizmama. Nebo je iznad bilo indigoplavo a šuma se dizala pred njom poput zidina kakvog prastarog i neosvojivog grada. Na samoj ivici, na samom obodu, nešto je sijalo.



To nije bila vatra, nisu bile baterije ni žareći vrškovi cigareta, farovi auta momaka iz sela koji su se često motali oko kampa zbog finih srednjestaleških devojaka iz grada; čak ni lampioni okačeni o grane. Svetlo je udaralo od ljudi koji su se kretali tamo amo u nekom ritmu, kao da su posedali u vrtešku. Prvo je pomislila da im to svetli odeća pod mesecom, jer se činilo da su svi u belom, ali kako se približavala, počinjala je da shvata da to nikako ne može biti cela priča – ne postoji odeća koja bi tako svetlela čak ni da je prožeta srebrnim nitima i čak ni pod najjasnijom mesečinom.

Ti su ljudi svetleli.

Katlin je zaboravila na mokru travu koja joj je sad već dopirala do kolena i na nadlaktice koje su joj se ježile od hladne blizine šume. Hodala je kao u transu, ne pazeći gde gazi i svako malo propadajući u kakvu rupu ili zapinjući za kakav naročito otporan bokor. Sad je već jasno videla plesače – oh, da, to su bili plesači, mada nije mogla videti izvor muzike na koju plešu – primećujući da su sve devojke, vrlo mlade, skoro devojčice, ali opet neverovatno visoke i vitke; obučene u duge blede haljine i bosonoge. Kose su im bile zlatne i padale preko struka; sevajući poput sablasnih zastava pri svakom okretu. Mada vanredno lepe, s njihovim licima, pomislila je, nešto nije bilo sasvim kako treba, mada nije bila u stanju dokučiti šta je u pitanju. Pomalo su delovala kao bića koja se trude nalikovati ljudima, ali nemaju sasvim tačnu percepciju kako ljudi zapravo izgledaju.

Kako je to pomislila, jedna od devojaka okrete glavu i pogleda pravo u nju i Katlin se zaledi na mestu. Odjednom je bila sigurnija nego ikada u svom životu: ovo je bila katastrofalna greška. Ona nije smela doći ovamo.



Nije to pravo ni domislila do kraja, kad devojka zašišti, iskezivši zubiće na nju poput mačke. Nije ni trepnula, nije proteklo ni pola sekunde; a sve nestade: i devojke u belom, i muzika, i svetlo. Grobna tišina je vladala svud naokolo, tišina kakvu za svog veka nije čula, pogotovo ne u šumi. Ništa se nije čulo, ni noćne ptice, ni zrikavci, čak ni vetar koji je jasno osećala kako joj odiže kosu.

Mogla se okrenuti tada, okrenuti i otići i truditi se da više ne misli o tome. Godinama je posle govorila sebi da je imala još tu zadnju šansu. Ali njeno je zaprepašćenje bilo preveliko. Nije joj uopšte ulazilo u glavu šta je to što je videla, ni kako je moglo da joj pred očima nestane. To nije bila jedna od njenih priča. To je bio stvaran svet posred kojeg je stajala, čiju je rosu osećala na golim nadlakticama i miris njušila. To naprosto nije bilo moguće. Radilo se o nekom triku, o nekom lokalnom običaju za koji dosad nije čula - devojke su se skrile iza drveća, nekako, i sad je od tamo posmatraju susprežući smeh u koji će svaki čas prasnuti.



Ideja o tome kao da je povrati iz transa. Ona odlučno zakorači prema mestu gde su do maločas bose noge udarale, i, zaista, tu je trava bila sva polegla. Sagnuvši se malo da pokuša bolje videti, Katlin i sama zakorači u polegli krug, obuhvatajući ga pogledom. Izgledalo je kao mesto koje je tuce ljudi ugazilo u visokoj travi, ali ništa više ni čudnije od toga. Ona se uspravi i podboči, i krene da osmatra ivicu šume, u pravcu za koji je verovala da su u njemu devojke nestale. Neko progovori za njenim leđima:

-Možda si ušla, ali znaš li kako ćeš izaći, pripovedačice?

 

[Susan Sto Helit]

29.

Na vratima Eoganovih odaja sudarila se s Feidlimidom. Čovečuljak je bio beo kao kreč, i čak mu je i odeća delovala nakostrešena. Mada ceremonijal-majstor na Dvoru, i jedan od kojeg se niko nije razumevao bolje u protokol, jedva da joj se naklonio, bez reči, i odmah odjurio niz hodnik svojim poskocima. Katlin odmahne glavom i uđe.

Straža je zatvorila vrata za njom. Unutra je vladala savršena tišina ispod koje je jasno zijala opasnost. Bila je to tišina koja ispuni prostoriju posle teških svađa, krupnih reči koje bolje da su ostale neizgovorene i neželjenih a primorani da ih čujete istina. Još nikad takvu atmosferu nije osetila u blizini Eogana.

On je sedeo za svojim neurednim pisaćim stolom, okrenut joj leđima. Mada uvek besprekorno obučen i čist, s kosom koja je sve i jedan put otkad ga zna ostavljala utisak kao da ju je upravo oprao; Eogan je, u principu, bio neuredno stvorenje. Pretpostavljala je da je to imalo neke veze s armijom sluga koja mu se ceo vek klati za petama, prikuplja njegovu na pod bačenu odeću i glanca i lašti sve na šta bi mogao spustiti ruku ili čak i pogled. Kad ste princ, neko će uvek pospremati za vama, i vi o tome nemate potrebe trošiti ni sekundu razmišljanja.

Sedeo je zavaljen i odmaknut od stola, kao da se maločas bacio u stolicu. Ona mu je albino bela kosa padala preko naslona, i Katlin mu priđe i lako je, jedva osetno dodirne.

On se ni ne pomače.

Mada prinčevima niko nije prilazio dovoljno blizu za dodir, Eogan je ostavljao utisak da bi vam mogao sasuti zube u grlo ako vam takva jedna ludost padne na pamet. Da biste mu se primakli na dva metra, morali ste imati njegovu izričitu dozvolu. Otkako su podelili postelju, Katlin je naučila da joj se to nije samo pričinilo. Spočetka nije trpeo da ga mnogo dodiruje – on je bio taj koji je dodirivao nju. Naročito je bio gadljiv da mu se dodiruje kosa, i tad joj je njegova reakcija pored jezera pod vrbama, kad mu je izvadila listić iz kose, postala mnogo jasnija. Kako je vreme prolazilo, neke su stvari nestajale takođe. Nije prošlo ni nekoliko dana kad je shvatila da je verovatno jedina osoba na svetu koja mu može prići dovoljno blizu za dodir ne tražeći dopuštenja, i da ne dobije šamar preko lica. To je još uvek bila novina za nju, i nije je zloupotrebljavala, pazeći da mu ostavlja prostor koji mu je očigledno, ne prosto kao princu, već osobi; potreban. Međutim, bilo je nešto u položaju njegovih ramena i načinu na koji je sedeo što ju je nateralo da mu priđe i dodirne ga, gotovo kao da je odgovarala na neku nemušto izgovorenu molbu za utehom.

Ali, on osta nepomičan.

Nije bla sigurna znači li to dozvolu, ili je jednostavno uopšte nije ni svestan. Na praznom parčetu stola pred njim ležao je njegov prsten sa simbolom tise.

Nikad ga nije videla odloženog ma gde. Eogan se stalno njime igrao, ali ovo je bio prvi put da vidi da ga je skinuo.

Iz nekog čudnog razloga, pogled na odbačen prsten naterao joj je srce da zazebe.

Rekla je:

-Gospodaru?

On izvi vratom na tren, onako kako čak i smrtni muškarci znaju da učine kad su veoma besni. Međutim, kad je progovorio, glas mu je bio uobičajen leni Eoganov glas.

-Kato. Čujem da si imala posetu sinoć.

Ni ne trudeći se da se zapita kad je pre uspeo saznati, ona jednostavno odgovori:

-Da, lorde.

-Nadam se da si se postarala da napraviš dobar dogovor.

-Imala sam dobrog učitelja, gospodaru. Teško da sam učinila previd.

On se nasmije, i atmosfera u prostoriji malo popusti.

-I? Poznaješ li sad Dvor bolje?

-Pretpostavljam.

-Nije ti mogla sve pokazati, jer ne zna sve. Jednom ću te ja provesti naokolo.

Bila je sigurna da on zna svaki tajni prolaz na tom mestu. Ništa mu nije odgovorila.

-Kao prinčeva supruga, moraš znati sve o Dvoru. Plašim se, gospo, da imaš još dosta da učiš.

-Nikad nisam očekivala da ću postati prinčeva supruga. Ili prinčeva šta god, osim onoga što sam već bila, savetnik.

-Oh? Zar zaista nisi? Čudno. Mislio sam da su moje namere bile potpuno očigledne čak i smrtnim očima.

-Vaši mi podanici stalno govore da ne vidim ono što mi je pred nosom.

-I to može biti istina, da. Kažu da smrtnici vide samo ono što žele. Je li to tačno?

-Jeste, lorde.

-To je žalosno, jer znači da nisi želela videti mene.

Ona oćuti tren.

-Možda se nije radilo o tome da ne želim. Već da se ne usuđujem.

On je pogleda, i Katlin odjednom shvati da je zaljubljena u njega.

Bilo je to užasno osećanje, i gotovo ju je rasplakalo. Ona nije htela da se zaljubljuje u Eogana. To je bio jedini način da preživi sve što joj se izdešavalo, tako da se nikad, apsolutno nikad u njega ne zaljubljuje.

Sad je odjednom u užasu shvatila da je zaljubljena u njega odavno, možda od samog početka.

Osetila je slabost u nogama i mahinalno se uhvatila ivice stola. Nekoliko trenutaka, kompletna joj se prostorija okretala oko glave, tako da je skoro povratila. Čula je njegov glas kao da stoji negde na planini na drugom kraju zemlje.

-Katlin?

Gutajući mučninu, odgovorila mu je:

-U redu je, gospodaru. Molim vas za oproštenje.

-Ne budi šašava, Kato.

Ustao je i lako, kao da je lutka, uzeo je oko struka i postavio je da sedne na ivicu stola. Stotine nekih papira, svitaka i knjiga popadali su okolo pritom, ali on se ni ne obazre.

-Vaše knjige, lorde…

-Koga briga za to. Trebala si spavati noćas, ne trčati okolo hodnicima za onom divljom mačkom. Nisam li ti zato dozvolio da ostaneš u svojim odajama? Da se odmoriš?

-Ja nisam zvala miljenicu vašeg oca da mi dolazi.

-Niko je nije zvao. Bio sam ljut, Kato, kad sam saznao, i u prvom me momentu nije zanimalo šta si joj obećala ni kakve ste dogovore napravile. Ona je bez dozvole ušla u tvoje odaje. To niko u ovoj zemlji ne može, osim mene.

-Nadam se da vas je taj momenat prošao. Čak ni vi ne možete kršiti dogovore koje vaši podanici između sebe naprave.

-Mogu, ako su ti dogovori takvi da se tiču mene. Ali ne radi se o tome.

-O čemu se radi?

-O tvojoj sigurnosti. Posle kralja i mene, ti si nedodiriva u mojoj zemlji. Ne mogu ti sluškinje i metrese upadati kako im se prohte. Trebala si zvati stražu i nastaviti da spavaš.

-Ona nije loše stvorenje. Čudno, da, ali ne loše. Čini se da je zaista vezana za vašeg oca.

-Zašto misliš da me je briga za to?

Katlin se ugrize za jezik.

Govoriti sinu o ljubavnici njegovog oca nije naročito mudro ni u kojem svetu, naročito ako je taj otac bio onaj koji je sinovu majku oterao.

-Oprostite, gospodaru. Nisam dobro razmislila o svojim rečima.

-O čemu pričaš?

-Pretpostavljam da niste radi metresama svog oca.

-Uopšte me to ne zanima. Moj je otac odrastao, i kralj. Koga uzima u svoju postelju, samo je njegov posao.

-Onda, ako je tako, ne uzimajte mu poslednju sreću koju će u životu imati.

On joj ne odgovori. Katlin ga uze za ruku, pažljivo.

-Lorde… Znam da govorim zabranjene reči pred vama. Unapred vas molim da mi oprostite. Ali, šta god da je bilo između vašeg oca i vas, on vas je priznao za svoje dete. Dao vam je svu raskoš koja princu dolikuje. Vaše učitelje, mentore, vaš sopstveni dvor. Nikada nije ni mislio da može biti neko drugi koji će posle njega uzeti krunu. Kad god ste zajedno bili na istom mestu, ukazivao vam je pažnju koja samo princu od kralja sleduje. Svi nesporazumi do kojih je među vama dolazilo, možda se vrlo lako daju objasniti. Sav Dvor zna da je vaš otac bio mnogo vezan za vašu majku, i možda, kad pogleda vas, naprosto vidi…

-Prestani.

Katlin zaćuti. Tišina u prostoriji je opet postala teška.

Rekla je, tiho:

-Molim vas da mi oprostite, lorde. Nisam imala nameru da vas ljutim, kao što je nikad i nemam. Samo sam htela…

On je pograbi za glavu i poče je ljubiti.

Bilo je grča između njih kojeg nije bilo ni onaj prvi put. Nekog ludog mahnitanja, kao da se se prvi put dotakli. Nimalo nežno, ne mnogo lepo, i kraće i jednostavnije nego su to činile šumske zverke u teranju, mada je Katlin iznenada dobila neprirodnu želju da ga celog uzme u sebe i nikad se više od njega ne odvaja. Bio je to osećaj koji je učinio onaj poslednji zakorak u ambis, i prepunio joj oči vrućim suzama. Odjednom više nije vodila računa da pazi, da bude pažljiva, da drži distancu. Više nije marila hoće li je on od sebe odgurnuti ako mu zarije ruke u kosu, ako mu pocepa odeću, ogreba ga ili ujede. Ispreplela je noge na njegovim leđima tako čvrsto da ju je upravo fizički bolelo, ali nije joj bilo dosta tog bola, kao što joj nije bilo dosta njegove kože pod svojim zubima, pramenja njegove kose koju je čupala, tragova svojih noktiju po njegovim ramenima.

On je ne odgurne od sebe, ne zaustavi joj ruke, pusti je da radi šta želi i koliko god bolno želi, ma koliko ga, možda, povređivala; i, na neki ludi način, to gotovo da je bila izjava ljubavi.

Verovatno jedina koju je od njega i mogla dobiti ikada.

Još uvek su disali teško, oboje, i još uvek se točio u njoj kad je rekao:

-Moram da uradim nezamislivo.

-U redu je, gospodaru. Ja ću vam pomoći da uradite šta god morali, ikada. Ne brinite o tome.

-Znam, Kato. I zato i ne brinem.

 

[Susan Sto Helit]

30.

Sedela je preko puta Lachlana u dvorani Garde.

Vatra naložena posred velike prostorije pucketala je i praskala, podižući ka otvoru na tavanici plamenove crvene poput krvi. Tamo su grede bile crne kao katran. Neka cepanica puče i raspe vodopad usijane žeravice visoko u vazduh, i Katlin se trže na taj zvuk.

Bilo je još Lachlanovih ljudi unutra, jedno od njih visoka, atletski građena žena s kosom više riđom nego plavom, uvezanom u tešku pletenicu koja joj je, prebačena na rame, padala preko grudi u uniformi. Katlin iznenadi njen izgled, jer je retko kad viđala pripadnike Naroda da toliko odskaču svojim likom. Žena je bila pegava i imala zlatne oči. U pogledu koji joj je dobacila, bilo je nekog nadmoćnog sažaljenja, onako kako veoma sposobni, grubim i surovim životom prekaljeni ljudi gledaju blazirane princeze što padaju u nesvest pred prizorom krvi. Nije bilo nikakve sumnje da je ova žena videla mnogo krvi, i da je svaki taj put uživala. Katlin okrene glavu od nje.

Lachlan je imao potpuno odrešene ruke kad se ticalo njegovih ljudi, i mogao je u gardu uzeti koga god mu se prohte. Zato je u njoj bilo mnogo čudnih stvorova. Po pravilu niko nije pitao ko su ili šta, i gde ih Lachlan pronalazi.

Katlin reče:

-Vaša gardistkinja, lorde… Ona je čovek, zar ne?

Lachlan reče, olako:

-Imam smrtnike u gardi, da.

-Kako uspevate..?

-Ja ne koristim glamur, miledi. Svoje dogovore pravim na ravnoj nozi, ne prevarom i obmanama.

-Ali,smrtnici ne smeju znati za postojanje ovoga sveta.

-Recimo da me je gospodar izuzeo od nekih zakona. U posebnim slučajevima, naravno. Postoje smrtnici kojima više paše ovaj, od života kakav bi bili osuđeni da vode u vašim zemljama. Ja im jednostavno ponudim izbor.

-Zar Kapija dopušta da se čak i takvi prevedu ispod nje?

-Svako može proći kroz Kapiju. Ono što je teško, to je izaći.

-Da, kad se tiče smrtnika.

On sleže ramenima.

-Kapiju nije podigao vaš, već moj rod, miledi. Nije do nas što je vi ne umete videti, niti naći izlaz ponovo jednom kad prođete.

-Mada čak i danas još ima smrtnika koji je uspevaju videti.

-Takvi obično imaju naše krvi u venama.

Visoki, tetovirani muškarac osloni laktove na stol između njih.

-Mogu vam dati to što ste mi tražili, ali se ne sećam da imam prinčevo dopuštenje da tako i postupim.

-Ostavite princa meni na brigu.

On se osmehne.

-Teško da bih dugo bio zapovednik njegove garde da sam ma kad dozvoljavao bilo kome da preuzme brigu o princu. To je moj posao, miledi.

-Znači li to da me odbijate?

Lachlan je gledao u nju onim čisto modrim očima.

-Princ će odbiti vas, miledi.

-To je moj posao, lorde.

-Kako hoćete.

Ustao je, obazrevši se malo preko ramena. Jedan od njegovih ljudi priđe, i na stol pred Katlin stavi oveći zavežljaj. Lachlan reče:

-Ima samo jedan razlog što sam pristao da rizikujem prinčev gnev, postupajući mimo njegovog znanja ili odobrenja.

-Koji to, lorde?

-Taj što poznajem vaš rod, miledi. Može se desiti da idete u smrt, ali to će biti smrt iz odanosti. Ljudi su čudni. Umeju biti najveće kukavice na svetu, ali u isto vreme i srčanije odani nego ijedan pripadnik Naroda. Vaša se odanost ne tiče starih zakona i običaja, već ličnih uverenja. To Narod ne ume. Kad verujete da radite nešto iz ljubavi ili mržnje, ne bih hteo ni da vam moja garda stane na put.

Katlin se malo osmehne.

-Narod je taj koji ima pravu moć, jer ste vi u vezi sa zemljom.

-Ko vam je rekao da vi niste? Sve što na zemlji postoji, u vezi je s njom. Razlika je jedino da li to uviđate. To je razlog što ne trpim ono što zovete “magija”. Magija nije ništa čudno ili neobjašnjivo, jednom kad shvatite kako funkcioniše.

-Nisam znala, zaista, da ste čovek od toliko reči, zapovedniče.

-Nisam. Samo sam odgovarao na pitanje prinčeve supruge, pa i na ona koja niste izgovorili.

Katlin ustade, uzimajući zavežljaj.

-Obavezna sam vam, lorde.

On učini kratak naklon, onako kako se klanjao i Eoganu, i kako je jedini u zemlji imao pravo da se nakloni princu: olako i škrto, i ni uz najmanju naznaku ličnog unižavanja.

-Neću vas držati za dužnika, miledi. Odanost podanika spram gospodara nije dug.

Ona mu više ništa ne reče, već izađe napolje, sa zavežljajem u rukama.



Mada je na zemlji još ležao predivan, letnji zalazak sunca; s planina se već prikradao sumrak. Vrhovi su im bili obavijeni sivom izmaglicom, i prva je zvezda sijala iznad najvišeg, krupna poput njenog dlana. Vrbe su tiho šumele na povetarcu, kao da osećaju približavanje kakve nepogode, mada u toj zemlji, a koliko je Katlin dotad uspela da vidi, nikad nije padala čak ni kiša, osim one koja više liči kapanju rose i nije vas u stanju čak ni smočiti. Stojeći pored jezera, ali posred jednog prolaza među vrbama i tako vidljiva; ona je slušala približavanje kopita nekog teškog stvora. Bilo je toliko veliko da je skoro osećala kako zemlja podrhtava.

Kopita se približiše, i, mada se nije okretala, prepoznala je zvuk zatezanja uzdi, skoro besnog frktanja i otresanja moćne glave. Onda Eogan reče:

-Šta ti to misliš da izvodiš?

-Čekam vas, gospodaru.

Najzad se okrenula, iznenadivši se malo koliko joj je prišao blizu, u stvari. Uvek je imala teškoća da čuje korake Naroda, a nije pamtila da je ikada čula Eoganove. Ništa što je on radio nije proizvodilo zvuka, a buku nikada.

Odmerio ju je od glave do pete, pa nazad.

-Iz kog si razloga tako obučena?

Prvi put posle pet godina, Katlin je na sebi imala pantalone. Osećala se upravo neprijatno, toliko se svikla na haljine. Lakoća odeće ju je zbunjivala, kao da nema ništa na sebi. Ali znala je da će vrlo brzo ponovo privići.

-Ogi te je pustila da izađeš iz svojih odaja izgledajući tako?

-Ogi uopšte ne zna šta imam na sebi.

-I mislio sam. To znači da si samo ti kriva jer si prekršila naređenje.

-Teško bi se reklo da je ovo uobičajeni posao Dvora, niti sam pošla na banket. Verujem da još uvek izgledam besprekorno? I, moglo se dogoditi da vas uopšte ne sretnem. Ne mislim da sam stvarno prekršila vaša naređenja, lorde.

-Strogo uzevši, nisi. Ali nije mi palo na um da moram izričito pobrojati svaku zamislivu i nezamislivu situaciju. A ova je definitvno nezamisliva. Spočetka nisi tražila svaku rupu u našim dogovorima.

-Spočetka nisam znala koje će mi sve obaveze pasti u deo.

-Ovo nije tvoja obaveza, i počinješ me ljutiti. Rekao sam ti da si mi draga baš zato što nikad ne preispituješ ono što ti naredim i ne koristiš smicalice čak ni ako ih uvidiš.

-Sigurno vam ne mogu biti manje draga zbog ovoga.

-Je li zaista tako?

Ona zakorači prema njemu, i duboko mu se pokloni.

-Molim vas, gospodaru. Ne želim da to činite sami.

-Nisam sobom poveo čak ni Lachlana i njegov mač. Ako ne mislim da bih imao vajde od njegovog mača, zašto misliš da mogu imati ikakve vajde od tebe?

-Ja sam vam supruga. Moja je odanost vama veća nego bilo čija u ovoj zemlji. I, molim vas, ne pitajte me kako to znam.

-Kao prinčevu suprugu?

-Ne. Kao čoveka.

On joj ništa ne odgovori.

Crna je zver na kojoj je dojahao nervozno otresala moćnom glavom. Nikad je pre nije videla takvu. Onaj povetarac posta jači, i u vazduhu se pojavi dašak nekog čudnog mirisa, nešto između tamjana i paljevine. Tamjan joj je bio poznat. Eoganov je miris šume uvek bio prožet tamjanom. Ali paljevinu nije razumevala.

Eogan potapše konja po mišićavom boku, i životinja odmah izmače glavu, okrete se i odgalopira. Katlin se malo naježi vrat. Eogan reče:

-Da, čak ni bića Noći ne žele poći ovim putem. A ti hoćeš da ideš njime čak i ako ti ne tražim, ili branim.

-To je moja obaveza.

-Blesavi stvore. Nemaš ni pojma gde sam se zaputio.

-Rekli ste mi dovoljno da mogu pretpostaviti.

-I, to te svejedno ne plaši? Tebe, smrtnika?

-Zato što sam smrtnik, neću dozvoliti da me strah spreči.

-U redu, smrtniče. Neka bi ti to što osećaš dalo snagu koju očekuješ. Šta će biti ako grešiš?

-Ne grešim u vezi toga što osećam.

-Nisam te to pitao.

-Znate da ja ne očekujem odgovor od vas. Nisam toliko blesava.

On reče nešto čudno:

-Možda i jesi, Kato.

Onda je pošao, više je ne gledajući.

-Hajde. Sumrak se bliži.

 

[Susan Sto Helit]

31.

Mada nije zapamćeno kad je neko zadnji put ovuda prolazio, staza je ipak bila vidljiva. Trebalo je zaobilaziliti odronjeno kamenje i oštro grmlje koje je izbijalo iz ivice planine i ponekad zakrčivalo maltene ceo prolaz, ali staza je svejedno bila tamo. Uska i opasna poput kozije, priljubljena uz planinu, ali tamo. Što ste istrajnije išli naviše, postajala je sve krnjavija, kao veštičiji zubi. Svi drumovi u ovoj zemlji bili su široki i održavani, i smatralo se da se čak i severom može udobno putovati – ukoliko s puta ne skrećete. Kraljeva je naredba bila da putevi u njegovoj zemlji moraju biti sigurni, ali on je poštovao svoje podanike Noći, i prepuštao da svojim krajevima rukovode kako nalaze za shodno. U zemlji je postojala izreka da Narod ima pravo na sve što nije kraljev drum.

Šumske staze nisu ulazile u tu priču, jer se odvajkada smatralo da šuma pripada Noći i Sumraku; i, kako je Katlin sad naučila, ova staza nije bila pod kraljevom zaštitom takođe.

A i što bi? Njome niko nije išao.

Ponekad je bacala pogled naviše kad bi sedela uz jezero, i mada joj na kraj pameti nije bilo da će ikada kretati na tu stranu, još joj je i onda bilo jasno da bi put bio opasan i težak. Njime se nije moglo ići u zlatom izveženim haljinama i vrtoglavo visokim štiklama. Ali u odeći garde, pantalonama, tunici i čizmama; možda. To vas neće spasti od pada u provaliju, ali bar ste se mogli provlačiti kroz opako, zašiljeno trnje dugačko koliko čovečiji prsti, ili, pre, kandže. Noga u čizmi mogla je naći oslonac čak i kad bi se staza svela samo na dva pedlja širine. Katlin nije imala straha od visine, ali je svejedno izbegavala da gleda dole niz liticu. Od tog bi se i najprisebnijim glavam moglo zavrteti.

Vrtoglavica vam nije bila prijatelj na tom mestu.

Ništa vam nije bilo prijatelj ovde.

Svaki korak koji bi učinila kao da je šaputao: vrati se. Svaki trn koji bi joj se uhvatio odeće ili joj zagrebao kožu, govorio je: ne idi dalje.

Eogan i ona nisu govorila ništa.

Nije se činilo da je njemu uspon težak kao njoj. On je pripadao Narodu, i nije imao problem s visinama, praktično nepostojećim putevima i oštrovrhim liticama. Zapravo, imala je dojam da ga ona usporava. Povremeno se staza neočekivano pojavljivala naviše, dovodeći je do slepog kraja posle kojeg ste mogli jedino skočiti dole u provaliju ili se vratiti nazad; a onda se nastavljala metar i više iznad; kao da su nekada, možda, postojale stepenice koje su se srodile s planinom toliko davno da im više ne uspevate prepoznati ni naznake. Eoganu to nije bio problem. Doskočio bi gore, na tren balansirajući na ivici sa sigurnošću od koje joj se istovremeno i hrbat ježio i oči okruglile od zadivljenosti; a onda se osvrtao ka njoj, grabio je za zapešće i lako je i bez ikakvog napora podizao do sebe. Ne bi čekao ni da se ona prestane zgražati, i odmah je kretao dalje.

Sad je već neko vreme bilo jasno da se stvarno sprema nepogoda. U daljini je prigušeno tutnjalo, i bezglasne su munje povremeno obasjavale svod. Katlin je to čudilo više od ičega. Nikada ništa nije videla u toj zemlji do osunčanog, izuzetno prijatnog dana. Nebo je bilo plavo i bez oblačaka, i svako je veče mogla čuti letnje zrikavce. Međutim, onda joj je palo na um da se to nije vreme promenilo – ne u stvari. Pomislila je da je na tom mestu, možda, vreme uvek takvo. Sad su već bili vrlo visoko i siva je magla ležala po zemlji, čineći uspon još težim. Postalo je hladno i neprijatno, a onaj čudan miris sad je postojano mirisao na paljevinu i garež.

Ona upita:

-Kakav je to miris?

Nije mogla reći da je sasvim gadan, ali nije joj se dopadala njegova oštrina. Par puta se zakašljala i shvatila da je postalo teško disati.

Eogan reče, ne okrečući se da je pogleda i ne zastajući:

-Planina je puna šupljina i rascepina. Iz njih stalno izlaze pare. To je miris zemljine utrobe. Ne možeš biti bliže srcu zemlje nego ovde.

-Zadnji put kad sam onjušila zemlju, ona je mirisala.

-Zemlja nema samo jedan miris, isto kao što nije uvek ista za svakoga.

Ona zaćuti. Sunce je utonulo iza plavih planina u daljini, i sad su im se još samo vrhovi rumeneli. Sumrak se spustio poput plašta, svaku stvar: stenu, kamen, trn i žbun, bojajući u crno. Ali noć je još bila daleko. Između tamnih senki, videla je nepravilne komade prigušene svetlosti. Još je mogla razabirati vijugavu stazu, a Eoganova se kosa belela kao da na nju senke nemaju nikakvog uticaja. Nije je to čudilo, obzirom da je njegova kosa ostajala bela čak i posred najdublje noći i potpune tmine. Više nije znala koliko su se visoko uspeli, jer je provalija pod njima bila sasvim sakrita sivom maglom, ali moralo je biti mnogo, obzirom da su išli već satima, kako joj se činilo, i vazduh je postao izuzetno težak.

Eogan iznenada stade.

Katlin se napregne gledajući oko sebe, odjednom shvatajući da se staza naglo završila i pred njima otvorila u neveliku zaravan po kojoj je trava bila mrva i crna kao spaljena. Jedna munja obasja nebo, i ona uhvati ceo prizor u tom deliću trena: litica se dizala u nemoguću visinu, tako da joj nije mogla videti kraja. U njoj urezan, u obliku naopakog slova “v”, bio je nekakav prolaz, kao u pećinu. Svugde duž njegovih ivica, bile su urezane čudne rune i simboli, grubom rukom; kao da je onaj koji ih je urezivao znao samo osnove pisanja ili kao da je to pismo toliko staro da se nikad nije uspelo razviti do pune pismenosti. Umesto onoga što bi bilo razložno očekivati, potpunog mraka, unutra je lelujalo svetlo.

Eogan reče:

-Pa, Katlin, smrtna ženo. Dobrodošla u Pevajuće pećine.

Iz nekog razloga, glas mu je bio posprdan, skoro rugajući.



Nije bilo baklje okačene pored ulaza, ali svetlo je dopiralo negde iznutra i kad su joj se oči privikle na mrak, Katlin je mogla videti gde se obrela. Bio je to uski hodnik visoke tavanice, prosto izdubljen u stenu, bez ikakve brige za lepotu. Možda ga je čak sama priroda stavila tu, ne čovek. Svakako je bilo očigledno da se niko nikada nije trudio da prolaz njime olakša. S tavanice su visili stalaktiti poput sivih, okamenjenih ledenica; a pod je bio neravan i počesto zakrčen kakvim odronjenim kamenom ili prosto oštrim zavijutkom. Vrlo brzo, Katlin se poćela ježiti od hladnoće. Imala je dojam da ni u grobu ne bi bilo mrzlije. Pratila je Eogana koji nigde nije zastajkivao, čak ni na mestima gde se hodnik račvao u neke druge prolaze.

Odjednom joj nešto pade na um: on je već bio ovde.

Nikad nije čula ni za koga ko je ušao u Pevajuće pećine.

Oprezno i na ivici šapata, pitala je:

-Vi ste već dolazili ovamo, lorde, zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

Osećajući sve jaču nelagodu, Katlin je, vireći iza njegovog ramena, gledala kako svetlo prema kojem su se, izgleda, zaputili, postaje sve jače. Plesalo je po grubim zidovima i njoj postade jasno o čemu se radi. Bila je to vatra. Miris gareži sad joj je bukvalno derao nosnice, ali osim njega njušila je još nešto, mnogo neprijatnije. Magla kojom su već satima hodali, sad je postala gust i crn dim koji se leno valjao zemljom, penjući joj se bukvalno do kolena. Više nije mogla videti gde staje. Pod tabanima joj poče ružno krckati, kao da hoda po praznim puževim ljušturama ili oklopima kraba, ili, možda, kakvim sitnim kostima. Želudac joj se malo okrenuo, i odjednom joj je bilo drago što ne može videti pod.

U trenutku kad je prepoznala kakav je to neprijatan miris, pred njima je, totalno neočekivano, pukla ogromna dvorana. Katlin se ukopa u mestu, preneražena.

Pećina – oh, da, to je jednostavno morala biti pećina – je bila toliko velika da su joj se zidovi – ako ih je uopšte i bilo – gubili negde u daljini u totalnom mraku. Okamenjene ledenice, viseći s tavanice kojoj nije mogla sagledati kraj, i izrasle iz stenovitog poda; bile su debljine njene ruke i svom dužinom zalite kamenim suzama, kao sveće zauvek uhvaćene u trenutku topljenja. Jedno se ponoćnocrno jezero, površine mirne poput ogledala, pružalo s desna. Nije htela ni da zamišlja koliko je duboko. Ostatak je ogromnog poda bio ispresecan dugim otvorima, iz kojih je kuljao dim i onaj ružni miris nalik sumporu. Mislila je da dim dolazi od vatre, ali on je zapravo izlazio iz samog srca zemlje, iz tih opasnih rascepina negde čak dovoljno širokih da u njih upadnete.

Neko je stvorenje sedelo opkoračivši jedan od užih procepa.

Vatra je plamtela velika poput logorske blizu nje, šarajući joj lice crvenim, plavim i crnim senkama, nemirnim i neuhvatljivim. Bila je odevena u prljavobelu, prostu haljinu, bezobličnu poput vreće i izderanih rubova i rukava. Otvor oko njenog vrata nije bio ničim uvezan, i spuštao joj se maltene do pupka.

Žena podiže pogled kad su stali na ulaz pećine, i Katlin se zanese na nogama i dohvati zida pored kojeg je stajala kako ne bi pala.

Sve oko nje, pećina, vatra, jezero, smrdljivi dim; naveo ju je da očekuje ugledati neko prastaro stvorenje koščatih ruku i grudi i lica crnog od dubokih bora. Možda je to pomislila i zbog boje ženine kose, koja je bila potpuno bela i padala joj preko lica maltene do zemlje, kao da je ogrnula kakav sedi ogrtač. Očekivala je da vidi staricu, ružnu vešticu iz dečijih bajki u njenoj zemlji. To bi bilo normalno.

S tim bi mogla živeti.

Međutim, lice koje je ka njima podigla, bilo je mlado, glatko i upravo sablažnjivo lepo.

Katlin je otresla glavom, očekujući da privid nestane i da shvati da je to bila samo varka, obmana, glamur, šta god – očekivala je da žena slegne ramenima, izvije vrat i kičmu, i pokaže im svoje pravo, veštičje lice ružno poput groba.

Međutim, to se ne desi. Žena smače kosu s lica na potpuno isti način na koji je to radio Eogan, i koji bi Katlin prepoznala ma kad i ma gde. Bili su isti. Uvek je mislila da niko na svetu ne liči Eoganu kao Aife, njegova rođena blizanka; ali ova je žena bukvalno bila Eogan.

Imala je njegove široko rastavljene, bademaste oči toliko svetloplave da su zapravo bile prozirne; njegove bele obrve i trepavice kojima je samo vatra umela malo pozlatiti vrškove; njegove jagodice, usta…

Izgledali su kao duplikat jedno drugoga.

Žena reče:

-Moj voljeni sin, moje dete. Dugo mi nisi dolazio, ljubavi.

Eogan reče, Katlininim ušima potpuno bespotrebno:

-Majko.

Žena se podiže na noge, prekorači rascepinu u zemlji nad kojom je sedela, i poče im prilaziti.

Katlin shvati da je sav pod okolo vatre pun kostiju i lobanja, životinjskih i ljudskih. Jasno je videla, na onima najbližim vatri i najbolje osvetljenim, oštre zareze nekih sečiva, i tragove zuba.

Noge je izdaše. Žena je hodala preko kostiju kao da hoda perivojem, ne obraćajući pažnju na lomljenje i krckanje kostiju pod svojim tabanima. Bila je bosa.

Katlin sklizne niza zid, jer su joj noge odjednom postale poput vode. Trenutak pre nego je pala na pod, Eogan se hitro pomače i pograbi je za mišicu. Uspravio ju je nazad na noge. Mada je taj pokret mogao značiti brigu, oči su mu bile hladne i rugajuće.

Žena reče:

-Drago mi je što si mi doveo svoju suprugu. Odavno želim da je sretnem. Ne plaši se, smrtna ženo. Pusti da te bolje pogledam.

Katlin pomisli da bi radije učinila bilo šta drugo, ali prisebnost joj se vraćala. Eogan je odgurne pred sebe, nimalo nežno, i sad je stajala sa ženom lice u lice.

Katlin se pokloni. Rekla je:

-Miledi.

Žena se nasmije Eoganovim smehom, i, na neki blesav način, Katlin od tog poznatog zvuka oseti sigurnost. Strah ju je lagano napuštao.

-Dugo me niko nije tako nazvao. Ne otkako su me oterali da živim ovde. Zašto mi se obraćaš tom titulom, Katlin, smrtna ženo?

-Zato što ste majka mog princa i gospodara.

-Da, neki su iz tvog roda takvi.

Katlin ne upita da joj se objasni ta čudna izjava. Ali žena kao da prepozna njeno iznenađenje.

-Kad zaista volite, ničega se ne plašite. Ne u stvari. Izaćićete pred ma kakvo lice smrti za onoga kome ste poklonili najviše koliko smrtnici uopšte mogu. Jer to u šta gledaš, smrtna ženo, to jeste lice smrti. Ubila sam mnoge. Da li me se još uvek ne plašiš?

-Ne, gospo.

-Pa, da vidimo lažeš li.

Žena joj se sasvim primače.

Njen lični miris, miris tamjana i mirte, priguši mirise isparenja u pećini, i oni kao da izgubiše na snazi dok je njen sopstveni miris jačao, sve dok je, najzad, nije celu poklopio. Nije mogla osetiti nikakvog vetra, ali ženina je kosa svejedno lelujala oko njene glave, onako kako bi lelujala da je zaronjena u vodu. To je izgledalo kao da joj kosa, u stvari, ima svoj soptveni život; neovisan o uticajima spolja, atmosferi ili čak i njenim ličnim željama.

Bio je to stostruko jači prizor sablasti od onog koji je videla u Aife.

Avet, pomisli Katlin. Ovo je biće iz noćnih mora, avet.

Dvor Noći su nastanjivali raznorazni užasi, i nisu svi bili od kosti i mesa. Takvi su se retko ma gde pojavljivali, čak i među ostalim Narodom, jer ih se čak i Narod grozio. Nekada, čula je Katlin priče, dok nije bilo Kapije, ulazili su u smrtni svet i smrtničke snove, i ljudi su ih zvali morama, noćnm priviđenjima, duhovima. Za pet godina ona nikoga od tog soja nije srela. Samo je čula da postoje gore na severu.

Mnogo šta joj posta objašnjeno kod Eogana tog trenutka.

Žena-avet pruži ruke, za časak joj obuhvati lice onim neprirodno dugim prstima, ali odmah potom oni sklizuše naniže, prateći liniju njenih ramena, struka, bokova. Dodirnnula joj je kosu, onjušila joj prevoj vrata. Katlin je stajala savršeno mirno, osećajući kako joj srce lupa u grlu, ali ne odmičući se i ne sklanjajući od ženine blizine. Najzad joj žena položi dlan na stomak. Nasmešila se, ali ništa nije rekla.

Onda je uzela Katlinine ruke i okrenula joj dlanove nagore. Gledala je u njih neko vreme, i nije podizala pogled ni kad je progovorila.

-Ti zaista voliš mog sina, Katlin, smrtna ženo. Zar ne?

Katlin muklo reče:

-Da.

-I to nije samo ljubav vernog podanika, oh ne. Ti ga voliš smrtničkom ljubavlju. Zašto mu to odbijaš reći?

-Zato što je to zaludna ljubav.

Žena podiže glavu i zagleda joj se u oči.

-Ali ti je svejedno daješ.

-Ja sam smrtna, miledi. Mi ne tražimo uvek da nam se vrati istom cenom, ili čak bilo kakvom.

-To su, onda, hrabre reči; dok on stoji ovde i može da ih čuje. Ili?

Obratila se Eoganu, mada je još uvek pomno posmatrala Katlinino lice:

-Ti znaš da te ova smrtna žena voli smrtničkom ljubavlju, sine?

Katlin ču Eogana iza svojih leđa:

-Znam, majko. Odavno.

Glas mu je bio bezizrazan. Katlin na tren sklopi oči i pogne glavu.

-Nemaš se potrebe stideti. Tvoji su te postupci davno odali. Ljudi ne umeju sakriti ljubav, ma koliko se trudili. Ili bar to ne umeju pred nama. Oh!

Nasmijala se.

-Sećam se jednog koji je voleo mene. I, zamisli! Skoro me je tom ljubavlju uhvatio u zamku. Bilo je to pre nego sam srela kralja. Nikad niko nije saznao.

Pustila je Katlinine ruke.

-Znaš li zašto te je moj sin birao?

-Zapravo ne, gospo.

-Red bi bilo da čuješ, jer si i ti rekla nešto što nisi želela da on ma kad sazna. Vi možda ne vežete jedni druge, ali Narod je drukčiji. Ono što se uzme, silom ili milom, mora se platiti u istoj valuti. I zato ću ti reći to što ne znaš i oko čega se svo vreme pitaš. Uzeo te je jer samo tebi veruje. Ni on nikad nije hteo da ti to saznaš. Uzeo te je jer nikog drugog ne bi doveo ovamo, meni. Jer tebi veruje više nego svim mačevima ove zemlje, i bilo kojem svojem podaniku. I nikada nikome više neće verovati. On je to sve potrošio na tebe, Katlin, smrtna ženo. Shvataš li kakvu ti moć stavljam u ruke? Da li uopšte razumeš šta ti želim reći?

Katlin je ćutala.

-Nije važno. Razumećeš.

Onda se okrenula Eoganu.

-Znam da ti nije drago što sam joj to rekla, ali nisi bio platio svoj dug, sine. Ja sam ga samo platila za tebe.

Eogan reče:

-Zašto onda ti nisi platila svoj dug, majko?

Žena-avet se nasmije.

-Zar nisam?

Kosa joj se jače zatalasa oko glave, kao uhvaćena u vir.

-Zar ne plaćam svoj dug svakog dana? Ko se god usudi da uđe na vrata da čuje šta bogovi imaju reći, ja pitam bogove u njihovo ime, i dam odgovor.

-I onda ih ubiješ.

-I? Svi znaju cenu. Bogovi će ti otkriti šta god ih pitaš, ali to visoko naplaćuju. Jesi li došao da pitaš bogove, prinče?

-Ne. Rekao sam ti to i zadnji put.

-Ja sam sveštenica. Ja određujem visinu cene. Tebi neću naplatiti. Ti si najvrednija moja stvar.

Okrenula se Katlin.

-Želiš li ti pitati bogove?

Eogan se obrecne, pre nego je Katlin uspela bilo kako odreagovati:

-Ne, ne želi.

-Nisam tebe pitala.

-Nismo došli da pričamo s bogovima. Došli smo da pričamo s tobom.

Žena ga pogleda, okrete se na peti tako da joj je kosa poletela poput skutova skoro do zemlje dugog belog plašta, i vrati se na svoju stoličicu nad rascepinom. Dim je, tamnosiv i gust, kuljao iz nje. Prignuvši nisko glavu iznad procepa, ona je neko vreme duboko udisala. Onda se stresla celim telom. Nije podizala glavu, i kosa joj je sasvm sakrila lice. Kad se oglasila, glas joj je bio promukao i dubok, i upravo nestvaran, kao da ne dolazi od nje. Bilo je to zapevanje; napola promrmljane reči bez smisla koji je Katlin mogla prepoznati; skoro režanje. Tamni ju je dim sasvim obavio, i telo joj se poče trzati i izvijati. Onim prstima dugim poput kandži vukla je svoju bezobličnu haljinu, cepala je i parala. Tkanina puče i visoko se rascepi, otkrivajući joj sablasno bela bedra i njene grudi savršene kao u mlade devojke.

Eogan reče:

-Majko.

Ali, nije se činilo da ga žena čuje. Sad joj se zapevanje pretvorilo u jauke, i uvijala je telom nad rascepinom u zemlji kao u kakvom sladostrasnom činu. Katlin je čula za proročice u smrtnim zemljama, i imala je jeziv osećaj već viđenog, kao da je tačno znala kako će to izgledati i pre nego je videla ili kao da je već videla u nekom snu ili mori. Sva joj se koža naježila i uopšte više nije želela biti tamo, jače nego kad je prvi put ušla, jače čak nego kad joj je žena prišla i počela je dodirivati. Zakoračila je korak unazad.

Eogan ponovi, glasnije:

-Majko.

Odjednom sve stade: zapomaganje, jauci i uvijanje. Jedino se još belasala ženina koža svugde gde je po sebi iscepala haljinu. Ona reče:

-Jesi li mislio izbeći sudbi, prinče? Niko je ne izbegne. Jesi li mislio da je to što pripadaš Narodu zaštita čak i od sudbe?

Nasmijala se raskošno, grohotom. Površina jezera zadrhti.

-Izabrao si i dobro i krivo. Dobro, jer si birao glavom, i krivo, jer si zaboravio da Narod nema samo glavu. Nije sve razum, prinče kraljevske krvi, i čak ni ti ne možeš uvek samo razumom odlučivati.

Mada joj nije videla lice pod onom uzvitlanom belom kosom, Katlin svejedno oseti kako je pogledala u nju.

-A ti, smrtna ženo? Jesi li mislila da si dovoljno vezana? Šta će biti kad shvatiš da si vezana gore i strašnije nego tvoj slabi smrtni mozak, koji se davno odrekao bogova, može čak i da sluti? Šta će biti kad ti shvatiš da Narod nema samo glavu i vešte jezike? Misliš da znaš koliko je Narod jak. Veruješ da znaš šta je u stanju da učini. Smešna smrtna ženo. Pokajaćeš se za svoju ljubav i krvarićeš zbog nje, i niko ti neće pomoći. Udala si se za Sumrak. Od toga nema pomoći. Ludi stvore.

Eogan u dva koraka pređe rastojanje među njima, pograbi ženu za ramena i odbaci je sa stoličice maltene u vatru. Siktao je:

-Rekao sam ti da nisam došao da pitam bogove. Spaliću te isto kao što ti pališ one koji ti dođu na prag, i, ako treba, isto ću ti tako izesti živo meso s kostiju. Kako si se usudila da me ne poslušaš?

Glas mu je sad ispunio celu dvoranu, od jednog do drugog zida nevidljivog u tmini.

-Ja sam princ kraljevske krvi i prestolonaslednik. Kruna je moja. Ja sam bog u ovoj zemlji. Ne prestaneš li, zapečatiću ulaz i ostaviti te da svisneš ovde u mraku. Bogovi nemaju moć nada mnom u mojoj zemlji. Diži se.

Katlin je stajala u njegovoj senci koja se propinjala do tavanice. Širom otvorenih očiju i bez daha, gledala je kako se jezero smiruje, dim valja nazad u procepe, smrad sumpora slabi. Žena je klečala, podupirući se raširenim dlanovima po kamenom podu, i odole zurila u njega.

On reče:

-Koliko ti je puta Elisedd dolazio?

Žena je zurila u njega, bez reči.

-Zašto si kovala zaveru, ponovo?

Ona dahne:

-Proklet da je Sumrak. Sumrak uvek vidi, uvek zna.

-Jeste, majko. Uvek. Sve.

-Mrzela sam kad sam videla da sam rodila biće Sumraka.

-Ja ceo život mrzim jer imam izdajicu za majku. Pa?

-Ali ti si moje najvrednije.

-Zašto si onda kovala zavere s Eliseddom protiv mene?

Katlin nije bilo sasvim jasno šta se dešava. Do maločas, činilo se da žena ne mari mnogo za Eoganove želje. Nije ga poslušala kad joj je rekao da neće da priziva bogove, i igrala se rečima s njim kao da mu se podsmeva.

Međutim, mada Katlinine oči nisu bile u stanju shvatiti šta je uradio, i da li je išta; žena je sad izgledala kao omađijana, kao da ne postoji način na koji bi više mogla izvrdati i jedno njegovo pitanje ili zahtev. Odgovarala mu je kao u transu:

-Nikada nisam mislila uzimati krunu od tebe. Ne nakon što je ja ponesem. Ti si najvrednije što imam.

-Kruna ti je vrednija, majko.

-Kruna je kruna. Noć nikada nije sela na tron.

-Neće ni sada. Sada će na njoj sedeti Sumrak.

Žena zavapi:

-Niko ne zna šta Sumrak može da učini!.. Daj mi Noć, daj mi najveće užase i groze Noći, i ja ću s njima izaći na kraj. Ali Sumrak, avaj!

-Možeš da ostaneš i plačeš kad odem. Nije me briga. Ti si izdajnik. Odgovori mi šta sam te pitao. Zašto Elisedd?

Neočekivano, žena se poče smijati. Smijala se i smijala, sve dok Eogan nije ponovo zakoračio ka njoj. Zamahnuo je rukom, ali ona se neverovatnom veštinom izvi i izmače.

-Podići ćeš ruku na majku, sine?

Smeh je prestao.

-Ne iskušavaj me više. Pitaću te zadnji put: zašto Elisedd?

-Zato što je iz moje utrobe izašao, baš kao i ti. Ali, to sumnjaš odavno.

Katlin trepne, u zaprepaštenoj neverici.

Eoganov je glas, međutim, bio miran.

-Napravio ti ga je smrtnik, zar ne?

-Rekla sam ti. Bilo je to davno. Pre nego sam srela kralja.

-Zašto smrtnik?

-Zašto stalno idemo i tražimo smrtnike, čak i nakon što je Kapija podignuta? Zašto si ti oženio smrtnika?

Eogan to oćuti.

-Zato što Narod nije sav u glavi i rečima. Zato što smrtnici imaju svoju magiju, čak i ako je nisu svesni. Ali i to već znaš, sine moj i prinče.

Eogan i na ovo osta ćutati.

-Elisedd je bio dete smrtnika koji je, jednom, bio nešto meni. Uvek sam mrzela kralja.

-I, zato si, umesto mene, izabrala Elisedda? Izabrala si njega da te nasledi jednom, nakon što pridobije krunu za tebe? Izabrala si njega umesto mene?

Žena zavapi:

-Ti si moje naj…

-Dosta.

Kao presečen nožem, ženin glas stade u pola reči.

-Ti si mu rekla da traži znanje u zemljama svog oca, znanje koje se sad još jedino tamo moglo naći. Ti si ga poslala u postelju rođene ćerke, njenog brata. Ti si ga naučila kako da pridobije podršku severa. Otac je bio u pravu kad te je oterao.

-Na tron nikad nije zaseo Sumrak!.. Ova zemlja ne zna šta bi to moglo značiti!..

-To ne znaš ni ti. Ali, ja ću naučiti i Narod, i tebe.

Žena zavrišti:

-Ne! Ne čini to! Sine!

-Nikada me više nećeš tako zvati.

Dešavalo se nešto čudno.

Katlin se povukla što je dalje mogla, pripijajući leđa uz kameni zid i tresući se celim telom kao išibana. Neki se zvuk podigao iz zemlje, s površine jezera, iz dima i vatre – padao je s tavanice koja se tresla. Kamenčići sitni poput praha počeše padati od gore. Jezero se uskovitla, proključa, vatra zaplamsa metrima u vis. Usred svega, stajao je Eogan, ogroman, visok, višlji od plamenova koji su vrištali do tavanice, ispunjavajući svaki pedalj poda svojom senkom i glasom.

-Nikada više nećeš govoriti.

Žena zakrklja, u pola prekinutog vrištanja, i pograbi se za grlo. Eoganova senka dizala se nad njom poput neosvojive tvrđave, sasvim je zatvarajući u mrak.

-Glodaćeš kosti zemlje, jer ti više niko neće doći na vrata. Otrovna voda tog jezera biće ti jedini izvor. Spržiće ti usta i grlo.

Povlačeći se na kolenima, žena je pokušavala doći do njega, grabeći za njegovom odećom. Eogan je odmače čizmom, gadljivo.

-Vrata ću zapečatiti. Zbogom, majko.

S tavanice su sad padali veliki komadi kamenja i stenja, i Katlin obema rukama obgrli glavu i pritište lice uza zid. Zemlja se ljuljala pod njenim nogama, i vode crnog jezera izlivale preko ivica.

Osetila je Eoganovu ruku na ramenu.

-Katlin. Hajde.

Naslepo je pošla, ostavljajući za leđima haos probuđene i razbešnjene zemlje, vatre koja se dohvatila suvih kostiju i počela širiti. Crni dim je kuljao iz rascepina, oblizan plavičastim plamenovima.

Cela se pećina urušavala.

Kasnije se nije mogla setiti kako je uopšte došla do ulaza dok je kamenje padalo odgore pod njima i zemlja se ljuljala kao lađa tokom najstrašnije oluje. Kako su ispali na proplanak od gareži, nešto puče zvukom koji odjekne od planine do planine, i nagnuti se ulaz uruši sam u sebe.

Još izvesno vreme moglo se čuti tutnjanje negde duboko pod zemljom. Onda zavlada mrtva tišina.

Zvezde sinuše na nebu. Nevreme je prošlo.

 

[Susan Sto Helit]

32? Kako god.

Eogan joj reče:

-Sve što se izgovorilo večeras, mora ostati između nas, Katlin.

-Naravno, lorde.

On joj ništa ne odgovori.

Ona je posmatrala belinu njegove kose nagnute nad jezerom. Rekla je sebi: ah, dođavola.

Onda je pružila ruku, smakla mu kosu s ramena i lica i prinela svoje njegovom.

Na tren je delovao zatečeno, ali taj tren brzo prođe. Podigao je ruku i ukopao je u njenu kosu, ljubeći je.

Katlin je pet godina gledala Narod. On se nikad nije – ljubio.

Šapnula mu je na uho:

-Ništa ne može promeniti moj pogled na vas, gospodaru, osim ako vi lično tako nešto ne učinite.

-Šta ako učinim?

-Onda ću vas mrzeti.

-Ne želim da me mrziš, Kato.

-Znam, lorde.

Uprevši svu snagu, otrgla je njegovo lice od svog.

-Vi hoćete da vas ja volim.

Njemu se one platinaste obrve sastave nad očima, vilica mu se steže kao u čeliku izrezana. Zgrabio ju je za glavu i nastavio je ljubiti.

Nije se baktao njenom šarlatanskom gardijskom odorom. Cepao ju je kako mu je odgovaralo, i onda se ubacio među njena bedra. Tvrd, drhtao je na njenom stomaku.

-Ja vas volim, lorde.

On je i dalje drhtao na nežnoj koži njenog pubisa.

-I voleću vas uvek.

-Uvek?

Vešto se pokrenuvši, zatakao ga je celog u nju. Katlinina se kičma pomeri. Nije to očekivala, ne tako brzo i naglo, i ne tako neosetno.

-Šta će biti ako te sutra izdam? Ako uzmem metrese?

Čela oslonjenog na njegovo, gledala ga je pravo u zenice. Rekla je:

-Ubiću ih.

On se nasmeši, tek malo, uglom usta.

-Zar zaista?

-Ubiću ih do zadnje.

Onda je rekla:

-Kao što biste i vi ubili bilo kog kog bih ja birala za miljenika.

Gledala je kako mu, neverovatno, lice postaje još bleđe. Do tog trena nije verovala da bi Eogan mogao biti belji nego jeste.

Dahnuo je:

-Šta..?

-Želite li da mi iko dolazi u postelju, lorde?

On reče, gnevno se izmičući od njenog dodira:

-Kakve ludosti govoriš..?

-Želite li?

-Ne, prokletstvo. Naravno da ne. Niko se ne sme približiti tvojoj postelji. Niko osim mene.

-Onda se razumemo, gospodaru.

I dalje ju je gledao tim prozirnim, nečovečijim očima.

-Ali, to ne ide tako.

-To ide tako kad se venčate sa smrtnikom.

-Kato, svojim ću rukama ubiti bilo koga ko ti se primakne i na metar.

-Dobro.

-Ti pripadaš meni. Vezao sam te za sebe doveka, prokleta da si. O čemu uopšte govoriš?

-Znate, lorde. Vi uvek sve znate.

Onda je pomerila karlicu naniže, i primila ga u sebe.

On zadrhti. Rekao je:

-Ponekad te mrzim, i želim da te nikad nisam sreo.

-U redu je, gospodaru. Ja često mrzim vas i još češće želim da vas nikad nisam srela.

On pograbi njena bedra, i natera je da se izvije, obavijaući noge oko njega, visoko.

-Ali sreli smo se.

-Jesmo.

-Ovo je bila loša noć. Ljubi me, Kato. U tvojim je rukama snaga. Ljubi me.

Ona mu ništa ne odgovori, već smače belu kosu koja ih je oboje pokrivala, i poče ga ljubiti, bez granica, otvoreno, strasno. Šapnula je:

-Kako volim vašu kosu, lorde.

On joj ne odgovori.

Uzvratio joj je još većom strašću.

 

[Susan Sto Helit]

33.


Noć je bila teška.

Katlin je stajala pored Eoganove stolice koju su izneli pod krošnje. Bila je jedna od nekoliko važnih noći Naroda, onih tokom kojih slave svoje bogove. Neviđene su se stvari dešavale tokom njih, nešto što se nikad nije moglo videti na banketima koji po sebi nisu bili čedni. Proslave su se održavale napolju, pod krošnjama i u travi. Stotine je srebrom i zlatom prošivenih ćilima svetlelo svudge naokolo pod svećama utaknutim u lampe od rezbarenih kristala okačenim po granama. Sijale su zlatno, plavo i zeleno, i stapale se s krošnjama, tako da je oko imalo dojam da sva šuma gori.

Sluge su trčale naokolo, pretovarene srebrnim pladnjevima krcatim mesom zlaćane korice i sredine koja je još uvek malo kapala krvlju. Narod je voleo nedopečeno. Iz leda urađeni labudovi raširenih krila postojano su se topili pod lampama. Slastice pod njima bile su bele, srebrne, crvene, modre i zlatne, okićene majstorski urađenim cvećem i lišćem. Čokoladni su prelivi, otopljeni, cureli niz pladnjeve i stolove.

Narod je kidao, grizao i trpao, oblizujući usta i prste i dozivajući sluge podignutih praznih pehara s grbom tise. Niko nije čekao. Sluge su bile iza svake glave, za svakim stolom, i neprestano pratile kome su tanjir ili pehar ili prosto ruke, prazni.

Noćas niko nije imao prazne ruke.

Minstreli su opevavali bogove, i Narod je nazdravljao i klicao. Ko u rukama nije imao komad veprovine, korice kao pozlaćene a mesa mekog poput nektara, imao je nečiji bok ili bedro. Katlin je pet godina gledala ovakve stvari. Znala je da će se svaki čas pretvoriti u orgije.

Stojeći u svojoj lakoj, vadušastoj, prozirno zelenoj haljini koja jedva da joj se držala ramena i bokova, posmatrala je kako se jedna devojka na kolenima primiče prinčevoj stolici.

Bila je biće Dana, i koža joj je bila kao umočena u saće i presijavala se pod lampama. U svoje je ulje stavila šljokice od pravog zlata. Posle pet godina, Katlin je umela to da prepozna. U njenom su sopstvenom puderu bile zlatne i srebrne ljuspice, već kako je Ogi nalazila za shodno. Narod se nikad nije ulepšavao tričarijama kao smrtnici. Ako je na njemu nešto sijalo, mogli ste dati svoju desnu ruku da je u pitanju pravo zlato.

Devojka je imala slap zlatnoplave kose, iščešljane do savršene ravnine i sjaja, i zmijski usku haljinu sasvim pokrivenu zlatnim listićima. Katlin se zapitala ume li uopšte zakoračiti u tome.

Ali, to nije bilo važno sada.

Ona se primakla Eoganu do noge, i stavila mu ruku na čizmu, a onda lagano kliznula njom naviše, ka njegovom bedru. Katlin od galame i muzike nije mogla čuti o čemu pričaju, ali Eogan je to očigledno nalazio zanimljivim. Smejao se, i nije odavao nikakav utisak da mu devojčina blizina ili njena ruka smetaju.

Katlin mu položi ruku na rame.

Na tren, on se smiri. Onda je izvio vratom, i zbacio njenu ruku sa sebe.

Nije skidao pogled s devojke ni osmeh s lica.

Ona mu se sad već sasvim primakla, podižući se na kolena i razdvajajući njegova uz smeh, kao da se sprema da mu ga uzme u usta. Tokom ovakvih događaja, Narod ne bi obratio ni sekund pažnje, jer su ionako svi već bili maltene goli i u nekoj fazi snošaja.

Katlin zaokruži pogledom unaokolo, i onda uhvati odblesak crvene kose. To nije bilo teško primetiti u ovoj zemlji. Tu niko nije bio riđ.

Prikupivši skute, ona siđe niz stepenike koje su sluge uvek pravile za Eogana tokom ovakvih dešavanja, i zaputi se u mrak.

Izlazeći iz senke pod drvetom, visoka se devojka uspravi pred njom. Rekla je:

-Miledi?

Katlin joj ljubazno reče:

-Čini se da smo samo ja i tvoj zapovednik sačuvali razum u glavi noćas. Da li bi mi dozvolila da pričam s njim?

Devojka oćuti tren. Onda joj se ukloni s puta, rukom pokazujući pravac.

Mesto nije bilo daleko, pomisli Katlin, i možda joj je samo zato dopustila. S mesta na kojem je stajala mogla je čuti sve i jednu izgovorenu reč. Ali, ona je bila u redu s tim.

Lachlan je sedeo za jednostavnom vojničkom vatrom, i mada mu je na tanjiru položenom uz noge stajao vanredan komad divljeg mesa, on ga nije ni dotakao. Katlin to dođe smešno. Rekla je:

-Bi li ste jeli da vam je meso posluženo na nečem prostijem, nego na srebru?

On podiže oči na nju. Rekao je:

-Verovatno.

Smešio se.

S Lachlanom je uvek mogla naći zajednički jezik. Posao koji je obavljao za Eogana silio ga je da često ima posla sa smrtnicima, i on je umevao pričati s njima, na njihov način.

Pitao ju je:

-Je li sve u redu, miledi?

-Da, zašto?

-Ostavili ste princa na proslavi. Pomislio sam da vam je nešto zasmetalo.

Katlin pomisli: oh, jeste. Ali Lachlan nije na to mislio.

-Postalo mi je dosadno.

On joj ništa ne reče.

-Mislite li da svako smrtan ume primetiti kad nešto nije kako bi trebalo biti?

-Uglavnom.

Dodao je, bez ikakvog izvinjenja u glasu:

-Vi ste lažljiv narod.

Katlin reče:

-I zato lako primećujemo laž?

-Uglavnom.

Osmehnuo se.

-Pogotovo vi, miledi, verujem. Princ ne pravi greške kad bira.

-Ja nikad nisam bila deo njegove garde.

-Svi smo mi u obavezi da vodimo računa o princu.

-Zašto?

On podiže obrve.

-Zato što je on princ. U njemu teče kraljevska krv. To znači da jedini u Narodu, osim kralja, ima direktnu vezu sa zemljom.

Katlin oćuti malo.

-Da li je takvu vezu imao svaki kralj?

-Naravno. Inače kralj ne bi ni bio.

-Kako vi to znate, lorde? Oprostite.

-Nemam šta. Ja sam rastao pored princa. Video sam kako ga zemlja sluša još dok je bio dete.

Oćutao je tren.

-On je jedini prestolonaslednik. Zemlja neće nikog osim njega.

-Jeste li zato u njegovoj službi?

Poput Vikinga zarazno zgodan muškarac joj se nasmeši, učinivši tim osmehom oči još plavljim, upletenu kosu zlatnijom i sve u svemu, postajući gotovo nepodnošljivo zgodan.

-Ne, miledi. U njegovoj sam službi jer sam mu prijatelj, verovatno jedini kojeg je ikad imao. Ima stvari koje smo prošli zajedno, princ i ja, ali neću vam pričati o tome.

Osmeh mu popusti.

-Princ je moj lord i gospodar, kao prvo. Kao drugo, ima stvari kojima sam svedočio. Ako mi opraštate, da vam savetujem nešto.

-Šta bi to bilo, zapovedniče?

-Ne dozvolite sebi da se ikad nađete u njegovoj nemilosti. Princ je surov.

Dodao je:

-To treba da zna čak i smrtna žena koju je birao.

Katlin se zbuni.

-Ali, sami ste rekli, zar ne. Princ je surov. Kakve veze ima je li mene birao, i to što sam smrtna?

Muškarac joj ne odgovori.

Jedan od njegovih ljudi priđe s krčagom vina, i on odmahne rukom.

-Mislim da bi se trebali vratititi na proslavu, miledi.

-Ne volim proslave. Ovde je tiho i mirno. Terate li me?

-Ne.

Pokazao je glavom u pravcu drveća.

-Princ je došao po vas.

Katlin pograbi skute i obazre se.

Eogan je ulazio ispod granja, sagibajući se i sklanjajući ih rukom. Rekao je:

-Pa, verujem da nema sigurnijeg mesta na kojem bih hteo da zateknem svoju suprugu.

Lachlan učini onaj svoj neobavezan naklon.

-Gospodaru.

-Moj zapovednik, i moja supruga.

Na tren, atmosfera posta čudna.

Katlin reče:

-Verovala sam da ste zauzeti, lorde.

-Verovala si pogrešno. Ali, ne mari.

Spustio se na obaljeno deblo pored nje.

-Ovo me podseća na mladost. Možeš li baciti kakvo meso na vatru, Lachlane?

Dok su Lachlanovi ljudi išli okolo, postavljajući ražnjeve, Eogan joj stavi ruku na koleno i nagne se nad njeno rame. Rekao je:

-Više nikada da nisi uradila nešto ovako, Kato.

Pre nego se ona i presabrala, on se već nastavljao smešiti gledajući vatru. Katlin uhvati Lachlanov pogled. Bio je ozbiljan.

 

[Susan Sto Helit]

34.

Ogi joj je rekla:

-Lord Lachlan je najstariji prinčev prijatelj, još iz detinjstva. Mnogi smatraju da i nema drugih prijatelja do njega.

Katlin je zurila u nju.

Sedela je za svojim toaletnim stolom i Ogi ju je češljala. Izjava od maločas nije imala veze ni sa čim o čemu su prethodno razgovarale, i Katlin se činilo da je pala s neba. Rekla je:

-Izvini?

Ogi nije prestajala da je češlja. Više ništa nije rekla.

-Ogi, vrlo dobro znam ko je i šta Lachlan, a pogotovo princu.

-Oh, znate?

Katlin se sve više čudila.

-Šta, zapravo, hoćeš da kažeš, Ogi?

Stvorenje je još neko vreme prosto nastavljalo da je češlja, ćutke. Onda je rekla:

-Oprostite što ću reći, miledi, ali ne bi bilo ispravno dovoditi lorda Lachlana u nemilost kod princa.

Dodala je, kao posle malo razmišljanja:

-A ni pošteno.

Narod nije baš razumevao takve pojmove kao što je poštenje. Ogi se s godinama, pored Katlin, naučila da ih koristi, mada ona nije mogla dati svoju desnu ruku u vatru da joj je stvano jasno šta znače. Stvorenje je znalo da se radi o izrazu koji je važan njoj, smrtniku, i zato ga je upotrebilo.

-Ko dovodi Lachlana u nemilost kod princa?

Ogi je pogleda u ogledalu, pravo u oči. Ništa nije rekla, ali nije ni morala. Katlin posta jasno.

Pocrvenela je.

-To su gluposti. Otišla sam da pričam s Lachlanom zato što samo on nikad ne gubi glavu tokom proslava, i po pravilu se jedino s njim i može pričati.

Ogi reče, mudro:

-Da li smrtni muškarci vole da vide da ih njihove supruge ostavljaju tokom zabava da bi se zavlačile po grmovima s drugim muškarcima?

Katlin još jače pocrveni. Rekla je, hladno:

-Princ je bio zauzet. Sasvim se dobro zabavljao bez mene.

-To nema nikakve veze s lordom Lachlanom.

-Ko je rekao da ima?

-Pa, možda bi princ mogao pomisliti nešto slično.

-Ogi, već sam ti rekla da je princ imao sopstvenu zabavu…

-Miledi, vi ste udani za princa Naroda. Ne znam koliko su smrtnici u to upućeni, ali Narod ume biti veoma posesivan i ljubomoran, a neko kao što je princ ume to biti stoput gore od ostalih.

Spustila je četku na stol.

-Niste izabrali da svoju ljubomoru rešavate na pametan način, ali verujte mi na reč da princ to ume mnogo gadnije od vas. Hajde da vidimo koju biste haljinu da obučete danas.

I, rekavši to, stvorenje je naprosto ostavi samu pred ogledalom.

Katlin je neko vreme posmatrala svoj odraz, razmišljajući. Da li je htela da Eogan bude ljubomoran? Naravno da jeste, dođavola. Ona je bila ljubomorna na onu u zlato obučenu zmiju. I da, mada nije lagala kad je rekla Ogi da voli pričati s Lachlanom i da se on nikad ne ponaša ko bez glave kao ostali njegove krvi; isto je tako bilo tačno da je imala i drugačije razloge kad ga je potražila sinoć. Još se sećala pogleda koji joj je dobacila riđokosa gardistkinja. Devojka je znala.

Naravno da je znala. I ona je bila smrtna.

Katlin shvati da joj sad svo lice gori.

Bilo je više nego izvesno da je i Lachlan znao, takođe. Da li joj je zato rekao da je Eogan surov? Da li ju je zato upozoravao da nikad ne dozvoli sebi da padne u njegovu nemilost?

I, uostalom, šta je mislila postići?

Nije mogla napraviti Eogana ljubomornim, bar ne onako kako bi napravila smrtnog muškarca. Narod ljubomoru drukčije tumači. Ljubomora se kod Naroda ticala teritorijalnosti, nije ih ujedala za srce. Da li njoj treba Eoganova posesivnost?

Pogledala je u Ogina leđa dok je stvorenje poslovalo oko njenih otvorenih ormara.

Zahvalila bi joj, samo da joj je bilo manje neprijatno zbog svog detinjastog ponašanja.

 

[Susan Sto Helit]

35.



Kula je bila nakrivljena kao jedan čuveni toranj u smrtnom svetu, tako da se činilo da bi se svaki čas mogla strovaliti u liticu nad kojom se uzdizala. Izgled je govorio koliko Narod danas uopšte zanima magija, ili čak koliko ih je ma kad zanimala. Kad je nešto sastavni deo vas, kad ste s nečim rođeni, onda razmišljate o tome koliko i o činjenici da imate glavu ili nogu. Tačnije, retko kad mislite uopšte.

Usprkos nakrivljenoti, mesto je iznutra delovalo normalno. Možda je bilo nečega čudnog po uglovima, u blagoj neravnini poda i načinu na koji su tavanicu premrežavale grede; i činilo se da je svetlarnik u obliku kupole malčice pomeren iz centra. Međutim, Katlin se dopalo. Ona je volela knjige, a činilo se da ovde i nema takoreći ničeg drugoga.

Vrhovni mag Dvora bio je nekih metar i po visok starac, mršav poput osušene grane i isto tako savijen i čvorast. Magova je bilo malo, praktično nikad nisu napuštali svoju kulu a vrhovni mag uopšte nije izlazio. Feidlimid je bio načitan, ali niko se u poznavanju knjiga nije mogao meriti s vrhovnim magom. Osim toga, on je znao stvari za kojima je Narod posezao samo izuzetno retko; kad bi došlo do kakvog naročito komplikovanog spora koji je izlazio van dužnosti kralja, ili kakve velike nepogode i nesreće – kao što je pokušaj uzurpiranja trona.

Pet godina Katlin se nije zanimala, takođe. To što je Narod umeo, jednostavno je bilo deo Naroda, ono što ga je izdvajalo od ljudi. Vrhovni mag joj je rekao:

-Ali ne grešite, miledi. Ako ste došli da vam objasnim zašto je Narod kakav jeste, plašim se da ćete otići razočarani.

Kula je imala samo jednu terasu, ovu na kojoj su upravo sedeli, i koja se nadnosila nad provaliju toliko duboku da bi se od tog prizora smučilo i najhrabrijima. Ogromni vodopadi spuštali su se s planina, tutnjeći i urličući, i povremeno ih zasipajući blagom izmaglicom vodenih kapljica. Klupe i stolovi bili su jednostavni, bez ikakvih ukrasa, i Katlin je usrdno morala odbiti nekog mladog, usplahirenog slugu koji joj je uzalud pokušavao naći jastuk da na njeg sedne.

Bilo je očito da im prinčeve supruge retko dolaze.

Servis za čaj je takođe bio drevan, malo napukao i sasvim jednostavan. Na šoljama je u izbledelom zlatu, napola obrisanom godinama korištenja, bio simbol, jedna jedina zvezda. Uhvativši njen pogled, starac reče:

-To je simbol magova, svakako. Nije sasvim jasno zašto. Postoje priče koje govore da se Narod pojavio na svetu prosto tako što su se prvi među nama probudili jedne noći pod zvezdama. Navodno je to bila volja bogova.

Starac je mirno mešao svoj čaj kašičicom. Na licu mu je neprestano lebdeo mali osmeh, kao da se stalno smeška nekoj svojoj internoj šali koju ne namerava naglas izgovoriti. Katlin reče:

-Da li to znači, oprostite, gospodine… Da se Narod u početku nije delio na Dvorove? Ili, čak, da je u spočetka postojao samo jedan Dvor, Dvor Noći?

-Jesmo li svi bili bića Noći u početku, mislite? Postoje argumenti i za i protiv.

-Šta je ono što vi verujete?

Čaj je bio najbolji koji je Katlin ikad probala u toj zemlji. Mirisao je na šumski proplanak pod suncem pun divljih čaški iz kojih se prelivaju semenke, polen i sok. Sićušni zlatnozeleni listići plivali su u njemu.

Starac reče:

-Ono što ja verujem, to je da je to nekada bilo drugačije.

-Kako to mislite?

Onaj usplahireni, uzdrhtali mladi sluga tiho im se primače donoseći tanjirić s nekoliko kolačića. Katlin mu se nasmeši, da ublaži očiglednu neprijatnost koju je osećao – bilo je jasno da se ovde nisu jele nikakve slastice, i momak je ko zna odakle isčeprkao nekoliko. Starac mu, mršteći se, mahne rukom da ode. Njoj se svidi što mu očigledno ni na um ne pada da joj se izvinjava zbog svog skromnog posluženja. Stvorenju su takve trice bile potpuno beznačajne.

-Ima skoro 60 godina kako izučavam arhivu, miledi. Pročitao sam sve što vidite ovde, a i neke knjige koje su se kasnije raspale od starosti a niko ih nije stigao prepisati pre toga. Narod se smeje na takve stvari, smatrajući ih ludorijama, ali ono što sam ja otkrio, bilo je da smo u početku mnogo više ličili smrtnicima nego danas. Ili bi možda bolje bilo reći: obrnuto.

-Mislite, da su smrtnici ličili Narodu?

-Da.

Katlin se malo zamisli nad tom izjavom. Onda je rekla:

-Ljudi imaju mnoge i mnoge legende o svom poreklu, i ima ih par koje govore nesto slično ovome što kažete vi. Međutim, u mojem rodu, baš kao u vašem, te legende odavno više niko ne uzima za ozbiljno, osim šačice najupornijih. Ali oni su beznačajni, i često ludi.

Starac se zahihoće.

-Oprostite, miledi. Ima dugo kako nisam govorio sa smrtnikom, ali uvek sam voleo način na koji vi pričate. Tako ste konkretni.

-Mi ne mislimo tako, uglavnom, ali razumem zašto se takvi činimo Narodu.

-Ah, Narod samo brblja.

Rekao je to s malim prezirom, kao da on sam nema ništa s jednim tako blesavim rodom.

-Narod može da priča satima i da ništa ne kaže. To je uglavnom veoma zamorno.

Katlin pomisli da se slaže.

-Kako god, naše legende tvrde da smo nekada imali mnogo šta zajedničkog s ljudima. Neke čak tvrde i da imamo isto poreklo. Naravno, kad bih tako nešto izjavio na Dvoru, svi bi popadali od smeha.

-Ali vi svakako imate neke argumente za tu tvrdnju.

-Zemlja, miledi.

Katlin trepne.

-Oprostite?

-Kažem, zemlja. Smrtnici su se razdvojili od Naroda onda kad su prestali poštovati zemlju. Pouzdano znam da se zemlja nekada davno poštovala u vašem rodu. U svoje sam vreme čitao i smrtničke knjige, znate.

-To je tačno. Nekada smo verovali u mnoge stvari. Zemlju, drveće, vode…

Starac reče, kao da nešto zaključuje:

-Eto.

Ispio je svoj čaj, i sluga pritrča i odmah mu dospe novu šolju. Ovde se čaj pio kao voda.

Katlin upita:

-Mislite li, onda, da bi smrtnici i Narod danas bili sličniji, ili čak i isti, da se moj rod nije odalečio od svojih starih verovanja?

-Nije tako dugo otkako ste došli u ovu zemlju, miledi. Možda niste primetili, ali siguran sam da su vam rekli da je sam Narod počeo ličiti ljudima. Kako bi to moglo, ako nismo imali ništa srodno i zajedničko u početku? Tiganj ne liči na lonac, ma koliko u njemu pokušali skuvati čorbu. Ne, gospo. Samo ono što je ličilo oduvek može ličiti i danas. Vi imate neke duge reči kojima to nazivate.

-Predispozicija?

-Da, nešto slično tome.

-Ali, gospodine… Ljudi ne umeju ono što Narod ume, ličili ili ne, i nije zabeleženo da smo ikada umeli.

-Kao naprimer?

-Glamur, naprimer.

-Ah, glamur…

Starac je neko vreme samo posmatrao svoju okrnjenu šolju s izbledelom zvezdom na njoj. Iz šolje je kuljala mirisna para, i Katlin je bila sigurna da je šolja vruća kao vatra, ali starac ju je svejedno smireno držao u golim dlanovima, ne odajući nikakve nelagode.

-Šta vi mislite da glamur jeste, miledi?

-Ne znam.

-Ma hajdete. Nema potrebe da preda mnom budete učtivi. Ja ne idem na Dvor.

Ona se malo osmehne. Starac joj se izuzetno dopadao.

-To je način kojim Narod ume zavarati smrtnika. Ne znam kako da se jednostavnije izrazim.

-Zar vi nikada niste u stanju zavarati jedni druge?

-Naravno da jesmo.

-Zar nije tačno da ima slučajeva kad druge svog roda umete tako obrlatiti rečima da oni prestanu verovati sopstvenim očima? Zar nije tačno da, ako tako hoćete, čak i svoje sopstveno lice možete učiniti lepšim, zamamnijim, a vaše ponašanje takvim da vam poveruju kako ste iskreniji, mudriji ili dobrodušniji nego zapravo jeste?

Katlin oćuti tren. Onda je rekla:

-Nisam o tome tako razmišljala.

-Da, vi ste uvek mislili da je u pitanju kakva veština van ljudskog dosega. Magija.

Zadnju je reč propratio hihotanjem.

-I mi se nikad nismo trudili da vas razuverimo, naravno. Narod voli što smrtnici misle kako smo u posedu mnogih tajnih moći. Tako im je lakše, a i, sa žaljenjem priznajem, zabavnije.

-U redu, gospodine. Ako i nema neke specijalne magije u glamuru…

-Oprostite što vas prekidam, ali to ste mu ime vi dali, ne Narod. Narod nikad nije smatrao da bi se to trebalo ma kako posebno nazivati.

-Kako god. Svejedno ne možete reći da ovde nema nikakve magije. Samo vaše ime ukazuje da neke ima. Niste li vrhovni mag?

-Znate li kojeg je korena ta reč?

-Ne.

-Radi se o jednom složenom sustavu govora koji Narod ne koristi već hiljade godina. Svoj smo jezik odavno pojednostavili. Ali na tom narečju, prvom među nama, kako se veruje, mag je značilo Onaj Koji Poznaje Zemlju. Pratite li me?

-Onaj Koji Poznaje Zemlju?..

-Celo vreme pokušavam da vam objasnim. Nema magije. To ne postoji. Postoji samo zemlja.

Katlin pomisli kako je izgledalo njeno venčanje za Eogana. Pomislila je kako joj je rekao da mu zemlja govori šta hoće da čuje. Pomislila je na ono što se odigralo u Pevajućim pećinama, kako su same njegove reči činile da se ono što izgovara istog momenta pretočava u stvarnost.

Počela je, oprezno:

-Ali, vaši vrtovi, naprimer… U njima raste voće koje smrtniku može pomutiti razum. Čak ga i Narod jede ponekad, kad ga mrzi da pije, jer mu je efekat isti.

-Zar u vašim zemljama nema biljaka od kojih vam se pomuti um?

-Ima, naravno, ali…

-Ali, reće ćete mi, ipak nema takvih. Pa, ni sve takve biljke ne rastu po svim vašim zemljama, zar ne?

Katlin ne izdrži da se malo podsmehne:

-Želite li mi reći da ovu zemlju mogu posmatrati taman kako bi neki drugi kraj u svom sopstvenom svetu?

Starac podiže obrve. Bile su bele kao i njegova kosa, ali još se moglo poznati da je nekada bio zlatokos kao i sva bića Dana. Oči su mu još uvek bile jasno modre.

-Mi svi živimo u istom svetu. Razlika je samo u tome što su smrtnici zaboravili da ovaj kraj postoji.

-U redu, gospodine. Kako je onda s Kapijom? Nećete mi reći da je to samo prolaz u živici. Bila sam nekoliko dana bolesna kad sam prošla Kapiju, samo zato što me je princ obavezao da je nikad ne mogu proći ponovo.

Starac oćuti malo. Onda je rekao:

-Ali vi ste je svejedno prošli.

-Kažem vam, od tog mi nije bilo dobro. I, kad bih to probala ponovo, a bez prinčevog odobrenja, umrla bih. Kako to može biti, gospodine, ako, kako tvrdite, magije i nema?

-Nisam rekao da je nema.

Katlin se začudi.

-Ali…

Starac podiže ruku i ućutka je.

-Oprostite, miledi. Nisam se izrazio kako sam trebao. Ja sam rekao da nema toga što smrtnici zovu magija, ali ima zemlje. A zemlja je magija po sebi. I ne, ne pitajte me kako to znam, ili šta mi to znači. To čak ni Narod nikad nije znao. Mi ne znamo zašto je to tako. Znamo samo da – funkcioniše.

-Pa, smrtnici ne znaju.

-Ali ja verujem da ste nekada i vi znali. I da bi mogli znati ponovo, kad bi tako odlučili.

-Plašim se da smo odavno skrenuli s tog puta.

Stvorenje sleže krhkim ramenima.

-To je bio izbor koji ste napravili. Rekli su vam da u ovoj zemlji ništa ne propada, ne razboljeva se i ne stari, zar ne? Pogledajte mene. Jeste li ma kada videli nekoga ko izgleda kao ja, a da pripada Narodu?

Nije sačekao njen odgovor.

-Svakako da niste. Međutim, ja sam takav dogovor sa zemljom napravio. Nisam smatrao shodnim ostati mlad doveka. Ponudio sam svoju mladost i zdravlje za neke stvari koje su mi bile bitnije.

-Mislite, zemlji?

-Sve se ponude prave zemlji, sa zemljom kao svedokom. Svaki naš dogovor koji napravimo, pakt koji sklopimo, veze kojima se obavežemo… Sve se to čini u ime zemlje, i uspeva jedino zato što zemlja prihvati. I Kapija postoji jer smo napravili pakt sa zemljom da je ona na sebi ponese. Kako mislite da bi mogli, inače?

Opet se zahihotao.

-Sad bi me mogli pitati, ponovo: da, ali kako?

-Ali vi biste mi odgovorili da ne znate jer to Narod ionako nikad i nije znao.

Starac je klimao glavom.

-Princ je izabrao pametnu suprugu. Ali, teško da bi princ bio, da donosi glupave izbore.

-Rekli su mi da je kraljevska loza u direktnoj vezi sa zemljom.

-Možda bi bolje bilo reći da zemlja sluša kraljevsku lozu. Da radi šta joj oni od te krvi zatraže. Jer, neće zemlja poslušati mene da joj sad kažem da se ovaj vodopad uruši sam u sebe. Međutim, ako bi princ to tražio, pa… Međutim, miledi, postoji jasan razlog zašto bi ga zemlja poslušala.

-Koji to?

-On bi morao imati dobar argument zašto to traži. Čak ni prinčevi ne mogu ići okolo i zahtevati od zemlje šta im god napamet palo, kakve ludorije i budalaštine.

-Čak i kad uzmem to u obzir, svejedno je čudno.

-Da, znam da se vama tako čini. Zašto zemlja uopšte sluša princa, ili kralja? Zašto samo onima koji ponesu krunu dopušta da joj zapovedaju? Neke naše legend kažu da je to zato što su prvi kraljevi, prvi naši vladari, napravili neraskidiv pakt sa zemljom. Obavezali su se da će da vode brigu o njoj, da je štite i čuvaju od svakog zla, i da im se zemlja u to ime odužuje. Mislite li, zaista, da princa samo mogući gubitak krune motiviše da čuva Kapiju?

-Koji bi drugi razlog imao?

-Koji su razlog imali vladari pre njega? Kapija čuva zemlju.

-Ali od koga?

Starac joj reče, otvoreno:

-Pa, miledi, ja bih rekao od vas. Od smrtnika.

Katlin je zurila u njega. Stvorenje je mirno ispijalo svoj čaj, ne gledajući je i smešeći se onoj samo njemu jasnoj šali.

edit:

-Samo bi kralj mogao srušiti Kapiju, zar ne?

-Oh, vidim da si posetila Kulu magije.

Eogan je uvrtao jedan njen pramen kose oko svojih prstiju. Ona se izmače.

-Zašto mi to niste rekli, lorde?

-Stalno ti govorim da nema potrebe da se toliko smaraš time.

Kako je ponovo posegnuo za njenom kosom, Katlin uze pramen u svoju ruku i iščupa ga iz njegovog stiska. Sela je u postelji.

-Nema potrebe izvoditi kakve specijalne čini oko Kapije, ili nad njom. Nju niko ne može porušiti do kralja kojeg je zemlja priznala.

On reče:

-Je li to bilo pitanje?

-Zato je Noć htela da kruniše Elisedda. Zato jer im je obećao da će, bivajući kralj, srušiti Kapiju. Zato što to samo kralj može.

Dodala je, pažljivije:

-A on jeste bio kraljevske krvi, pa makar i samo s jedne strane. Majka mu je bila princeza Dvora Noći. Bilo bi razložno očekivati da ga zemlja prihvati.

-Ne bi.

-Šta?

-Kažem, ne bi, Katlin. Sve su to bile ludosti kojima mu je naša majka napunila uši. Ona je mogla poneti krunu, da, i to joj je i bio jedini cilj. Zemlja nikada ne bi prihvatila Elisedda. Ali šta ju je to bilo briga? On je trebao da joj posluži da izađe iz one pećine i sedne na presto. Njega je birala samo zato što je znala da ja nikada ne bih pristao.

-Da, jer vi nikome ne bi prepustili krunu.

-Naravno da ne bi.

-Pogotovo ne…

Umalo je rekla: majci koja vas je mrzela. Na vreme se suzdržala.

Nije se smela igrati takvim izjavama, ne još uvek. Čudilo ju je što je Eogan uopšte pristao da makar i pomene tu stvar.

-Jedino što ste trebali, vi ste ionako već učinili. Ugušili spremanje pobune na severu.

-Nije mi se išlo u rat.

Ona ga pogleda.

Glas mu je bio nemaran i malo rugajući, uobičajeni Eoganov glas kojim je govorio čak i kad se spremao da vas pošalje dželatu. Par je puta čula da Eogan progovori drukčijim glasom, ali onda ste mogli znati da je stvar već otišla predaleko. Onda ste mogli očekivati i da vam lično presudi.

-U knjizi koju sam donela iz svog sveta nije pisalo kako bi se Kapija srušila. Pominjala se magija, i da je to jedino njome moguće, ali zemlja je magija, zar ne? I dogovor koji su vaši preci učinili sa zemljom pre hiljadu godina.

-Stvarno si išla da pričaš s vrhovnim magom.

Ona nestrpljivo izvi ramenima.

-Ali, kako bi čak i kralj mogao srušiti Kapiju? Zar to ne bi bilo kršenje pakta?

-Zar u tvojim zemljama nikad nije bilo tirana?

-Naravno da jeste.

-Pa?

-Ali to nije isto. Šta bi vam zemlja učinila da dogovor prekršite?

-Ne bih hteo ni da mislim o tome.

-Ali Elisedd je…

-Elisedd je bio budala, ušiju punih laži naše majke. Naravno da ona ne bi dozvolila da se Kapija sruši. Zemljina osveta bila bi nepojmljiva.

-Zar je moguće da je ma ko, čak i na Dvoru Noći, bio pomislio da je to moguće?

-Noć je mogla imati sopstvene planove. Da stavi na tron nekoga svoje krvi, naprimer.

-Nekoga ko bi napravio drukčiji pakt sa zemljom? Nekog drugog kog bi zemlja priznala za vladara?

-Onaj koji bi srušio Kapiju, svakako više ne bi vladar bio.

-Prokletstvo! Zašto mi to nikad niste rekli?

-Zato što si žena princa i budućeg kralja. Moraš sama naučiti kako da dolaziš do odgovora. Moraš da se razumeš u dvorske spletke. Moraš da naučiš kako razmišljaju tvoji podanici. Moraš da prestaneš da pričaš i da dođeš ovamo, Katlin.

Ona uzdahne.

 

[Susan Sto Helit]

36.


Glavna primalja u stvari nije bila primalja uopšte, osim po rangu, i bila je verovatno najneobičnija osoba koju je ikada srela u toj zemlji.

Kao i svi, izgledala je kao da ima jedva dvadeset i pet godina, i bila je tipično biće Dana; sa svojom žutozlatnom kosom i bademastim očima; visoka, vitka i uskih kukova.

Međutim, tu je sličnost prestajala.

Na sebi je nosila jednostavnu, strogu svetlomodru haljinu, koja je, naravno, bila majstorski ukrojena i pratila joj linije tela kao salivena; ali na kojoj nije bilo nikakvih ukrasa, zlata ili dragulja. Usko uz vrat, na traci od crnog baršuna, imala je privesak u obliku sunca, i to je bilo jedino nepraktično na njoj.

Kosa joj je, mada puštena niz leđa kao i ostalima, bila vešto smaknuta s lica poput pene lakim belim velom koji joj je padao do struka. Nokti su joj bili kratko podsečeni, i ničim obojani.

Gledala ju je bez smeška.

-Ne sećam se da je ma koja dvorska dama ikada dolazila ovamo. Pogotovo ne supruga princa.

Sedele su u prostoriji koja je više nalikovala službenoj kancelariji u smrtnim zemljama nego bilo koja koju je Katlin ikada videla na Dvoru.

-Ovde rastu deca Naroda, čak i prinčevi.

-Ne, miledi. Ovde se žene Naroda porađaju, one koje nisu dovoljno visokog roda da bi im primalje dolazile na dvor tokom tog čina. I, naravno, ovde se tek rođeni među nama hrane dok ne ojačaju.

Katlin se zavali na stolici.

-Upravo je to ono što me zanima.

Žena podiže zlatne obrve.

-Šta tačno, miledi?

-Vi ste glavna primalja već jako dugo, kako su mi rekli. Sve ostale primalje su smrtne žene. Zašto je to tako, gospo?

Žena se malo osmehne.

-Nema potrebe da me tako zovete, miledi. Nisam dovoljno visokog roda.

-Ne zanima me kakvog ste porekla. Vi radite posao od izuzetne važnosti u ovoj zemlji. Ne mogu vam se obraćati nikako drugačije.

Žena oćuti malo. Onda se obazrela preko ramena na jednu rumenu, ljupku smrtnu devojčicu za svojim leđima:

-Idi u kuhinje i naloži da se za prinčevu suprugu spremi čaj.

Devojčica učini kniks i izađe. Nije dvaput pogledala Katlin. Ona reče:

-Isuviše je mlada za primalju ili dojilju.

-Uvek nam nedostaje žena, miledi. Zato ponekad radimo dogovore s farmerskim ili sirotim devojčicama u vašem svetu. Ovde nikad nisu gladne ni bose, i uče se zanatu koji je visoko cenjen. Ima ih koje pristanu.

Katlin pomisli: ima i onih koje dođu nemajući pojma kuda su krenule, takođe. Ali devojčica joj se nije činila tužna ili uplašena, i ako ništa, žena prekoputa je nije lagala barem u vezi nje.

-Unapred vam se ispričavam što ću vam se obraćati kao ono što jesam, smrtnik.

Žena ništa ne reče.

-Pitaću vas konkretna pitanja na koja ćete mi morati konkretno odgovoriti.

Nasmešila se.

-Znate kako to ide.

Žena je još uvek ćutala. Onda reče:

-Da li je princ nezadovoljan radom koji se ovde obavlja?

-Ja nisam čula ništa slično.

-Onda, zašto?

-Zato što želim da razumem. Ja da razumem.

-Zašto?

-Plašim se da vam na to neću odgovoriti.

Žena malo napući usta.

-Ako od mene zahtevate istinu, miledi…

-Zahtevam? Zar vi umete da lažete?

-Naravno da ne.

-Nisam došla da pravim dogovore. Ja to ne moram. Postaviću vam pitanja, i vi ćete mi odgovoriti. To je sve.

Devojčica se vrati, noseći na pladnju pribor za čaj. Odložila ga je na stol, učinila kniks, i pošla da ponovo stane za ženina leđa. Ova joj reče:

-Moli.

-Da, gospo?

-Idi i obiđi deo s porodiljama. Vidi možeš li biti od kakve koristi.

-Da, gospo.

Dete izađe.

Žena je posmatrala kako Katlin ubacuje zrno soli u svoju šolju. Malo se osmehnula, ali nije komentarisala. Umesto toga, pitala je:

-Šta, zapravo, želite da znate, miledi?

Katlin se smešila. Rekla je:

-Sve, gospo.



S praga, posmatrale su nekoliko krupnih, pucajućih od zdravlja žena kako na grudima ljuljuškaju neverovatna bića, lepa poput anđela.

Svako je imalo buckaste ručice s jamicama, vodoskok zlatne kose, ogromne, preplave oči i jedva malo zašiljene uši. Sva su se smijala i gugutala. Katlin ih je mogla zamisliti s krilima u bilo kojoj crkvi u Vatikanu. Nije ni shvatila koliko je vremena provela gledajući, opčinjeno, kad je žena pored nje progovorila:

-Kao što sam vam već objasnila, naša se deca rađaju i rastu drukčije od vaše. Možda vam izgledaju par meseci stari, po vašem računanju, ali neki imaju i do dve godine. Ostaće ovde do treće, ili čak i pete. Mada je to retko i dešava se samo u posebnim slučajevima.

-Kakvim?

-Kad se dete rodi naročito slabo, više nego je uobičajeno.

Oćutala je tren.

-Rekla sam vam da se naša deca rađaju mnogo slabija od vaše.

Katlin odsutno doda:

-Da, kao i da majke Naroda ne mogu da doje.

-Zapravo mogu, miledi, samo što to nije dovoljno. Barem Narod ne pamti da je ikada bilo. Da bi nam deca ojačala posle rođenja, i dobila šansu da se pravilno razviju i rastu, potrebno im je smrtničko mleko. Ne mleko vaših životinja. Mleko vaših dojilja, vaših žena.

-Znate li zašto je to tako?

Žena prosto reče:

-Ne.

Prostorija je bila velika, savršeno čista, velikih prozora koji su bili okrenuti na stranu s koje sunce najduže i najjače sija tokom dana. Žene su se smijale deci, ljubile ih i čavrljale s njima. Nijedna nije izgledala nesretno, pocepano ili pothranjeno. Pored većine je stajao mali stol koji je pucao od težine dobre, jake hrane i još jačeg, gustog čaja. Posluga je neprestano dopunjavala pladnjeve, tanjire i šolje.

Dobro mleko zahteva dobru hranu.

Katlin dođe malo mučno. Nije mogla naći konkretnu zamerku, osim što je pomalo nalikovalo sajmu rasnih krava. Gledala je kako jedan dečaćić poseže za krupnom, golom dojkom iz koje je curelo mleko. Žena se nasmijala i privila ga na grudi.

Katlin pomisli seća li se svog deteta tamo u selu koje je ostavila, ili iz kojeg su je prevarom doveli. Po njenom se ponašanju činilo odrečno.

Pitala je:

-Jesu li sve ove žene pod glamurom?

Žena joj mirno reče:

-Ne više.

Katlin oćuti. Mada je prizor, na ovlašan pogled, bio verovatno najlepši koji je ikada videla ma gde, nije imala više snage da ga posmatra.

Okrenula se na peti i pošla.

Hodnici koji su povezivali zasebna odeljenja, bili su u stvari otvorene verande pod lučnim stubovima. Dvorište je bujalo zelenilom, grmovima, hladovitim drvećem, ogromnom paprati, čitavom šumom. Stazice koje su se ukrštale njime bile su od belih kamenčića, besprekorno održavane. Nigde se nije mogla videti ni mrljica nereda ili prljavštine. Zidovi su bleštali belilom, mramor podova bio izglancan do najvišeg sjaja, i stalno su se neke sluge motale okolo, čistile već čisto i laštile već ulašteno.

-Miledi.

Katlin sačeka da je žena sustigne. Sad su hodale naporedo, obe usporivši korak.

-Pretpostavljam kako vama ovo mora izgledati. Ali plašim se da vam se neću ispričavati. Znate li koliko se malo dece Narodu rađa?

Katlin odgovori, ne gledajući je:

-Čula sam.

-Žene Naroda izuzetno teško i retko zanose decu. Većina nas to nikad ne uspe.

-Je li tako bilo oduvek?

-Koliko sam ja upoznata, da.

-Kako ste opstali, onda?

Žena je neko vreme hodala pored nje, ćuteći. Katlin se osmehne.

-Da, naravno. Ukrštali ste se s nama.

-Miledi…

-Zato što je naša krv jača. Mi vam možemo rađati mnogo dece, i naša su deca zdravija i otpornija. To je popravljalo vašu krv. To vas je održalo sve do danas.

-Nije sasvm tako kako zvuči.

-Da li sam nešto pogrešno shvatila?

-Ne. Ali vi ste smrtni, i kao i svaki smrtnik verujete da su svi ljudi s kojima smo se ikada ukrštali, bili zavedeni glamurom, oteti ili šta još gore. Ali, to nije tačno. Mnogi su došli od svoje sopstvene volje. Mnogi smrtnici vole ovaj svet, pa čak i Narod, iz ovog ili onog razloga.

Katlin pomisli na riđu gardistkinju, i ono što joj je Lachlan rekao: nekima od vas više paše život koji vam mi možemo ponuditi, nego onaj na koji bi bili osuđeni da ste ostali u smrtnim zemljama.

Rekla je:

-Pretpostavljam da uvek ima i takvih slučajeva. Znači, ukrštate se s nama da bi ojačali svoju sopstvenu krv.

-To je jedan razlog.

-Zar ima još koji?

Činilo se da žena malo okleva. Ali Katlin joj je postavila otvoreno pitanje, mada je bilo očigledno da nije baš rada na njega odgovoriti. Učinila je onaj ružan animalan gest vratom. Učinila ga je bar deset puta otkako je Katlin došla tog dana.

-Ima, miledi, da.

Katlin uzdahne.

-Koji?

-Snošaj s vašom vrstom.

Katlin trepne.

-Oprostite?

-Ali vi ste supruga princa. Zar me zaista morate pitati tako nešto?

-Recimo da nisam naročito pametna. Ovde mi svi neprestano govore da ne vidim stvari koje su mi pod nosom.

Žena se malo osmehne.

-Zato mi odgovorite. Šta ste mislili time, snošaj? Pričate o seksu, zar ne? Pukom seksu, ne o začinjanju dece?

-Da.

-Od kakve vam je koristi seks s nama?

-Taj čin s vašom vrstom ima neke prednosti koje nema kad ga upražnjavamo međusobno.

-Kakve prednosti?

-Od njega i mi sami postajemo jači i zdraviji.

Činilo se da je sad vrlo bleda. Katlin baš nije bilo najjasnije zašto. Narod nije znao za stid.

-Pretpostavljam da ste čuli… Ili čak i doživeli… Oprostite, nisam navikla govoriti sa suprugama prinčeva o nečemu ovakvom. Ili o bilo čemu, kad smo već kod toga.

-Ne marite. Ova je supruga princa smrtna, i moli vas da joj objasnite, najprostije moguće.

Žena stade nasred trema kojim su hodale. Pogledala ju je pravo u oči.

-Sigurno ste morali primetiti da je princ drugačiji otkako je počeo deliti postelju s vama.

Katlin se oseti kao da je neko odjednom uneo sveće u dotad mračnu odaju. Rekla je:

-Da?

-Prosto mi je nezamislivo da niste primetili da je jači, višlji, da deluje snažnije, da mu kosa jače sija – takve stvari? Ja ne idem na Dvor, ali naravno svi mi čujemo šta se na Dvoru dešava. Pričali su mi kako je princ drugačiji. Ne mogu zamisliti da vi to niste primetili, kad su primetili svi ostali.

-Da. Primetila sam. Samo nisam znala koji je tome razlog. I, ovaj mi ni na kraj pameti ne bi bio. Seks sa smrtnikom? Samo to?

-Da, miledi. Samo to.

-Ali, zašto?

Žena sleže ramenima.

-Opet mi postavljate pitanje na koje ne znam odgovor, niti ga zna iko za kojeg sam čula. Možda magi u Kuli, možda stoji negde u nekom drevnom zapisu…

Katlin pomisli da sasvim sigurno neće ići da pita vrhovnog maga o tome.

-U redu. Zapravo, nije ni važno zašto.

-Smrtnici imaju navadu da preterano razmišljaju čak i kad nema potrebe.

Ona ništa ne reče na to.

-Tako da, razumete… Nije samo plodnost vaših utroba razlog zašto smo se uvek pokatkad sparivali sa smrtnicima.

-U redu. Koji je razlog što su vam sve primalje smrtne?

-Vaš je rod u tome mnogo spretniji, zato što rađate mnogo dece. Porođaji u Naroda uglavnom su teški i opasni. Naše žene nose decu i do godine dana, nekad i duže, i kad se porađaju, pa… Čini se da nam tela prosto nisu podesna za to. Zato nam trebaju smrtne babice. Smrtnici su neverovatno vešti s teškim porođajima.

-Pretpostavljam.

Odjednom je dobila strašnu želju otići, i nije se više mogla setiti zašto je uopšte dolazila.

-Gospo.

-Miledi?

-Ja jesam smrtna, ali sam udana za princa. Prihvatila sam ovu zemlju kao što je ona prihvatila mene. Čak ni ako bih imala takvu moć, nisam sigurna da bih htela da menjam zakone i običaje Naroda. Ja ne želim menjati srž ove zemlje, a ne verujem ni da bi mi sama zemlja dozvolila. Ne želim da vas moja poseta brine. Od mene se ne morate plašiti. I, ako ima bilo šta što vam treba, sad ili ubuduće, molim vas da dođete, bez straha, i ja ću učiniti sve što mogu da vam pomognem.

Dodala je:

-Obavezujem se na to.

Žena je zurila u nju još neko vreme. Onda joj se lice, po prvi put otkako su se srele, rasvetli u zamaman osmeh. Duboko joj se, nisko poklonila.

-Miledi. Ja sam obavezna vama.

Katlin klimne, i pođe dalje hodnikom, ka izlazu. Žena reče za njenim odlazećm leđima:

-Miledi?

Želeći što pre otići, Katlin se malo nestrpljivo obazre:

-Da?

-Ima još nešto.

-Šta to?

-Nije mi bila namera pominjati, ali vi ste me obavezali. Želim vam vratiti onoliko od duga koliko mi je u moći.

-Nisam sigurna možete li.

-Došli ste da biste saznali stvari koje ne znate ili ne razumete, zar ne? Ja vam mogu pojasniti još nešto što vam možda nije jasno, takođe.

Katlin ništa ne odgovori. Žena došeta do nje. Rekla je:

-To se inače ne dešava. Sam odnos s vama je dovoljan da se Narod oseti, i bude bolje. Međutim, pretpostavljam da ste tokom odnosa s princom doživeli ujede, ugrize? Pretpostavljam da ste krvarili od toga?

Katlin se zapilji u nju. Dahnula je:

-Kako biste to mogli znati?

Žena je izignoriše, naoko.

-Pretpostavljam da se dešavalo da pomislite da princ voli ukus vaše krvi, i da je možda čak i namerno proba?

Katlin je i dalje zurila u nju, ogromnih očiju. Žena joj reče:

-Narod to ne radi, mada postoje priče da nekada jesmo. Naša je krv slaba, u pravu ste. Zato smo nekada uzimali vašu, od vas. Bukvalno. Međutim, onda je postalo jasno da se i bez toga možemo okoristiti, čak i ako možda manje efikasno, a i bilo je teško zadržati smrtnike koji bi na to uopšte pristali. Tako smo učinili kompromis. Prestali.

Žena ućuti. Katlin dahne:

-Ali princ…

-To vam pokušavam reći.

-Ali, ali, zašto..?

-Zašto?

Žena podiže one zlatne obrve, sad je gledajući kao da je postavila stvarno glupavo pitanje.

-Zato što je on biće Sumraka, naravno. Oni nikad nisu prestali.

 

[Susan Sto Helit]

37.



Trčala je hodnicima kao bez glave, skutova pograbljenih obema rukama i ne mareći koliko su joj noge ogoljene. Najradije bi prosto svukla prokletu haljinu sa sebe, bacila je u neki ćošak, i nastavila trčati. Jednom ili dvaput, noga u štikli joj se iskrivila, i oštar bol joj je dao do znanja da će imati muke sa zglobom kasnije.

Nije marila.

Svi su joj se sklanjali s puta. One koji nisu stigli na vreme, grabila je za rame, lakat, šta god, i svom silinom od sebe odbacivala. Krajem je oka videla da su se neki zateturali.

Nije marila.

Upala je u dvoranu zadihana. Feidlimid je prvi spazi, i namah se odmače od nje, dok su mu se oči kruglile od zapanjenosti.

Ona priđe Eoganovoj stolici.

Ne obazirući se da je pogleda, on reče:

-Oh, suprugo? Nisam znao da si obaveštena.

Glas mu je bio mekši nego je ikad pre čula kod Eogana.

Eoganov glas nikad nije bio gadan. Uvek je bio mek poput mačije dlake, len i malo posprdan. Kad ste govorili s njim, bilo je to kao da govorite sa starim prijateljom koji zna sve vaše male prljave tajne i vešto se koristi izborom reči i bojom glasa da vas njima, nevino i drugarski, zeza.

Naravno, to je bila obmana, i sav je Dvor to znao. Dvor se ježio baš kad bi Eoganov glas postao najmekši i najprijateljskiji. Kod njega je to značilo da ste se toliko upackali da vas više ništa ne može oprati.

Izuzetno je retko čula Eogana da zvuči toliko meko. Sad jeste. U isto vreme, u glasu mu je bilo nekog gađenja od kojeg biste se, i bez razloga, sami sebe postideli.

Ona dahne.

-Gospodaru…

-Katlin, suprugo.

Bukvalno je ispljunuo tu zadnju reč, kao urok.

-Zašto si toliko žurila? Nije bilo potrebe.

Katlin u očaju pogleda muškarca ispred stolice.

Nije klečao. Lachlan bi pre dao da mu odseku noge nego što bi kleknuo, makar i pred princem. Delovao je potpuno mirno, kao tokom uobičajenog savetovanja.

To nije bilo savetovanje.

Katlin se saže nad Eoganovo rame:

-Molim vas, lorde, da pričamo o…

On reče, uopšte je ne slušajući:

-Neka neko nađe stolicu mojoj supruzi. Feidlimide, ima li dvor uopšte pojma da sam venčan?

Starčić doskoči, zakotrljavši nogama. Sasvim je očigledno i on bio zapanjen.

Rekao je:

-Ali naravno, gospodaru.

-Onda? Supruga princa ima mesto pored njega, i ovde i kasnije pored trona. Trebam li ja da te učim protokolu?

Feidlimid je usplahireno mahao nekim slugama u ćošku, koji se ubrzo pojaviše noseći stolicu.

-Ne, lorde, naravno da ne.

-Nije mi jasno zašto imam savetnike ako ću poslove raditi umesto njih. Bi li ti prijao povratak na sever, u tišinu svog dvora, Feidlimide? Da se posvetiš knjigama? Možda te smara služba princu.

Starčiću odskoče i kosa i obrve.

-Nikada, gospodaru, moja je odanost..

-Dosta.

Sam sebi stavljajući ruku na usta, čovečuljak se oprezno udalji od stolice. Pri tom je dobacio Katlin pogled koji nije razumela. U njemu je gotovo bilo okrivljavanja.

Sluge staviše stolicu na podijum. Eogan diže obrve, i oni je pažljivo podigoše za još jedan stepenik, u ravni s njegovom. Jasno je videla kako se znoje od straha.

Eogan prevrne očima.

-Bogovi. Ovaj je dvor pun budala.

Onda je pružio ruku, i dalje je ne gledajući.

-Suprugo moja. Zauzmi svoje mesto.

Katlin sede na ivicu stolice, osećajući pečenje svih očiju u dvorani. Eogan ju je držao za ruku tako da je imala dojam da joj je krv prestala teći njome. Pokušala je neprimetno izmaći zapešće, ali postigla je samo to da njegovi prsti skliznu naniže, i prepletu se s njenima.

Bio je to osećaj kao da ju je je upleo u paukovu mrežu.

-Pa, zapovedniče. Verujte da mi je ovo neprijatnije nego vama. Imate li još šta reći?

Lachlan mirno izgovori:

-Samo ono što sam vam već rekao, lorde. Vi ste moj princ i gospodar, i budući kralj. Moj je život na vašem raspolaganju.

-Je li, zaista?

Lachlan se malo osmehne.

-Sasvim, gospodaru. Raspolažite njime kako mislite da treba.

-A da sačekamo? Da tamnice odluče?

Lachlan učini onaj svoj površan naklon.

-Kako god želite.

-Neka ti bude. U ime starog prijateljstva. Zar ne?

Visoki mu muškarac ništa ne odgovori. Eogan reče:

-Odvedite lorda do tamnica da ostane u njima dok se ne odlučim ponovo razmotriti njegov slučaj.

Onda je dodao:

-Ili ne.

Pre nego su mu gardisti prišli, Lachlan se još jednom nakloni, rekavši:

-Moj prinče.

Otišao je a da se niko nije usudio ni da ga dotakne, sprovodeći ga.

Katlin je zurila ni u šta.

Dvor je bio u potpunoj tišini. Eogan reče:

-O čemu se radi? Veče je odavno počelo. Gde su minstreli?

Žagor, prvo oprezan, a onda sve hrabriji, uskomeša se prostorijom. Negde iz nekog ugla čulo se kako muzičari tiho počinju probavati svoje instrumente.

Katlin reče:

-Gospodaru.

-Katlin?

-Molim vas.

-Šta to?

-Molim vas da pričamo nasamo.

-Ne želim da pričam s tobom. Želim da pijem večeras. Ako hoćeš, možeš da piješ sa mnom.

Dodao je:

-Ako ne želiš, nosi se bestraga.

Glas mu je bio toliko besan da se Katlin iznenadi kako joj sam njegov zvuk nije svalio tavanicu na glavu. Da zmaj ume da govori, zmaj kojeg su upravo pokrali, ni on ne bi zazvučao bešnje.
Zaprepašteno ga je pogledala.



Provela je noć do praskozorja ne pomerajući se s mesta. Eogan joj nije dao dozvolu da ide, jer, kad je probala poći posle njegovih zadnjih reči, zgrabio ju je za ruku i gurnuo natrag u stolicu. Rekao je:

-Nigde bez mog odobrenja večeras, suprugo. Jesi li me razumela?

Onda je, ni najmanje ne mareći za njen mogući odgovor, već podizao pehar da mu se dopuni.

Za pet godina, Katlin nije doživela goru noć. Eogan je svaki put kad mu je sluga prilazio bez reči pokazivao da se i njen pehar dopuni. Naterao ju je da popije više nego je ikada popila u toj zemlji. Vino koje je Narod pravio, njihova medovina, to je po pravilu bilo mnogo jače nego bilo šta što su pravili ljudi. Katlin se vrtelo u glavi. Uzela je komad nekog mesa kog su joj prineli samo zato da izdrži noć. Međutim, ono što je mrzela najviše, bilo je Eoganovo ponašanje.

Bez ikakvog zazora prihvatio je jednu od devojaka koje su mu se uspuzale u krilo, i već se neko vreme s njom ljubio. Katlin se prigne i reče mu:

-Ako ne prestanete, lorde, narediću da joj se jezik odseče.

On na tren zasta kao skamenjen, a onda se otrže od devojke, pogleda u nju i nasmije se.

-Hoćeš li, zaista?

-Oterajte je.

Ne prestajući se smijati, on ipak odgurne devojku od sebe. Kad mu se ponovo pokušala uzverati u krilo, odbacio ju je vrhom čizme sa stepenika.

-Želiš li napraviti evnuha od mene, Kato?

-Ne. Želim vas otrezniti.

-Ko kaže da sam pijan?

-Od besa.

Nije joj odgovorio.

Nastavio je da pije, mada mu se nije poznalo, sve dok noć nije sasvim ostarila. Bilo je još par devojaka koje su mu prilazile, ali svaku je slao od sebe pokretom ruke, kao dosadne muve. U neko je doba postala svesna da joj je razgrnuo skute, i da mu je ruka visoko na njenom ogoljenom bedru. Nije ni primetila kad je to uradio. Iz nekog razloga, to uopšte nije delovalo kao intiman čin. Delovalo je kao obeležavanje teritorije, baš kao da ju je lancem vezao sebi za ruku.

Taman je to pomislila, kad on reče:

-Zanimljiva ideja. Sviđa mi se. Ali, insistirao bih da budeš gola, a tebi se ne bi sviđalo da stalno hodaš na kolenima.

Ona reče kroz zube:

-Nosite se dođavola.

-Mi ne verujemo u pakao, Kato.

-Dokle me mislite držati ovde?

-Dok ne naučiš.

-Šta to?

-Gde ti je mesto.

-Ne igrajte takve igre sa…

-Jesi li sigurna da želiš završiti tu rečenicu, večeras?

-Hoćete li me staviti u tamnicu, pored lorda Lachlana?

On je čudno pogleda.

-Ne, Katlin. Mogao bih ti zavrnuti vratom. Šta kažeš na to?

-Kažem vam da moramo razgovarati.

-O čemu?

-O tome da vas supruga nije prevarila s vašim jedinim prijateljem. Šta kažete na to?

On je ćutao neko vreme. Onda ustade. Rekao je:

-Prokleta smrtnice. Dođi.



Zaobišli su neka gola tela po podovima, razbacane oglodane koske, jezera rasutih pića, poispale i rastopljene slastice i pospane sluge. Napolju je noć bila u onim najdubljim i najtanjim trenucima pre pucanja zore. Još je uvek bilo mračno, ali se u vazduhu moglo nanjušiti rađanje novog dana. Ruže su u vrtu najjače mirisale upravo tokom tih momenata.

Čim su se odmakli duž staze, Katlin se okrete prema njemu i reče:

-Da li ste sasvim sišli s uma?

On leno pruži ruku i dohvati se obruba njenog dekoltea.

-Sviđa mi se ta haljina, Kato. Ali, meni se sviđa šta god obučeš.

Katlin primiri svoj gnev. Rekla je, mirnije:

-Gospodaru. Sigurno ne možete misliti…

-Šta?

Ona shvati da je nikad nije tako pogledao.

Nije sklanjala oči od njegovih.

-Lord Lachlan se nije ogrešio o vas, kao što nisam ni ja. Kako vam je tako šta uopšte i moglo pasti na um?

-Uvek pričaš o njemu s ljubavlju.

-To nije ljubav. To je prijateljstvo.

-Zatekao sam vas same u šumi, u smehu. Bilo je očigledno da se jedno drugom dopadate.

-Da, kao prijatelji. Zar lord Lachlan nije vaš prijatelj? Niste nikad s njim podelili šalu ili smeh, negde nasamo?

On je zgrabi i unese joj se u lice.

-Ti si moja supruga, prokleta bila!.. Ne pokušavaj me splesti ljudskim lažima!..

-Ja ne mogu lagati pred vama. Zar ste zaboravili?

Činilo se da je ne sluša. Pokidao joj je biserima obrubljen izrez haljine, čupao joj dragulje iz kose… Onda je stao.

Negde u daljini, mogla je čuti zov prve jutarnje ptice. On joj reče:

-Znaš li šta želim da učinim, smrtna ženo?

-Ne znam. Ali, uradite šta želite, lorde.

-Ne bi se bunila?

-Ne.

Malo je zadrhtao.

-A ako bih posle to često tražio?

Katlin na čas sklopi oči. Odjednom joj je sve bilo jasno. Rekla je:

-Ni onda.

-Nikad ti ne bih zaista naudio. Ne tebi, Kato.

Prislonio je čelo uz njeno, još uvek je silovito držeći za oba zapešća.

-Mogu ubiti bilo koga u ovoj zemlji ako treba, Lachlana, čak i svog oca. Ubio sam majku.

Katlin se strese.

-Ona vas nikad nije volela, lorde.

-Ali nije lako ubiti čak ni roditelja koji te mrzi.

-Znam, gospodaru.

-Misliš li da sam nakazan, Kato? To misli cela moja zemlja. Zbog toga šta radim, kako se ponašam i što jesam.

-Mislim da ste najlepše stvorenje koje sam ikad videla, i mudrije nego većina i sanja, i voleću vas zauvek, ma šta bilo.

Opet je malo zadrhtao.

-Šta god bilo?

Ona reče, u očaju:

-Ne mogu protiv sebe.

-Ne plaši se, Katlin, smrtna ženo. To je jedino što tražim. Ne plaši me se. Ti si jedina koja se nikada neće imati zašto plašiti od mene. Nikada ti ne bih naudio, ludi stvore. Ne tebi.

U trenu kad je prineo njeno zapešće svojim ustima, zavorila je oči.

Osetila je oštar bol, a onda čudnu obamrlost, gotovo skarednu slabost kako joj se podiže iz dna utrobe. Dah joj se produbio. Kako se produžavalo, u njoj je groznica sve više rasla, i bedra bila sve vlažnija. Pritisla je stomak uz njegov, i osetila da je tvrd poput kamena, ali nije želela prekidati ovo.

Na neki skroz naopak način, bilo je bolje od seksa.

Nije znala koliko je vremena prošlo, mada, što se nje ticalo, moglo je trajati i do njene smrti. Bedra su joj drhtala od sladostrašća, curela je sva i nije ni znala koliko je sve puta došla do vrhunca.

-Katlin.

Ona rastrese kosom, pokušavajući se osvestiti. Imala je dojam da njegov glas dolazi iz velike daljine. On ponovi:

-Katlin.

Otvorila je oči.

Držao ju je prstima ukopanim u kosu, lica sasvim blizu njenom. Prvo je sunce već žarilo vrhove planina. Ruže su umirale, mirišući.

Ona se zapanji što još uvek stoji.

-Kako vi ono govorite? Hvala ti, Katlin.

Rekla je:

-Nema na čemu, lorde.

-Oh, ima. I taj će ti dug biti vraćan svakoga dana dokle postojiš.

Podigla je ruku i lako mu dotakla pramen kose pao preko lica. Zapešćem joj je curela sveža krv, crvena poput zore koja se rađala. Ona obrisa kap iz ugla njegovih usta.

Rekla je:

-Treba da vas naučim šta je ljubomora, gospodaru. Očigledno je da o tome ništa ne znate.

On se nasmije.

 

[Susan Sto Helit]

38.


Katlin se ohrabrujuće osmehivala jednom riđem čoveku kojem su zalisci već počeli sedeti, i koji je stajao u gomili pokušavajući da ne zija otvoreno naokolo. On uhvati njen osmeh, i drhtavo joj ga uzvrati, hitro otirući znoj sa čela velikom, tufnastom maramicom. Bilo je očigledno da uopšte nije primetio da je to učinio.

Ljudi poput njega nikad nisu svesni takvih svojih malih smešnih gestova.

Feidlimid je stajao na stepeniku niže i čitao sa svitka toliko dugačkog da mu je padao maltene do nogu. Važno je gurnuo naviše svoje polumesečaste naočari. Nisu mu trebale, obzirom da Narod nikad nema problema s vidom, ali otkako ih je dobio pre par meseci, praktično ih je obožavao. Verovao je da mu daju na ugledu. Dvor je uglavnom smatrao da je dobio još jedan razlog za smeh. Kad bi pokušavao da ih koristi, čovečuljak se neprestano sudarao sa zidovima i stubovima, i par se puta umalo skotrljao niz stepenište, na sveopšte veselje. Izabrao je kompromis: nije prestao da ih nosi, ali je gledao iznad ili ispod njih.

-…ovim ukazom najoštrije se zabranjuje dovoditi smrtne dojilje i primalje koristeći ono što ljudi zovu glamur, već se s njima mora načiniti otvoren i obema stranama jasan i razumljiv dogovor, u ime zemlje i sa zemljom kao svedokom. Kao odštetu u prevazilaženju teškoća koje će ukaz izazvati, porodilište će dobiti novčanu i svaku drugu neophodnu pomoć Dvora, pa tako i u pronalaženju budućih a gore pomenutih dojilja i primalja.

Zastao je, i još jednom, u pola glasa, ponovio: gore pomenutih. Klimnuo je s odobravanjem. Smrtne pravničke knjige koje je u zadnje vreme čitao, naročito su mu se dopadale.

Eogan prevrne očima, ali ništa ne reče.

-Time bih završio čitanje proglasa.

Zastao je i pogledao po nemoj gomili, kao da očekuje pljesak i klicanje. Kako se ništa od toga ne dogodi, čovečuljak se namrgodi i oholo napusti podijum.

Aife je stajala u prvom redu, blizu riđokosog čoveka. Zadnjih je godina retko dolazila na Dvor. Haljine su joj postale manje ekstravagantne, i više nije putovala s celim karavanom. Obzirom da je Katlin bila sigurna da do nje nikad nije doprla ni reč od ma čega izgovorenog u Pevajućim pećinama, pretpostavljala je da je u pitanju nešto drugo. Pričalo se da dosta vremena provodi u Kuli magije, i pratnja joj je po pravilu bila čudna. Katlin ih nije mogla jasno videti, jer su izbegavali svetlo i obično se držali mračnih uglova i senki, ali po ježenju hrbata je osećala da su u dvorani. Jedan je udaljeni ćošak bio napadno prazan u gužvi, kao da se nikom ne mili da stoji u njemu. Katlin se još sećala onog puta kad ih je Aife prvi dovela sa sobom, i znala je da će taj događaj pamtiti do groba. Malo je bilo smrtnika koji su, budni, svesni i nepomućenog uma, sreli bića iz košmara. Za vreme Aeda, nikada nisu dolazili, ali Eogan je otvorio Dvor za sve svoje podanike, ma koje krvi i roda bili, i bez obzira koliku grozu izazivali.

Uostalom, oni su bili njegovi, stvorenja Sumraka kao i on.

Narod nije zavoleo Sumrak, niti je to iko očekivao, ali ih je Eogan naterao da mu ukazuju dužno poštovanje.

Uostalom, bilo je jasno da će Sumrak još dugo sedeti na tronu.

Dvoje dece cičeći dotrči iz onog pustog ugla i izgubi se kroz širom raskriljena vrata, u noć. Nešto lelujavo i nestvarno proleti dvoranom za njima; ne zaustavljajući se dovoljno za jasan pogled. Svugde gde je prošlo, dvorjani su se hitro uklanjali i stiskali uza zidove. Deca ponovo utrčaše unutra i pobegoše uza stepenice, razdragano se smejući, kao u igri skrivača ili lovice. I sami su bili sablasno bledi: potpuno belih zavijorenih kosa, obrva i trepavica, i kože koja je upravo sijala u polutami. Bili su identični, kao jaje jajetu, obojica dečaci, i zapravo ih niko nije razlikovao. Eogan se nasmeši.

Katlin brižno položi dlan na stomak. Bila je po drugi put trudna.

Znala je, sigurno ne zadnji.

Kako se Aed povukao, dani su se počeli menjati. Svetlo je postalo daleko i kao prigušeno, sunce je jutrom kasnije izlazilo i trebalo mu je dugo da se uspne na nebo a ni onda nije sijalo svom snagom. Po celoj je zemlji popadao svetlucavosivi plašt povečerja, u kojem se svaka zvezda ponaosobo izdvajala, krupna poput čovečijeg dlana, goreći srebrno. Šume su postale mračno i mesto opasnije nego ikada, i hajke pravi izazov. Dvorjanima se to naročito dopadalo. Pričalo se o stvorenjima koja su izašla iz mesta po kojima su se krila možda i vekovima i koja niko za svog života dotad nije video. Osim obesne gospodske mlađarije, zapravo im niko nije bio rad, ali Narod je poštovao kralja koji nije pravio razliku među svojim podanicima i puštao svakoga da se slobodno kreće njegovom zemljom, po sopstvenom nahođenju. Kazne za kršenje zakona postale su gore i teže, i ljudi su budnije nego ikad pazili da ih ne prekoračuju. Spočetka nije bilo neobično ugledati vešala po raskršćima, a bilo je i mnogo strašnijih odmazdi. S vremenom, kako se Narod privikavao, to se proredilo, mada je neizvesnost svakom lebdela nad glavom.

Eogan se potrudio za to.

Nikad nije poželeo da ga Narod voli, baš kako ga za to i nikad pre nije bilo briga. Bio je kralj kakav su svi znali da će biti: kratkog strpljenja, nagao, opako zlopamtilo. Međutim, nikome nije odbijao prijem i svačiju bi žalbu saslušao. On se nije zatvarao u svoje odaje s metresama mesecima, poput njegovog oca, ostavljajući svojim savetnicima da rešavaju probleme u zemlji. Odluke su mu znale biti surove, ali uvek logične i opravdane. Međutim, Narod nije ni tražio da svog kralja voli. Od vladara su očekivali da ga poštuju i uvek pomalo strepe.

Od Eogana su strepeli više nego bi hteli, ali su bili voljni da mu to ne uzimaju za zlo. U njegovim se rukama zemlja činila sigurnija nego je bila za stotine godina.

I, zemlja mu je uzvraćala.

Vrtovi su cvetali novim, prvi put viđenim cvećem i voćem, drveće raslo brže i razgranatije i sve što bi iz zemlje izašlo, bilo je bogato i plodno. Kapija je zapečaćena. Neprestani upadi kroz nju su odavno prestali. Skoro ništa smrtno više nije ulazilo u zemlju, osim onoga što su zakoni propisivali da treba.

Noć se nije bunila. Ovakav im se kralj dopadao mnogo više od Aeda. Pod njim više nisu morali sklanjati ni najgadnije među sobom, i niko ih nije kažnjavao zato što su to što jesu, i zbog stvari kojima su skloni. U Sumraku su našli dovoljno tmine da se osećaju ugodnije nego pod bleštavilom večitog leta, dok je Dan s vremenom počeo ceniti srebrne senke i zvezde, i nove mirise kojima su biljke cvetale. To je bankete učinilo dužim, posebnijim i boljim nego ikada. Minstreli su naučili nove pesme, i one su retko pevale o bogovima. Uglavnom su se ticale zvezda, bledog meseca koji sad više uopšte nije nestajao s obzora, i neuhvatljive lepote čudnih, opasnih, sablasnih devojaka.

Lachlan je govorio nešto samo za Eoganove uši, nagnut nad njegovo rame. On klimne glavom, i visoki se muškarac kratko pokloni, nemuštim pokretom ruke pozove neke od svojih ljudi i izgubi se u noć. Lachlan je stalno bio zauzet. Zapovedati celom kraljevom vojskom bilo je sasvim nešto drugo nego voditi prinčevu gardu. Ali, on nije zazirao ni od jednog izazova, i Eogan mu se dobro oduživao.

Ako su ma kakve reči pale između njih posle onog izgreda s hapšenjem, onda su pale u četiri oka i niko, čak ni Katlin, nije znao šta je prilikom toga izrečeno. Nije bilo ni važno – oni su bili stari prijatelji iz detinjstva, i jako su dobro razumeli jedan drugoga.

Kakav je život kraljeve supruge, Katlin; pitala ju je Aife jednom prilikom. Ona se samo nasmešila. Kakav joj je bio život? Pa, otprilike onakav kakav je očekivala. Eogan nije postao lakši ni prijatnije naravi. Bilo je svađa i odbijanja njegove lične straže kad dođe po nju, i onda još svađa zbog toga. Ogi je mnogi put vrtela glavom u neodobravanju i neverici. Najposle, Katlin je digla ruke od nekih stvari. Spočetka joj je bilo izuzetno teško privići se na čudno i dotad neviđeno Eoganovo posedničko ponašanje. Kad je postao kralj, jedno je vreme hteo da joj zabrani maltene svaku ličnu slobodu. Posle nekih teških reči, napravili su zategnut kompromis. Ona više nije mogla noćiti u svojim odajama, niti ju je puštao da u njima provodi vreme u bilo koju svrhu osim za posebne, zatvorene audijencije; kada je neko insistirao da s njom priča u potpunoj osami. To je uglavnom bila Aife. Sluge su sve njene haljine i ostale lične stvari morale odneti u kraljeve odaje, i Ogi se također morala snaći tamo, kako god zna. Većinu je dana insistirao da bude pored njega, tokom službenih primanja, savetovanja, banketa ili prosto kad bi dokoličario. S druge strane, Katlin je zabranila da se dvorjanke ponašaju kao da je još uvek princ, i ničim vezan. Istini za volju, isprva je tražila da im se službeno zabrani da uopšte prilaze kralju. To je bila verovatno najgora njihova svađa. On joj je govorio da je blesava i da ne može tražiti da joj se ugađa u ludorijama, a ona mu uzvraćala da će se vratiti u smrtni svet ako ga ikada više vidi ili čuje da je na bilo šta žensko stavio ruku. Još se sećala kako joj se nasmijao u lice: ne možeš se vraćati u smrtni svet, ludi stvore, umrla bi. Ona mu je uzvratila istim, nasmijavši se u lice njemu: da, pa? Zašto mislite da bi me to sprečilo?

Pogledao ju je zapanjeno. Onda joj je došao Feidlimid, kašljucajući i premećući se s noge na nogu, i objasnio joj da svako ko pripada Narodu ima zagarantovano, drevno pravo da se uvek može obratiti lično kralju. Iznašli su kompromis: neka prilaze, ali službenim poslom i pristojno.

Kompromisi su bili život kraljeve supruge, mogla je odgovoriti Aife.

Ali, život inače čine kompromisi.

Bila je trudna i pre nego se Aed povukao, i porodila se vrlo brzo po Eoganovom krunisanju. Glavna je primalja rukovodila celim porodom, ledenom disciplinom i profesionalnošću zapovedajući babicama. Bilo je jasno da joj na pamet ne pada da se prvi princ ili princeza rode bilo kako osim najlakše moguće. Doduše, nije bilo baš sve kako je zamislila. Katlin je bila prvorotka, i nakon što je rodila prvog, posle samo par minuta došao je red i na drugog princa. Žena je bila zapanjena, i na kraju je Katlin morala umirivati nju, govoreći joj da to nije ništa čudno kod smrtnika, ili čudno uopšte, obzirom da je i sam Eogan bio blizanac. Bilo je potpuno normalno da se porođaj u takvoj situaciji zakomplikuje.

Međutim, i dalje je verovala da se žena nije nikad skroz oporavila od tog šoka. Otkako je Katlin, ne baš naročito mnogo kasnije i svakako malčice prebrzo, ponovo zatrudnela, glavna joj je primalja bila redovan posetilac. Strepela je nad njom kao jastreb, i Katlin se dešavalo da se sili da je ponekad naprosto ne istera. Osećala se dobro, i na kraj joj pameti nije bilo da po ceo dan leži u krevetu i slične gluposti koje su ženi dolazile na um.

Minstreli su zagudili još jednu o zvezdama i Eogan opet prevrne očima. Rekao je:

-Proklete budale. Hajdemo van, Kato.

Ustao je i pošao stepenicama pa prema izlazu, dok su mu se dvorjani hitro micali s puta i ničice klanjali. Ona je osmotrila njegova leđa. Bilo je tačno: kopile je stvarno izraslo. Još joj nije ulazilo u glavu kako je to moguće, i sumnjala je da će ikada razumeti. Posle većine njihovih noći, ona je bila premorena na smrt i samo htela da spava, dok bi on iskakao iz kreveta i odmah odlazio u lov. Kasnije je hodala okolo kao pijana, s tamnim senkama pod očima i vrlo slaba, a on se vraćao nasmijan, svež i odmoran, visok do tavanice i ramena koje joj je, nekako, bilo sve teže obgrliti. Dešavalo se da je upravo nervira zbog toga.

Postavši svestan da ona ne ide za njim, zastao je nasred dvorane i obazreo se preko ramena. Katlin se nasmeši i ustade, malo se poduprevši o doručje stolice. Bila je već očigledno trudna.

Zastala je da razmeni par tihih reči s ozbiljnom i već dugo vremena jednom sasvim drukčijom, dostojanstvenom Aife. Najveći ju je deo dana viđala u vrtu s knjigom. Nije se znalo da je imala ljubavnike posle Elisedda. Onda je skrenula pogled na onižeg, riđokosog muškarca. Nasmešila se:

-Gospodine O'Riordan.

Čovek se ušeprtlji.

-Gospođice, hoću reći, vaše veličanstvo, ovaj, oprostite…

Pocrveneo je toliko da se činilo da mu je glava u plamenu. Katlin se nasmijala:

-U redu je, gospodine. Stvarno se nemate potrebe toliko brinuti oko tričarija. Je li vam boravak prijatan? Kako je prošao razgovor s kraljevim savetnikom?

Čovek se činio na ivici suza.

-Ja… Ja ne znam kako bih vam zahvalio, gos… Da.

Obuvatio je pogledom dvoranu.

-To što ste učinili, onaj dan, došavši po mene… Ni u svojim najluđim snovima, nikada… I ovo mesto, zaista… A knjige!.. Oh, knjige, vaše veličanstvo!..

-Drago mi je da niste razočarani.

On reče, zapanjeno:

-Razočaran?.. Nakon što ste me doveli ovamo?.. Oh, gospođice, knjige!.. I celo ovo mesto!..

-Znam, gospodine O'Riordan. Pomislila sam da bi bilo pošteno da svojim očima vidite ono o čemu ste ceo život pisali.

Dodala je, uz mali osmeh:

-Kao nadoknadu za onu stipendiju.

Čovek odmahne rukom.

-Oh, koga briga za to. Nema stipendije, nema ničega što bi se moglo staviti i u istu rečenicu s mestom kao što je ovo.

-Ali ja sam sigurna da ćete vi svejedno naći neku. Kako napreduju prepisi u Kuli?

-Nikad ništa lakše ni brže nisam pisao, gospođice.

-Drago mi je. Dvoru su očajno potrebni ljudi od pera.

On joj se nespretno nakloni, sastavljenih peta, poput kakvog penzionisanog majora. Katlin vide kako mu se Feidlimid hitro približava. Držao je puno naručje nekih pravnih knjiga.

Ona se nasmeši i nastavi dalje.

Izašli su u vrtove, plave pod mesečinom. Eogan je naredio da se bar polovina lampi izbaci odatle, rekavši da su ga uvek nervirale. Vazduh je mirisao raskošno, upravo ekstravagantno. Osim ruža, sad su tu rasle neke nove, dotad neviđene biljke vanredne lepote i po pravilu zagašenih, srebrnih i belih boja. Eogan je dovede do jedne zabačene klupe.

-Nemoj da stojiš.

-Ali u redu sam.

-Drago mi je da čujem. Sad sedi.

Susprežući uzdah odustajanja, ona ga posluša. Nešto belokoso ispade iz grmova pred njih, visoko za svoje godine. Katlin se malo poplaši. Ako Eogana nikad nije mogla čuti kad joj prilazi, njegove sinove po pravilu nije čuo niko, osim ako to sami ne požele.

Dete joj pritrči i zagnjuri lice u njene grudi. Eogan reče:

-Ne gnjavi majku.

Ali Katlin je uzela malo lice u svoje dlanove i podigla ga naviše, nasmešena.

Imao je Eoganovo lice, međutim, oči su mu bile zelene. Nije imala pojma, čak ni ona, je li to njen stariji ili mlađi, toliko su ličili. Rekla je:

-Vreme za spavanje je davno prošlo, prinče.

-Ali ne spava mi se!..

-Sutra ćeš biti umoran, a imaš lekcije.

Dečak sastavi platinaste obrve nad onim zelenim očima. Katlin reče:

-Sutra je obuka s lordom Lachlanom, sećaš se?

Bile su to magične reči. Lice se razvedri.

-Gde su vam dadilje?

Dva stvorenja izađoše bukvalno iz vazduha. Bila su visoka i čovek nije mogao da im se usredsredi na izgled. Ono kao da je neprestano menjalo oblike. Noge im nisu dodirivale zemlju, ne a da je Katlin to ikada uspela da vidi. Mada nijedno nije izgovorilo ništa što bi ona čula, i Eogan i dečak se nasmijaše.

Što se Katlin ticalo, bića su bila nema. Najveći deo Dvora smatrao je da su nema, takođe. Međutim, Eogan i dečaci su mogli da ih čuju i govore s njima.

Eogan joj je rekao da njemu to nije išlo tako lako kao prinčevima. Prva bića Sumraka sreo je već kao mladić, obzirom da njegov otac nije dozvoljavao da se pojavljuju na Dvoru, pogotovo ne bilo gde u blizini njegove dece. Rekao joj je: mnogo toga, ili sve, što prinčevi mogu već sad, ja sam se bukvalno morao učiti da prepoznajem. Ne samo da vidim ostale poput mene, bića Sumraka od one vrste koje niko ko nije Sumrak i ne može videti; već i da čujem samu zemlju i s njom govorim. Dugo sam sumnjao jesam li uopšte kraljevske krvi zbog toga. Ali, moji sinovi nemaju oca koji se gnuša Sumraka, i dobiće sve što im sleduje, po redu koji im pripada.

On je odlučio da prinčevima vaspitači budu stvorenja Sumraka. Obzirom da su i sami to bili, Katlin nije nalazila zamerki. Znala je kako je bilo njemu, koji je za dadilje imao bića koja su mu bila nesrodna, i godinama mu govorila da svoju krv treba kriti i što je moguće manje pokazivati. Jer to kralj ne voli. Jer se Narod toga plaši. Jer…

Rekla je sebi da njena deca neće izrasti u surove cinike koji nikome ne veruju samo zato što su, možda, drugačiji.

Prignula se i poljubila dečaka u beli potiljak.

-Idi i nađi brata. A onda u krevet, prinče.

-Da, majko.

Otrčao je, i nema bića se rastvoriše u vazduhu.

Eogan se baci na klupu pored nje.

-I, Katlin, smrtna ženo.

-Gospodaru?

-Nikad mi nisi rekla. Jesi li bila sačuvala onu laticu ruže?

Ona oćuti malo. Onda je rekla:

-Jesam.

-I? Šta si sanjala? Dan ili Sumrak?

Katlin se nasmeši.

-Sanjala sam ono što sam želela.

-Je li ti se ostvarilo?

Ona pruži ruku i ispreplete prste s njegovim. Rekla je:

-U svemu, lorde.

 

[Ната Ли]

Ovde možete pročitati KOMENTARE na Snoviđenje.


Ovo je bila moja želja,nadam se da se @Susan Sto Helit dopada.
Sada ću je još jednom sa zadovoljstvom pročitati.

 

[Susan Sto Helit]

Ovde možete pročitati KOMENTARE na Snoviđenje.


Ovo je bila moja želja,nadam se da se @Susan Sto Helit dopada.
Sada ću je još jednom sa zadovoljstvom pročitati.

Hvala, Natali mila na tvom trudu i podršci!

 

[mina68]

Баш смо се дивно забављали, и читали дииивну причу
Поздрав свима!

 

[Susan Sto Helit]

Баш смо се дивно забављали, и читали дииивну причу
Поздрав свима!

Pozdrav, draga i hvala ti

 

[Ната Ли]

Pozdrav, draga i hvala ti

Не пишеш, што је огромна штета. Ниси завршила ни Дом, а тако га дуго чекам.
Стрпљива сам.
А на ово треба подсетити или подстаћи ако има нових чланова да прочитају.
Сузан

 

[Susan Sto Helit]

Не пишеш, што је огромна штета. Ниси завршила ни Дом, а тако га дуго чекам.
Стрпљива сам.
А на ово треба подсетити или подстаћи ако има нових чланова да прочитају.
Сузан

Hvala ti najlepše na reakciji.

Nisam nastavila Dom zato što nisam dobijala nikakav fidbek od drugih ljudi. Škrabala su baždarena na taj način, hebi ga.

Mogu pisati pričicu i ne mariti da li će je iko pročitati, ali ako se maltretiram tako dugačkom stvari (Dom je štampan, tako da ga moram bukvalno kucati ovde što je ogroman trud) onda se nadam bar nekoj reakciji, ma kakvoj, makar i najgoroj. Međutim, nedostatak ikakve, ijednog komentara, me je sasvim ohladio.

Osim toga, baš sam došla do tačke kad treba da počnem s explicitnim sexom u textu, s čim nisam načisto NAROČITO jer nemam nikakve reakcije na prethodno napisano. Nije lako javno pisati explicitni sex, a još je teže ako niko ne mari

piši na pp šta ima kod tebe