Snoviđenje

1.

pa, da vidimo dokle će da traje

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.



Nije imala pojma da je prate.

Godinama je dolazila u taj dečiji kamp, od aprila do septembra, još otkako je jedva bila punoletna. Ono što je spočetka bio samo zgodni sezonski posao, s godinama je postao redovan deo njenog života. U gradu je pisala dečije price i bajke, ali od toga se nije moglo preživeti. Nagrade književnih klubova nisu se mogle jesti i već odavno nije ni gledala zid na koji je kačila plakete i zahvalnice. Posao vaspitača u kampu, a tokom kojeg je, između ostalog, zabavljala decu izmišljajući nove i prisećajući se zaboravljenih priča iz svoje domovine; mnogo joj je više odgovarao. To je bilo mesto na kojem se uspevala napuniti snagom za ponovni povratak u smrad i haos grada, i odakle su potekle mnoge ideje za nove price koje je kasnije pisala. Vlasnici kampa, ljubazni starji par iz Nemačke, načinili su njoj i deci posebno mesto u jabukovom voćnjaku, na samom obodu šume, postavivši im izdeljane drvene balvane i ciglama obloženo mesto za večernju vatru, neizbežnu krajem leta kad se dani skrate a povečerja postanu vlažna. Umotana i zaogrnuta tartanskim pokrivačima, deca su je slušala ne trepčući dok bi čitala ili pričala, i to je svima bilo omiljeno vreme u kampu posle dana ispunjenih šetnjama šumskim stazama i kupanjem i ribolovom u velikom zelenom jezeru. Bilo je to dobro mesto, lepo vođeno i održavano i nije bilo baš jeftino slati decu na njega. Pre nego bi se obrale, žute su jabuke mirisale miljama, kako se njoj činilo; i ljudi su dolazili izdaleka da ih kupe. Na tom skrivenom, ušuškanom mestu na kojem je vatra pucketala i osvetljavala živa, zaneta dečja lica a jabuke otpale s grana ležale oko njih poput dragulja; guste su im krošnje teško nalegale nad glavama i Katlin nijednom za sve te godine nije pamtila da je u njih pogledala.

Nije bila sigurna da bi išta bilo drugačije i da jeste.

Jer, desilo se da je jednom, kad su deca već otišla na počinak, a ona ostala sama da pokupi odbačene pokrivače i zagasi vatru, iznenada začula muziku, smeh i ciku. Pogledala je ka šumi, jer se činilo da zvuk dolazi od tamo, ali bilo je previše mračno. Kasnije se sećala da je bila pomislila kako je već vrlo kasno. Imala je samo jedan logičan odgovor na buku: taj da su se starija deca iskrala iz bungalova i napravila žurku van granica kampa, računajući, na svoj mladalački naivni način, da je noć već stara i da svi odavno spavaju.

Ostavljajući pokrivače i vatru da tinja, Katlin je pošla u pravcu muzike, iznenada se osećajući nekako čudno. To nije bila muzika koju je slušala da trešti sa prozora bungalova ili tokom zvaničnih “zabava za tinejdžere” u kampu. Istini za volju, to nije bila muzika koju je pamtila da je uopšte ikada čula. Na momente je zvučala kao nešto što bi svirali bardi srednjevekovnih kraljeva opevavajući lepotu dvorskih gospi, na momente, opet, kao kakva narodna doskočica sa seoske svadbe; ali nije bila ni jedno ni drugo, ne zaista, i mada je ostavljala utisak veselosti, u isto je vreme delovala strano i čudno i gotovo jezivo. Pomislila je da je u pitanju, možda, neki novi žanr, neka nova stvar u trendu; ali nije stvarno mogla poverovati u to. Ostavila je voćnjak iza sebe i prepentrala se preko drvene ograde koja je opasavala ceo kamp. Između ograde i šume bila je čistina s travom koja joj je šibala listove u starim, dobro iznošenim doc martin čizmama. Nebo je iznad bilo indigoplavo a šuma se dizala pred njom poput zidina kakvog prastarog i neosvojivog grada. Na samoj ivici, na samom obodu, nešto je sijalo.



To nije bila vatra, nisu bile baterije ni žareći vrškovi cigareta, farovi auta momaka iz sela koji su se često motali oko kampa zbog finih srednjestaleških devojaka iz grada; čak ni lampioni okačeni o grane. Svetlo je udaralo od ljudi koji su se kretali tamo amo u nekom ritmu, kao da su posedali u vrtešku. Prvo je pomislila da im to svetli odeća pod mesecom, jer se činilo da su svi u belom, ali kako se približavala, počinjala je da shvata da to nikako ne može biti cela priča – ne postoji odeća koja bi tako svetlela čak ni da je prožeta srebrnim nitima i čak ni pod najjasnijom mesečinom.

Ti su ljudi svetleli.

Katlin je zaboravila na mokru travu koja joj je sad već dopirala do kolena i na nadlaktice koje su joj se ježile od hladne blizine šume. Hodala je kao u transu, ne pazeći gde gazi i svako malo propadajući u kakvu rupu ili zapinjući za kakav naročito otporan bokor. Sad je već jasno videla plesače – oh, da, to su bili plesači, mada nije mogla videti izvor muzike na koju plešu – primećujući da su sve devojke, vrlo mlade, skoro devojčice, ali opet neverovatno visoke i vitke; obučene u duge blede haljine i bosonoge. Kose su im bile zlatne i padale preko struka; sevajući poput sablasnih zastava pri svakom okretu. Mada vanredno lepe, s njihovim licima, pomislila je, nešto nije bilo sasvim kako treba, mada nije bila u stanju dokučiti šta je u pitanju. Pomalo su delovala kao bića koja se trude nalikovati ljudima, ali nemaju sasvim tačnu percepciju kako ljudi zapravo izgledaju.

Kako je to pomislila, jedna od devojaka okrete glavu i pogleda pravo u nju i Katlin se zaledi na mestu. Odjednom je bila sigurnija nego ikada u svom životu: ovo je bila katastrofalna greška. Ona nije smela doći ovamo.



Nije to pravo ni domislila do kraja, kad devojka zašišti, iskezivši zubiće na nju poput mačke. Nije ni trepnula, nije proteklo ni pola sekunde; a sve nestade: i devojke u belom, i muzika, i svetlo. Grobna tišina je vladala svud naokolo, tišina kakvu za svog veka nije čula, pogotovo ne u šumi. Ništa se nije čulo, ni noćne ptice, ni zrikavci, čak ni vetar koji je jasno osećala kako joj odiže kosu.

Mogla se okrenuti tada, okrenuti i otići i truditi se da više ne misli o tome. Godinama je posle govorila sebi da je imala još tu zadnju šansu. Ali njeno je zaprepašćenje bilo preveliko. Nije joj uopšte ulazilo u glavu šta je to što je videla, ni kako je moglo da joj pred očima nestane. To nije bila jedna od njenih priča. To je bio stvaran svet posred kojeg je stajala, čiju je rosu osećala na golim nadlakticama i miris njušila. To naprosto nije bilo moguće. Radilo se o nekom triku, o nekom lokalnom običaju za koji dosad nije čula - devojke su se skrile iza drveća, nekako, i sad je od tamo posmatraju susprežući smeh u koji će svaki čas prasnuti.



Ideja o tome kao da je povrati iz transa. Ona odlučno zakorači prema mestu gde su do maločas bose noge udarale, i, zaista, tu je trava bila sva polegla. Sagnuvši se malo da pokuša bolje videti, Katlin i sama zakorači u polegli krug, obuhvatajući ga pogledom. Izgledalo je kao mesto koje je tuce ljudi ugazilo u visokoj travi, ali ništa više ni čudnije od toga. Ona se uspravi i podboči, i krene da osmatra ivicu šume, u pravcu za koji je verovala da su u njemu devojke nestale. Neko progovori za njenim leđima:

-Možda si ušla, ali znaš li kako ćeš izaći, pripovedačice?

 

[Susan Sto Helit]

2.

nemojte ih imenom zvati, kažu Irci, jer će vas čuti
a bolje za vas da vas ne čuju
i nemojte nikakve dogovore s njima praviti
jer su veštiji od vas i vezaće vas
tako da se više nikad ne ispletete

Prenula se iz misli, shvatajući da stoji usred dvorskog ružičnjaka. Do pre pet godina, mislila je postoji samo nekoliko boja kojima ruže mogu cvetati. Ali, ovde ih je bilo plavih poput safira i u dubinama bokora skoro crnih; narandžastih poput sunca posred letnjeg dana; zelenih kao najbistrija izvorska voda; ljubičastih, zlatnih i srebrnih. Pažljivo je uklonila otpalu laticu s trave. Bilo je kažnjivo smrću ubrati ijedan cvet iz dvorskog vrta. Laticu će morati da odnese u radionice; gde će proceniti da li da je utkaju u dvorsku posteljinu ili zaspu ćilibarom da ukrasi kakav zid ili da je smrve u fini prah od kojeg će kasnije praviti mirisna ulja i sapune.

-Možeš da je zadržiš.

Katlin reče, ne okrečući se:

-Znate da ne smem, lorde. Uostalom, šteta je da ovako lepa stvar propadne.

Čula je smeh, dubok i baršunast, i nekako osenčen, kao da dolazi iz polumraka.

-Zar ti niko nije rekao dosad? Ovde ništa ne propada.

Jedna se ruka pružila iznad njenog ramena i okrznula laticu vrhovima nemoguće dugih prstiju.

-Stavi je pored postelje i imaćeš lepe snove, a ujutro će ti soba biti puna sunca.

-Ovde uvek sija sunce.

-Ti onda poželi Sumrak, i Sumrak će biti ono što ćeš sanjati. Tako bar radim ja.

Katlin se okrete i pogleda ga.

-Znate da nisam rada stvarima koje dolaze iz Sumraka.

-Kako žalosno. Onda sigurno nisi rada meni, jer i ja dolazim odande.

Smešio se, otresajući rukavice od prašine udarajući ih o bedro. Upitala se koja je svrha toga, kad su ionako bile krvave – sasvim je sigurno upravo pristigao iz lova. Rekao je:

-O čemu si mislila, savetniče?

Mogla je, ako je to htela, lagati bilo kome u ovoj čudnoj zemlji, ali ne i Eoganu. To je bio deo duga kojim ju je za sebe vezao. Znala je da su iste paktove radili svi lordovi kad bi za sebe uzeli ljude kao savetnike. Vladari Lepog Naroda veoma su cenili sposobnost svojih ljudskih savetnika da lažu jer je to bila neverovatno retka stvar u ovoj zemlji u kojoj niko ne poseduje tu sposobnost, a, kao svi vladari ikada i igde, često im je trebao način da svoje prave namere prikriju ili ih krivo predstave. Poslanici koji su dolazili na Eoganov dvor naročito nisu trpeli da imaju posla s njom upravo iz tog razloga. U principu, uzimanje ljudskog savetnika smatralo se za nepristojnost u najbolju, i za surovost u najgoru ruku. Eogan nije mario. Njegova je majka bila princeza s Noćnog Dvora, i on je mnogo manje od svog oca, kralja, mario da li će ga njegovi podanici smatrati surovim ili opasnim. Katlin je znala: da nije bila ona, bio bi neko drugi; i kad sutra ne bi bilo nje, na njeno bi mesto opet došao čovek. To i jeste bio smisao svega, najposle. Eogan je zaista bio biće – Sumraka.

Rekla mu je, pošteno:

-Razmišljala sam o našem prvom susretu.

-Oh?

Gledao ju je. Sad, nakon pet godina, bilo joj je jasno zašto su joj devojke na rubu šume izgledale neljudski. One i nisu bile ljudi. Niko, osim šačice u ovoj zemlji, nije bio čovek. Eoganu jedva da je dopirala do polovine grudi. Ali, bilo je i smrtnih ljudi visokih poput tornjeva. Ono čega nije bilo, bilo je lica poput njegovog; lica s bademastim, malo preširoko postavljenim očima; i jagodicama kojima kao da bi se mogao seći dijamant. S Noćnim Dvorom nikad niste mogli biti sigurni, jer se na njemu retko rađalo ma šta što nije bilo gnusno; međutim, Eogan je povukao na oca, uglavnom. Ono što ga je izdvajalo, bile su njegova kosa i koža. Kosa mu je bila duga maltene do struka, toliko plava da je u stvari bila bela, jedva pri vrhovima pozlaćena; i imao je kožu belu poput mleka. Ta ga je koža činila naročito čudnim: ljudi nikad nisu bili toliko beli, a čak ni u ovoj zemlji nije videla nikoga tome nalik. Bića Sumraka su neobična i po pravilu se uvek izdvajaju i prepoznaju po nečemu osobitom. Eoganov je otac bio zlatnoplav i imao isto tako zlatnu put, ali Eoganov otac je bio biće Dana, ne Sumraka. Upliv njegove krvi Eogana je poštedeo istinske gnusobe, ali ga čak ni to nije moglo spasti Sumraka i čudačkog utiska sa Sumrakom povezanim. Ponovo se, po ko zna koji put, upitala kako mu izgleda majka. Nju niko nije video već mnogo godina, i nije se pouzdano znalo čak ni gde obitava.

Eogan ju je gledao na takav način da se zapitala čita li joj misli. Postojalo je desetine načina u ovoj zemlji da se čoveku zaviri u glavu, ali ona je uvek i svakog momenta brižljivo pazila na takve stvari. Nije to bio samo goli oprez – na to ju je obavezivao i pakt koji su sklopili. Ona mu nije mogla lagati, a on joj nije mogao zavirivati u glavu. Mada je to bio jalov uslov, kao i većina onih koje sklopite s Lepim Narodom – kakve je veze imalo sme li joj Eogan zaviriti u glavu, kad je uvek mogao da traži da mu kaže istinu?

Retko se time služio, i mrzela je svaki put kad jeste.

-Kad sam ja tebe prvi put sreo, savetniče, bila si obučena u ružnu ljudsku odeću, s groznim čizmama na nogama i tričarijama umesto nakita. Bila si mala i delovala kao da si gladovala mesecima. Tvoj strah je vonjao na malokrvnost i bolest. Čak ti je i kosa bila tamnija.

Katlin se nasmeši, pomislivši: da, a sad je išarana belim pramenjem. Jer sam prerano osedela. Ali nije to rekla naglas. On nastavi:

-Pomislio sam da si ružna i na samrti. Međutim…

On joj položi ruke na ramena i okrete je ka jednom malom vodoskoku koji je sijao srebrno na suncu, sipajući vodu u ovalno jezerce na mramornom postolju. Nagnuta nad njega, mogla je videti svoj odraz kao u ogledalu.

-Sad si obučena u najfiniju odeću koju želiš od mene prihvatiti, mada ti ja svaki mesec šaljem sve bolju. Ali ti si čudno stvorenje. Morao sam ti narediti da nosiš zeleno, inače to nikad ne bi od svoje volje učinila, a ja želim da stalno nosiš zeleno. Zeleno čini da te niko ne sme u oči pogledati. Neću da se iko usudi da ti pogleda u oči.

Katlin reče:

-Vaši me podanici zbog tog ne vole, lorde.

-Ja ne želim da te moji podanici vole. Želim da te se plaše.

-U ovoj se zemlji niko ne plaši čoveka, gospodaru.

-Misliš li? Misliš li da nema razloga zašto sam naložio tvojoj posluzi da ti je u kosu uvek upleteno zlato i srebro, i da ti nakit uvek mora biti prvoklasan? Misliš li da sam iz milosti svoga srca naložio da ti se uvek sprema samo najbolja hrana i vino?

-Znam da niste, gospodaru. Vi želite kraj svoje stolice savetnika koji će izgledati najbolje moguće, jer moj izgled treba biti dragulj u kruni koju ćete jednom poneti.

-Vidiš? Bio sam u pravu onda na rubu šume. Ja sam znao da ti je ovde mesto. Ti ovo mesto razumeš.

Ona mu oporo reče:

-Onda ste postigli šta ste hteli, lorde.

-Šta sam hteo?

Sad se nagnuo nad njeno rame, tako da mu je u vodenom ogledalu mogla videti lice pored svoga. Neko vreme samo su tako jedno drugo posmatrali. Iz nekog razloga, voda je lelujala i žuborila oko njihovih odraza, ali ona su sama bila nedodirnuta i jasna, kao da je površina jezerca, zapravo, nepomična.

-Ne baš.

Odmakao se.

-Večeras zahtevam da dođeš na banket. Znam da ih ne voliš, ali to je moj zahtev.

Ona se pokloni.

-Zapovedajte, lorde.

Još je trenutak oklevao, kao da će nešto dodati, ali onda je, pognute glave, čula kako se udaljava. Kad ga više nije mogla čuti, otrla je suzu u uglu oka.





Lepi Narod više od svega voli zabave i bankete. Lordovi su se cenili po tome kakve zabave umeju da upriliče isto koliko i po veštini kojom upravljaju svojim podanicima. Lepom je Narodu to bilo podjednako bitno. Banketi su se obično održavali svake noći i po pravilu trajali do zore, i zato je Katlin u ovoj zemlji toliko volela dan. Tokom dana, najveći deo Naroda je spavao ili se treznio, i skoro se niko nije mogao sresti osim posluge koja se leno vukla naokolo čisteći. Tokom dana imala je najviše mira, i zato je izbegavala bankete kao kugu jer bi posle njih i ona propuštala maltene ceo sledeći dan.

I s njim jedini spokoj koji je zaista imala na tom mestu.



Te je večeri sišla u dvoranu nasmešena, iako su joj živci trepereli. Nikad se nije moglo znati u kojem će pravcu zabava poći, a svedočila je situacijama kojih se više nikad ponovo nije htela prisećati. Na Eoganov dvor je dolazio i narod s Dvora njegove majke, a to je retko kad bio lep prizor. Kad se spustila stepenicama, dvorana je već grajala od razgovora, smeha i muzike. Ona je potražila pogledom neki mračan ugao u koji bi se mogla smestiti, ali onda je uhvatila Eoganov pogled. Sedeo je na svojoj stolici izdignutoj u dvorani na nekoliko stepenika, i činilo joj se da je već dosta popio. Crna tunika koja je odsijavala metalno plave odbleske pod svećama, bila mu je sasvim raskopčana i veliki mu je pehar stajao kraj nogu. Retko je viđala Eogana da toliko izgubi kontrolu. Mada, pokret ruke kojim joj je neopozivo naredio da mu priđe nikako nije delovao pijano, i kad mu je stvarno prišla i pogledala ga u oči, shvatila je da možda nije pijan uopšte. Na podijumu nije bilo nikakvih drugih stolica, i ona sede podno njegovih nogu. Počela je skupljati skute oko sebe, kad se Eogan nagnuo i zgrabio je za zapešće.

-Ko ti je poslao te cipele, savetniče? Nemaš moju dozvolu da ih kriješ.

Ona ga zgroženo pogleda.

Imala je mnogo ličniji odnos s Eoganom nego ijedan njegov podanik, računajući čak i Feidlimida; mada nikad nije razumela kako je do tog došlo; ali nije se sećala da je ikada bio ovakav. Osmotrio ju je od glave do pete, klimnuvši s odobravanjem. Nije imala pojma zašto – dosad se još nije drznula da ga ne posluša. Njena sobarica, Ogi, uvek se trudila da nadmaši samu sebe, i svako je jutro izmišljala nove načine da je ukrasi. Večeras joj je u kosu uplela mutnobele bisere, a haljina je bila jedna od onih koju je Katlin izbegavala obući već mesecima, smatrajući je preteranom čak i za Eoganov dvor: svetlozelena, sasvim pripijenog gornjeg dela a s pet ili šest raskošnih podsuknji u svim nijansama zelene, i svake finije izvezene i od providnijeg materijala nego prethodna. Kako ju je Eoganova ruka zaustavila u pola pokreta, Katlin je odjednom postala neugodno svesna svojih maltene do kolena otkrivenih nogu u čizmama vrtoglavih potpetica. Bile su od prave životinjske kože i maestralno izrađene. Osećajući kako joj obrazi bride, uhvatila je mnoge poglede na sebi, i primetila mnoge glave kako se sastavljaju i sašaptavaju. Ona reče, tiho:

-Gospodaru, molim vas.

-Vina za Kato!.. Vina za mog savetnika!..

Neko od slugu pritrča s peharom i ugura joj ga u ruke. Ona ga oprezno i malo gadljivo spusti na stepenik pored sebe. Videla je jednu od Eoganovih rođaka s Noćnog Dvora kako mu seda na izvijeno doručje stolice, i njegovu ruku kojom ju je obgrlio oko osinjeg struka. Stvorenje je bilo maltene golo, odenuto u tkaninu poput paučine pod kojom nije imalo ništa osim svog neverovatno izvajanog, atletskog tela. Put joj je bila zagasita, još tamnija u kontaktu s Eoganovom mlečnobelom rukom paučije dugih prstiju, a kosa kratka i blistavo crna. Lice joj je bilo kao u kakve zverčice; mali nosić i usta poput pupoljka, pored velikih bademastih, široko rastavljenih očiju. Bila je verovatno najlepše žensko stvorenje trenutno u dvorani. Jedino što joj je odavalo poreklo, bile su zašiljene, mekom dlakom obrasle uši duž kojih je usadila crno biserje. Sav Lepi Narod ima lisnato oblikovane uši, ali extremi po tom pitanju vide se jedino na Noćnom Dvoru. Eogan joj je govorio nešto uz obraz, ali ona je gledala nju, očima crnim kao onix i bez zenica. Onda je okrenula glavu ka njemu i bestidno ga poljubila, duboko i strasno, zarivajući mu špicasti jezik u grlo. Katlin skrene pogled.



Nije više ni pamtila koliko je puta videla Eogana tokom ovakvih radnji s nekom od njegovih podanica. Eoganov otac je uvek imao metrese, ali za razliku od njega, koji je svoje miljenice zadržavao godinama ili čak i decenijama; nijedna se Eoganova nije zadržala posle jutra. Na dvoru se govorkalo da lord Eogan prosto ne želi slučajno začeti dete, mada je Katlin to uvek bila pomalo šuplja priča: Lepi Narod izuzetno retko začinje decu, i dešava se da prođe pedeset godina a da im se rodi samo pokoje. Aife, Eoganova blizanka, imala je ljubavnika od pre nego je Katlin došla, i opet nijednom nije zatrudnela.

Uzdahnuvši, ona pođe da ustaje, ali ruka je istog momenta ščepa pozadi za potiljak:

-Da li sam ti dao dozvolu da ideš?

Izvivši ramenima u razotkrivenoj haljini, Katlin mrzlo reče:

-Šta zahtevate, lorde?

-Da sediš tu, i budeš lepa.

Ruka mu je skliznula naniže s njenog potiljka, i zaustavila se na goloj koži u korenu njenog vrata. Osetila je kako joj ukapa prste u meso kao kandže. Narod se okolo po celoj dvorani smejao, plesao, pevao, jeo i pio; sluge su padale s nogu donoseći nove pladnjeve krcate veprovinom i srnetinom i drhtavim, prozirnim poslasticama od želea u koje su bili pozabadani lešnici i suvo voće; ogromne srebrne bokale pune krv crvenog vina i medovine žute poput tečnog zlata; dok je ona sedela, pognute glave, dišući teško od gneva i poniženja, s Eagonovom rukom ukopanom u vrat koja je drži na mestu dok se vatreno ljubi s prelepom tamnoputom devojkom tela sasvim vidljivog ispod odeće od paučine.



Ostala je, nepomična, besna kao zver od sramote pred svim tim očima koja su se pravila da je ne gledaju mada im je s namerom postavljena tu na uzvišenju kao kakva skaredna zabava – oh, ona je znala Eogana i mnoge gadosti koje mu mogu pasti na um – sve dok, najzad, nije ustao da svoju partnerku odvede na neko privatnije mesto. Čim je osetila kako mu stisak popušta, već je pograbila skut i pošla da ustaje, kad je odjednom osetila njegov dah na obrazu. Rekao joj je:

-Jedi i pij, Kato, i budi ovde kad se vratim.

Onda je nestao, ostavljajući za sobom samo onaj dašak divljeg šumskog mirisa.



Jutro se bližilo, i dvorana je postala tiha. Tu i tamo još bi povremeno zapraskao smeh ili ciknuo neki instrument, ali sluge su već digle ruke od vatre i polegale uza zidove i po stepeništu pre nego budu morali da ustanu i počiste sav haos koji su gosti ostavili. Katlin je videla jednog ili dvojicu kratkonogih posetilaca s Noćnog Dvora kako glođu ostatke kostiju i neki par isprepletenih udova na krznu pored skoro zagašene vatre. Obzirom da joj je bilo jasno naređeno, morala je uzeti par zalogaja i gutljaja, mada je imala dojam da joj sve to stoji pod grlom. Jedan glas pored nje reče:

-Paktovi obavezuju, ali to ne znači da nam se moraju sviđati, zar ne, savetniče?

Bio je to Feidlimid. Katlin se nije sećala da ga je videla cele noći, a i ako je bio tu, nije mu se poznavalo. Njegov je ponoćnomodri kaput s zlatnom dugmadi bio besprekoran kao i uvek.

Gunđajući za sebe, stvorenje se spusti na stepenik pored nje. Ona ga upita, ne mnogo ljubazno:

-Ne želite li da spavate, gospodine savetniče? Skoro će zora.

Čovečuljak nalik satiru se nasmije.

-Sigurno sam zadnja osoba koju biste sad hteli da vidite ovde.

-Ne.

On se malo zamisli.

-Mislite li na..?

-Kakve veze ima šta ću da vam odgovorim?

-Da, oh, da. Naravno. Mogli bi mi reći nešto sasvim pogrešno, a da ja ne primetim. To je nešto specifično za vašu, smrtnu, vrstu.

Krajem oka videla je kako ju je iskosa pogledao.

-Vi možete da kažete neistinu meni, jer se niste meni obavezali, ali ja imam jednu drugu prednost, savetniče Katlin.

-Koju to?

-Ja mogu da vidim stvari koje vi niste u stanju.

Katlin se suzdrža da ne prevrne očima. Imala je ovakve i slične rasprave s Feidlimidom pet godina. On je često govorio kako njena jedina prednost, njena sposobnost da laze, nije dostatna da nadoknadi sve ostale mane roda kojem pripada. To je ni najmanje nije uznemiravalo. Više je puta rekla Eoganu da, ako se s tim slaže, slobodno može raskinuti pakt koji su uspostavili i pustiti je da se vrati svome rodu. Prestala je tek kad joj je izričito zabranio da to više pominje.

Rekla mu je:

-Vi ste bili osoba koja me je dočekala na dvoru. Još uvek to pamtim.

-Mislite, šamar? Ali upotrebili ste reč koja se nikad ne izgovara u ovoj zemlji.

-Ali ja to tada nisam znala. Kao što nisam znala ni stotine drugih stvari. Svaka od njih mi je uterana u glavu silom.

-Oh, savetniče… Pogrešnoj ste osobi našli da se žalite za nedostatak ljubavi spram smrtnika.

-Znam. I ne žalim se. Prosto vam kažem kako postoje stvari koje nikad neću, niti bih mogla, zaboraviti.

-Nikada, zar?

Ona se namršti.

-Naravno da ne.

Svorenje oćuti malo. Onda joj reče:

-I vi i ja smo, mada na drugačije načine, obavezani našem lordu. Retko idemo na kraljevski dvor. Ali naš lord je mlad, a kralj već vrlo star. Vi niste prvi smrtni savetnik na dvoru u ovoj zemlji. Znao sam ih nekoliko, pre nego su odrešeni svoje službe. Kralj je velik i milostiv. Da ste njegov savetnik, dosad bi se već možda i sažalio na vas. Međutim, plašim se da vas niko nikada neće razrešiti obaveze da budete pored lorda Eogana, savetniče. Ako ste ikada imali tu šansu, davno ste je izgubili.

-O čemu govorite?

-Oh, da, o čemu?

-Ja sam svesna pakta koji sam napravila. Učinila sam grešku, i sad je plaćam. Ne razumem šta želite da mi kažete.

-Znam da ne razumete. O tome sam govorio maločas: kako ja, kao i mnogi od mog roda, možemo videti stvari koje vi niste u stanju.

-Pa? Čini li to moj položaj na ikoji način boljim? Naravno da ne.

-A kako bi vi to mogli znati, kad ste i kraj očiju slepi?

Katlin zausti, ali uto čovečuljak hitro pogleda preko ramena, par trenutaka pre nego je ona uopšte postala svesna koraka koji se približavaju. On ustade.

-Gospođo savetniče, sudbinom smo vezani da sarađujemo, i mada su nam razlozi drugačiji, oboje imamo na umu dobrobit našeg lorda. Jednom kad oprostite način na koji vas je ova zemlja dočekala, nadam se da ćete se setiti ove noći i reči koje sam vam upravo rekao: da je meni, kao i vama, dobrobit našeg lorda na prvom mestu.

Katlin je zurila u njega. Onda je čula len glas:

-Šta je ovo? Savetovanje mojih savetnika bez mog prisustva?

Feidlimid se nisko pokloni.

-Samo pravim društvo u dokolici vašem savetniku, gospodaru.

-Je li tako, zaista?

-Gospođa savetnik je pametna mlada žena.

-Vrlo mudro, Feidlimide, zaista vrlo mudro. Sad se gubi pre nego te nateram da mi kažeš čime si joj punio uši maločas.

-Moj lorde.

Ne prestajući se klanjati, čovečuljak satir izađe unatraške svojim poskocima. Eagon se teško spusti pored nje.

-Pa? Jesi li jela, Kato?

-Jesam, gospodaru.

-Zalogaj i dva, naravno. Trebao sam biti jasniji.

-Za ljude je ovo kasno vreme da bi bilo šta jeli. A ja ne želim da mi haljine postanu preuske.

On se nasmije.

-Voleo bih to da vidim.

-Oprostite?

-Oblinu tvojih kukova i punoću bedara, Kato. Ni nakon pet godina nisam te uspeo nahraniti.

-Hranite me sasvim dovoljno, gospodaru.

-Ne kako se to računa u ovoj zemlji, i na mom dvoru. Ovde je zagušljivo. Hajde da prođemo vrtom pre nego te otpremim na spavanje.

Ona trpko izgovori:

-Smem li da ustanem, gospodaru?

On učini razdražen pokret.

-Uvek zaboravim. Da, ustani.

Gledajući je kako se diže, rekao je:

-Znam da mrziš ovaj dogovor među nama, i znam da znaš da ja u njemu uživam, ali postoje situacije kad i mene smara.

Kroz velika raskriljena dvokrilna vrata izašli su van u vrt pod mesečinu. Katlin je udahnula punim plućima pre nego je rekla:

-Smem li da vas pitam nešto, lorde?

On je još uvek bio raskopčan, i činilo se da je samo ovlaš navukao pantalone. Nije bila sasvim sigurna zašto ju je taj prizor iznervirao, osim što ju je prisilio da ga čeka nepomično par sati dok se on igra sa svojim rođakama. U prvi mah je izgledalo kao da je ne sluša. Zastao je na stazi i protresao kosom. Rekao je:

-Proklete… Mrzim da mi ovo rade, ali Noćni Dvor obožava svoje sprdnje. Kato, dođi i pomozi mi s ovim.

Nikad nije videla Eogana uvezane ili spletene kose. Niko na Dnevnom Dvoru nije to radio – baš kako joj je rekao, to su bile igrice stvorenja Noći. Oni su pleli svoje i tuđe kose i grive zverinja u komplikovane pletenice i čvorove, što se na Dvoru Dana smatralo primitivnim i ružnim.

Iako joj je rečena konkretna naredba, Katlin je neodlučno stajala. On nestrpljivo reče:

-Pa?

-Gospodaru.. Ne verujem da ću ja biti u stanju da…

-Oh, prestani. Vi ljudi to stalno radite. Naravno da ćeš moći.

Pažljivo i s krajnjim oprezom, ona se dotakla njegove kose. Zaprepastivši se njenom gustinom i raskoši, par momenata nije uopšte mogla pronaći čvor. Nikad pre nije dodirnula Eogana drukčije do slučajno i ovlaš. U principu, Lepi Narod nije dodirivao ljude. Zato ju je ova situacija sad, i njegov zahtev, toliko začudio. Jedno je bilo zgrabiti joj vrat da je natera da sedi mirno. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Pramenovi njegove kose, bleštave pod mesečinom, klizili su joj između prstiju i kako mu se primakla, imala je dojam da ju je tom predugom, pregustom kosom svu zasuo. Ona je padala po njoj: njenom licu, ramenima, grudima. Imala je još jači onaj miris duboke crne šume, miris koji je zagušio sve druge mirise noći i vrta posred kojeg su stajali.

Čula je kako joj govori:

-Prestani me maziti, Kato.

Glas mu je bio čudan, vrlo tih i težak, gotovo nalik predenju, ili čak i režanju.

-Prosto nađi pletenicu i razveži je.

Malo drhteći, ona s olakšanjem naslepo prepozna čvrsto upleten pramen. Potrajalo je malo, ali kad mu je jednom uhvatila nit, ostatak je išao brzo. Odmah je potom zakoračila unazad, što dalje, On strese glavom i uzdahne.

-Šta da me pitaš?

Katlin je trebalo par trenutaka da se seti o čemu su razgovarali.

-Pre pet godina, tamo kraj voćnjaka…

-Pet godina, zar. Imam dojam da je prošlo manje. Ti to, svakako, ne misliš.

Ona bezizrazno reče:

-Ne. Te ste mi noći rekli da sam stavila nogu na mesto koje je smrtnicima zabranjeno, i da zato moram platiti. Nisam vam poverovala sve dok nisam pokušala iskoračiti iz kruga i shvatila da nisam u stanju. Ponudili ste mi da me odvežete, ako pristanem na vaše uslove. Ako odbijem, rekli ste, ostavićete me tamo da presvisnem od gladi i žeđi. Priznajem da vam ni tad nisam sasvim verovala. Nisam vam zapravo poverovala sve dok me niste uzeli za ruku i učinili da se nađem u vrtu vašeg Dvora. Nakon toga više nisam imala izbora, jer sam morala verovati rođenim očima. Međutim, lorde, postoji nešto što mi nije jasno svih tih pet godina.

-Oh? Šta bi to bilo?

-Tek ovde, na Dvoru, Feidlimid mi je rekao zašto sam, zapravo, dovedena. Ples u noći je bio varka, krug u koji sam zakoračila samo trik.

-Moji su mi podanici pričali o nekoj mladoj smrtnoj ženi koja svakog leta priča priče ispod jabukovog drveta na obodu šume. Ti znaš da ovde niko ne ume da priča priče, jer bi to zahtevalo izmišljanje. A mi ne možemo da lažemo.

-Ali vi me jeste slagali, gospodaru.

On podiže one platinaste obrve, jedva naznačene zlatom:

-Slagao? Naravno da nisam. Ja to ne umem. Nisam li ti upravo rekao?

-Poslali ste device da plešu u noći kako bi me namamili.

-Svakako ne bi pošla sa mnom da sam te zamolio. Ni jedna reč koju sam onda izgovorio nije bila laž, Kato. Ti jesi ukoračila u krug, i smrtnici uvek stradaju kad to učine, osim ako im mi ne učinimo milost i s njima se nagodimo.

-Ali to nije bio razlog iz kojeg ste me hteli ovde.

-Ali to i dalje ne znači da sam te lagao.

Zastao je posred staze kojom su hodali.

-Šta, zapravo, hoćeš da me pitaš?

Katlin pomisli da mora biti umoran. Pio je i imao iza sebe sate sexa o kakvom smrtni ljudi verovatno nisu mogli ni da sanjaju. Čak se i Lepi Narod može umoriti posle cele noći kopulacije. Sasvim je sigurno sad hteo da ide da spava i zato je se pokušavao otresti makar i po cenu iskrenosti.

Ona reče:

-Obavezali ste me mnogim zabranama i na razne načine, i malopre ste i sami rekli da vas to uveseljava. Da li to znači da ste mi ih nametnuli više zbog sopstvene zabave, nego zato što je bilo neophodno?

On neobično izvi vratom, slično grabljivcu. Ponekad je videla da to Narod radi ako ih naterate da kažu šta tačno misle – isti takav neljudski, animalan, upravo gadan za gledanje pokret.

-Neke, da.

-Ali zašto?

-Zato što mi se mili da te posmatram spletenu u paukovu mrežu u koju se sama sve više zapetljavaš. I ako me sad opet upitaš zašto, neću imati drugog odgovora do svoje krvi i vrste. Mi smo takvi.

Katlin mu se pokloni,

-Zadužili ste me svojom iskrenošću, gospodaru.

Narod nikad nije govorio hvala, smatrajući tu reč tek šupljom frazom bez smisla. Ali Katlin se i nije osećala zahvalno. Osećala se uvlas isto kao i kad je šok prošao i kad je shvatila da je ovaj svet stvaran taman kao i onaj koji je do juče znala, i da više nikada iz njega neće otići. Osećala se kao pljunuta.

Tu je noć sanjala Sumrak.

 

[Susan Sto Helit]

3.


Zemlja je s tri strane bila opasana morem, i imala vrlo čudan način rukovođenja. Dvorovi Noći i Dana nisu imali jasno određene i fiksne granice kao što je to bio slučaj sa smrtnicima. Uglavnom se uzimalo da sva obala, kao i krajnji sever, pripadaju Noći; dok je Danu pripadalo ostalo. Aedova loza vladala je već skoro hiljadu godina, mada ta vlast nije bila zagarantovana niti se sama po sebi podrazumevala. Nije jednom tokom prošlosti dolazilo do prevrata, oceubistava ili sukoba među braćom i sestrama; i periodi tokom kojih se dešavalo da presto iz ovog ili onog razloga ostane prazan; smatrani su za najopasnije moguće. Noć nikad nije zasela na tron, i bilo je mnogo onih koje je to ljutilo, a Danu je trebao pristanak Noći svaki put kad je vlasništvo nad krunom moralo biti nanovo potvrđeno. Nije baš da je iko očekivao velike promene u skorije vreme, ali svi su isto tako bili svesni da je Aed već jako star i da je ogroman deo svojih kraljevskih dužnosti prepustio Eoganu. Postojale su frakcije kojima se to nije dopadalo. Eoganova je majka pripadala Noći, a on sam Sumraku – još se nije desilo da stvorenje Sumraka sedne na tron. Na neki način, Narod je bića Sumraka smatrao čudnim, stranim i pomalo nakaznim. Oni nisu sasvim pripadali ni jednom Dvoru, dok su u isto vreme pripadali oboma. Politika Dana bila je jasna: saradnja između dvorova i svih pripadnika Naroda bez obzira kojeg su roda, i jedan veoma benevolentan odnos spram smrtnika koji je zabranjivao da se ljudima nanosi namerna šteta, s njima započinju sukobi ili im se čak i približava, osim kad je baš bilo neophodno. Ako bi se smrtnik ogrešio o prastare zakone, mogli ste ga goniti kao divljač i tražiti odštetu u kakvoj vam god valuti odgovaralo; ali moglo vam se dogoditi da završite u kraljevskoj tamnici ako nekoga od tog roda povredite neizazvani ili mu pošteno ne platite nešto što ste od njega uzeli. Kako Katlin nije imala žive porodice niti ikoga bliskoga kojeg je za sobom ostavila došavši u zemlju; odšteta namenjena u tu svrhu do zadnjeg je bisera predata lično njoj. Nijednom za pet godina nije otvorila teške sanduke koje je naredila da se odnesu u poslednju sobu njenih odaja na dvoru koju je nakon toga zaključala i već skoro zaboravila šta je s ključem učinila. Kad je saznala da nikada neće otići s tog mesta, sadržina sanduka izgubila je svaki mogući smisao, pogotovo što njena odšteta nije lišavala Eogana obaveze da se o njoj stara. Sve je to bilo zbrkano i teško za ispratiti, ali Lepi je Narod bio krajnje strog po pitanju drevnih zakona. Jednom, dok ju je Ogi češljala pred ogledalom, a ona posmatrala svoj ogromni, od crvenog ružinog drveta izdubljen krevet s baldahinom izvezenim zlatom; svoju porculansku kadu na pozlaćenim lavljim kandžama iz koje se podizala svetlucava para s mirisom jasmina i đurđevka; nakit koji je Ogi pripremila da ga nosi taj dan a koji bi negde u smrtnim zemljama stajao u muzeju – pa njene haljine u svim nijansama zelene, rasprostrte preko postelje da između njih odabere; haljine protkane zlatnim i srbrnim koncem, s ušivenim sedefastim biserima, smaragdima i rubinima – sve do srebrnog poslužavnika krcatog poslasticama kojeg su joj maločas doneli iz kuhinja: zlatnog peciva premazanog medom koje se topilo u ustima, ušećerenih badema i tek ubranih voćki savršeno jednakih veličina i oblika i još uvek posutih kapima jutarnje rose – Katlin je rekla da ne vidi nikakav smisao u tome, obzirom da je i sama, zbog odštete, već bogata. Ogi se umalo prevrnula natraške od zaprepaštenja. Rekla joj je: ali to nema veze jedno s drugim! Vaše odaje na dvoru, vaše haljine, nakit, hrana… To su obaveze lorda Eogana spram vaše službe njemu.

Katlin je odmahnula glavom, ne nastavljajući se raspravljati. Uostalom, šta ju je bilo briga. Želi li Eogan da joj svaki mesec šalje nove haljine, nek mu je.



Sedela je u Eoganovoj savetnoj prostoriji i slušala Lachlanovo izlaganje. Lachlan je bio zapovednik Eoganove straže i jednog dana, ako sve prođe kako je zamišljeno, verovatno i zapovednik kraljeve vojske. S odlaskom starog, novi je kralj uvek sobom dovodio ličnu pratnju i one koji su mu, tokom prinčevanja, bili najbliži i dokazali odanost. Lachlan je bio samo malo stariji od Eogana, i kao deca zajedno su se učili maču i lovu. Katlin nije smatrala Eogana sposobnim za pravo prijateljstvo, ali Lachlan je bio osoba koja se najviše približila toj kategoriji.

Bio je sin Aedovog dvorskog savetnika, pripadnik stare kuće kojom nije tekla ni jedna kap krvi drukče od krvi Dana. Bilo je dovoljno da ga čovek pogleda: njegovu zlatnu kosu i pozlaćenu kožu, i njegove oči plave kao letnje nebo. Jedini je na Dvoru nosio kosu na način Noći, međutim, ne zbog kakve nakaradne estetike. Lachlan je bio vojnik, i sve što je nosio: njegova odeća, kosa; sve je to moralo biti tako ustrojeno da mu ne ometa slobodu pokreta. Katlin nije imala o tome stav kao stvorenja Dana, i uvek joj se dopadao način na koji je Lachlan pleo kosu. Bilo je to veoma slično načinu na koji su kosu pleli Vikinzi u ljudskom rodu.

Lachlan je i sam ličio severnjačkom razbojniku. Levu mu je obrvu presecao svetli ožiljak i bio je visok skoro koliko i Eogan, širokih, moćnih ramena i pleća. Izbrijani deo njegove lobanje bio je tetoviran čudnim simbolima kojima nije znala smisao, a čula je priče i da su mu sva leđa tetovirana takođe. Retko ga je sretala, ali im odnos nije bio neprijateljski. Lachlan je često imao posla sa smrtnicima, iz ovih ili onih razloga, i znao je o njima i razumeo ih više nego iko drugi na dvoru.

Sad je upravo završavao izveštaj o popravci na Kapiji. Kapija je bila jedino mesto koje je povezivalo ovu i zemlje smrtnika, i mada je već hiljadama godina bila budno čuvana i zaštićena prastarom magijom; uvek se dešavalo da neko kroz nju prođe, kidajući nevidljivo tkanje koje ju je štitilo. Stvorenja Noći nisu volela smrtnike, najblaže rečeno, i nije im se gadilo da prelaze u smrtni svet da bi radili psine ili kakve još gore stvari; a uvek je bilo smrtnih ljudi koji su, greškom, znali da zabasaju među Lepi Narod. Takođe, još uvek je bilo i onih koji su, čak i nakon hiljada godina, stvarno umevali videti Kapiju; mada je Narod radio sve što je mogao da takve onemogući i dovede među sebe, kako ne bi širili svoje znanje. Nije bilo sasvim jasno zašto je nekim smrtnicima to svejedno i dalje moguće. Sumnjalo se da su takvi negde u porodičnom stablu imali za pretka nekog od Naroda. Nije bilo drugog logičnog objašnjenja – smrtnici su odavno zaboravili kako da vide Kapiju i Lepi Narod, pa čak prestali i da veruju da tako nešto uopšte postoji, osim kao dečja priča uz ognjište.

Celo vreme dok je Lachlan govorio, Feidlimid je gunđao ispod glasa nešto o tome zašto se o Kapiji ne vodi boljeg računa. Lachlanu je to najzad dosadilo, pa se brecnuo:

-To idite pa vidite sa svojim rodom, savetniče. Možda kad bi se prestali kotiti ko pacovi, i kad bi vam deca bila manje nakazna; možda bi onda išli ređe među smrtnike da otimate dojilje i kradete smrtnu decu, podmečući u zamenu svoje sopstvene gadosti u kolevke.

Lachlan nije voleo Feidlimida, ali to je svejedno bila ogromna uvreda, ne manja zato što je, na određeni način, bila tačna. Naravno da Lachlan nije mogao reći nešto što bi bila potpuna laž. Iako Narod u celini nije mogao da rađa puno dece, na Noćnom ih se Dvoru opet uvek rađalo malo više nego na Dvoru Dana; i ta su deca, svakako, često bila ružna ili deformisana. Uz sve svoje metrese – jer, Aed se nikad nije ženio, što je inače bila velika retkost kod Naroda, venčanje – svejedno je decu uspeo začeti jedino s princezom Noći, i čak mu ih je rodila dvoje. Na uvredu, Feidlimid je zalomatao svojim kratkim jarećim nogama, pokušavajući da ustane, pobeleo od gneva u licu i još više nakostrešene kose i obrva, ali onda je Eogan rekao:

-To nije bilo pristojno, Lachlane.

Dok je razmena reči trajala, nije gledao ni jednog ni drugog. Pružene ruke, posmatrao je kako se sunce lomi na pečatu njegovog prstena; čineći da on menja sve dugine boje. Delovao je, kao i često tokom službenih poslova, smoreno; mada su svi znali da je to samo privid. Lachlan reče:

-Ne uzimajte mi za zlo moju otvorenost, lorde.

-Siguran sam da moj zapovednik ima jake živce i da ga upadice ne dotiču mnogo.

Katlin shvati da nije uzeo Feidlimida u zaštitu, i shvati da je i Feidlimid to upravo uvideo. Još uvek otvorenih usta, stropoštao se nazad na stolicu, zapanjeno gledajući u Eogana.

Aed nije bio očinska figura, a Feidlimid je uz Eogana bio takoreći ceo njegov život, od momenta kada se rodio. Ogi je rekla Katlin da je na Dvor Dana došao u pratnji Eoganove i Aife-ine majke i da se posle njenog poroda nikad više nije vratio na sever. Uvek je bio uz Eogana, njegov učitelj i mentor u mladim danima i njegov savetnik kasnije. Bilo je izuzetno čudno da Eogan dozvoli da se Feidlimid otvoreno vređa u njegovom prisustvu, i da se još čini kao da se s uvredama slaže.

Katlin pomisli da mora postojati neki razlog za to.

Mada uvek delujući kao da se dosađuje, Eogan je znao sve što se dešava na njegovom i Dvoru njegovog oca, kralja, pa čak i kakva je situacija na obali s narodom Mora ili na severu sa srodnicima njegove majke. Iako to nije bilo nešto u šta ju je iko ikada uputio, Katlin je znala da ima razgranatu mrežu špijuna, a kako mu je majka bila Noćno stvorenje, sigurno je imao i neke čudne, tajne veštine koje se na Dvoru Dana nisu poznavale. Lepi Narod nije bio ono što su smrtnici u svojim bajkama pričali, čuvari i duhovi prirode; ali noćna su stvorenja bila neobična i strana i neki od te krvi umevali su neverovatne stvari: da čitaju tragove u šumi bolje od bilo koga, da prepoznaju znake u vetru, vodi i vatri onako kako to niko od bića Dana nije umeo, pa čak i da kontrolišu divlje zveri i ptice. Ne bi je iznenadilo da je Eogan umevao ponešto od toga, ili čak i sve. Ipak je bio biće Sumraka, što je značilo da je pokupio najviše iz oba roda.

Zaista, Lachlan je pročistio grlo i kad je ponovo progovorio, gledao je u stol pred sobom.

-Moje nestrpljenje ima razloga, kao što pretpostavljam da već znate, gospodaru.

Eogan se smešio, još uvek posmatrajući svoj prsten. Ništa nije odgovorio. Lachlan sačeka malo, a onda nastavi:

-Želja mi je da kralj, vaš otac, ostane na prestolu bar još za toliko vremena koliko na njemu dosad sedi. Ali ako bi stvari ispale drugačije od mojih želja, onda ništa ne bih hteo više nego da ga vi na tom mestu zamenite, lorde.

Feidlimid se sad mrštio, naizmenično gledajući jednog muškarca, pa drugoga. Katlin je posmatrala Eogana. Izgledao je još smoreniji nego maločas, što je samo značilo da je budniji nego ijednom otkako je sastanak počeo. Na jedan kratak tren, podigao je oči s prstena i pogledao pravo u njene, kao da je njen pogled bukvalno fizički osetio, i Katlin shvati kako joj se sav vrat naježio. Mada osmehnut i naoko dokono veseo; oči su mu bile potpuno hladne i bezizrazne. Jedan izuzetno dug tren gledao je u nju tim mrtvim očima, a onda ih ponovo spustio na prsten na svojoj ruci. Imala je neprijatan dojam da to, iz nekog razloga, ni Lachlan ni Feidlimid uopšte nisu primetili. Kao da je izveo nešto što je njih zaslepelo i ostavilo ih u totalnom neznanju o trenu koji su među sobom podelili.

Ali, kakvom trenu?

Delovalo je kao da su nemušto razmenili neku misao, u nečemu se razumeli, i, pogotovo, kao da je to bilo nešto što je samo njoj hteo dati do znanja. Još dok se nastavljala čuditi, Katlin odjednom pomisli da joj je sve jasno. Da samo tako može biti. Lachlanove reči dočekala je potpuno sigurna kako zna šta će čuti:

-Međutim, plašim se da moja želja nije želja svih u ovoj zemlji.

Kaitlin mrzovoljno pomisli: izgovori to kako jeste, dođavola. Feidlimid reče, prkosno:

-Gospodine zapovedniče, s ponosom mogu reći da lord Eogan ima punu podršku Dvora Noći, veću nego ju je imao ijedan kralj otkako se pamti. Ne zaboravite da je lordova majka princeza mog roda i da…

Lachlan ga prekide:

-Lord Eogan nije jedino njeno dete.

Feidlimid frkne.

-Ledi Aife je potpuno odana svom blizancu. Ne znam odakle dobijate informacije, ali vaši ljudi ne obavljaju svoj posao kako treba. Što sam već i rekao, više puta. Kapija…

Katlin začu samu sebe kako progovara:

-Dosta priče o prokletoj Kapiji.

Da su je manje nervirali, verovatno bi i samu sebe iznenadila. Retko je govorila na ovakvim sastancima, osim ako se nešto ticalo konkretno njenog soja, smrtnika; i tokom pet godina dobro se izveštila da istrpi uvijene govore Lepog Naroda koji, istina, ne može da laze; ali zato može satima da govori i ne kaže ništa. Međutim, sad ju je, iz nekog razloga, sve to počelo nervirati.

-Pet vas godina slušam kako se svađate oko Kapije. Kapija je tamo gde jeste, takva je kakva jeste i uvek će s njom biti nekog vraga kao što ga je uvek i bilo. Ovo je totalno besmislen razgovor. Lorde Lachlane, recite zašto ste se uopšte najavili danas.

Feidlimid je zurio u nju kao da je prvi put vidi, i čak je i Lachlan na tren delovao iznenađen; mada je on trebao imati najviše razumevanja za njeno kratko smrtničko strpljenje. Dobacio je kratak pogled Eoganu, koji ni dalje nije podizao pogleda, niti se prestajao smešiti. Počeo je:

-Gospodaru..?

-Moj vam je savetnik postavio pitanje, zapovedniče. Zašto se obraćate meni?

Katlin uhvati trenutak u kojem je Lachlan suspregao mali osmeh, kao da se upravo nečega prisetio. Ali onda mu se lice promeni. Pogledao je u nju i rekao:

-Molim savet da obrati svoju pažnju na lorda Elisedda.

Feidlimid ispusti čudan mali cijuk. Katlin klimne glavom.

-Savet je razumeo. Sastanak je završen.

Pre nego je bilo ko odreagovao, Eogan ustade, i pri tom im se pogledi ponovo ukrste. Oči su mu i dalje bile hladne, samo što je to sad bilo hladno zadovoljstvo.

Katlin pomisli kako već treću noć zaredom sanja Sumrak.

 

[Susan Sto Helit]

4.


ne idite njihovim stazama
pobiće vas u lovu, u hajci
i sklonite oči od njih
da vas ne bi ubila lepota



Skrivena na svom omiljenom mestu, Katlin je posmatrala lovce koji se vraćaju iz hajke.

Bilo je to oveliko, savršeno okruglo jezerce koje su vodom punili slapovi što su se slivali iz Pevajućih pećina mnogo milja iznad nje. Pećine su dobile to ime jer su bile pune šupljina zbog kojih je vetar, duvajući kroz njih, zvučao poput muzike. Niko nije išao tamo čak i ako je znao puta, jer su u pećinama živela prastara bića zaostala iz davno zaboravljenih vremena. Pričalo se da umeju da vide budućnost, ali i da jedu sve što im dođe na ulaz: pticu, zver i čoveka.

Planine, koje su činile prirodnu prepreku ka severu; bile su visoke i plavim su vrhovima probijale nebo. U podnožju su im rasle goleme, bogate šume u koje je Katlin zašla samo jednom ili dvaput tokom svih tih godina. Šume su bile varljive i vrvele Noćnim stvorovima, i čak ni sve staze nisu bile sigurne. Jedini siguran način da uđete u šume bio je da se pridružite hajci, obzirom da su lovci ubijali sve što bi im stalo na put i stvorenja Noći su ih se smrtno plašila.

Hajke su bile česta dokolica dvorjana a njihov je ulov održavao dvorske kuhinje uvek krcatim i zaposlenim. Čak su i oni od najneznatnijeg roda retko gajili pitomu stoku. To se smatralo niskim poslom kojim se bave isključivo smrtnici, i Narod nije mnogo cenio meso te vrste. Zato su krađe mlađarije po smrtničkim voćnjacima bile mnogo češće. Jedna od nekoliko stvari koje je Narod priznavao smrtnicima, bio je da umeju da uzgoje odlično voće.

Mada je Katlin to uvek bilo smešno. Voće koje je ova zemlja rađala bilo je nenadmašno, po njenom mišljenju, samo ako pazite kako ga i da li uopšte jedete. Kad je tek došla, i kad joj je Eogan dodelio Ogi za ličnu sluškinju, prva lekcija koju je dobila bila je šta od hrane sme jesti i kako, a čemu se ne sme približiti ni na dužinu koplja. Ogi je pripadala danas skoro izumrlom rodu stvorenja Vazduha, i ono nekoliko za koje se znalo da još uvek postoje, bilo je duž cele zemlje čuveno zbog svog neverovatnog osećaja za lepotu i estetiku. Ceo je Dvor bio zapanjen što joj je Eogan dao jedno stvorenje Vazduha za ličnu pratilju. To je bio gest rezervisan skoro isključivo za najomiljenije među metresama kraljeva, statusni simbol. Katlin je trebalo izvesno vreme da sasvim razume veličinu takvog jednog poklona, ali i kad jeste, nije bila mnogo pametnija. Pretpostavljala je da se prosto radilo o još jednom Eoganovom kapricu, jer je on voleo da ismeva tuđa očekivanja i dvorske konvencije. Dati jedan toliko velikodušan poklon običnom smrtnom biću, bila je otvorena pljuska u lice sve i jednoj velikaškoj kući. Tim je činom samo pokazao šta o njima, zapravo, misli.

Eogan je igrao opasnu igru, ali Lepi Narod je voleo svoje vladare surove, bez stida i straha. Radije su primali čak i uvredu od nekog takvog, nego i najlepši gest nekoga ko bi bio blag, mio i dobrodušan.

Lepi Narod nije imao lepu dušu; i Katlin je verovala da je u tome možda ležao razlog propadanja Oginog soja. Jer, činilo se da su stvorenja Vazduha bila jedina istinski dobra bića na tom mestu. Bilo je praktično nemoguće opstati u toj zemlji posedujući dobro srce, i Ogi maltene nikad nije napuštala njene odaje. Katlin je samo njoj u potpunosti verovala, i samo je njene savete smatrala zaista dobronamernim. Osim toga, to što je danas jedva više samu sebe prepoznavala u ogledalu, mogla je jedino Ogi da zahvali. Ogi je imala besprekoran ukus i savršeno oko za detalje, i umela je na njoj naglasiti sve lepo, čak i ono što ni sama Katlin nije kao takvo kod sebe doživljavala. To jutro, dolepršala je do njenog toaletnog stola na onaj svoj karakteristični način, kao da uopšte ne dodiruje zemlju. Pogledala ju je pomalo zaverenički.

-Lord Eogan će danas ceo dan biti u hajci, zar ne?

Katlin se namrštila. Ogi uzdahne.

-Ne radite to, gospo. Mrštenje loše deluje na kožu.

-Ne bih se mrštila da mi ne postavljaš takva pitanja. Kakve veze ima hajka s bilo čim? Ja svakako neću biti u njoj.

Ogi se nasmijala, zabacivši na rame pramen poput oblaka lake i nežne svetle kose.

-Vi ste smrtnik, vi ne možete u hajku.

-Pa onda?

-Pa onda verovatno danas uopšte nećete sresti lorda.

-Verovatno. Ogi, šta ti je na pameti?

-Lord mi je naložio da nikada ne smete napustiti ove odaje a da ne izgledate besprekorno. Pomenuo je svoju naklonost spram zelene boje..

-To nije bilo pominjanje naklonosti, već naredba.

-Oh, znam, gospo. Ali lord nije izričito govorio o danima kada nije prisutan na dvoru.

Katlin trepne. Rekla je:

-Ogi, ja ne smem kršiti ništa što mi je naređeno, pa čak ni proklete zelene haljine.

-To nije naš problem. Lord Eogan je trebao pažljivije birati reči.

-Oh, dođavola. Neka ti bude. Ne bih pristala ni na kakve smicalice na ovom mestu, osim ako dolaze od tebe. Ti me nećeš dovesti u opasnost.

Ogine oči postaše ozbiljne.

-Gospo, ja sam vam dala zavet.

-Zaista jesi.

-I to ne zato što je od mene traženo: dala sam ga od svoje volje.

Katlin joj ništa ne odgovori.



Sad je sedela na obali jezera pod zastorom od grana tužne vrbe koji ju je skoro potpuno skrivao. Njene su cipele i čarape ležale odbačene na mahovini, a noge sve do kolena bile uronjene u brboreću vodu bistru kao kristal. Osećala se i čudno i prijatno. Ogi ju je odenula u ljubičastu haljinu otkrivenih ramena i leđa, preterano izrezanu za njen ukus, ali opet haljinu koju je na neobičan način doživljavala poput nosećeg bunta i prkosa. Imala je dojam velike slobode, nešto što nije pamtila da je osetila ijednom za pet godina, pa možda čak ni tokom svog prethodnog života. Toliko joj je prijalo mesto, osama, odeća, hladni poljupci vode po njenoj goloj koži; da je primetila da pevuši tek kad su prvi lovci ispali iz šume. Ona zaćuti i šćućuri se, mada je bilo nezamislivo da je vide – šuma je bila s druge strane velike poljane i put ka dvoru išao u sasvim drugom smeru od njenog tajnog skloništa. Odmaknuvši vrhom prsta jednu granu za delić centimetra, posmatrala je hajku jer je to uvek bio fascinantan prizor i ona mu nije bila u stanju odoleti.

Među lovcima je bilo i lordova i gospi, mada smrtno oko ponekad teško pravi razliku među njima ako su u pokretu, kao sada. To je bilo zato što sav Lepi Narod, bez obzira na pol, donekle slično izgleda; onako visoki, vitki, uskih kukova i dugih neuvezanih kosa. Kad bi zašli među njih i pogledali ih pažljivije, naravno da bi odmah primetili razliku; ali s ove daljine, dok lete poput vetra na svojim prelepim belcima; delovali su kao svi iz jednog kalupa izliveni. Neki su jahali jelene i srndaće pozlaćenih i posrebrenih vrhova rogova, dok su neke gospe rogove svojih obmotale niskama bisera i kristala. Odeća, ušivena srebrnim koncima, vijorila se za njima: kardinal crvena, nebeski plava, čempres zelena. Muškarci su imali visoke jahaće čizme a gospe duge, široke rukave koje su im sasvim skrivale šake. Činilo se da se takmiče koja ima više šumskih detalja izveženih po njima u srebru i dragom kamenju: lišće, paprat, prizori iz lova, propeto zverinje. Svi su se smijali i dovikivali i ostavljali utisak obesne, raspuštene dece lordova i prinčeva.

Ali jedini zaista princ među njima, bio je potpuno prepoznatljiv. Svojom je pojavom od svih odskakao, jašući jedinog crnog konja u celoj hajci. Katlin ga je odmah spazila, i ma koliko se divila lepoti i raskoši ostalih, živoj boji njihove odeće, skupocenom kamenju kojim su bili okićeni; pogled joj se stalno vraćao na njega. Gledala je kako se smije i govori nešto jednoj lepotici s malom srebrnom dijademom u zlatnoj kosi, obučenoj u plavo poput različka. Onda se nagnuo preko vrata svog konja i poljubio je u obraz. Katlin jekne i odmah pusti granu koju je do maločas držala.

Eogan se izdvojio od ostalih i sad je išao pravo ka jezeru i tužnim vrbama.

Znala je da neće biti u stanju pobeći pre nego on dojaše, i zato se nije ni trudila. Sve što je mislila bilo je: prokletstvo!.. Na kraj joj pameti nije bilo zašto je to uradio, otišao od lovaca i okrenuo na ovu stranu. Još je u njoj tinjalo malo preostale nade da će naprosto zaobići celo jezero i otići u dvor nekim drugim putem, kad je on zategao uzde i sjahao. Pustio je konja da ide slobodan pored njega, i onda se, ne zastajući, počeo skidati. Katlin je obema rukama pokrila usta da spreči samu sebe da ne zaviče. Bacila je hitar pogled oko sebe, na svoje odbačene cipele i čarape i svud okolo po granama koje su je krile – ne zadugo, znala je – ali bilo je to kao u jednom od onih snova u kojima ćete pogrešiti kako god da postupite, i toga ste potpuno svesni. Ona odustade i sad je samo, suspregnutog daha, posmatrala.

Eogan je zbacio tuniku i čizme na travu i već sledećeg momenta zaronio u jezero preko puta nje. Voda je skočila visoko u vazduh poput fontane, uznemirivši grane vrba, a onda se sve ponovo smirilo. Ne dišući, Katlin je čekala da izroni i činilo joj se da to jako dugo traje. Konj je, neuznemiren, mirno pasao. Griva mu je padala sve do kolena, valovita i blistava. Bila je to golema zver s čudnim rubin crvenim očima i moćnim mišićima koji su delovali kao da će pocepati zategnutu kožu. Takvih konja nije bilo na Dnevnom Dvoru, to je bio konj Noćnog naroda.

Najzad, posle cele večnosti, Eogan izroni, strese kosu životinjskim pokretom, pa poče izlaziti iz jezera pravo pred nju. Neverovatno, ali bilo je sasvim očigledno da ju je tek tog trenutka spazio.

Katlin pade na um da ovo nije nikakva slučajnost, i da on često dolazi ovamo posle hajke. Bio je previše ležeran za nekoga ko bi se tu našao slučajno ili prvi put. Znao je tačno mesto gde je jezero najdublje da bi u njega zaronio, znao je najjednostavniji način da iz jezera izađe i sasvim je sigurno verovao da je potpuno sam. Izraz njegovog lica kad ju je spazio bio je jedan kakav nije ni sanjala da bi ikada mogla videti kod Eogana. Ona malo pogne glavu.

-Gospodaru.

Dala bi ne znam šta da ne mora ponovo pogledati u njega, ali nije mogla sedeti tu celo vreme kao maloumna, u naklonu. Eogan je znao biti kratkog fitilja, i nije voleo da mu se ljudi nađu na putu (pogotovo, pretpostavila je, smrtnici), i zato je sad mogla očekivati svakog vraga: pljusku preko lica ili šta još gore. Nije verovala da su prinčevi odgovarali ma kome ako bi ubili čak i svoje smrtne savetnike, jer su prinčevi retko odgovarali i kad bi ubijali lordove svoje krvi. Čak i da ne nasrne fizički na nju, neku je odmazdu svakako morala očekivati: neko javno poniženje kad mu se najmanje bude nadala, naprimer. To bi bilo nešto što bi priličilo Eoganu. Ali, s tim se već naučila živeti. Međutim, on uradi najneverovatniju stvar. Poče se smijati.

Katlin ga pogleda i lice joj odmah zabridi od vrele krvi.

Još uvek je na sebi imao pantalone, hvala bogovima, pomislila je; ali od iskrenja vode po dugim, izvajanim mišićima njegovih ruku, ramena i grudi, postalo joj je upravo fizički zlo. Senke grana išarale su mu leđa i torzo poput nekih čudnih tetovaža, a kosa mu je sijala belinom čak i u senci, i vlažna. Prebačena preko ramena, padala mu je sve do one fine linije sićušnih, zlatnih dlačica stomaka. Pet je godina znala da je Eogan zgodan, ali nekako kao da je to tek tog trenutka zaista shvatila. Postojala je mogućnost da mu je poreklo s majčine strane ostavilo u nasleđe kakvu gadost Noći, neku nakaznost; i Katlin je uvek pomalo podozrevala da je to razlog što je uvek u crnom i kompletno obučen čak i tokom najbešnjih terevenki i među jednim narodom koji nema nikakvog stida spram golotinje. To je bio još jedan način na koji se Eogan izdvajao, i Katlin je napola srca verovala da mora postojati neki konkretan razlog. Međutim, ako ga je i bilo, to njene oči nisu bile u stanju videti. Jer, sad je stajao pred njom napola gol, i bio je potpuno besprekoran, sigurno najlepši muškarac kojeg je uopšte ikada videla u ovoj zemlji.

On se naže nad nju, i kapljice vode s njegove kose poprskaše joj gola ramena i leđa, tako da se stresla. Još uvek je mirisao na najdublju šumu. Dohvatio se izreza njene haljine.

-Šta je to?

Ona odgovori, nevino:

-Haljina, lorde.

Ponovo se nasmijao.

-Zar ti nisam zabranio da nosiš haljine drukčije do zelenih?

-U vašem prisustvu, gospodaru, da.

-Oh? To se Ogi pravila pametna, zar ne?

-Zašto to mislite?

-Zato što ti samo njoj veruješ u ovoj zemlji, i na moju se zapovest nikad ne bi oglušila od sopstvene volje.

Oćutao je tren,

-Čak ni kad ti ta zapovest ostavi prostora za izvrdavanje.

Spustio se na obalu pored nje.

-To je jedan od razloga što si mi draga, Kato.

Seo joj je vrlo blizu, tako da su se bukvalno dodirivali. Na svojoj je goloj mišici osećala njegovu, golu, mišićavu i još uvek pomalo vlažnu. Nije se usuđivala okrenuti glavu da ga pogleda, jer se plašila da će se sudariti s njegovim licem.

-Sad bi trebala da me pitaš kako je prošao lov.

Oštro i gorko osećajući njegovu blizinu svakim završetkom svakog nerva, ona reče prvo što joj pade na pamet:

-Zašto bi me zanimalo tako šta?

On se opet nasmije.

-Ludi smrtniče! Zato što pripadaš dvoru, a to su dvorski razgovori.

-Znate da ja nikad ne vodim dvorske razgovore.

-Znam. Ti nikad ne mlatiš jezikom u prazno, mada tome, obzirom da si smrtnik, svakako nije razlog nesposobnost. Ubeđen sam da bi bila u stanju ceo dvor držati u tišini i miru samo pričajući, kad bi to htela.

Dodao je, kao na neko njeno neizgovoreno pitanje:

-Da, čak i mene, Kato.

Ona se malo podsmehne.

-Čudno mi znanje dajete u posed, lorde.

-Ne možeš ništa učiniti njime.

Dodirnuo je privezak na obruču od belog zlata oko njenog zapešća.

-Ja sam te vezao.

-Niste to tako rekli kad smo radili dogovor.

-Nisam morao.

-Zar bih zaista umrla ako bih ovo skinula, ili pokušala naći Kapiju da se vratim u svoj svet?

-Bi, Kato. Umrla bi.

Ona malo zadrhti. Znala je odgovor na to pitanje, naravno, ali po pravilu je izbegavala o njemu misliti.

-Čak i da se oglušim na neku vašu zapovest?

-Ne možeš se oglušiti. I, čak još bolje: ti to ni ne želiš.

-Ne želim. Moram da platim svoj deo duga.

-Zaista moraš. Ali ja sam ti ostavio više slobode nego si svesna.

Ona reče, malčice prezirno:

-Mislite, nešto kao što je ova haljina?

-U stvari ne mislim. Mislim na bitne stvari. Međutim, ti ne bi posegnula za njima čak ni kad bi znala koje su, i samo ti zato govorim o tome.

-Zato što mi verujete?

-Nikome ne verujem. Ne radi se o tome. Ti vezuješ samu sebe, zato što si smrtnik i zato što si plemenit smrtnik. To je najgora stvar koju neko od tvog roda može posedovati, plemenitost.

-U mojoj se zemlji ne misli tako.

-Oh, misli se. Zaboravljaš da sam ja naterao mnoge ljude da mi kažu istinu, dok su tebe ceo život lagali. Tvoj rod prezire ljude poput tebe. Smatra vas budalama. Zato bi trebala biti sretna što sam te doveo ovamo, savetniče. Jer si ti dragulj koji mi je pao s neba u krilo. Tvoja plemenitost će biti razlog da mi ostaneš zauvek odana, ma šta bilo. A ja ću te zato nagraditi preko svakog dosega tvoje smrtničke mašte. Daću ti stvari koje sad još ne možeš ni zamisliti, vrednosti kakve ni ne znaš da postoje. Ako veruješ da si sada u mojoj milosti, nećeš znati šta te je snašlo jednom kad te obaspem pravom milošću. Učiniću te zavišću kraljevskog Dvora. Moj će te rod preklinjati za dozvolu na jedan pogled na tebe, i mrzeće te i obožavati jer će se tog pogleda užasavati više nego ičega pod nebom. Imaćeš slobodu da postupaš kao što niko drugi ne sme, da prisvojiš sve što poželiš nazvati svojim. Kad bi samo mogla znati koliko ću ti i šta sve dati, smrtniče.

Katlin u užasu otvori oči, odjednom postavši svesna da se uopšte ne seća kad ih je i zašto zatvorila.



To je bilo do Eoganovog glasa, od reči koje je govorio i koje su padale po njoj kao zlatna rosa. Reči mekše od svile i mirisnije od nektara, reči kojima raskošan ukus bukvalno može osetiti pod nepcem. Bilo je to kao da joj na uho šapuće najdragocenija obećanja o nekoj večitoj, nezemaljskoj ljubavi i sreći preko svih sreća sveta, nešto što se nikakvim dragim kamenjem ne može platiti a što joj se nudi slobodno, bez obaveze, samo ruku da pruži… I sve će to biti njeno. Sve što poželi, ikada više. Večiti život i večita mladost i neprekinuta sreća, put ispod duge i zlatni ključevi rajskih vrata za kojima će stolovati kao kraljica dokle god vreme traje.

Samo da dozvoli, samo da, makar i nemušto, prihvati, složi se, pristane…

Na šta?

Ona shvati da zuri u njegovu ruku visoko na svom golom bedru, i da joj njegov dah miluje vrat. Rekla je:

-Ne radite to, lorde.

On polako podiže glavu. Ruka mu se smirila, prestavši se penjati naviše.

-To nije bio deo našeg dogovora, koliko pamtim.

-Ah, nikad se nisam obavezao da neću pokušati, zar ne?

-Molim vas da maknete ruku.

-Ne bih. Sviđa mi se dodir tvoje kože. Plašim se da si uprskala tu stvar sasvim, Kato. Trebala si pobeći kad si me videla da dolazim.

-Zašto?

-Zato što sad znam da mi se sviđa dodir tvoje kože.

-Vi me nećete povrediti, gospodaru, zar ne?

-Hoću. Ali tome nema pomoći.

Ona shvati da joj se hrbat naježio. Prošaputala je:

-Molim vas, lorde. Oslobodite me. Platiću bilo koju cenu koju…

-Da te oslobodim?

Stisak na njenom bedru se pojača do bola.

-Nema te cene koju bi ti, ili ma ko, bio u stanju platiti. Ne, Kato. Ostaćeš vezana za mene dokle god vreme traje. I to me nikada više nećeš moliti ponovo.

Smakao je ruku s nje, ustao i otišao, a da se nije čak ni obazreo.

 

[Susan Sto Helit]

5.

ako ih pričom ne vežete
ničim nećete
jer oni spevavati ne umeju
i vašom će rečju vezani ostati
do kraja

Glasnik je doneo poruku o dolasku ledi Aife, i kad se, klanjajući, unatraške povukao iz prostorije, Katlin se učini da je Eogan prevrnuo očima. Aife je imala svoj dvor na pola dana jahanja daleko, ali uvek kad je dolazila u posetu ocu ili bratu, iz nekog joj je razloga za to trebalo bar tri. Ogi ju je pravdala ogromnom pratnjom koju je uvek sa sobom vodila, ali Ogi je mogla naći opravdanje za svakoga i bilo šta. Nije bilo realne potrebe da Aife sa sobom dovodi pola sopstvenog Dvora, jer je od Eoganovog bio veći samo Dvor njiihovog oca kralja, a po udobnosti i opremljenosti takoreći se nije od njega razlikovao. Čula je kako je Feidlimid uzdahnuo.

-Sećam se ledi Aife kao devojčice, dok je trčala vrtovima bosa i bežala od dadilja koje su htele da je očešljaju i obuku onako kako njenoj krvi dolikuje. U to je vreme sve to smatrala tricama i gnjavažom. Kako godine lete! Ali za mene će ona uvek ostati ista ona mala zverčica koja više od svega voli da zanoći pod nekim žbunom, umesto u postelji od paperja. Sad, naravno, ljudi se menjaju s vremenom, ali opet, tu je i lord Elisedd koji…

-Hoćeš li zavezati više, Feidlimide?

Eogan se brecao.

-Ne sećam se da sam ti dao dozvolu da otvoriš ta blebetava matora usta. Budi od neke proklete koristi: idi i pripremi sve za dolazak moje sestre. Hajde, gubi se.

Feidlimid je delovao kao dečak kojeg su upravo izgrdili pred gostima, i Katlin se skoro sažali. Eogan je znao biti prvoklasni gad.

-Katlin. Dođi.

Pošao je pred njom hodnicima i mnogobrojnim stepeništem ne osvrčući se, dok se ona trudila da održi korak. Izašli su na balkon s kojeg se pružao vidikovac sve do planina. Znala je da Eogan voli ovo mesto. Bilo je okrenuto na drugu stranu od prilazne aleje i dvorskih vrtova, i po pravilu niko na njega nije dolazio. Pretpostavljala je da je to neka Eoganova zabrana, zato što je balkon bio ljubak, sav u belom mramoru ispresecanom srebrnim žilama, ušuškan i odmaknut od buke, i pogled na nicanje zore s njega je bio verovatno najlepši na celom dvoru. Položivši razmaknute dlanove na balustradu, Eogan je neko vreme samo stajao i posmatrao planine u daljini. Katlin je ćutala. Nikad nije oslovljavala Eogana kad je bio u ovakvom raspoloženju i to je bila jedna od lakših lekcija koju je naučila po dolasku – naučila ju je posmatrajući kako su u takvim situacijama prolazili drugi.

Ne dobro.

Nikad joj nije smetalo da stoji ćutke s njim. S nekim je ljudima, znala je, to nemoguće. Prisustvo nekih ljudi čini tišinu neprijatnom i upravo nepristojnom, i zahteva da se progovori o ma čemu, samo da bi se ta neprijatnost nekako ublažila. Ona nije volela tričave razgovore, i uvek je radije birala da ćuti. Bila je to čudna osobina za nekoga ko je pola života zarađivao pričajući bajke, ali bajke su bile nešto drugo.

Konačno, Eogan se obazreo preko ramena na nju.

-Aife si draga. Potrudi se da to učvrstiš.

Katlin mirno odgovori:

-Da, gospodaru.

-Ne mari Elisedda. On neće zauvek biti na mestu na kojem je, ne ako ja budem odlučivao.

Sad se okrenuo prema njoj, oslanjajući se leđima o balustradu i prekrštenih ruku.

-Ali ako pretera s vređanjem, moraš mi to reći. Jesi li me razumela?

Ona je malo oklevala.

-Ne verujem da bi se lord Elisedd usudio da vređa vas u mojem prisustvu.

-Nisam mislio na sebe. Govorio sam o tebi.

-Lord Elisedd me prezire. Nemam problem s tim.

-Koga briga s čim ti nemaš problem?

Otkrstio je ruke i zakoračio ka njoj.

-Ti ni sa čim nemaš problem, ili bar to ne pokazuješ. Velike su sposobnosti smrtnika da zavara i obmane, mnogo veće nego naše. Zašto ih onda nama pripisujete?

-Zato što o tome drukčije sudimo, pretpostavljam.

-Ili zato što ste svi vi svesni da lažete, i zbog toga ste u stanju videti laži. Kad si tek došla, pitao sam te šta bi radije, i ti si mi rekla da bi se vratila u svoj svet. Ako bih te pitao danas, da li bi mi isto odgovorila?

Katlin je ćutala.

-Da li bi? Odgovori mi.

Ona sklopi oči na tren, Onda mu je rekla:

-Plašim se da više nemam života u koji bih se vratila. Kad ste me naterali da dođem ovamo, izgubila sam poverenje u svoj svet. Nikad se više ne bih mogla vratiti u njega. Ne posle svih stvari koje sam videla i saznala, oh, ne. Bilo bi to neizdrživo, poludela bih od toga.

-I zato ćeš otrpeti da te Elisedd vređa?

-Vi me vređate skoro svaki dan, gospodaru.

On je čudno pogleda.

-Ali, to ste vi. To je vaša krv i vaš soj. Vi ne možete drukčije. A ja sam vas priznala za gospodara, mada u tom trenutku nisam imala ni najdalju predstavu šta to znači. Morala sam naučiti. Smrtnici odavno ne žive po ovim pravilima, i nikoga ne zovu gospodarom već vekovima.

-Znam. Zato sam se i pitao spočetka.

-Šta to?

-Ti mi ne možeš lagati, ali možeš da ćutiš. A to uglavnom radiš. Nisam razmislio dovoljno o uslovima kad sam te vezivao, smrtniče.

-Uvek me možete pitati šta mislim.

-Pa, Kato. Reci mi.

-Šta to, lorde?

-Ne plašiš se pitanja koja bih ti mogao postaviti?

Ona mirno reče:

-Ne.

Učinio je još jedan korak ka njoj.

-Da li mogu da računam na tvoju potpunu odanost?

-Da, lorde.

-I ako bi to bilo pitanje tvog života?

-Da, lorde.

Učinio je zadnji korak i sad stajao pred njom.

-Zašto?

-Zato što sam pre pet godina naučila da svet kojim hodam nije jedini i da postoje zakoni stariji od onih koji se pamte u smrtnom rodu. Da sam prekršila ljudski zakon, morala bih to platiti. Ni sad ne radim ništa drugačije: samo plaćam jer sam prekršila zakon.

-Ali ovo je doživotna kazna.

-I zakon koji sam prekršila nosio je doživotne posledice.

-Blesavi stvore. Tačno kako sam i mislio. Ti se sama vezuješ. Ali nećeš praviti još veću budalu od sebe nego već jesi. Ti nisi obavezna celom mom rodu. U ovoj zemlji, samo ti je moja reč zakon. Niko drugi nema nikakva prava tražiti bilo šta od tebe. Niko ne može da te povredi a da za to ne bude kažnjen. Ako se Elisedd ne bude suzdržao, odgovaraće čak i za ono što je samo pomislio. Da li stvarno veruješ da Feidlimid nije platio onaj šamar po tvom dolasku?

Katlin trepne, zapanjena. To joj ni jednog trena nije ni na um palo!.. Eogan je posmatrao izraz njenog lica.

-Živiš u mojoj zemlji već godinama, i opet si tolika neznalica.

-Gospodaru… Ja samo znam kako se smrtnici gledaju ovde, i šta su sve prisiljeni da trpe.

-Ali ti nisi bilo koji smrtnik, i nije te vezao makar ko. Ti si savetnik na dvoru prestolonaslednika, i vezao te je princ. Ne upoređuj me s nekim kotlokrpom.

Ona pocrveni.

-To zaista…

-Prekini. Nisam naročito raspoložen danas.

-Želite li da pozovem sluge da vam donesu nešto? Vino? Ili svirače i plesačice?

On je pogleda s gađenjem.

-Ne. Želim da mi ispričaš priču.

-Oprostite?

-Hajde.

I, ne čekajući više nikakvu njenu reakciju, okrenuo se na peti i pošao.





Eoganove odaje nikada pre nije videla. Nalazile su se duboko u srcu Dvora, iza stotina stepeništa, prolaza i hodnika, i na svakih je par koraka stajao po jedan stražar iz Lachlanove garde. Tek je tog trenutka postala zaista svesna koliko je Eogan dobro čuvan. Uvek je mislila da je njegovo mesto princa i prestolonaslednika čvrsto poput zemlje, i da to niko ne dovodi u pitanje. Međutim, neki su očigledno mislili drugačije.

Rekao joj je, dok su prolazili zasvođenim hodnicima:

-Ne obaziri se na stražu. Lachlan je uvek bio sklon drami.

Glas mu je bio nemaran, i ona nije mogla tačno odrediti da li zaista ne mari, ili se samo koristi načinom svog roda da ne kaže ništa čak ni kad govori. Narod ne ume da laze, ali ume da splete reči tako da im ne uspete pohvatati ni rep ni glavu. Nije mu ništa odgovorila.

Najzad, kad je već pomislila da su sigurno zašli pod zemlju, dva stažara s Eoganovim amblemom na uniformi otvoriše pred njima velika dvokrilna vrata. Na svakom je krilu bio propet po jedan višekraki list tise.

Ubrzo je videla da je tisa upletena u maltene sve u Eoganovim odajama. To nije bilo drvo koje su majstori inače birali, i zato je motiv toliko upadao u oči. Nasloni stolica i sofa bili su oblikovani poput listova tise; potporni stubovi baldahina Eoganove postelje bili su vitki grmovi; rubini izbrušeni u savršene ovale bili su jedini dragi kamen koji je krasio drške na vratima ormara, ramove ogledala, uglove jastuka i teške brokatne prekrivače. Sama je ogromna postelja imala temelje od čvrsto upletenih grana, i uzglavlje je izgledalo upravo živo sa svojim uvijenim grančicama, blistavim zelenim lišćem i plodovima od rubina. Katlin je imala želju da ih dodirne da bi se uverila da nisu stvarni. Rekla je, nesvesno:

-Rođen od tisinog drveta.

Eogan se obazreo.

-To mi je ime, da.

-Tisa je otrovna.

-Zavisi kako s njom postupaš, zar ne?

-Da, naravno…

Još uvek se obazirala oko sebe. Nije mogla tačno izbrojati koliko je na tom mestu prostorija, jer su se otvarale jedne u druge, ali sigurno ih je bilo bar desetak. Njene su odaje imale dve i po sobe. Ali ona nije bila princ kraljevske krvi.

Eogan se bacio na postelju ne mareći da se izuje. Prekrstivši one preduge noge u člancima i ruku zabačenih iza glave, posmatrao ju je dok se šetala odajom kao kakvim preraslim vrtom. Ali, upravo je takav dojam imala. Zidovi su bili obloženi zelenim i crvenim tapiserijama protkanim srebrnim nitima, i bilo je mnogo ukrasa s motivom tisinog drveta i grma. Sa svakog je svetlucalo krv crveno kamenje. Jedino je Eoganova odeća, odbačena po sofama i naslonjačima, bila ponoćno crna. Ona zaviri u susednu prostoriju, shvatajući da je od poda do tavanice pokrivena policama s knjigama. Nikad nije imala utisak da Eogan mnogo čita. Pitala je:

-Ove su odaje napravljene za vas, lorde, zar ne?

-Nikada nijedan princ nije uzeo odaje prethodnika. Svaki naredni dobija lično svoje, po njegovoj naravi.

-Koliko ste od ovih knjiga pročitali?

-Sve. Nekoliko puta.

Nasmijao se.

-Zar me stvarno smatraš toliko blaziranim, Kato?

Ona pocrveni,

-Naprosto sam mislila…

Ućutala je. On se još uvek smijao.

-Naprosto si mislila da jesam. Pretpostavljam da ostavljam takav utisak.

-Sigurna sam da ostavljate tačno onakav utisak kakav želite, gospodaru.

-Izabrao sam mudrog savetnika.

Katlin hrabro izgovori:

-Ja uopšte ne verujem da je vaš položaj u bilo kakvoj opasnosti, mada sam, naravno, obavezna lordu Lachlanu zbog njegove budnosti.

-Bilo bi mu drago da to čuje. On vidi u smrtnicima stvari koje niko od nas ne vidi, i veoma ti je naklonjen.

-Njegov manir je nešto što mi prija. Otresit je i konkretan.

-Hoćeš reći, sličan je tvom rodu?

-Na neki način, da.

-Oh, Kato. Trebam li biti ljubomoran?

Katlin se iznenađeno okrete. Lice mu je bilo posprdno i ona pocrveni.

-Prestani da crveniš. To nije moglo tako da te postidi.

-Vi ništa ne znate o stidu, lorde.

-Verovatno. Dođi ovamo, Katlin. Pokazaću ti svoju kadu kasnije, ako si baš zapela.

Ali ona je sad stajala čudno odrvenela. Pitala ga je:

-Šta biste hteli od mene, gospodaru?

-Rekao sam ti, nisam li? Ti bi trebala biti neko ko ume da priča priče. Hoću da mi ispričaš priču.

-Kakvu biste želeli?

Podigao je obrve.

-A kako to da znam, ako nikada još nijednu nisam čuo?

Onda je ispružio ruku i potapšao mesto uz svoj bok.

-Dođi i ispričaj mi priču, Kato.

 

[Susan Sto Helit]

6.

u priču utkajte istine velike
jer oni o istini ništa ne znaju
i tako ćete ih splesti u paučije mreže
bolje nego ih oni i zamislit umeju

Gledao je u nju onim bademastim, u uglovima zakošenim očima ne trepčući, i Katlin se odjednom osetila kao da pet godina nikada nije prošlo, kao da nikada nije saznala za postojanje još jednog, paralelnog sveta sa sopstvenim pravilima, merilima i zakonima, kao da je ponovo u jabukovom voćnjaku u krugu lica ozarenih vatrom i napregnutih od pažnje. Spočetka je sedela na rubu, čedno skupljenih kolena i ruku u krilu; ali kako su sećanja nagrnula, nesvesno se uspela na postelju, nestrpljivo zabacivši skute i podvijajući noge pod sebe. Ali Eogan nije bio jedno od njene dece iz kampa. Pitao je:

-Zašto je princ morao da ubije zmaja?

-Zato što je zmaj držao kraljevu kći u zatočeništvu, naravno.

On nestrpljivo odmahne.

-Ne pitam te to. To si mi rekla. Pitam zašto je morao da oslobodi kraljevu kći? Kralj se nije nagodio s njim, zar ne? I, princ mu nije ništa dugovao. Onda, zašto?

-Zato što ju je voleo.

-Voleo? Po cenu borbe sa zmajem?

-Da, lorde.

Još više je raširio oči.

-Je li u tvom svetu do ljubavi baš tako teško doći?

-Zapravo jeste, da.

On se nasmije.

-Ma hajde, Kato. Tvoja se vrsta pari poput zečeva. Svi rađate bar po jedno dete, a mnogi među vama i po ceo čopor. Teško da imate neki problem s – ljubavi.

-To nije ljubav.

-Šta?

Ona strpljivo ponovi:

-To o čemu pričate, to nije ljubav.

-Nego?

-Oh, može biti sto stvari. Obaveza. Dužnost. Nemar. Glupost. Zabava.

-Čudnim imenima zovete sex.

-Ali nismo govorili o sexu, gospodaru, već o ljubavi.

-Koja je razlika?

-Ako me to pitate onda nema svrhe da vam objašnjavam, oprostite.

-Probaj, svejedno.

Ona uzdahne.

-Vaše ljubavnice, naprimer… Imate ih mnoge. Međutim, nijednu niste zadržali čak ni drugi dan.

On ju je gledao.

-Misliš, onako kako se moj otac godinama vraća jednoj istoj?

-Ne baš. Ali slično.

-Zašto ne baš?

-Zato što bi ljubav, onako kako je ljudi zamišljaju, trebala biti vraćanje jednoj istoj celog života.

Videla je kako mu je jedna platinasta obrva zaigrala.

-To je nemoguće.

-To je ideal, i kao svaki ideal naravno da je mnogima nemoguć.

-Hoćeš da kažeš da ima smrtnika koji su ceo život bili samo s jednim partnerom?

-Naravno da ih ima. Ili su imali prethodne, pa su onda sreli onoga posle kojeg više nisu imali želju tražiti dalje.

-Je li to bio neko s krunom na glavi? Zato što ne vidim po čemu bi čovek zaključio da je neko od njegovih ljubavnika najbolji i za ceo život dovoljan.

-Ali tu nema pravila. Ne postoji neki zakon ili knjiga koja bi vam rekla kako da birate. To je posebno za svakog od nas. Osobine zbog kojih će vas neko voleti, mogu biti iste one koje će nekog drugog od vas oterati. Smrtnici mogu da vole stotine stvari i na stotine načina, i ima ih još dvaput toliko koji će sve to mrzeti.

-To je previše komplikovano. Zašto to radite?

-Otkud mi znamo? Nismo pravili sami sebe, zar ne.

-Jesi li ti imala takvu ljubav u svom svetu?

-Ne.

-Jesi li imala kakvu uopšte?

-Naravno da jesam. Ali ne takvu. Ne pravu.

-Bi li je volela imati?

-Ja sam čovek, gospodaru. Pretpostavljam da ću do smrti patiti što je nikad nisam imala.

-Zašto to kažeš? Ti si mlada.

-Ali više nisam u svom svetu. U ovome nema ljubavi.

On je ćutao neko vreme. Katlin je sedela uz njegov bok, posmatrajući kako mu odsjaj sveća zlati vrškove spuštenih trepavica. Rekao je, ne podižući pogleda:

-Jesi li gladna, Kato? Bi li htela da ideš da spavaš? I, nemoj mi reći da ćeš uraditi kako ja želim.

-U redu.

Nasmešio se. Još uvek nije gledao u nju.

-To nije bio odgovor.

Ona je ćutala.

-Oh, neka ti bude. Znaš da je za mene još sasvim rano, i gladan nisam. Mislim da se moj dvor ove večeri može sam pobrinuti za svoju zabavu. Hoću da ostanem ovde, i hoću da ti ostaneš sa mnom. Hoću da mi još pričaš o toj vašoj ljubavi.

Udobnije se namestio na jastucima i pogledao je s iščekivanjem.



Ogi je postigla savršenostvo taj dan. Rekla joj je: idete u poseti princezi kraljevske krvi, i najlepšoj ženi Dvora Dana. Morate izgledati dostojni njenog prisustva. Katlin je pomislila da su to sasvim kontradiktorne izjave, ali je ostavila Ogi da radi svoj posao. Istini za volju, po prvi je put posumnjala u rezultat. Aife je bila toliko lepa da se to čak nije ni moglo objasniti rečima. Njoj naprosto nije bilo moguće parirati.

Sad je sedela u Aife-inim odajama, i dok se naginjala da uzme šolju sa stola, uhvatila je svoj odraz u ogromnom ogledalu zlatnog rama preko puta. Na sekund se prepala, ne prepoznajući ženu koja ju je iz njega pogledala. Pet godina ispiranja kose u kamilici ove zemlje, učinilo ju je zlatnoplavom, i oni koji nisu znali o čemu se radi (a niko osim Ogi nije) mislili su da su široki beli pramenovi nešto što namerno izvodi, kako bi se izdvajala i upadala u oči. U Narodu niko nije imao dvobojnu kosu. U nju je Ogi danas uplela celu nisku smaragda isečenih u obliku zvezda, svom njenom dužinom preko pola leđa. Haljina joj je bila stroga, sašivena od zeleno bojane svile koja se presijavala pri svakom pokretu koji bi učinila, dugih uskih rukava i pripijene linije koja je pratila sve krivine njenog tela; a zbog čeg je u isto vreme na šokantan način delovala mnogo slobodnija i razotkrivenija nego bilo kakva dekoltirana i otkrivena večernja toaleta. Čudno, ali taj tip haljine s krojom uskim poput rukavice, Katlin se sviđao više nego ijedna koju je dotad imala, možda zato što je istovremeno delovala i strogo i ozbiljno i bezobrazno. Rekla je Ogi da pozove krojača i naruči bar još jednu. Haljine su bile skupe.

Kao da joj potvrđuje da nije skrenula s uma usled kakvog napada samozaljubljenosti, Aife reče:

-Čudno, ali svaki put kad te sretnem, izgledaš sve lepše. Ne misliš li, Elisedde?

Muškarac u naslonjači oćuti tren. Onda je rekao:

-Ova zemlja menja smrtnike.

Rekao je to s prezirom, kao da je Katlinin izgled kakva nezaslužena milost, i ni u kom slučaju njena prava priroda. Aife se nasmije:

-Ništa se ružno po sebi ne može učiniti lepim, osim, možda, na vrlo kratko vreme.

-Ovde ljudi nisu kakvi su bili u svom svetu. Kapija im čini nešto.

-Oh, šta?

Elisedd sleže ramenima.

-To je prastara magija. Više niko ne pamti o čemu se radi.

Za lorda se Elisedda pričalo da ima nekakve mešane krvi u sebi, mada niko nije znao od koje vrste: njegova je loza oduvek pripadala Danu, i nikakvih drugih zvaničnih predaka osim naroda Dana nije imao. Nigde nije bilo zabeleženo da su se ma kad mešali s Noći, i to je njegov izgled potvrđivao. Katlin je mogla videti da je lep muškarac, plave, valovite kose, zlatne kože i modrih očiju. Bio je visok i lepo građen. Međutim, nikad joj baš nije bilo jasno šta je, u stvari, Aife u njemu videla. Što se nje ticalo, ni po čemu se nije izdvajao među ostalima svoga roda. I oni su takođe bili visoki i plavooki, i uvek obučeni poput dvorjana francuskih kraljeva, čuvenih u čitavom ljudskom soju sa svoje elegancije čak i danas. Ništa nije znala o Eliseddu osim onoga što je sav svet znao, a to je da mrzi smrtnike.

Lepi Narod nije mrzeo smrtnike. Gledao ih je s visoka, ponekad s prezirom, ponekad s podsmehom, uglavnom ih doživljavajući kao bića male pameti i lepote. Smejali su se ljudskim običajima, ljudskom moralu i čednosti, ne viđajući u tome nikakvog smisla ni svrhe. Obično su spram ljudi bili surovi i nemilosrdni, ali takvi su bili i među sobom, bivajući stvorenja bez naročite sposobnosti saosećanja. Međutim, tu nije bilo prave, goruće mržnje, čak ni na Dvoru Noći. Narod je trebao ljude za razne stvari i priznavao je da imaju određene prednosti i vrline koje su, ako treba, bili spremni pošteno platiti.

Elisedd je otišao korak dalje. On stvarno nije trpeo ljude. Koji su tome bili razlozi, nikoga u stvari nije zanimalo, na neki način čak ni Katlin. Ko je znao prave uzroke naklonosti ili netrpeljivosti? Ponekad ih i nema, i ljudi nešto ne vole prosto zato što, eto, ne vole. Po tome se Narod nije razlikovao od smrtnika.

Aife je ležala duž sofe poput odive. Bila je veličanstvena. Nije se radilo samo o njenom izgledu, jer Lepi se Narod ne zove tako bez razloga, i oni su stvarno lepi, čak i mnogi s Dvora Noći koji su izbegli prokletstvo svog roda, i neku očitu nakaznost ili deformitet. Aife je bila lepa zbog načina na koji je držala ramena i glavu i kako se kretala i govorila. Bila bi savršena kraljica. Za razliku od blizanaca različitog pola među smrtnicima, koji po pravilu malo liče jedno na drugo; Aife je bila gotovo ženska verzija Eogana. Bila je tek malo od njega niža, i njena kosa i put nisi bili sasvim beli, kao kod njega; ali kad bi stali jedno uz drugo, posmatračima je to izgledalo kao jedna te ista osoba koja stoji pred ogledalom.

Dok se, naravno, ne bi zagledali, pa videli obeležja Aife-inog pola, njene male, savršene grudi, crte lica ublažene ženstvenošću, dragulje u njenoj kosi i raskošnu odeću. Za razliku od Eogana, Aife nikad nije bila u crnom, i, isto tako, nju nisu smatrali bićem Sumraka kao njenog blizanca. Pričalo se da je očeva miljenica i zaista je mnogo češće odlazila kod njega nego Eogan. Bilo je teško doživljavati Eogana kao nekoga ko ima oca, majku i srodnike. On je odavao utisak udaljenosti i posebnosti, kao da ga niko nije začeo i ničija utroba nosila, već se nekako sam uspostavio, iznikao iz zemlje poput onog otrovnog drveta čiji je simbol usvojio. Ili je bilo obrnuto, pitala se Katlin ponekad? Možda je to drvo odabralo njega.

Međutim, Aife je imala slađu narav, bila mekša i ljubaznija. Kad je tek došla, Aife je jedina prema njoj pokazivala iole ljubaznosti, i s godinama su se skoro čak zbližile. Pitala ju je:

-Je li moj brat mnogo zauzet, sad kad nam se otac maltene sasvim povukao?

U njenom glasu nije bilo ničega do iskrenog interesovanja obojanog naklonošću (blizanci su bili bliski), i zato Katlin nije mogla objasniti pogled koji joj je Elisedd uputio posle tih reči. To nije bio lep pogled, ali činilo se da ga Aife uopšte nije primetila. Ležala je na boku, oslonjena o jastuke, u haljini crvenoj poput maka i isto tako po rubovima rukava, izreza i skutova opšivenoj sićušnim crnim biserima, poput makovih semenki. Kosa joj je bila srebnoplava, raskošna i gusta i iščešljana do punog sjaja. Imala je uz vrat usko obmotanu nisku neprocenjivih crnih bisera i viseće naušnice od iste vrste i izrade. Niski stolić između njih bio je krcat: servis za čaj od krhkog ružičastog porculana s Aife-inim zlatopisnim grbom, žirom; srebrni pladnjevi s kulama sićušnih kolačića i voćem kojeg su sluge svako malo, prilazeći na prstima i gotovo nevidljivi, prskali svežom vodom; Aife-ino zlatno ručno ogledalo sa smaragdnom drškom u obliku žira; tuce nekih tananih, vrsno izrađenih porculanskih kutijica obloženih lišćem i laticama od pravog zlata i srebra. Jedan paž u odori s Aife-inim amblemom stajao joj je za leđima i hladio je raskošnim, svetlomodrim paperjastim perom. Bio je to prizor maltene preslikan iz kakvog harema, u kojem je Aife, svakako, bila prva i najmoćnija, sultanija. Katlin je gledala kako uzima s pladnja jedan proziran slatkiš posut šećernim prahom i stavlja ga u ona usta poput pupoljka, a onda nemarno pruža ruku da joj je neko od posluge obriše. Nije ni pogledala da vidi hoće li njen nemušti zahtev biti izvršen. Katlin se suzdrža da ne zatrese glavom u opčinjenoj neverici.

Eogan je, kao prestolonaslednik, uživao status u toj zemlji odmah iza kralja; pa opet se nikad nije ponašao poput Aife. Možda je to bilo zato što je Aife žensko? Lepi Narod nije pravio nikakvu razliku u polovima, i ljudski je običaj po tom pitanju smatrao besmislenim i uvredljivim. Bilo je velikih mudraca žena u Narodu, zvezdotačaca, vidara, poznavalaca istorije. U Lachlanovoj gardi, isto kao i u kraljevskoj vojsci, bilo je i žena i muškaraca. Uglavnom su se sve gospe na dvoru umevale služiti bar nekim oružjem, bodežom ili lukom, i mnoge su bile vrsni lovci. Međutim, i dalje je preostajala činjenica da ih je većina radije birala život lenstvovanja i luksuza. Složeni drevni sistem koji je uređivao celu zemlju, omogućavao im je to, i Katlin im nije zamerala. Ona sama nikad ne bi bila u stanju provoditi čitave dane prosto ležeći u moru jastuka i puštajući tuce slugu da motri na svaki njen mig; ali nije imala predrasude prema onima koje su tako živele. Kao i po pitanju mnogo čega drugog što je Narod radio, o tome je mislila prosto: može im se.

Odgovorila je:

-Uglavnom. Ali vaš otac, kralj, još uvek nije predao krunu i mnoge su obaveze još uvek u njegovim rukama.

Rekla je to namerno, i dobila očekivanu reakciju. Elisedd je pogledao u nju.

-Zvučite kao da je to nešto zbog čega se na dvoru lorda Eogana žali, savetniče.

Ona pristojno pogne glavu na trenutak.

-Sigurno sam se pogrešno izrazila. Molim vas za oproštenje.

Elisedd se udobnije namesti u svojoj naslonjači i neko vreme ju je samo ćutke posmatrao, od glave do pete pa nazad; zadržavajući oko tu i tamo na nekom detalju; kao da nikada pre nije u nju zaista pogledao – što je verovatno bilo tačno – ili kao da želi zapamtiti tačno kako izgleda.

Najzad je rekao:

-Sumnjam da bi se smrtni savetnik na dvoru princa ikada pogrešno izrazio. Na tom ste položaju upravo zato što umete s rečima. Vi možete reći nešto što uopšte ne mislite samo da bi napravili zabunu i prevarili slušaoca.

-To je nešto u čemu je Lepi Narod mnogo veštiji, zapravo.

-To je ono što vi, smrtnici, verujete. Mada mi nikada nije bilo jasno zašto. Nismo mi ti koji smo u stanju izgovarati neistine ne trepnuvši i čija se svaka reč mora dvaput i triput proveriti.

Katlin se malo osmehne.

-Da, mi umemo da lažemo. Mada to ne radimo toliko često koliko lord Elisedd misli, i, kad se odlučimo da govorimo istinu, onda je govorimo bez zazora, tako da niko ne ostaje u neodumici.

Eliseddov se pogled zarije u njen.

-Šta ste time mislili, savetniče?

-Ostaviću vašem gospodstvu da to dvaput ili triput proveri.

Eliseddove plave oči postaše upravo sive od gneva. Aife se nasmije, i Katlin se malo žacne: smeh joj je bio neverovatno sličan Eoganovom.

-Oh, Katlin!.. Trebala bi češće da progovaraš. Uvek sam volela da te slušam kad se najzad nakaniš da nešto kažeš.

Elisedd reče:

-Nisam siguran da bi vas ta veština trebala veseliti, gospo. Nadam se da princ, vaš brat, nije podlegao istim činima.

-O čemu pričaš? Katlin je visoko u Eoganovoj milosti.

-Da, čuo sam. Toliko visokoj da su se privatna savetovanja počela održavati noću, u ličnim prinčevim odajama.

Katlin osta neuznemirena. Naravno da je znala da će vest kako je celu noć provela s Eoganom iza zatvorenih vrata proleteti dvorom poput požara. Dvor je bio leglo spletki i ogovaranja, a život prinčeva uvek izazivao najviše interesovanja. Aife reče, nemarno:

-Apsolutno je pravo princa da svoju postelju podeli s kim god odabere, i ljudski su savetnici često bili odabirani. To nema nikakve veze s njihovom dužnošću i obavezama na dvoru.

Katlin pomisli u šta se, kog đavla, upetljala. Ali Aife je bila u pravu: Narod ne misli o tim stvarima kao ljudi, i bilo je od malog ili nikakvog značaja misli li dvor da je Eogan s njom spavao. Uostalom, odjednom se setila, dvor to verovatno ionako misli već godinama. Eogan i ona u uvek imali čudan odnos, i s njom je bio prisniji nego sa bilo kim na dvoru, zapravo; po pravilu tražeći njeno prisustvo i često s njom razgovarajući. Na jednom mestu gde su svima oči otvorene i svi prate šta princ radi, to nikom nije moglo proći nezapaženo. Koji su logičan odgovor mogli iznaći?

Aife je u pravu. To je bilo potpuno nebitno.

Elisedd reče:

-Nadam se da ste u pravu, gospo.

Aife reče:

-Naravno da jesam, lorde.

Nije ga ni pogledala. Ipak je bila princeza kraljevske krvi, i Eoganova blizanka, i umela se otresti ljudi s krajnjom hladnoćom. Aife je bila u isključivoj vezi s Eliseddom otkad Katlin pamti, toliko isključivoj da je on napustio svoj i živeo na njenom dvoru; ali to opet nije značilo da ga ona neće oterati od sebe jednim pokretom ruke ako joj dosadi. Način na koji je izgovorila zadnje reči sasvim je jasno pokazivao da je ta tema završena i da mu zabranjuje da je dalje pominje. Zaista, Elisedd se podiže iz svoje naslonjače i učini besprekoran naklon.

-Oprostite mi moju drskost, gospo.

Aife ga ni tad ne udostoji pogleda, kao da nije ništa rekao. Gledala je u Katlin i smešila se.

-Drago mi je da vidim da se moj brat dobro stara o tebi. Kad si tek došla, izgledala si kao neko naše nedonošče. Ali sad imaš krivine i obline po kojima su smrtne žene čuvene.

Uzdahnula je.

-Narod je tako dosadan izgledom, ne misliš li?

Katlin reče, najiskrenije:

-Niko s pola razuma u glavi ne bi tako nešto mogao reći za ledi Aife. Vi ste najlepše stvorenje koje sam ikada videla.

Aife se opet nasmije.

-Je li to bila jedna od tih smrtnih istina izgovorenih bez zazora?

-Jeste, gospo.

-Sviđa mi se. Ponekad do zla smori slušati čitave besede uvijenih komplimenata koji se na kraju mogu tumačiti ovako i onako.

Dobacila je pogled Eliseddu.

-Pravo je osveženje čuti nešto izrečeno tako jednostavno, a opet s potpuno jasnim značenjem. Ne znam koji je razlog, ali to na neki način čudno prija. Svakako, pretpostavljam da isto tako gadno boli, kad izgovorena istina nije lepa. Ali sećam se da si mi pričala da vi izbegavate, zbog pristojnosti ili već kojih razloga, da ružne istine izgovarate naglas, već ih namerno preoblikujete. Kako si ih ono nazvala?

-Bele laži, gospo.

-Oh, da. Bele laži. Pretpostavljam, onda, da su one druge crne? Znači li to da se i u tvom rodu laž smatra za nešto lose?

-Naravno. Veoma lose.

Aife se malo strese.

-Ne bih volela živeti u jednom svetu u kojem bih stalno morala paziti govorim li istinu, bele laži ili crne, i u kojem je sve to i svakome drugom moguće. Kako vi pravite razliku?

-Verujem da nam je to prirodno. Lako je znati koje se laži ne bi smele izreći a koje će nam biti oproštene, čak i ako nas uhvate.

-Oh, uhvate!..

Ona se ponovo strese.

-Bivate li kažnjeni ako vas uhvate?

-Nekada samo prezirom i odbacivanjem od strane ostalih, a nekada mnogo gore. Postoje zakoni koji zabranjuju laganje.

Elisedd se ubaci:

-Ali vi lažete usprkos njima.

-Zakoni se uvek mogu izvrdati, kao i ovde, lorde. Mada se čak i u mojem, lažljivom svetu to smatra najvećom gnusobom.

Govoreći to, izvela je da njen pogled izgleda nameran, i Elisedd to primeti. Jagodice mu malo pocrvene. Katlin to iznenadi: nije znala da Narod uopšte može rumeneti, iz bilo kog razloga.

Način na koji su se sad gledali učinio je da jedno drugo razumeju bolje nego posle sata razgovora sa sasvim otvorenim kartama, i Katlin shvati da mu se to ni najmanje nije dopalo. Rekao je:

-Nikad to pre nisam primetio, ali vi uvek nosite zeleno, savetniče, a kako su vam i oči takve, to čini da je u njih neprijatno gledati. Možda bi dvor svog princa trebali počastvovati nekom drugom bojom.

-Boja moje odeće i jeste želja mog princa, lorde.

On okrete glavu. Aife reče:

-Eogan zna šta i zašto radi. Oh, stvarno jedva čekam banket večeras. Dugo se nismo videli. Da li je veza između blizanaca jaka i među smrtnicima, Katlin?

-Jeste, gospo.

Aife je nastavila govoriti, međutim, mada ju je pratila, Katlin shvati da joj je jedan odblesak sunca s prozora na koricama neke knjige privukao pažnju. Stajala je na stočiću pored Elisedda, i verovatno je zbog pretrpanosti prostorije nije dotad primetila. Aife je uvek dovodila pola svog Dvora i onda ga smeštala u ovih šest ili sedam prostorija, zbog čega su one uvek delovale haosno. Njene raskošne haljine, kutije s nakitom, otvoreni sanduci, raznorazni ukrasi – sve je to bilo rašireno preko svake naslonjače, stola i najvećeg dela poda. Sluge su se neprestano spoticale. Bilo je teško u toj zbrci primetiti jednu knjigu, ali Katlin ona svejedno uspe privući pažnju. Uspela je čak i videti reči na koricama, mada ih nije umela pročitati.

Odjednom je imala želju zaviriti u tu knjigu, mada nije bilo načina da to uradi a da je niko ne primeti, a sumnjala je da bi joj Elisedd dozvolio. Aife, ona možda i bi, mada bi svoj zahtev svejedno morala obrazložiti, što nije imala čime. U isto vreme, osećala je čudnu potrebu da ni Elisedd ni Aife ne primete da joj je knjiga privukla pažnju.

Ona se načini kao da je prosto posmatrala otvorenu kutiju s nakitom pored, kad Aife najzad uhvati njen pogled.

-Oh, sviđa li ti se? Elisedde.

Rekla je to na takav način da je Katlin morala suspreći smeh. Bukvalno se istim tonom obraćala i svojoj posluzi. Ona se opet upita šta, kog vraga, Aife nalazi u Eliseddu, i zašto je toliko dugo s njim. Ali, oni su oboje pripadali Narodu, i možda čak i duge veze među njima ovako izgledaju.

Aife uze u ruke kutiju koju joj je Elisedd, uz naklon i bez reči, pružio.

-Da, lepi su, zar ne?

Bio je to komplet ogrlice, naušnica i narukvice s motivom žira, izrađen u punom, teškom zlatu.

-Poklonila bih ti ih, ali imaju moj grb i Eogan se ne bi složio. Ti pripadaš njegovom dvoru i ne možeš nositi ništa osim njegovog znaka. Nema veze. Poručiću za tebe nešto drugo, nešto što će odgovarati tvom položaju.

-Ledi Aife, ne želim vas obavezivati takvim stvarima. Vaš brat je više nego velikodušan.

-Oh, je li?

Aife je čudno pogleda.

-Ne bih rekla. Pre nego se vratim svom dvoru, mislim da ćemo porazgovarati o nekim stvarima, Katlin.

Katlin se pokloni.

-Naravno, ledi.

-Volim svog blizanca, ali ga i znam bolje nego svi, i znam mu i vrline i mane. Ali o tome ćemo kasnije. Jesi li probala kolače? Imam novu poslugu u kuhinjama, i morala sam neke od njih povesti sa sobom, umeju neverovatne stvari. Moram Eoganu poslati jednog od svojih kuvara, da na banketima ljudi imaju o čemu da blebeću.

Nastavila je, i Katlin se smešila i odgovarala joj, ali joj je u glavi bila samo ona knjiga.

Elisedd je ostatak vremena ćutao.

 

[Susan Sto Helit]

7.


-Knjiga? Kakva knjiga?

Zatekla je Eogana u savetnoj prostoriji kako razgleda nekakvu mapu raširenu duž celog stola. Bacila je pogled na nju, ne očekujući ništa, jer ona, kao smrtnik, nije mogla čitati mape u ovoj zemlji. Zaista, kad bi je gledala krajem oka, činila joj se potpuno normalna, kao i bilo koja mapa u njenom svetu; međutim, čim bi probala usredsrediti pogled, dešavalo joj je što i uvek: slike i slova su bežale od njenih očiju, krivile se i izobličavale, sve dok ne bi postale samo zbrkana i haosna masa ničega.

Rekla je:

-Ne znam, gospodaru.

Eogan se bacio u stolicu u vrhu stola i podigao noge na njegovu ivicu.

-Pa? Kako je moja sestra?

-Ista, lorde.

-Šta to znači?

-Prelepa i veličanstvena, kao prava princeza kraljevske krvi.

On se nasmije.

-To znači da još uvek ume staviti Elisedda gde mu je mesto, zar ne?

Katlin reče:

-Ponekad se pitam zašto vam je uopšte potreban smrtni savetnik. Vi razumete šta ljudi misle reći čak i kad to ne kažu otvoreno.

-Možda to dolazi od pet godina posmatranja smrtnog savetnika?

-Onda vam moje usluge neće još dugo trebati, lorde.

-Ti ne znaš koju ja upotrebu pronalazim tvojim uslugama, pa čak ni koje su one sve tačno.

Katlin se pokloni.

-Moj lorde.

-Je li Elisedd bio gadan?

-Ne više nego inače.

On klimne. Pitao je samo:

-I?

Katlin mirno reče:

-Verujem da je lord Lachlan bio u pravu, i da bi se lordu Eliseddu trebala obratiti pažnja.

-Hoćeš reći, veća nego mu je obraćam sve ove godine.

-Sigurna sam da vi to već i sami znate.

-Da, Kato, znam. Ali hteo sam da čujem tvoje mišljenje. Ne sumnjam da si iskoristila načine da nateraš Elisedda da pokaže mnogo šta što bi radije sakrio.

-Plašim se da jesam.

-Nemaš zašto. To ti je dužnost.

Zabacio je ruke iza glave, namestivši se udobnije u stolici.

-Da sam poslao Feidlimida, on bi ulupao sate klanjajući se i govoreći pristojne besmislice, i najposle mi ništa ne bi umeo reći osim da je moja sestra bila u haljini boje različka i da je čaj bio odličan.

Katlin se malo osmehne.

-U boji maka. I da, čaj je bio dobar.

Eogan se sasvim otvoreno, iskreno nasmije. Imala je čudan dojam da se tako smije samo pred njom.

-Oh, Kato!.. Ti si sigurno najduhovitije biće u ovoj zemlji. A opet, čak ti je i duhovitost oštra kao i tvoje reči. Kako to zovete?

-Ironija, gospodaru. U mojem se svetu i ceni i mrzi.

-Jasno mi je zašto. Znači, Aife je bila u haljini boje maka, i nabavila je novog kuvara. Dok joj je Elisedd dodavao jastučiće i pazio da joj ne postane slatkiša.

-Otprilike.

-Ali, ti veruješ da mu na pameti nisu samo jastuci i slatkiši, pa čak možda ni moja sestra?

Katlin je oklevala malo.

-Ne umem da procenim iskrenost lorda Elisedda po pitanju ledi Aife. Znate da ja u ovoj zemlji sve odnose smatram frivolnim.

-Posle preksinoć, da, znam. Nakon što si mi objasnila kako se ta stvar doživljava u tvom svetu, svakako da su ti svi naši odnosi patetični i od malog ili nikakvog značaja.

-Oprostite, lorde.

-Zbog čega? Jer si mi rekla istinu?

-Prosto vas želim zamoliti da me ne pitate o toj proceni, jer postoji velika mogućnost da bih mogla omašiti.

-O čemu, zapravo, govoriš, Kato?

Ona oćuti malo.

-Priznajem da mi odnos ledi Aife i lorda Elisedda nikad nije bio najjasniji. Oni su u isključivoj vezi već dugo godina. Kad se to desi u mojem rodu, stvari izgledaju drugačije. Ali ja ne mogu raditi poređenja. Možda je ponašanje vaše sestre i njenog miljenika nešto savršeno uobičajeno.

-Po čemu je ono drugačije nego da su, naprimer, smrtnici?

Ona sleže ramenima.

-Način na koji međusobno komuniciraju, naprimer. Ledi Aife se spram lorda Elisedda uglavnom odnosi kao da je još samo jedan od njene posluge. To nijedan smrtni muškarac ili žena ne bi trpeli čak ni u mnogo neobaveznijem odnosu.

-Ko kaže da je njihov odnos na ikoji način bitan?

-Dužina njegovog trajanja, pretpostavljam.

-To nema nikakve veze.

-Pretpostavljam. Zato i kažem da me ne pitate o prirodi njihove veze jer o tome ne umem da sudim.

On oćuti malo. Onda reče:

-U redu je. To će doći s vremenom.

Katlin pomisli: s kojim vremenom? Ovde sam već pet godina. Ali nije to naglas izgovorila.

-Hajde da to postavimo ovako. Misliš li da postoji mogućnost da se Elisedd približio mojoj sestri iz još nekih drugih razloga osim što je lepotica?

-Ne mogu vam dati odgovor na to. Svako u ovoj zemlji bi se istog časa zamenio s lordom Eliseddom. Svako bi dao ma šta za samo jedan pogled naklonosti vaše sestre.

Oklevala je malo.

-Ali princeze kraljevske krvi kojima su braća prestolonaslednici, često su bivale plen ambicioznih muškaraca u mojem svetu nekada, gospodaru.

-I u ovome takođe.

-Možda sam prosto previše oprezna, znajući kako su se te stvari nekada završavale tokom smrtne istorije.

-Nisi. U tome nema razlike između naša dva sveta. Aife je pametna, i vidi sve u šta pogleda, ali pogled joj je obično okrenut na haljine i nakit. Osim toga, njoj je nezamislivo da mene ma ko može videti drukčije nego me vidi ona, a ona mi je jako privržena. Blizanačka veza je veoma jaka. Izdati jednoga, onome drugome obično izgleda kao izdaja njega samoga, a plašim se da Aife teško može i da zamisli tako nešto. Ona je bila miljenica kod našeg oca i rasla je stotinu puta zaštićenije nego ja. Osim toga, kruna joj nikada nije bila ni na kraj pameti, jer sam tu uvek bio ja koji treba da ponese krunu i u svoje i njeno ime. Ne znam da li ti to dobro objašnjavam. Blizanačke odnose je teško objasniti nekome ko i sam nije blizanac.

-Sasvim vas razumem, lorde.

-Drago mi je.

Neko vreme samo ju je posmatrao.

-Pretpostavljam da si Elisedda stavila na par proba, i da te one nisu umirile?

-Postoji verovatnoća da sam pristrasna, zato što me on ne voli.

-Postoji, da. Ali nisam te to pitao.

-Mogu vam odgovoriti samo onako kao i maločas, a to je da smatram da bi se lordu Eliseddu trebalo pokloniti malo pažnje.

-Koji su te razlozi naveli da to zaključiš?

-Nije mi se dopao ton njegovog glasa ni odabir reči kad ste vi bili pominjani.

Eoganov osmeh posta neobičan.

-Je li to nešto što ne voliš da čuješ?

-Naravno da ne. Vi ste moj lord i princ, i ja u vašem postupanju ne nalazim ništa loše po ovu zemlju i vaše podanike.

-Da li bi mislila drugačije da nalaziš?

-Ne znam koliko okovi kojima ste me vezali utiču na takvo rasuđivanje, ali verujem da bih mislila drugačije, da.

-Okovi, je li? Tako misliš o našoj vezi?

Ona ništa ne reče.

-Ali naravno, ti tu vezu vidiš kao jednostranu.

Katlin se odvaži:

-Zar ona to nije?

-Lachlan mi je jednom rekao da Narod skroz pogrešno vidi ljude, i da vi, u stvari, zahtevate mnogo dokaza dok se u nešto uverite. Lachlan tvoj rod poznaje bolje nego bilo ko. Pretpostavljam da je znao šta govori?

-Zapravo da, jeste.

-Nijedna veza nije jednostrana, niti od strane onoga koji je vezan niti od onoga koji veže. Tu svako nešto daje. Ali, sad mi pričaj o knjizi.

-Volela bih o njoj popričati s Feidlimidom.

Eogan podiže obrve.

-Zaista? Pa, ako tako smatraš, Kato. Idi i pričaj s njim i uradi šta treba. A onda ćeš mi reći šta si našla.

-Naravno, gospodaru.

On ju je još par trenutaka gledao. Rekao je:

-Sviđa mi se ta haljina, Kato.

Ona ne izdrža a da ne oseti čudno zadovoljstvo. Naklonila se, a on ju je otpustio pokretom ruke, i krajem je oka videla da se vratio mapi još pre nego je izašla.



Feidlimidove su odaje pre nalikovale biblioteci ili alhemičarskoj radionici. Katlin je možda jednom pre bila tamo, i prvo ju je iznenađenje već prošlo, mada se i dalje čudila. Naravno da nije očekivala da otkrije prostorije zatrpane ružičastim jastučićima i sličnim tričarijama, ali nije ni očekivala takvo jedno mesto poput stroge učionice. Znala je da je narod Noći mahom gramziv, za razliku od stvorenja Dana koja su skupe stvari volela zbog lepote i vešte izrade, a ne zbog vrednosti po sebi. Međutim, nije se činilo da Feidlimid u svoje odaje dovlači skupocenosti poput hrčka. Bilo je malo ukrasa na tom mestu, i nijedan od njih preterano upadljiv. Feidlimid je cenio svoje knjige, mislila je dok ga je gledala kako ih s velikom pažnjom i oprezom premešta sa sofa i naslonjača ne bi li joj napravio mesta. Još dok se vrteo po odaji rasklanjajući ih i spremajući čaj, pitala ga je:

-Imate li smrtničkih knjiga, gospodine savetniče?

Čovečuljak je uzdahnuo.

-Ne, nažalost. Jedan me je bard na kraljevom dvoru, sad već davno, naučio smrtničkim slovima, i još odonda želim da nabavim kakvu smrtnu knjigu. Avaj, plašim se da se to ispostavio teži zadatak nego bi pomislili.

-Videću da li bih u tome mogla imati više sreće od vas.

Feidlimid zastade u pola pokreta kojim je pošao da sedne preko puta nje.

-Zašto biste to uradili?

-Zato što ne verujem da bi vi više cenili bilo koji drugi poklon.

Njegov pogled posta malo sumnjičav. Pokloni su znali biti opasne stvari u ovoj zemlji, i niko ih nije primao ako nije bio siguran s kojom su svrhom ponuđeni. Katlin reče:

-Umirite se, gospodine savetniče. Nemam nameru da vas ičim obavezujem.

-Onda, zašto?

-Želim da vam se ispričam.

Sad mu je pogled postao još sumničaviji.

-Ispričate?

-Da. Pre nekako sam saznala istinu o nekim stvarima, i to me je nateralo da razmislim o mnogo čemu, pa tako i o našem odnosu. Imam dojam da smo mnogo i često dolazili u sukob tokom naše službe lordu, i priznajem da sam za to krivila vašu netrpeljivost spram mene koju sam smatrala ničim zasluženu i poniklu samo iz vaše zlobe. Međutim, nisam razmišljala o dve stvari: o tome da ste vi ovde bili davno pre mene i da ste za lorda vezani na načine na koje, verujem, nije niko; i, drugo, da ni ja spram vas nikad nisam pokazivala naročitog poštovanja.

Mali čovek nešto progunđa u bradu, ali je ne prekide.

-Možda smo lose počeli, ali ne moramo lose nastavljati. Za svaki put koji sam vas uvredila, ja se ispričavam, gospodine savetniče.

Onda je bacila kratak pogled na šolju koju je pred nju stavio a koju nije ni pipnula.

-I zaista nema potrebe da se služite tim načinima. Govorim vam istinu.

Feidlimid trepne, a onda se nasmije.

-Imate li oči na leđima?

Ustao je, uzeo njenu šolju i izlio sadržaj u neki prazan ćup.

-Morate mi oprostiti na opreznosti. Lord vas je obavezao da ne lažete, ali nije u svoju milost uključio nikoga drugoga.

-U redu je. Potpuno vas razumem.

Vrativši se ponovo u naslonjaču preko puta njene, on reče:

-Da li to znači da ste se setili reči koje sam vam rekao onomad?

-Svakako ih neću zaboraviti, ali plašim se da one nisu razlog koji me je nagnao da vas zamolim za primirje.

Satiru sličan starčić podiže čupave obrve.

-Primirje? Ja se nadam punoj saradnji, gospođo savetniče, i priznaću vam čak da sam se tome nadao već mnogo godina.

-Oh?

-Ali, gospođo. Naklonost osobe koja je u najvišoj milosti kod princa? Ceo dvor to priželjkuje.

Katlin se namršti.

-Mislim da precenjujete moju vrednost u gospodarevim očima.

-A ja i dalje mislim da postoje stvari koje moj rod ume bolje od vas, smrtnika.

-Sigurna sam da ih je na stotine.

-Da, ali govorio sam o jednoj određenoj.

Kako se Katlin i dalje mrštila, on uzdahne.

-Nije važno. Doći će s vremenom.

Katlin pomisli: opet vreme!.. Zašto joj svi to stalno govore? Međutim rekla je:

-Kako god. Vi ste sa lordom takoreći od njegovog rođenja. Trebala sam ranije postati svesna kako vam je moralo izgledati kad se na dvoru odjedno pojavio neki običan smrtnik i bio postavljen kao ravan vama među prinčevim savetnicima. Ako me išta može opravdati, onda je to moj krajnji šok usled svega što mi se događalo. To nije bilo dobro vreme za ma koga da se nada mom razumevanju.

Feidlimid se nasmije.

-Oh, izgledali ste narogušeni poput ježa, tako da vam se niko, osim lorda, nije smeo obraćati. Nisam ni znao da ljudi mogu izgledati kao da bi bili u stanju pogledom srušiti tavanicu na glavu bilo koga ko im se obrati. Ali to je zbog vaših očiju, naravno. Jer vi i sad tako delujete. Ignorisanje kojim vas ljudi časte, zapravo je više strah nego bilo šta drugo.

-Pretpostavljam.

On tad učini nešto čudno. Nagnuo se u svojoj naslonjači i rekao, upravo nežno:

-Ali nemojte da vas to brine. Narod je čudan, i njegova je naklonost isto takva. Ono što bi, možda, izazavalo mržnju u vašem rodu, u našem vas rodu može učiniti čak obožavanom,

Katlin se namije.

-Teško da sam toliko luda da se ikad ponadam nečemu sličnom, Ne, gospodine savetniče. Ja sam samo smrtnik, najniže biće u ovoj zemlji, i nemam problem s tim. Vi pripadate Narodu, znate i umete stvari koje ja nikada neću, i vaša mi je mudrost potrebna.

-Oh? Radi li se o nečemu konkretnom?

-Ne o meni. Nisam došla tražiti ništa za sebe, baš kako sam vam i rekla. To što sam vam se ispričala i što vas molim za saradnju, nema veze ni sa kakvom milošću koju od vas očekujem zauzvrat. Ja se pozivam na vašu službu princu.

Feidlimid ispravi leđa i ramena. Sad mu je lice bilo ozbiljno.

-Naravno, gospođo savetniče. To ne morate ni pominjati. O čemu se radi?

Ona mu reče za knjigu.

Dok je pričala, Feidlimid je tapkao usta vrhovima prstiju posmatrajući je. Nije je prekidao, i rekao je tek kad je ućutala:

-Kažete da ste videli slova na koricama knjige?

-Jesam. Ali nisam ih umela pročitati. Znate da ne umem čitati vaša slova.

Starčić zavrte glavom.

-To nije u redu, ne, nikako. To ćemo morati ispraviti. Ne možete biti prinčev, i sutra kraljev savetnik, a da niste pismeni. Ali, kasnije ćemo o tome. Recite mi sad, bi li mi mogli ispisati te reči, onako kako ih pamtite?

-Dajte mi papir i pero.

On je čeprkao neko vreme sagnut ispod stola, a onda izvukao parče pergamenta i mastionicu. Katlin umoči pero u tintu, iz nekog razloga zelenu kao trava, i onda precrta slova iz svoje glave. Feidlimid je par trenutaka zurio u pergament, pa u nju, pa opet u pergament. Katlin reče:

-Šta?

-Gospođo savetniče, ovo nisu naša slova. Ovo su slova vašeg naroda.

-Nemojte biti smešni. Valjda bih prepoznala…

On podiže ruku.

-Ne prekidajte me. Znam šta govorim. Ovo su vrlo slična slova kojima me je naučio bard na kraljevom dvoru. Ne ista, jer ih ne umem čitati, ali vrlo, vrlo nalik. Osim toga…

Pokazivao joj je slovo po slovo ponaosob.

-Mi nikad ne pišemo ovako. Svako bi vam naše dete odmah reklo da se tako ne piše u ovoj zemlji. To je, bez ikakve sumnje, smrtno pismo.

Vratio joj je pergament. Katlin je zurila u njega.

-To nisu nordijske rune, jer bih njih prepoznala… Nije ni staro-engleski… Latinski, grčki? Nikako. Dođavola, pogotovo nisu hijeroglifi – bar ne egipatski. Kako su pisali Mezopotamci? Ne, ne.. Malo liči na Gaelic, ali ako jeste Gaelic, onda je neki koji nikad nisam…

Zaćutala je, odjednom shvatajući da je Feidlimid posmatra s ogromnim interesovanjem.

-Oprostite, molim vas, pričala sam za sebe.

-Ne, ne, oprostite vi meni što piljim. Samo nisam znao da smrtnici pišu na toliko raznih načina.

-Oh, ne možete ni pretpostaviti.

On reče, žalosno:

-Ne, pretpostavljam da ne mogu.

Katlin to dođe simpatično.

-Potrudiću se da vam nađem knjige na nekoliko jezika, i rečnike za svaku, tako da bi mogli da ih čitate.

Starčić sine.

-Bio bih vam veoma obavezan, draga moja, zaista veoma obavezan.

-Ne biste. To sam vam već rekla.

Mahnula je pergamentom.

-Sad nam ostaju dve stvari, zar ne. Da saznamo šta je ovo tačno, i odakle Eliseddu smrtnička knjiga uopšte.

-Pogotovo zašto. Lord Elisedd nije baš čuven sa svoje ljubavi spram knjiga.

-Onda nije uzeo knjigu zbog lepe reči.

Ustala je. Feidlimid je začuđeno gledao u nju odole.

-Oprostite, gospodine savetniče. Mislim da sam se upravo dosetila načina kako da rešim bar jedno od tih pitanja. Najdublje sam vam obavezna na vašoj pomoći. Naravno, bićete obavešteni o svemu, kako god moja zamisao pošla, na dobro ili lose.

Poklonila se i izašla dok je on još uvek gledao za njom poluotvorenih usta. Dok je za sobom zatvarala vrata, čula ga je kako kaže, sa upravo šaljivim prekorom u glasu:

-Smrtnici!.. Neka bi nas bogovi sačuvali.

 

[Susan Sto Helit]

8.

Kad je sišla stepeništem te večeri, pred vratima dvorane sačekao ju je paž s Aife-inim grbom. Poklonio se pred njom.

-Miledi me je poslala po vas, gospo.

Katlin bez reči pođe za njim u jedan osenčeni, pusti hodnik. Tu je Aife stajala sama, sijajući u mraku pred oknom kroz koji je posmatrala vrtove pod mesečinom. Jedino je svetlo dolazilo od u kristalu rezanih lampi napolju povešanih o ukrasno grmlje. Na njene se korake osvrnula, zablesnuvši je osmehom.

-Oh, Kato! Dođi, sedi ovde kraj mene.

Bila je sva u zlatu: haljini sa ušivenim zlatnim listićima, cipelama pozlaćenih potpetica i s filigranski lepom zlatnom dijademom u kosi, njenom ličnom, prinčevskom. Nosila je onaj teški zlatni komplet, grivnu koja joj je maltene sasvim pokrivala velikodušni dekolte i viseće naušnice u obliku žira.

-Oprosti mi što te ovako primam, imala sam na umu nešto sasvim drugo. Ali već sam odbila desetine zahteva za prijem. Elisedd želi da se već prekosutra vratimo.

U polutami joj nije mogla jasno videti lice, ali učinilo joj se da je prevrnula očima.

-Nekad ume biti tako naporan. Ponekad pomislim… Ali ne, previše je dobar u krevetu.

Namijala se onim Eoganovim smehom.

-Jesu li i smrtni muškarci tako bandoglavi?

Katlin reče:

-Uglavnom.

-S muškarcima sam uvek mogla izaći na kraj. Ali Elisedd je drugačiji, čudan. Kod njega postoji nešto što uopšte nisam videla ni kod koga našeg roda, čak ni kod mojih srodnika s majčine strane. To je sasvim neka drugačija vrsta neobičnosti. Verovatno sam zato toliko dugo s njim, jer je kao niko s kim sam bila pre.

Uzdahnula je.

-Ali nisam te zvala da ti dosađujem Eliseddom.

Elisedd je bio upravo ona tema koja ju je zanimala, ali, naravno, nije to mogla reći Aife. Umesto toga, naklonila je glavu na tren.

-Razgovaraću s vama o čemu god želite. Vrlo ste velikodušni prema meni, ledi, kao i uvek.

Sedele su na klupi isečenoj u skupocenom mramoru. Iz dvorane je već dopirao žamor i čulo se kako muzičari isprobavaju svoje instrumente, ali ovde je bilo mirno i pusto. Niko nije prolazio hodnikom.

-O velikodušnosti sam i htela da pričamo, Katlin.

-Oprostite?

-O Eoganovoj velikodušnosti.

-Oh!.. Lord je, naravno…

-Prestani.

Katlin momentalno posluša.

Bio je to manir koji nije imao niko do blizanaca. Samo su Eogan i Aife umeli izreći naredbe na takav način da ih čovek posluša maltene mahinalno, ne razmišljajući. Bio je to njihov urođeni autoritet, ne nešto čemu su se ikada morali učiti. Aife u mraku posegne za njenom rukom i uze je u svoje dugoprste šake.

-Nemaš potrebe pevati hvalospeve Eoganu u mom prisustvu. Zaboravljaš da smo mi blizanci i da ga ja znam kao što ga niko ne zna, ni Feidlimid, pogotovo ne naš otac. Otac je uvek malo zazirao od Eogana, zato što se u njemu krv naše majke najviše ispoljila. Nikad nisam dokučila zašto – otac je bio taj koji je birao našu majku, i znao je da mu ona sutra može roditi decu koja će biti skroz na nju, narod Noći. To je bio rizik koji je preuzeo, i, ako mene pitaš, dobro je prošao. Jer, ni Eogan ni ja nismo bića Noći, a mogli smo lako ispasti takvi. Eogan pripada Sumraku, ali to je u svakom slučaju nešto drugo. Volim oca, ali mu zameram što sam bila miljenica samo zato što sam mu ličila više od Eogana. Jer, i ja sam ćerka svoje majke, i ne trpim da se moj rod Noći prezire isto kao što to ne trpi ni Eogan.

Katlin po prvi put shvati nešto što nikad ranije nije, da Aife u mraku izgleda nekako sasvim drukčije nego obasjana suncem. Tu gde su sedele, svetlo lampi iz vrtova nije dopiralo, i jedino se još mesec mogao nazreti. Pod njime, Aife-ine koža i kosa su bile bele potpuno isto kao Eoganu, i isto je tako odavala utisak čudaštva i još nečeg drugog, strave. Njena haljina više nije sijala zlatom, već se belasala kao avetna. Ona reče:

-Da, oči te ne varaju. Noć me menja. Malo ljudi to zna. Otac svakako ne. Moje dadilje mu nikad nisu dozvoljavale da me vidi po mraku ili pod mesecom. Eoganova je nesreća što je on uvek takav, što Dan ne utiče na njega.

-Gospo… Ja nisam primetila da lord mari za to.

-Naravno da nisi, jer on to ni pred kim ne pokazuje. Da situacija nije kakva jeste, svakako ti to ne bih govorila. Postoje tajne između blizanaca koje se ne pričaju nikome. Ali verujem da bi to trebala znati, jer ti on neće reći od svoje volje.

-Ali zašto mislite da..

-Zašto izdajem njegovo poverenje?

-Nisam to tako mislila.

-Ali to opet tako jeste. Zato što je Eogan težak, i ume biti veoma hladan i surov. Ali on nije takav, ili bar ne prema svima.

Oćutala je tren. Dijadema kao da je nestala, i sve što je Katlin mogla videti, bila je samo Aife-ina bela kosa kojoj povetarac s prozora sablasno podiže pramenje, kao da su kakvim nevidljivim koncima vezani za neku ruku koja im upravlja, ili kao da je hodnik ispunjen eliktricitetom pred udar groma. Bio je to upravo jeziv prizor, i Katlin se jedva suzdrža da ne izvuče ruke i odmakne se. Aife se nasmije.

-Ne plaši se. Ako si se ikad pitala kako izgleda naša majka, pa, eto, sad znaš.

-Nisam mislila da vas uvredim, miledi.

-Nisi me uvredila, ne pričaj gluposti. Ti si mi draga, Katlin. Draga si mi od prvog dana, isto kao što si draga Eoganu. Oh, reći ćeš, on se ne ponaša tako. Reći ćeš mi da je često surov i da uživa da te izvrće ruglu Dvora. Čula sam za njegove male gadosti tokom banketa. Ti veruješ da si u potpunoj njegovoj vlasti, i da moraš istrpeti sve što ti od njega dolazi. Neću te tešiti zaludnom nadom kako to nije tačno. On te je vezao, i zaista ima moć nad tobom. Međutim, nije ti oduzeo razum iz glave niti ličnu slobodu. U stvari ti je ostavio više slobode nego su je uživali mnogi smrtni savetnici pre tebe, ili smrtnici u ovoj zemlji uopšte. Sad se pitaš kuda ovaj razgovor ide, zar ne?

Katlin ništa ne reče. Aife se naže prema njoj, lica upravo mrtvački belog i precrnih očiju bez beonjača, poput duha. Aife je imala svetloplave oči, kako je to bilo moguće?

-Ne dozvoli da moj brat igra svoje igrice s tobom. On to radi jer ne zna drukčije. To je jedini način koji je ikada znao. Ali to tebe ne treba da zanima. Nemoj da ćutiš pred njim. Zahtevaj svako svoje pravo na koje se obavezao kad ste sklopili pakt.

-Ja ne znam koja su moja prava, gospo.

-Ne brini o tome. Prosto govori šta misliš i ponašaj se kako misliš da treba.

-Nisam sigurna imam li hrabrosti za to, ili čak i želje. Prekršila sam vaš zakon, i…

-I to si platila dolaskom ovamo, napuštanjem svoje zemlje zauvek i vezujući se za mog brata dok je vremena. Ti ispunjavaš svoj deo pogodbe. Nemaš se čega plašiti.

Katlin je oćutala malo. Onda je rekla:

-Zašto mi, u stvari, govorite sve to, gospo?

-Zato što volim svog brata i želim mu sreću. Šta si ti mislila?

Katlin zausti, ali uto jedan glas progovori:

-Šta, kog đavla, radite ovde, Aife?

Aife se nasmeši, i hodnik kao da posta svetliji. Sad je malo više ličila na sebe.

-Razgovaram s Katlin, brate.

-U golom hodniku, u mraku? Niste li mogle pričati na banketu?

-Ne ono o čemu smo pričale.

-O čemu ste pričale?

-Da sam htela da budeš upućen, pozvala bih i tebe.

Eogan se obrecne:

-Nije prošlo mnogo otkako sam te zadnji put išćuškao. Nemoj da misliš da će me to što više nismo deca možda sprečiti da te nalupam ponovo.

Aife se nasmije. Ustala je i prišla mu, i on s naklonošću obuhvati njen struk i poljubi je u čelo. Par trenutaka samo su gledali jedno u drugo, nasmešeni.

-Drago mi je što te vidim, brate moj i prestolonasledniče.

-Trebala bi dolaziti češće, sestro i princezo kraljevske krvi.

Onda su pošli. Eogan se obazreo preko ramena:

-Banket je počeo, savetniče. Trebam li slati sluge da te za kosu dovuku u dvoranu?

Katlin je oklevala delić trena. Onda je rekla:

-Ali na mene niko u ovoj zemlji ne sme staviti ruku, lorde. Zar mi niste to sami rekli?

On joj dobaci gadan pogled, ali ništa ne reče. Aife se smešila, ne gledajući u njih, kao za samu sebe. Katlin osta sedeti još neko vreme.

Nikakvi stražari nisu došli da je dovuku u dvoranu, ni milom ni silom.

 

[Susan Sto Helit]

9.


-Šta je to? Gde si to nabavila?

-To je poklon vaše sestre, gospodaru.

-Ma je li?

Posmatrao je preskupi smaragdni privezak u obliku lista tise oko njenog vrata, i iste takve naušnice. Komplet je bio upravo bolno lep. Eogan reče:

-To je trebao biti poklon od mene.

-Vaša sestra je deo vas, tako da je to skoro isto.

-Ne, to je samo način koji je Aife iznašla da mi natrlja nos. Trebao sam je stvarno išćuškati ono veče.

-Ako ne želite da ga nosim…

-Ne pričaj gluposti. To je znak moje kuće, kuće kojoj pripadaš. Ne skidaj to.

-Nekad moram promeniti nakit, lorde.

-Oh, u redu. Poslaću ti tovare nakita s mojim simbolom, tako da ga stalno imaš na sebi. Sad možeš javiti Aife da sam razumeo poruku.

-Sigurna sam da ledi Aife to ionako zna. Ali trenutno vas moram moliti nešto drugo.

-Još nakita?

-Naravno da ne. Trebala bih pričati s lordom Lachlanom.

On je čudno pogleda.

Bili su sami u prijemnoj dvorani. Poslednji izaslanici su otišli, i Feidlimid je negde u hodniku čitao lekciju jednom od njih. Mrzeo je kad ljudi dolaze na dvor zbog gluposti i tričarija. Katlin je videla da je Eogan obučen za lov, i celo je vreme bio nestrpljiv i kratkih živaca jer je želeo da što pre krene. Međutim, sad je ponovo seo u stolicu.

-S Lachlanom?

-Da. Je li on na dvoru?

Ignorisao je njeno pitanje.

-O čemu ti imaš da pričaš s Lachlanom?

-Sve će vam biti objašnjeno, lorde.

-Oh, svakako da hoće.

Ustao je, nadnoseći se nad njom poput demona. Bio je nervozan ceo dan, ali sad je postao ljut. Nije imala nikakvu predstavu zašto, ali Eogan nije trebao razlog za nagle promene raspoloženja. Rekao je:

-Hajde.

Ona maltene potrči za njim.

-Ali krenuli ste u lov.

-Da li sam te pitao nešto, savetniče?

Išla je za njim van dvorane, okolo vrtova i prema zgradi garde. Stražari su skakali na noge i stajali savršeno mirno dok su prolazili između njih. Ogromna ulazna dvorana zgrade, sa ognjištem u sredini prostorije i otvorom na krovu iznad njega kako bi dim izlazio, ispraznila se u par sekundi. Lachlan, koji je bio za metrima dugačkim, teškim zglavcima okovanim stolom, polako se i ne žureći podigao na noge kad ih je spazio. Malo je prignuo glavu.

-Gospodaru.

Nije izgledao ni najmanje iznenađen, kao da Eogan svaki dan dolazi i to baš u ovo doba dana. Katlin nikad ranije nije bila tu. Pod je bio zastrt slamom i svugde su po zidovima pucketale baklje. Jedini ukras u prostoriji, bio je Eoganov grb na zidu iznad stola. Mesto je imalo miris dobrih konja, oružja, kože i krvi.

Eogan odmače vrhom čizme jednu od stolica i sede u nju. Rekao je:

-Moj savetnik želi pričati s tobom, Lachlane.

Onda je prekrstio ruke i zaćutao.

Lachlan ju je gledao onim modrim očima dok je pričala, ničim ne pokazujući šta misli. Kad je završila, još je neko vreme ćutao. Onda je rekao:

-Ne mogu vam obećati da ću biti u stanju uraditi šta od mene tražite.

Eogan reče:

-Lachlane, imamo smrtnike koji rade takve stvari za nas.

Katlin ga u čudu pogleda. Prvi je put čula da Narod sarađuje sa smrtnicima u smrtničkim zemljama. Rekla je:

-Hoćete reći da u smrtnom svetu ima ljudi koje plaćate da za vas obavljaju poslove?

Lachlan reče:

-Ne baš. Imamo smrtnike ovde koje po određenim zadacima šaljemo u vaš svet. Oni su vezani i nad njima imamo kontrolu. Ali, ako je tu knjigu napisao neki smrtnik, on svakako nije vezan, i nemali je rizik da mu se obratimo čak i ako ga nađemo. Postoji velika mogućnost da nam uopšte ne bi verovao, ili da bi pomislio da je poludeo ili šta već. O tome da bi se mogao razbrbljati neću ni da mislim.

Katlin reče:

-Zapovedniče, teško da bi bilo od neke važnosti čak i kad bi pričao. U mojem svetu niko ne veruje u postojanje ovoga, i ljudi koji bi tako nešto izjavili bili bi naprosto ismejani.

-Ne razumete, savetniče.

-Šta to?

-Postoje zakoni koji nam zabranjuju da smrtnicima obelodanjujemo svoje postojanje, osim iz krajnje nužde ili sasvim određene svrhe, a čak ih i onda moramo vezati.

-U redu, to je ono što vi morate. Šta ako bih, naprimer, išla ja?

Eogan i Lachlan razmene pogled i nasmijaše se. Ona je zurila u njih. Eogan ustade.

-Savetniče. Prošetajte sa mnom.

 

[Susan Sto Helit]

10.


Eogan ju je odveo do jezera ispod Pevajućih pećina. Prvo joj nije bilo jasno zašto je tamo vodi, sve dok nisu stigli i ona postala svesna osamljenosti tog mesta. Na dvoru su i zidovi imali uši i uvek je bilo očiju koje gledaju. Ovde nije bilo nikoga. Jezero je mirno širilo svoje krugove i grane tužnih vrba leno su lelujale po njegovoj površini. Eogan je razgrnuo zastor od grana i sačekao dok ona nije prošla ispod njih. Unutra je bilo polumračno i sveže.

Osvrnula se oko sebe, i videla Eogana kako posmatra jezero. Kosa mu je zastrla široka pleća sve do struka i jedan se listić vrbe zakačio za nju. Katlin dobi ludu želju da ga makne. Eoganova je kosa bila previše lepa, previše savršena da bi je ma šta kvarilo. Oklevala je, ali on ništa nije govorio, a nju je listić sve više uznemiravao. Eogan nikad nije nosio na sebi drago kamenje, nikakve urese nikada, ništa osim svoje besprekorno šivene odeće. Kakav mu je ures uopšte i trebao, pored te visine, ramena, kukova i kose? Eogan je lično bio najveća lepota u toj zemlji, veća čak i od njegove blizanke, jer se on ničim nije kitio, i sam je njegov izgled bio dovoljan.

Katlin mu priđe i skide listić iz njegove kose.

Nije to pravo ni učinila kako treba, kad se on munjevito okrete i pograbi je za zapešće. Ona uplašeno dahne:

-Imali ste neku grančicu u…

-Zašto me diraš?

Ona ponovi:

-Imali ste…

On protrese njenom rukom.

-Baš me briga. To nije odgovor.

-Nisam mogla da se suzdržim, oprostite. Vi ste uvek tako besprekorni. Izgledalo je kao krivi potez na majstorskoj slici. Vređalo mi je oči. Molim vas da mi oprostite, gospodaru.

On je gledao u nju dok je govorila.

-Da ti oprostim šta? Taj govor? Govor kojim si me zadužila?

To je bio način na koji je Narod govorio: hvala na lepim rečima.

-I, kako da platim dug ako mi ne dozvoljavaš?

-Niste mi ništa dužni.

Videla je kako mu se vilica zateže.

-Katlin. Ne možeš se vraćati u svoj svet.

-Ja nisam mislila otići zauvek.

-Ne slušaš me. Ne možeš se vraćati jer je to deo pakta koji smo sklopili. Umrla bi ako bi prošla Kapiju.

-Osim ako biste me vi odrešili na neko vreme.

-Ali ja te neću odrešiti.

-Zar nemate poverenja u mene?

On joj ništa ne odgovori.

-Rekli ste mi da nikome ne verujete. Ali znate, sigurno morate znati, da vas ja nikada neću izneveriti.

-Ti si čovek. Vi lažete.

-Ja ne mogu lagati vas, znate to. I, osim toga, ja nemam želju da vas lažem.

-Zašto?

-Zato što bih pre umrla nego da izgubim vaše poverenje. Gospodaru…

Ona oprezno položi ruku na njegovu mišicu, i on se strese i spusti pogled na taj prizor, njenu ruku na svojoj mišici.

-Niste mi tražili i ne bih morala to da vam kažem. Ali, već godinama, ja, zapravo, nemam želju da od vas odem. Ne znam koliko je to skopčano sa paktom kojim ste me vezali, ali mislim da se ne radi o tome. Da je samo do pakta, ja bih bila uz vas, slušala vas i izvršavala ono što mi naložite, ali bih vas u isto vreme mrzela jer ste me na to naterali. Ali ja vas ne mrzim i bila bih u vašoj službi i uz vas čak i da me niste nikada vezali.

Smakla je ruku s njega.

-To nije bila istina koju sam ikada mislila da ću vam je reći, jer ne verujem da biste mi postavili prava pitanja. Da nisam htela, nikada to ne biste od mene čuli.

-Zašto mi uopšte pričaš? Misliš li me slatkorečivošću navesti da dozvolim da me napustiš?

Katlin pomisli da je to čudan izbor reči.

-Ja vas neću napustiti. Znate da me možete odvezati na par dana. Ne razumem zašto se toliko protivite.

-Par dana? Pet godina nije bilo dana kad nisi bila uz mene. Ne dolazi u obzir.

-Ali zašto?

On je ščepa za glavu, ukopa joj prste u kosu, ružno, ne mareći, čupajući je.

-Zato što sam sviknut na tebe, blesavi smrtniče!.. Zato što mi prizor tebe kad te ugledam iza svoje stolice daje sigurnost, zato što znam da je sve u redu dokle god ti stojiš tamo!.. Nikada ništa nije bilo u redu pre!..

Protresao je njome takvom silinom da su joj zubi zacvokotali.

-Moj otac… Ah.

Odjednom kao da se prisetio šta radi i govori. Pustio ju je i odmakao se od nje. Katlin reče:

-Vaš otac, šta?

-Prekini. Neću da govorim o tome.

-Ali…

-Katlin, ako ne prestaneš, ošamariću te. Jesam li sad jasan?

Ona proguta ostatak rečenice. On otpljune:

-Kako se usuđuješ da preispituješ moja naređenja? Jesi li sasvim poludela?

-Nisam tražila od vas da me puštate na promenadu. Tražila sam da me pošaljete po zadatku koji se tiče potencijalne izdaje trona. Nemate veće obaveze kao prestolonaslednik nego da tako nešto sprečite.

On reče, prezrivo:

-Hoćeš li sad još i učiti princa o njegovim obavezama u zemlji čije zakone ne bi umela ni da pobrojiš? Previše si slobode uzimaš, smrtniče.

-Ne uzimam si ništa osim onoga što ste mi vi dali. Znate to bolje od mene.

-Budeš li započinjala takve igre, savetniče, vezaću te tako da ćeš me stvarno zamrzeti.

-Ne, nećete.

On raširi oči.

-Šta?

-Vi ne želite da vas ja mrzim.

-Ma je li? A kako bi ti to znala?

-Sami ste mi rekli. Molim vas, prestanite da mi pretite. Ne takvim stvarima. Nikad nisam učinila ništa da bih zaslužila takve pretnje.

On ništa ne reče.

-Lord Lachlan može poslati svoje ljude, ali pitanje je da li bi oni znali i gde da počnu da traže. Zaboravili ste ko sam bila pre nego sam došla ovamo. Knjige i reči, to je bio sav moj život. Ja poznajem mesta, znam kako naći ljude koji se bave poslom kojim sam se i sama bavila. Ne garantujem uspeh, ali imam velike šanse da posao obavim brzo i neprimetno. Ako nađem čoveka koji je napisao knjigu, ja mogu pričati s njim tako da on nikada ne shvati ko sam i odakle dolazim. Jeste li sigurni da bi ostali smrtnici u vašoj službi mogli to isto? Koliko je među njima bivših pisaca i pripovedača? Koliko dobro umeju s rečima?

Eogan reče:

-Verovatno nijedan. Još nisam sreo smrtnika koji s rečima može šta ti umeš, mada je to nešto što bi svakom tvog roda trebalo ići od ruke.

-Ne svakom. Narod ne sudi kako treba o tome.

-Možda. U redu, pripovedačice. Ako – ponavljam, ako te odvežem na dan ili dva; tražiću nešto zauzvrat. Dovoljno si dugo ovde. Znaš kako to ide.

-Znam, lorde.

-I, ja ti neću reći šta je to sve dok ne pristaneš.

U oči mu se uvuklo nešto što nije razumevala. Ali ona nije oklevala.

-U redu.

-Imamo li dogovor, onda?

-Hoćete li me odvezati na neko vreme da mogu proći Kapiju, ući u smrtni svet i pokušati naći pisca knjige?

-Dva dana.

-Tri.

On se zlobno nasmeši.

-Tri noći, dva cela dana.

Katlin uzdahne.

-Tri noći, dva cela dana. Ne obavezujem se da ću u svojem zadatku uspeti.

-U redu. Tri noći, dva cela dana u smrtnom svetu, i neću te smatrati odgovornom ako u svom zadatku ne uspeš. Povešćeš Lachlana sa sobom.

-Povešću Lachlana sa sobom.

-Posle drugog dana, on će te vratiti ovamo bez obzira jesi li posao obavila ili ne. Budeš li pokušala od njega pobeći, slagati ga ili na bilo koji način produžiti svoj boravak, on će te ubiti.

Katlin trepne.

-Ako pokušam na bilo koji način sprečiti povratak, lord Lachlan će me ubiti. Posle drugog dana.

-Ne možeš stupati u kontakt ni sa kim ko nije u vezi tvog zadatka.

-Ne mogu.

-Ako dođeš do pisca knjige, ne zanima me kako ćeš od njega izvući informacije, ali ti nije dozvoljeno da mu obelodanjuješ postojanje ovog sveta ili Naroda.

-Nije mi dozvoljeno, razumem.

-Prekršiš li bilo šta od ovoga, Lachlan će te ubiti.

-Slažem se.

Eogan klimne.

-Imamo li dogovor, onda?

-Imamo dogovor.

-U redu. Poći ćete sutra.

I onda se okrenuo, i počeo odlaziti. Katlin dahne:

-Ali, gospodaru…

On se obazre preko ramena.

-Niste mi rekli koji je moj deo obaveze.

-Ne brini o tome. O tome ćemo kad se vratiš.

Onda je otišao.

 

[Susan Sto Helit]

11.


Muškarac je razdraženo podigao glavu s ekrana svog laptopa, kad mu je prišla Betty, njegova omiljena bibliotekarka. Pri pogledu na nju, lice mu smekša. Betty je bila mlada, crvene kose uvijene u staromodnu punđu i mačkastih očiju iza naočara s muškim okvirom. Uvek je nosila pristojne suknje malo iznad kolena i veste na kopčanje od kašmira. Mnogi muškarci, znao je, nisu voleli devojke poput Betty. Smatrali su ih dosadnim i preozbiljnim. Ali Betty je završila Englesku književnost Srednjeg veka s najvišom ocenom u klasi, i bila je vrsan znalac u svom poslu. Ovo je bila jedna od najstarijih, i, svakako, najcenjenijih biblioteka u zemlji. Bila je ogromna, na nekoliko spratova i s dragocenim primercima u sefovima na nivou ispod zemlje, u koji ste mogli ući jedino ako ste imali nekoliko titula ispred svog prezimena, i jako dobar razlog. Ni jednog vas trenutka ne bi ostavljali nasamo s knjigama, i svo ste vreme morali nositi bele rukavice.

Betty je poznavala svaki ugao tog mesta, bolje nego i neke njene mnogo starije kolege, i imala je poslovan, bez-zezanja pristup kakav je voleo kod ljudi. Sad je tiho, da ne ometa ostale, zakucala vrhovima prstiju po površini stola da bi mu skrenula pažnju. Lice joj je bilo prekorno. Ustima je oblikovala reči:
-Imate posetioce. U sali 5.
Onda se, posle trenutka oklevanja tokom kojeg ga je nastavljala gledati kao da je on došao nekome u posetu u biblioteci; nagnula nad njegov laptop i rekla mu strogim šapatom:
-Znate da su posetioci zabranjeni, gospodine O’Riordan.
Vrhom je kažiprsta podigla naočare uz nos, još ga poslednji put opominjuće pogledala, okrenula se na peti i otišla, sevajući krajevima svoje bež veste.

Callum O’Riordan uzdahne. Pretpostavljao je da je to značilo da je ni ovaj put neće pozvati na onu izložbu. Imao je iskrenu želju to naglas reći kojoj god budali palo na um da ga traži u ovo doba, u biblioteci, toliko je besan bio. Međutim, onda je ušao u salu 5, koja je u ovo doba uvek bila prazna, i u roku od par sekundi i gnev i izložba pa čak i Betty, posve mu izvetriše iz glave.

Jedino svetlo u velikoj prostoriji, dolazilo je od istovetnih stonih lampi sa zelenim abažurom na svakom od stolova. Callum je pri ulazu okrenuo prekidač, ali to iz nekog razloga nije imalo efekta. Zgrada je bila stara, i instalacije su se često kvarile. On sleže ramenima, i uputi se ka dvoje ljudi u udaljenom uglu, pored prozora. Kako im je prilazio i sve ih jasnije uspevao videti – mada je zbog lošeg osvetljenja to zaista bilo teško – koraci su mu postajali sporiji. Radilo se o muškarcu i ženi. Žena je sedela, ali se podigla na noge kako je on prišao stolu, govoreći:
-Gospodin O’Riordan? Callum O’Riordan?
Osmeh joj je bio božanski.
Callum nije poznavao mnogo žena, i svakako ne mnogo lepih (osim Betty), ali imao je proklete oči u glavi i znao je u šta gleda. A to je bila verovatno najlepša žena koju je ikada sreo u životu. On otvori usta i upita prvo što mu je palo na um:
-Je li u gradu neka proslava?
Žena ga pogleda s neobičnim saosećanjem kojem uopšte nije video razloga.
-Ne, gospodine O’Riordan.
Ali, htede reći on, mora biti. Možda neki maskenbal? Jer, žena je imala na sebi do zemlje dug trava zeleni ogrtač s kukuljicom koju je smakla, otkrivši sjajnozlatnu kosu išaranu širokim belim pramenovima – neka nova moda? Bila je premlada da bi osedela. Ne, to je sigurno ono što zovu “šatiranje”, šta god to bilo. Ta je kosa bila preko polovine leđa duga, gusta i u spiralnim joj je uvojcima padala niz ramena i grudi. Pri pogledu na njene grudi, Callum je pocrveneo i u nelagodi pročistio grlo. Pokušavao je da gleda bilo gde drugde, ali oči su mu se stalno vraćale na izrez njene haljine. To nije bio vulgaran ni previše slobodan izrez, i sama je haljina bila takoreći potpuno zatvorena, poput opatičke; međutim, njene pune grudi u njoj stisnute, njen struk, bokovi i noge; to je sve bilo utegnuto usko poput rukavice. Pomislio je da nema šanse da je takvu liniju postigla bez korzeta.

Što ga je opet vratilo na maskenbal, ili neki srednjevekovni sajam.

Žena ga pogleda očima toliko zelenim da mu se bukvalno hrbat naježio.
-Oprostite što vas ometamo u radu ovako kasno, i to još u biblioteci. Ali, plašim se da smo u prolazu i već sutra moramo dalje. Nadali smo se da ćete nam moći odvojiti koji minut. Oprostite još jednom. Molim vas, sedite.
Ona mu pokaza rukom na stolicu preko puta, kao da je on došao njoj u posetu, i Callum pomisli kako ta žena sigurno obavlja neki službeni posao. Maniri su joj pomalo bili kao kod visokih državnih funkcionera. Imala je tu vrstu sigurnosti u glasu i pokretima, i birala je reči kakve bi upotrebio upravo neki vladin službenik. Callumu pade na um njegov zahtev za stipendiju na univerzitetu na kojem je radio. To ga ohladi do peta. Oprezno je pitao, trudeći se da mu glas bude ljubazniji nego maločas:
-Jeste li iz nekog vladinog odeljenja, gospođice?
Žena mu se ponovo nasmeši onim osmehom s Olimpa.
-Tako nešto, gospodine O’Riordan.
Callum pomisli, oh, Ministarstvo obrazovanja, konačno!.. Malo čudno vreme i način sastanka, ali nije mogao da bude cepidlaka. Što se njega tiče, neka su dojahali i na magarcima, ali samo neka su došli.

Nije to pravo ni domislio, kad mu je pogled pao na muškarca koji je stajao za ženinom stolicom i dotad nije ni reč progovorio. Bilo je to čudno: Callum se savršeno dobro sećao da ga je video čim je ušao u prostoriju, međutim, onda je nekako sasvim na njega zaboravio. I sad mu je bilo teško da usredsredi pogled. To ga je podsetilo na nešto, možda na neku seriju koju je jednom davno gledao. Takav su utisak u seriji na glavne likove ostavljali pripadnici državne bezbednosti, ili kako ono već. Ljudi u crnom? Neke tajne vladine službe u svakom slučaju. Pomalo mu je bilo čudno što bi neko takav bio u pratnji službenici Ministarstva obrazovanja, ali šta je on, u krajnjoj liniji, o tom znao? Možda je žena čak i zamenik ministra. A i što ne, pomislio je. Ime Calumma O’Riordana nije bilo makaršta. Prvi je (i jedini) u zemlji kompletirao rečnik jednog mrtvog jezika i…
Kao da mu čita misli, žena reče:
-Gospodine O’Riordan, koliko znamo, vi ste autor rečnika jednog drevnog i odavno mrtvog dijalekta Gaelica, i takođe ste, jedini u zemlji – i sigurno i na svetu – napisali zbirku legendi na istom tom jeziku.
Ponovo mu je uputila onaj blistavi osmeh. Njene oči kao da su ga terale da, najzad, prizna da je ipak on bio taj koji je polupao prozor pre skoro pola veka na tetkinoj farmi.
-To je posao čiji obim teško mogu da zamislim.
Callum se upinjao da gleda negde u ženino čelo, ne njene oči.
-Skoro trideset godina, gospođice.
Nije mogao prikriti malu dozu ponosa u glasu.
-Tri desetleća sam hodao severnim oblastima, i prikupljao izvore. I to, moram sa željenjem reći, sam i koristeći samo sopstvena sredstva.
Pomislio je da nije zgorega da to pomene.
-Radi se o mojem životnom delu kojem sam sve žrtvovao.
-Poduhvati takve vrste uvek se plaćaju najvišom cenom.
Callum u odobravanju zaklima. Činilo se da je ovo pametna mlada žena, jedna koja ga razume.
-Ali najposle, čemu bi smrtni život i služio, ako ne da ostavi traga za sobom?
Callum malo otvori usta. Presabravši se, rekao je:
-To je lepa misao, gospođice. Da, čemu bi, zaista? Ja ne žalim ni za čim.
-I nemate zašto, gospodine O’Riordan. Ova je zemlja ponosna što vas ima.

Callum napući usta pokušavajući suspregnuti slavodobitni osmeh. To je to, pomislio je. Stipendija. Sutra ujutro kad dođe na univerzitet, na vratima će stajati dekan i čestitati mu. Matori prdonja, pomislio je oholo, a celo je vreme bio siguran… Nah. Pa onda kolege, oh, kolege! Tapšaće ga po leđima, pitati: kako život odjutros, stari? Šta misliš, ona moja disertacija, ne bi li možda bilo kakvo malo mesto za mene? Uvek sam govorio, ovaj naš stari, ako on ne dobije tu stipendiju, posle toliko rada, ma ima da pišem premijeru lično…

Callum se zaneo. Još koliko sutra naveče u ovo doba silaziće dole do prijemnog stola da pita Betty želi li s njim otići na…
Odjednom se poplašio, shvatajući da žena govori.
-Ovaj, oprostite..?
-Zbog naše evidencije, razumete. Prevod vaše knjige. Moramo kompletirati dokumentaciju.
Callum reče:
-Oh, mislite zbog komisije za odobravanje? Naravno, naravno.
Zahtev ga nije iznenadio. Bila je to bolna tačka u životu Calluma O’Riordana. Njegova je specijalnost bila tako uska i opskurna da je univerzitet odbio da plati finasiranje njegovog rečnika, a i narednu je svoju knjigu, Istine i Legende Zaboravljene Zemlje; morao sam objaviti. Izdavači su mu govorili da nikog ne zanimaju bapske priče o patuljcima i vilenjacima, a dekan ga je jednom prilikom otvoreno pitao šta on misli da je, Tolkien? Tolkien! Callum je mrzeo Tokiena. Nikome nije uspevao objasniti da je Tolkien izmislio svaku reč koju je ikada napisao, dok je on proveo ceo vek peške idući od sela do sela po najvećim nedođijama i zapisivao sećanja i priče nepismenih starica. To što je on radio, to nije bilo izmišljanje. To je bilo…

Sav se zapenio, ne izdržavši da ne kaže:
-Svakako da ću vam dati prevod, i to svoj lični primerak. Praktično ga je nemoguće nabaviti. Čak ga nema ni u bibliotekama. Moram reći, oprostite, gospođice, da me duboko žalosti takav jedan stav države spram našeg kulturnog nasleđa. Imate jednog šarlatana, poput Tolkiena, koji je naprosto seo i izmislio sve one svoje ludorije koje se prodaju kao alva a filmovi zarađuju milijarde. Ni jedna jedina reč u mojoj knjizi nije – izmišljena. Ništa nisam prepravljao niti dodavao. Pisao sam tačno onako kako su mi ljudi govorili, a neki među njima bili su stogodišnjaci i dolazili iz loza čuvenih na celom severu zbog svojih narodnih veština travarstva i vidanja. To su bili pravi proroci, s kojima sam ja pričao, ljudi koji znaju neverovatne stvari i kojima sam, mnogima od njih, dolazio na prag godinama pre nego su pristali da mi neke stvari kažu. I, moram naglasiti, pristali su samo onda kad sam im zagarantovao da će knjiga biti napisana na njihovom jeziku. To su ljudi koji nisu želeli da se njhovo znanje širi i čuje, i zato su insistirali da bude zapisano jedino na jeziku kojim danas tek šačica govori. I, ja sam ih ispoštovao, naravno, jer sam naučnik i čovek od reči. Moj cilj nije zarada ni slava. Jedino što sam ikada hteo, bilo je da se neke stvari, već napola mrtve, ne izgube se u vrtlozima istorije.

Završivši svoj monolog, Callum pomisli da je šteta što ga nije zapisao. Bio bi to, uz doradu, naravno; sjajan govor prilikom preuzimanja državne stipendije na univerzitetu.

Žena reče:
-Mi smo potpuno ubeđeni u autentičnost vaših zapisa, gospodine. To uopšte ne dovodimo u pitanje.
Callum je zadovoljno klimnuo, a onda pročeprkao po svojoj ofucanoj tašni i iz nje izvadio mnogo puta prelistanu, ušatu knjigu.
-Molim vas da mi oprostite što je knjiga u ovakvom stanju, ali kao što sam rekao, nemoguće je nabaviti novu.
-Znamo, gospodine. Već smo proverili.
Žena uze knjigu, ovlaš je prelista, zadržavajući se tu i tamo na ponekoj strani. Callum je imao dojam da su joj oči postale još veće i zelenije. Najzad je rekla:
-Neizmerno smo vam zahvalni, gospodine O’Riordan.
-Nema na čemu, gospođice, nema na čemu. Ja sam zahvalan vama.
Žena mu još jednom uputi onaj pogled saosećanja koji nije razumevao. Ustala je.
-Nećemo vas više zadržavati, i oprostite još jednom što smo vas prekinuli u radu. Zaista, radite li na nečemu novom?
Callum je sad i sam stajao, i pomalo se nespretno naklonio, prihvatajući njenu pruženu ruku.
-Oh, samo neka dodatna pojašnjenja mog rečnika, gospođice. Teško je prekinuti sa životnim delom jednom kad ga nađete.
-Potpuno vas razumem, i najlepše vas molim da nikada, ma šta bilo, ne gubite veru u njega.
-Naravno da ne, gospođice. Možete biti sigurni.
Odjednom mu je palo na um da mu uopšte nije rekla svoje ime. Ali, to nije bilo naročito važno.
Zar ne?
-Želim vam mnogo uspeha u daljem radu i životu. Zbogom, gospodine O’Riordan.
-Hvala vam najlepše, gospođice.

Callum se premeštao s noge na nogu gledajući kako izlaze, jedva se suzdržavajući da ne cupka od sreće. Onda ćutljivi, čudni muškarac-agent otvori vrata pred ženom i propusti je; i kad je i sam, ne osvrčući se, izlazio; učini nešto neobično. Ne zastajući, podigao je ruku i kliknuo prstima, i Callum shvati da mu je vilica pala na zemlju. Jer, dok su se okretna vrata nečujno otvarala i sklapala za njim; na nekoliko je sekundi u sekvencama hvatao prizor ogromnog, sigurno dva metra visokog Ragnara, izbrijanih i tetoviranih strana lobanje i preko pola leđa dugih zlatnoplavih pletenica. Preko širokih pleća, kožnim mu je kaiševima bio vezan ogroman mač.
Neonske svetiljke svugde duž stropa zatreperiše, pa se upališe.

Kad se sutradan probudio, Callum se uopšte nije sećao posete u biblioteci. Stipendija je otišla Tolkienovoj katedri.

 

[Susan Sto Helit]

12.


Katlin je ležala u postelji, oslonjena o jastuke, mada je sunce već visoko odskočilo. Već drugi dan joj je bilo lose, ali to ju je više nerviralo nego brinulo. Niko u ovoj zemlji nikad nije bio bolestan, čak ni smrtnici, osim od neke vrste trovanja, tačnije, ako bi vas neko pokušao ubiti. Međutim, kod nje i jeste bilo nešto slično: ona se pokušala ubiti sama, i otrovala se.

Čula je metež na hodniku, i onda kako se vrata njenih odaja otvaraju. Ogi je govorila nešto što nije mogla razabrati. Onda je Eogan odgovorio:

-Ogi, uopšte me ne zanima je li u odeći za kraljevo venčanje ili gola. Hoću da vidim svog savetnika. Odmakni se.

Katlin pomisli da svojim postupanjem sigurno neće zavezati dvorske jezike, naprotiv. Prinčevi nisu išli posete savetnicima, bilo je to skandalozno pokazivanje naklonosti. Ali, nije se radilo o pokazivanju naklonosti. Eogan je bio besan.

Ušao je u prostoriju, dok se Ogi duboko, graciozno klanjala. On je pogleda, i stvorenje, razumevši ničim izgovorenu naredbu, izleluja napolje ne okrečući mu leđa i zatvori vrata za sobom.

Eogan je neko vreme posmatrao prostoriju: njen mali komplet naslonjača i sofe, ormare u duborezu, njen toaletni stol i najzad samu njenu postelju. Rekao je:

-Nisam ni znao da na dvoru ima manjih odaja.

Katlin se nasmeši.

-Vaše je veličanstvo uvek ljubazno prema meni. Ja sam sasvim zadovoljna.

On ju je ignorisao. Prišao je njenom toaletnom stolu i uzeo s njega jednu malu kristalnu boćicu ispunjenu zlatnom tečnošću. Rekao je, ne okrečući se:

-Đurđevak. Ti uvek mirišeš na đurđevak.

-U mojem je svetu teško naći taj miris. Mirisna su ulja ovde izvanredno dobra, i ima ih od vrste koja bi vam god mogla na um pasti.

-Pa, zato plaćam proklete parfemiste.

Vratio je bočicu u obliku suze na stol.

-Vidim da nisi najbolje podnela Kapiju.

-Lord Lachlan kaže da je to zato što sam prekršila pakt. Čak i ako ste me vi bili odvezali na neko vreme.

-Da, Kapija uvek zna.

-Nije bilo potrebe da šaljete vidare, lorde.

-U stvari i nije. Sama si htela da ideš, i sad plaćaš svoju ludost. Moglo se lako desiti da te Kapija ne pusti. S paktovima se nije pametno igrati. I, onda, šta?

-Onda biste našli drugog smrtnog savetnika.

-Ali ja neću da izgubim svoju investiciju.

-Ne bih želela da izgubite više od toga.

Izvukla je pohabanu knjigu ispod pokrivača i bacila je na krevet između njih.

-Ovo je loša knjiga.

Eogan je zurio.



Feidlimid je s ljubavlju okretao stranice. Onda je žalosno uzdahnuo:

-Ne, to nisu smrtna slova koje je mene bard naučio.

Katlin mu reče:

-Teško da bi i bila. Ovim se jezikom govori samo pod jednom planinom u mojim zemljama. Ako bard nije bio od tamo, nije ga ni mogao znati. Osim toga, to je nemi jezik.

Feidlimid je zatreptao.

-Nemušti? Jezik zmija?

Lachlan preko puta njega se osmehne. Katlin strpljivo objasni:

-Ne, gospodine savetniče. Nemi. Mislim na jezik kojim govore ljudi koji nisu pismeni. Oni ne zapisuju svoje reči. Smrtnik čiju knjigu držite, morao je osmisliti slova i način da se njihov jezik zapiše.

-Oh? Sigurno su ga platili u zlatu.

-Zapravo nisu. Niko ga nije platio. Uradio je to iz ljubavi, zato što je hteo da se znanje ne zaboravi.

Rekla je to s malo gorčine. Još uvek joj se nije dopadala cela ta stvar. Nije pomoglo ni kad je Eogan rekao:

-Lachlan kaže da si vešto prevarila tog smrtnika. Da si ga slagala kako će dobiti neku nagradu ako ti da knjigu.

-Nisam ga lagala. Samo nisam rekla istinu.

Eogan se nasmije.

-Nema potrebe za takvim tonom, savetniče. Mi to stalno radimo.

Ona mu se pokloni, ali kad je progovorila, glas joj je bio hladan.

-Ali ja sam smrtnik, i mada Narod to ne veruje, ne volimo svi mi da lažemo ili varamo, gospodaru.

On joj nemarno uzvrati:

-Dokle god lažeš za mene, ne zanima me sviđa li ti se to ili ne.

Katlin mu ne odgovori. Feidlimid se umeša:

-Ako je tačno i pola onoga što ovde piše, to je opasna knjiga. Odakle smrtnicima uopšte saznanja te vrste?

Lachlan reče:

-Sretao sam smrtnike koji su znali stvari od kojih biste se izvrnuli na toj stolici, gospodine savetniče. Njhova se znanja prenose s kolena na koleno ali mi ne znamo odakle im. To ne znaju ni oni sami. Postoji verovanje da su im preci, nekada kada Kapije nije ni bilo ili je još bila prohodna, obavezali neke od Naroda. Uvek je bilo smrtnika koji su zaduživali Narod kakvim činom ili uslugom. Ili je, prosto, takvo znanje nekada bilo od manjeg značaja, jer su smrtni i ovaj svet postojali u istoj ravni i stalno ulazili jedni drugima u dvorišta. Zaboravljate da je Kapija zatvorena tek kad su ljudi prestali da žive poput nas i okrenuli se novim načinima.

Feidlimid se namršti s malim gađenjem.

-Da, njhove mašine, veštačke vatre i sveće, i njihovi gasovi i smradovi. Ali čovek ima kratko pamćenje. Čudi me da za hiljadu godina nisu zaboravili sve o Narodu.

-To nije baš tako kratko pamćenje. Ono se izvitoperilo i zagadilo, ali potpun zaborav? Ne. Mene mnogo više čudi odakle Eliseddu ta knjiga, jer ako ima sluge koje zalaze u smrtni svet, mi za to ne znamo.

U savetnoj je prostoriji neko vreme vladala tišina. Onda Eogan progovori, isto onako nemarno kao i maločas:

-Znači, Elisedd bi hteo da otvori Kapiju ponovo. Misli li se na taj način umiliti Dvoru Noći? Jer, Noć nikad nije volela što se Kapija zatvorila. Feidlimide, bi li tvoj rod podržao zahtev za krunom nekoga ko bi otvorio Kapije?

Feidlimid se uzvrpoljio kao da je seo na žeravicu.

-Gospodaru…

Eogan podiže ruku i čovečuljak zaćuti.

-Ne pleti mi lepe reči, jarče matori. Vrlo dobro znam da Dvor Noći to ionako od mene priželjkuje, zbog mog porekla. Ako se desi, ipak, da na jednu stranu budu morali da stave nekoga ko će učiniti to čemu se nadaju, i jednoga koji neće; gde će pretegnuti njihova odanost?

Feidlimid bez reči odmahne glavom. Činilo se da se ne usuđuje da pogleda u Eogana.

-Tako sam i mislio.

Čovečuljak je sad izgledao sasvim nesretno. Ustao je sa svoje stolice i duboko se poklonio ka pročelju stola. Rekao je, svečano:

-Gospodaru, moja krv nema uticaja na moju potpunu odanost vama. Ako tako bude, staću protiv celog svog roda a na vašu stranu. Znate da u to možete biti sigurni.

-Znam li?

Eoganove su oči bile hladne i bezizrazne, i Katlin pomisli kako je to, zaista, surovo. Ona je verovala Feidlimidu. Verovala mu je svih pet godina, čak i dok je mislila da je mali satir mrzi i prezire. On je mogao izdati nju, Lachlana, bilo koga – ali Eogana, ili, kad smo već kod toga, Aife? Blizanci su bili jedina deca koju je ikada imao, i on im je bio otac kakav Aed nikada ne bi umeo, a ni hteo; biti.

-Zaboravljaš da sam i ja tvoje krvi, i da poznajem svoj rod s majčine strane. Noć bi rado upregla smrtnike u arnjeve, kad bi joj se pružila prilika. Sad to ne možete, jer vas Kapija obavezuje. Međutim, kad je sutra ne bi bilo, ne bi bilo ni zakona koji vas za Kapiju veže. Znam da ste se stotine puta pokajali što ste na taj zakon ikada pristali.

-To je možda tačno, lorde, ali opet nema veze s mojim rečima maločas.

Feidlimid je još uvek stajao u niskom naklonu.

-Kruna može biti samo vaša. Vi ste princ kraljevske krvi.

-Moja sestra je iste krvi. A Narod može imati i kraljicu.

-Ledi Aife nikada ne bi…

-Svakako da ne bi, jer ću se postarati da ne dođe u iskušenje. Lachlane.

-Gospodaru?

-Uzmi pratnju i dovedi mi Elisedda. Mislim da bih hteo bolje upoznati sestrinog miljenika.

Bez reči, visoki, tetovirani muškarac ustade, kratko se pokloni i izađe.

-Katlin.

Poveo ju je napolje, nijednom više ne pogledavši Feidlimida, i starac ostade za njima još uvek u dubokom naklonu, nepomičan.

 

[Susan Sto Helit]

nemojte mi uzeti za zlo
i nadam se da vas neću zgroziti

13.

Opet ju je odveo do onog skrivenog balkona u belom mramoru i srebru.

-I, kako je izgledao ponovni odlazak među smrtnike, Katlin?

Ona mu reče:

-Čudno, strano i ružno.

Namijao se.

-Smrtnicima često tako izgleda nakon što provedu dovoljno vremena ovde.

-Ako ste to znali, zbog čega ste se onda toliko ljutili kad sam htela da idem?

-Zato što sam se navikao da si stalno ovde, baš kako sam ti rekao.

Ona mu ne odgovori.

Sluge su iznele niske stočiće pretrpane slatkišima, voćem i vinom. Uvek su to radili gde god bi se Eogan zadržao duže od deset minuta i ako im nije izričito zabranio. Činili su se nevidljivi, međutim, stalno su osmatrali princa i hitali da mu boravak na bilo kom mestu na Dvoru bude prijatan. Katlin je bila pošteđena takvog staranja, bivajući samo običan čovek, makar i prinčev savetnik, i mada je znala da bi istu muku trpela da je Eogan naložio da tako bude. Bila mu je zahvalna što nije. Uvek joj je bilo pomalo nelagodno kad bi se na kakvom, po njenom mišljenju pustom mestu, odjednom pojavile sluge, noseći jastuke, ogrtače, stolice i hranu. To ju je stalno iznova podsećalo da Eogan na dvoru nikad nije sam i da ga stalno gleda stotine očiju. On, baš kao ni Aife ili njihov otac kralj; uopšte nisu marili. Oni su bili sasvim na to sviknuti, i zapravo i nisu videli sluge, jer na njih nisu obraćali nikakve pažnje. Njoj je čak i Ogino prisustvo ponekad smetalo.

Ali, to je bilo tako, i zapravo nije prošlo mnogo otkako je bilo normalno i ljudskom rodu. Ali, baš kako je Lachlan rekao, smrtnici odavno više nisu živeli poput Naroda.

Posmatrala je kako zadnji sluga unatraške i klanjajući se izlazi, i kako Eogan seda na mramornu klupu čije su srebrne žile svetlucale pod suncem. Uzeo je pehar.

-Zašto kog đavla stojiš?

Ona sede na ivicu zlatnog brokatnog jastuka s resama postavljenoj na klupici uz njegove noge. U prinčevom prisustvu mogli ste sesti ako ste u njegovj savetnoj dvorani i njegov savetnik, ili gost na njegovom banketu. A čak vam je i onda mogao naložiti drukčije, ako mu se tako prohte. Međutim, apsolutno nikada u ravni s njim. Vaša je stolica uvek morala stajati niže od njegove.

-Gospodaru?

-Kato?

-Nikada nisam mislila da je Kapiju moguće otvoriti, a pogotovo ne da bi se znanje o tome moglo naći u smrtnim zemljama.

-Pa, nisi jedina.

-Nisam pročitala knjigu do kraja.

-Pročitala si dovoljno.

-Dovoljno da se lord Elisedd optuži zbog izdaje?

-Katlin, već i posedovanje jedne takve smrtne stvari dovoljno je da dovedem Elisedda da objasni svoje ponašanje. Ovamo malo smrtnih predmeta ulazi, i svaki se mora odobriti na Kapiji. Izdaja je već i sakriti tako nešto.

-Narod ne želi smrtne stvari ovde.

-Ne. One su većinom loše i ometaju tkanje stvarnosti. Postoji razlog zašto je Kapija zatvorena.

-Ali šta bi onda lord Elisedd ili čak i Dvor Noći mislili postići otvaranjem Kapije?

-Ne radi se o stvarima koje bi mogle ući.

Katlin oćuti malo.

-Već o onima koje bi mogle izaći.

-Upravo tako. Dvor Noći je čudno mesto. Veruj mi da smrtnici ne bi hteli da sretnu mnogo šta što bi odande moglo izaći u tvoj svet.

Nasmijao se.

-Smrtnici ne žele da sreću ni narod Dana, kamoli Noći. Ili Sumraka.

-Ali zašto bi to Noć uopšte htela?

On sleže ramenima.

-Zato što im je dosadno, a smrtnici umeju biti sjajna zabava. Zato što se od vas prave dobri dužnici. Zato što je nekada davno sva zemlja bila naša, a vi ste bili samo došljaci. Narod se nikad nije s tim do kraja složio.

-Smrtnici više nisu što su nekada bili. Sad imamo nezamisliva oružja i načine uništenja…

Eogan je prezrivo prekine:

-Ne podcenjuj Narod, smrtniče. Ono što vi imate, to su mašine i smrdljiva ulja. Narod ume stvari koje nijedan smrtnik nije u stanju zamisliti. Na jedini bitan način, zemlja je još uvek naša, i vi ste i dalje samo došljaci.

Katlin se u sebi složi.

-Ali nisam te zvao da bi nastavljali savetne razgovore. Postigla si po šta si otišla u smrtne zemlje. Sad nam je Eliseddov naum jasniji, i ima vremena da ga razumemo sasvim. Ja sam ispunio svoj deo dogovora. Vreme je da ti ispuniš svoj.

Katlin reče:

-Naravno, lorde. Zapovedajte.

-Idi u svoje odaje. Odmori se.

Ona ustade i pokloni mu se. Smešio se na način koji joj nije bio sasvim jasan.



14.

Narod je imao svoje načine, kao i u svemu što je radio, mada Katlin uopšte nije razumevala šta je Ogi na pameti. Govorila je nešto o Katlininoj slabosti, o tome kako nije smela ustajati iz kreveta tako brzo, i kako su lordovi neosetni i ne mare ni za šta osim za sebe. Nije mogla pohvatati tome ni glavu ni rep, osim da Ogi želi da se još odmara. Nije bilo svrhe objašnjavati se sa stvorenjem kad je u takvom raspoloženju, pa ju je pustila da je svuče i smesti u vruću kupku koja se penušala. Skoro je zaspala u njoj, tek tog trenutka shvatajući da je stvarno još slaba i ne sasvim oporavljena; kad ju je Ogi isterala van i dala joj bočicu u obliku suze. Uzdahnuvši, Katlin se duž celog tela namazala mirisom đurđevka, tako da joj je koža zablistala, i sve odaje prožele mirisom vrta. Još joj uvek nije bilo ništa čudno. Bio je to manir na koji je, posle pet godina, već bila sviknuta. Zaogrnutu samo prozirnim, šećernobelim ogrtačem paperjastih skutova i obruba rukava, sedela je pred toaletnim stolićem dok joj je Ogi u uvojke uplitala sigurno metar i po dugačku nisku crnih bisera, krupnih poput prepeličijih jaja – to je verovatno stiglo iz Eoganove riznice dok je ona bila odustna. Tad joj je odjednom palo na um šta je u pitanju, da mora ići na nekakav banket. Uzdahnula je, pitajući se šta je Eogan smislio kao njenu naplatu. Mrzela je bankete i sve one proslave koje Narod par puta godišnje održava noću pod otvorenim nebom slaveći svoje praznike; budući da su to obično bile situacije kad bi je Eogan izvrtao kakvom ruglu ili poniženju celom dvoru naočigled, onako kako je voleo. Ali nije se imala zašta žaliti – takav je pakt sklopila. Odluči li on da je natera da jede zlatno voće iz njegovih vrtova od kojeg su ljudi ludeli i gubili kontrolu nad svojim ponašanjem i po čitave dane, pa je potom iskoristi za opštu smejuriju svojih podanika – ona će ih pojesti. Sklopili su pakt, i ona će uraditi šta god on bude hteo.

Jadno se tešila da je voće, po priči, imalo božanski okus, i da niste bili svesni šta radite dokle god ste pod njegovim uticajem, ili vam je to čak i prijalo. O posledicama će misliti kasnije.

Osećajući se sve tuplje, pustila je Ogi da joj izabere haljinu praktično je i ne pogledavši. Cela se stvar ni stvorenju nije dopadala, to je bilo očigledno, i samo je dodatno učvršćivalo Katlinine strahove. Ogi ju je volela, bivajući jedina sposobna za ljubav u toj zemlji, i nikad nije trpela da Katlin bude na ikoji način povređena, u svom dostojanstvu ili fizički.

Sluge su došle, ćutke se poklonile i spustile joj na stočić mesingani pladanj s bokalom vruće kafe. Ogi ju je naterala da popije šolju. Narod nije pio kafu, i Ogi je jednom je rekla Katlin da je Eogan nabavlja iz smrtnih zemalja samo za nju. Na njih kafein nije uticao, a nisu mu ni voleli ukus – Narod je voleo slatko. Međutim, Katlin je poslušno ispila šolju, kojoj je tekućina bila vanredno dobro spremljena, gusta i jaka, i to ju je razdrmalo i osvežilo. Pre nego je uzela gutljaj, Ogi je unutra sumnjičavo ubacilo zrno soli. Katlin je uzdahnula:

-Zar zaista misliš da će lord Eogan upotrebiti glamur na meni večeras?

Ogi odgovori, zagonetno:

-Ako je ikada pre to radio, odavno više nema potrebe. Ali ovu kafu nije spremao on, a Dvor je mesto spletki.

-Šta?

Ogi je pljesnula rukama.

-Dosta priče, gospo. Sigurna sam da je straža već izludela čekajući.

-Straža? Ne treba mi straža do dvorane za bankete, o čemu…

-Oh, gospo.

Ogi uze njene dlanove u svoje. Oči su joj bile velike, kao i svima u toj zemlji, i gledale je netremice.

-Želim da znate da mi činite veliku čast uzdižući me na jedan ovako visoki položaj. Iščekujem već godinama da do tog dođe i gle, najzad jeste. Vrlo je retkima među stvorenjima Vazduha to pošlo za rukom, i sada će se i o meni pričati priče.

Katlin je trepnula.

-Ogi, neka sam prokleta ako razumem i reč od svega toga.

-Ne brinite. Sve će biti dobro.

Ostala je gledajući za njom nasred odaje poput brižne ali ponosne majke.


15.

Katlin je imala utisak da joj svila spada s nauljene kože, i bila je sigurna da je Ogi nikad pre nije obukla u tako visoke štikle. U svom svetu praktično nikad nije nosila štikle, ali ovde se navikla i više ih nije ni opažala. Međutim, bila je u stanju shvatiti kad je nešto strmije i opakije nego inače. Nadala se da neće pasti na nos celom dvoru naočigled. Nakon toga, Eogan više ništa ne bi morao ni da uradi – bila bi predmet sprdnje još sto godina kasnije.

Ali, dvorana nije bila put kojim ju je straža vodila, i ona ubrzo shvati gde, zapravo, idu. Išli su prema Eoganovim ličnim prostorijama. Katlin se upitala pravi li neku privatnu terevenku, međutim, pred samim je vratima bilo tiho i pusto. Osim toga, nije pamtila da je Eogan ma kad radio zabave u svojim odajama. On je bio zatvoreno biće. Ponekad je imala utisak da bankete uopšte i ne voli, i da ih doživljava kao posao, kao nešto što se od princa prosto očekuje da radi.

Straža je za njom bešumno zatvorila ogromna dvokrilna vrata od tisinog drveta ojačana zlatnim okivcima i šarkama. U prvi mah nije videla nikoga. Nije pogrešila: mesto je bilo prazno. Imala je dojam da stotine svetala leluja po površini plitkih srebrnih posuda punih mirisnih ulja i pri vrhovima debelih voštanica žutih kao saće. Na med su i mirisale.

Onda je čula Eoganov glas:

-Je li kafa bila u redu, Kato?

-Kao i uvek, gospodaru. Obavezna sam vam.

Nije joj odgovorio, i ona pođe u pravcu njegovog glasa. Bio je u onoj prostoriji krcatoj knjigama. Odaja nije bila mnogo uredna, Eogan očito nije imao svetački odnos spram knjiga kao Feidlimid. Svici i napola otvoreni uvezi ležali su po podovima i naslonjačama, i bilo je mnogo knjiga naprosto zguranih u ćoškove. Međutim, Katlin je raširila oči pri pogledu na njega. Imao je na sebi samo pantalone, bio je bos, i leđa i kosa su mu još uvek bili pomalo vlažni, kao da je tek ustao iz kade. Ona upita:

-Oprostite, molim vas. Jesam li došla prerano?

On podiže glavu s knjige u svojim rukama.

-Prerano? Oh, ne.

Očigledno nije mislio to ikako dalje obrazlagati. Ponovo je spustio pogled na knjigu.

-Čudno je kako sam to prevideo. Ali, Feidlimid je u pravu: ne možeš biti kraljev savetnik nepismena. Počećeš časove s njim za koji dan.

Odbacio je knjigu.

-Pretpostavljam da mi je pogled na tebe često maglio sve ostalo iz glave. Pravo je čudo kako sam još uvek prestolonaslednik.

-Oprostite, ali plašim se da vas ne razumem. Kakvu vezu vaš položaj ima sa mnom?

-Oh, Kato. Ogromnu. Dođi.

Pošla je za njim u odaju s posteljom. Krajem je oka uhvatila da je raspremljena. Cela ju je situacija sve više zbunjivala.

Eogan je podigao kutiju od mekog crvenog baršuna s neke komode i pružio ju je. Rekao je:

-Ne verujem da ćeš imati zamerke, mada je rad malo neobičan. Nekada je pripadao mojoj majci.

Katlin oseti kako joj je sva boja otišla iz lica.

-Gospodaru, ja ne mogu to da…

-Zaveži, Katlin. To nije poklon od vrste kakvu misliš, mada i on obavezuje, naravno.

-Šta moram učiniti zauzvrat?

-Samo da ga ne skidaš.

Otvorio je kutiju, i njoj u lice blesne kao krv crveni rubin ugrađen u prsten od najčišćeg, najtananijeg smaragda. Nije imala ni pojma da se od smaragda može praviti prstenje, ali Narod je imao majstore neverovatnih sposobnosti.

-Boje tise su bile boje moje majke. Drvo mog oca je glog, naravno, a Aife je za svoj simbol konsultovala zvezdočatce. Ja nisam. Samo sam uzeo ono što mi je po krvi pripadalo, a što se na Dvoru sa stravom odbacilo.

Ćutao je tren. Onda je rekao:

-Kao i moja majka.

Katlin je oklevala. Onda oprezno upita:

-Zašto?

Nije baš očekivala da će Eogan biti otvoren, mada ga je njihov pakt obavezivao da joj ne sme mnogo mudrovati, i uglavnom joj mora reći jasno šta ga pita.

-Zato što je moja majka princeza Dvora Noći, i ovde je došla s ogromnom pratnjom i namerom da zameni kralja na tronu i učini svoj Dvor jedinim u ovoj zemlji. Zato joj je suđeno i zato je proterana.

-Čak i bez ličnih stvari?

-Ne trebaju joj tamo gde je otišla. Ja sam uzeo ono što nije uništeno, između ostalog i ovaj prsten. Kralj, moj otac, dao je da se napravi onda kad ju je odabrao za svoju postelju.

Katlin podiže glavu s prstena i shvati da je on netremice posmatra. Nasmešio se.

-Da, miljenice se uvek darivaju kad se uspnu do svog položaja, po pravilu najboljim nakitom koji se može naći. Doduše, kralj je imao posebne planove za moju majku pre nego je shvatio zašto je, uopšte, pristala da mu miljenica bude.

Katlin dahne:

-Oh, kakve..?

Eogan se još uvek smešio. Nije joj odgovorio. Umesto toga, rekao je:

-Dođi, Kato. Vreme je da platiš svoj deo duga.



U Eoganovim odajama, a što pre nije primetila, nije bilo prozora. Napola prikriveni od tavanice do poda teškim brokatnim zavesama zagasitocrvene i zelene boje; bila su golema ogledala u srebrnim ramovima. Bili su na mestima na kojima bi čovek očekivao zateći prozore u kakvoj normalnoj prostoriji, po dva na svakom zidu. Međutim, Katlin je slutila da su odaje duboko pod zemljom, i da tu i ne može biti pravih prozora.

U jednom od tih prozora-ogledala nasuprot kreveta, posmatrala je savršen luk Eoganove kičme po kojoj se rasula sneg bela kosa. Bila je toliko duga da mu je niz leđa padala sve do postelje na kojoj je sedeo. Videla je svoje lice dok stoji nad njim, oči uokvirene ljubičastim i fini puder svojih jagodica u koji je Ogi uvek stavljala malo sićušnih svetlucavih ljuspica zlata ili srebra. Zelena svila njene kao dah lake haljine skliznula joj je niz ramena i zakačila se ivice njenog korzeta. Butine su joj bile nage višlje od haltera, jer joj je Eogan upravo razgrnuo skute i podsuknje. Rekao je:

-Stalno te gledam, bilo da smo sami ili među ostalima; i mislio sam da znam tvoje telo odavno. Ali, ono je još lepše nego sam i sanjao. Nikada nisam video takvo telo. Narod nije tako građen. Tvoja bedra, bokovi, struk, grudi…

Govoreći, prelazio je onim dugoprstim dlanovima svaki pobrojani deo njenog tela.

-Obožavam tvoje smrtno telo, Katlin.

Onda se naglo pokrenuo, pograbio je i bacio licem na postelju. Rekao je:

-Oprosti, ali predugo sam ovo čekao.

Katlin je čvrsto zavorila oči i ugrizla se za usnu skoro do krvi kad joj je bezobzirno potrgao gaćice, raširio joj bedra i odmah ga, bez najave, gurnuo celog u nju.

Nekoliko je predugih trenutaka bilo zaista bolno. Nikad nije mislila takve stvari o Eoganu niti o bilo kome od Naroda uopšte, ali bio je ogroman, i kako je tako surovo prodro u nju, ceo, bukvalno ju je fizički povredio. Oči su joj se mahinalno napunile suzama. Naravno, bila je suva, pa ni to nije pomoglo, međutim, činilo se da njemu nije potrebna njena vlažnost – činilo se da je vlažan on. Posle par treptaja mokrih trepavica, njena se utroba zapalila, a onda je, prvo lagano pa sve brže, počela da gori i sama. U ušima joj je spočetka zujalo i šumelo, ali tada je shvatila da kao iz daljine čuje Eoganovo gnevno, upravo životinjsko režanje, kao i sopstvene jecaje. Zarivši joj ruku u kosu, čupajući je i kidajući joj niske bisera, zagnjurio joj je lice u jastuke, dok se drugom uhvatio uzglavlja od tisinih grana i rubina koje je udaralo i melodično zveckalo sa svakim probojem koji bi njegova karlica učinila. Nije je ni u čemu štedeo: bio je grub, pozleđivao ju je i čupao, u jednom je trenutku postala svesna njegovih oštrih zuba na goloj koži svojih ramena, vrata i leđa; a penetracija nije menjala tok ni pravac niti posustajala – za tren bi bio ceo u njoj, pa napolju, pa ponovo ceo u njoj, duboko, dublje nego je i sanjala da bi muško moglo zaći.

Uz svu agresiju, njegovu grubost i neosetnost i fizičku bol koju joj je činio, Katlin je ipak počela da svršava takoreći već posle samo par sekundi, i svršavala je svo vreme dok je trajalo, pet puta, deset. Ali, to i nije dugo trajalo.

Odjednom je osetila kako je do grla puni sperma vruća kao pakao, i da ju je toliko mnogo da je prepunjava, curi iz nje, niz njena bedra, kvasi postelju… Eogan joj silovito odiže glavu s jastuka i zari joj zube u prevoj vrata i ramena kao da joj se namerava napiti krvi. Onda ju je odbacio, pao preko nje. Oboje su neko vreme samo duboko i teško disali. Katlin, postavši svesna kako je još ceo u njoj, pokuša da se oslobodi. Eogan je momentalno zgrabi za potiljak. Rekao je:

-Ne. Moraš da ostaneš tako. Nisam završio.

Kako je ona ćutala, on nastavi, malo razdraženo:

-Zar ti Ogi nikad ništa nije pričala?

Ona muklo reče:

-O ovome? Ne, gospodaru.

-Guska. Čemu sam ti je poslao nego da ti objasni… Nema veze. Mi se ne parimo kao ljudi. Ostajemo u klinču dugo nakon samog snošaja. Muško se mora skroz isprazniti. I ti moraš zadržati sve što možeš od toga. Razumeš?

Katlin posmisli kako leži u postelji mokroj od njegove sperme. Koliko li je onda toga još uvek u njoj? Pitala je:

-Je li to u nekoj vezi s plodnošću?

Eogan se nasmije.

-U stvari, da.

Osetila je kako se pomera s njenih leđa i pobočke leže pored nje. Noge su im još bile isprepletene, i, neverovatno, još uvek je osećala kako se, uz grčevite trzaje, u njoj prazni. Stalno ju je zasipao novi val mokre vreline.

-Smrtnici ostanu ovde sto godina, pare se s nama, i opet nikad ne pogode o čemu se radi. Ti si tek juče došla, niko te nije upućivao, i svejedno razumeš.

-Ja nisam glupava, lorde.

-Ne, Kato, nisi. Upravo obratno. Oprosti što je ovaj prvi put ovako prošao. Obećavam da će svaki naredni biti duži i, siguran sam, bolji.

Katlin uspe da se malo obazre prema njemu preko svog izgriženog ramena. Krajem je oka videla da se krv već počela zgrušavati.

-Naredni? Ali, lorde, ja sam vam platila dug koji sam spram vas imala, zar ne?

On se poče smijati. Ona ponovi, s malo očaja u glasu:

-Zar ne?

-Oh, Katlin!.. Možda jesi pametna, ali ponekad baš umeš biti naivna.

Konačno ga je, polako, izvukao iz nje. Imala je dojam da to traje celu večnost. Sperma odmah pokulja napolje, zalivši joj bedra. On se malo namršti.

-Nema veze. Biće vremena.

Onda se izvio preko nje, i sa stočića pored dohvatio onu baršunastu kutiju. Imala je na sebi smaragdne inicijale koje nije umevala pročitati. Eogan je uzeo prsten, pograbio je za levu ruku i natakao joj ga na domali prst. Onda se bacio na jastuke.

-Sada si zvanično prestolonaslednikova miljenica, smrtniče.

16.

Vratila se u svoje odaje pocepana, raščupana, krvava, pokidane niske bisera, i bosa. Čizme je donela u ruci. Stražari su zurili u nju, ali su im lica bila kamena, a ona nije pogledala niti se javila ma kome dok je prolazila hodnicima. Mogla je samo misliti šta joj za leđima govore dvorjani. U svojim je odajama zatekla haos. Ogi je zapovedala armiji sluga koji su iznosili kovčege, i kad ju je ugledala, kao da se malo posramila.

-Oprostite, miledi, ali princ je insistirao da počnem s preseljenjem čim vi izađete.

Katlin tupo ponovi:

-Preseljenjem?

-Ali, naravno, miledi. Ovo nisu sobe za prinčevu…

Ogi ućuti. Katlin shvati da zuri u njen prsten. Rekla je:

-To je samo nešto što mi je lord dao.

-Samo nešto..?

Stvorenje se osvrnulo. Sačekalo je da još neke sluge izađu noseći preteške sanduke, a onda ju je naterala da sedne na ivicu postelje koja je sad već bila skroz gola.

-Miledi, nisam ispunila svoju dužnost kako treba, i molim vas da mi oprostite. Ali, ne ljutite se – nisam očekivala da…

-Ogi, umorna sam kao pas, kao što ti je verovatno jasno. Hoću da spavam, ovde ili u nekoj šupi, ne zanima me.

-Naravno, miledi.

-Ne zovi me tako.

-Moram. Oh, bogovi, pa kako bih smela drukčije.

Još uvek je zurila u prsten.

-Da li vam je princ objasnio šta je to što vam je dao?

-Da, da je pripadalo njegovoj majci, i da svaka miljenica dobije kakav specifičan nakit pre nego uđe u kraljevu postelju.

-Ne tako specifičan.

-Ogi…

-Znam da ste umorni. Obećavam vam da su vaše nove odaje već napola spremne. Dok se probudite, ja ću srediti sve što je još preostalo. Miledi, Narod ne poklanja prstenje. To je izuzetno retko.

-Kralj ga je poručio za prinčevu majku.

-Prinčeva je majka bila veoma visoko u kraljevoj milosti, dok se nije desilo to što se desilo. Ali, ne mogu vam ja to govoriti, ako vam princ već sam nije objasnio.

-Pričao je svašta. O tome ćemo tek da razgovaramo, on i ja. Ali ne sad. Sad me ništa ne zanima. Hoću da spavam, Ogi.

Ogi skoči na noge.

-Naravno, miledi.

-Prestani tako da me zoveš.

-To vam je naziv od večeras. Naviknite se na njega.



Nekoliko trenutaka, probudivši se, Katlin je posmatrala svoje nove odaje.

Bilo ih je million, bar je takav utisak imala, posle njene sirote dve i po sobe prethodnih pet godina. Ogi je s vrata iz ruku nekog sluge uzimala srebrni poslužavnik s doručkom, zatvorivši mu ih u lice još dok se klanjao. Mada je njen novi položaj značio obilje posluge, između svega ostalog, Katlin ih je svejedno mrzela. Ogi je uređivala stvari tako da se posluga nikad ne mota okolo ako je ona prisutna. Znala je da Katlin nikoga do nje ne trpi u svojoj privatnosti.

Eoganov simbol je i u njenim odajama sad bio dominantan motiv. Krasio je njen lični pribor za čaj od bledozelenog porculana sa srebrnim rubom, bio izvežen u njenoj posteljini i peškirima, i ugrađen u praktično svaki deo nakita koji je posedovala, pa čak i haljine.

Odbijala je Eoganovu postelju već treći dan zaredom, mada je on slao stražu svako veče. Mimo službenih poslova nisu razgovarali i ona je odlazila čim bi zadnji izaslanik napustio dvoranu. Ogi je imala svoje mišljenje o tome. Spuštajući poslužavnik na noćni stočić uz njenu postelju, rekla je:

-Nisam sigurna koliko će ovo još uvek ovako ići, miledi. Princ nije čuven sa svog strpljenja.

Katlin izgovori, opominjući:

-Ogi.

Ali stvorenje je bilo s njom pet godina, maltene od momenta kako je kročila u tu zemlju, i nije je se plašilo.

-Nikada se nije dogodilo da se počast miljenice prezre. To je nečuveno. Vi već možda nosite gospodarevo dete.

-Sasvim sigurno ne.

-To je više nego moguće. Vi ste smrtni. Smrtnici lako zanesu našu decu.

-Ne tako lako.

-Zapravo, da, baš tako lako, miledi. Dvor Noći jedino zakon Kapije sprečava da ne otimaju smrtnike za svoje parnjake, dok je pre to bilo nešto sasvim uobičajeno.

-Ogi, prestani da pričaš u prazno i pripremi mi kadu. Danas lord Lachlan treba stići s Eliseddom, najzad. Poznavajući Aife, to će verovatno biti čitava ujdurma.

Kako je Ogi ćutala, Katlin se nestrpljivo brecne:

-Ne nosim Eoganovo dete i nikada i neću. U ovu sam zemlju došla kao prinčev savetnik, i, tako mi bogova, ne nameravam biti ništa osim toga.

-Ne zazivajte bogove olako, miledi. Ne znate šta govorite.

-Ogi. Kada. Odmah.

Ogi joj je pokloni, ne onako kako joj se sad klanjao sav dvor, maltene do zemlje, već kao i uvek dotad, kratko i neobavezno. Možda još i kraće nego pre.

Katlin ju je razumela. Uz njeno dizanje na dvorskoj lestvici, digao se i Ogin rejting. Sad više nije bila samo sablažnjivo vredan poklon običnom smrtniku, prinčev kapric; već lična pratilja žene u najvišoj milosti prestolonaslednika: njegove zvanične miljenice. Jer, Eoganovo interesovanje nije okončano s jutrom sledećeg dana, kao što je bio slučaj sa svim ženama s kojima je spavao pre; niti se o njihovoj eventualnoj vezi tek šaptalo po dvoru. To što je Eogan uradio, bilo je zvanično, i upisano u dvorske anale. Ogi joj to upravo reče:

-Vaše je ime upisano u dvorske knjige, jer ste potencijalna majka deteta kraljevske loze. To nisu gluparije pod mladim mesecom tokom neke naše terevenke i dokolice. To je zvanično, i vi ne možete pobeći ni biti izuzeti, čak ni ako bi vas princ odrešio.

Oslonjena laktovima o rubove svoje kade, Katlin je čekala da joj Ogi završi s podizanjem kose, kako je ne bi ukvasila. Voda je bila vruća i sve soli za kupanje i sapuni naokolo imali su miris đurđevka.

-Kako god. Sad me zanima samo Elisedd i šta je lord Lachlan od njega saznao.

-Trebali bi ostati ovde i odmarati. Državni poslovi sad nisu od vašeg prioriteta…

-Ogi!..

Stvorenje bešumno pobeže u drugu prostoriju. U jednu od million drugih na tom mestu. Katlin ju je čula kako negde iz daljine pominje smrtničku bandoglavost i nerazum. Prevrnula je očima.

 

[Susan Sto Helit]

17.

Baš kako je pretpostavila, čula je Aife-in glas još i pre nego je ušla u savetnu prostoriju. Dok je straža otvarala vrata pred njom, Eogan joj je uzvraćao nešto čiji početak nije uhvatila:

-… kao i uvek, sestro, ali poziv je bio upućen tvom miljeniku, ne tebi.

Aife reče:

-Nisi baš u prilici da govoriš o miljenicima, brate. Kako sam čula, nije sasvim jasno gde i kada ležeš sa svojom.

Eogan zareži:

-Sigurno neću o tome izveštavati dvor ili tebe. Moje su miljenice moj posao, sestro.

-I moj je miljenik moj posao, brate. Lachlan ga je sproveo kao zadnjeg kriminalca, to je nečuveno. Tako se ponašati prema miljeniku princeze kraljevske krvi! I gde je on, uopšte?

-Na ljubaznom razgovoru s nekim od pripadnika mog Dvora, naravno.

-Mogu misliti šta to znači. Lachlan i ljubaznost! Bude li Eliseddu zafalila i dlaka s glave…

Ućutala je kad je postala svesna da je Katlin pored vrata.

Činilo je na čast njenoj krvi, poreklu i manirima što je suspregla bes i sve što je, eventualno, u tom trenutku prema Katlin mogla osećati; kad je učinila besprekoran naklon, rekavši:

-Miledi. Neka biste blagoslovili mog brata mnogim naslednicima.

Katlin uzvrati naklon, ali ne odgovori s istim ceremonijalom. Rekla je samo:

-Ledi Aife.

Aife sačeka malo, ali onda joj se oči promene. Rekla je, hladno:

-Nadam se da ćeš imati više moći od mene, Katlin, u pokušaju da urazumiš mog brata od ma kojih ludorija koje su mu došle na pamet.

Katlin učtivo uzvrati:

-Plašim se da ne mogu učiniti ljubaznost vašem veličanstvu. Reč mog gospodara je zakon za mene.

Aife zaigra jedna svetlozlatna obrva.

-Nisam baš tako čula. Ali neću ti uzeti za zlo, jer u tvoju odanost princu nikad nisam sumnjala, čak ni kad je celom dvoru nerazumljiva.

-Onda sam sigurna da me možete shvatiti, gospo.

Gledala je kako se led u Aife-inim očima topi, sve dok nisu sasvim omekšale. Onda se bacila na stolicu i jeknula:

-Za ime bogova, Eogane! Šta je Elisedd uradio?

Ma šta Aife osećala prema Eliseddu – a nešto je morala, bivajući s njim već toliko dugo – Narod nije sposoban za ljubav, i date reči, zakletve i lične odanosti spram imena i roda uvek najposle prevagnu. Aife-in gnev pre je bio u vezi s načinom na koji se na njen autoritet udarilo, nego sa sumnjom u brata. Međutim, Katlin je pogledala u Eogana. Uradila je to prvi put otkako je ušla u prostoriju, a Eogan nije čak ni toliko. Otkako je prvi put vratila njegovu stražu, nije joj se obraćao osim po poslu, niti je gledao. Za pet godina, često je videla Eogana besnog, ali nikada ovako. Mogla je samo misliti kako se oseća u onoj svojoj oholoj glavi koja za veka nije doživela neposluh. Naravno, on je mogao narediti straži da je dovede u njegove odaje, pa makar i za kosu; međutim, to bi izazvalo čitav skandal, pa čak možda i podsmeh Dvora. Trenutno nikome, osim Ogi, nije bilo jasno šta se tačno dešava. Što se Dvora ticalo, oni su još uvek najveći deo dana provodili zajedno, i mogli su legati bilo gde širom imanja, čak i u savetnoj prostoriji ako im je do toga. Narod nije specijalno mario za postelju kad se ticalo sexa. Međutim, njeno privođenje silom bio bi jasan pokazatelj šta je posredi. Eogan to nikada ne bi dozvolio.

Sedeo je, na onaj samo njegov način okačivši jednu nogu o doručje stolice, kao da je na pijanci a ne tokom službenog posla princa i prestolonaslednika. Ali oči su mu, po običaju, bile hladne i budne. On nestrpljivo zabaci kosu s lica na rame, kao da je osetio njen pogled na sebi. Rekao je:

-Katlin, objasni mojoj sestri.

Ono najkonkretnije što se u njihovom odnosu promenilo, bilo je da je više nije nazivao savetnikom. Ponekad bi, posprdno, rekao: gospo; međutim, to je obično bilo samo njeno ime. Katlin učini šta je tražio. Nije joj ponudio da sedne.

Aife je zurila u nju netremice, očima koje su postajale sve veće sa svakom novom reči koju je Katlin izgovarala. Kad je zaćutala, ona prasne:

-Je li to neka smrtnička laž, za kakvu je tvoja miljenica sposobna, a koju si joj naložio da mi ispriča?

Sad je gledala u Eogana. On reče, hladno:

-Ne. Katlin je sama prevela knjigu o kojoj ti je govorila.

-Je li, stvarno?

Bila je to uvreda, ali Katlin su stalno napadali da ne govori istinu. Ostala je mirna, međutim, Eogan zariče:

-Da ti na um nije palo da ikada ponovo dovodiš u pitanje Katlinine reči!..

-Zašto? Svi znamo da si je na dvor doveo da bi lagala umesto tebe, brate.

-Odavno nije na dvoru samo zbog toga, a sada je njena dužnost na skroz drugoj strani.

Ne gledajući, pružio je ruku, pograbio Katlininu i podigao je Aife u lice. Svetlo s prozora prelomilo se u krupnom, brušenom rubinu.

-Jesi li uopšte videla, gusko? Jesi li videla to?

Na Katlinino iznenađenje, Aife pobledi gledajući u prsten, i samo joj je odsjaj skupog kamena malo bojao jagodice crvenilom. Onda je pogledala u Eogana. Izgledala je krajnje šokirana. Propentala je:

-Ja nisam znala, nisu mi rekli… To…

Onda je uradila nešto što zapanji Katlin do nogu. Ustala je, duboko joj se poklonila i svečano rekla:

-Molim vas za oproštenje, miledi. Neka bi me moje neznanje uzmoglo opravdati u vašim očima. Imate moju potpunu odanost.

Dvorjani su uvek piljili u njen prsten, ali Katlin se zabrinula tek zbog Aife-ine reakcije. Sve dotad, mislila je da pilje jer se radi o neviđeno lepom nakitu u šta Narod i inače uvek pilji, i zvaničnom dokazu njenog novog položaja. Međutim, Aife je morala znati za prsten, a čak i da nije, već joj je odala poštovanje koje je kao miljenica zasluživala. Malo nemarno, međutim, ipak je bila princeza. Šta se desilo da Aife pogled na prsten natera da se podastre pred njom na isti način na koji ju je ceremonija terala da se klanja Eoganu, kao boljem od sebe? Blizanci su bili vezani, i, privatno, jedno se s drugim ophodili na ravnoj nozi; ali rang im nije bio jednak. Eogan je bio prestolonaslednik, ne Aife, i kad je situacija bila zvanična, ona mu je ukazivala poštovanje kao i svi ostali njegovi podanici.

Ali ona je samo prokleta miljenica. Već sutra Eogan ju je mogao odrešiti i uzeti novu. Mogao ih je uzeti još tri i pored nje. Šta je cela ta glupost s klanjanjem i obavezivanjem na odanost značila? Priceze kraljevske krvi nikom se ne obavezuju na odanost do kralju i prestolonasledniku.

Šta je to kog vraga trebalo da znači?

 

[Susan Sto Helit]

18.

Dvorana je bila krcata, tako da je za Elisedda, u pratnji garde, ostavljen samo uzak špalir sredinom mramornog poda. Nije izgledao najbolje, i svakako ni blizu kao kad ga je videla zadnji put. Lachlan je s njim proveo izvesno vreme u tamnicama, i bilo je očigledno da razgovor nije protekao u izmenama ceremonijalnih učtivosti. Feidlimid, koji je takođe bio prisutan ispitivanju kao pisar, bio je pomalo razbarušen, mrk i kosa mu je štrčala više nego je Katlin ikad pre videla. Lachlan je delovao miran kao i uvek, ali Feidlimid je ostavljao utisak kao da je proveo sate u besnom urlanju, ili još i čemu gorem. Stvorenja Noći umeju biti veoma neprijatna, kako je Narod govorio, mada je pravi izraz pre bio: strašna.

Pogled na Feidlimida i njegov gnev bolje joj je nego bilo šta drugo rekao da je pravilno protumačila knjigu, a i Eliseddove namere.

Na ovom se mestu izdaja nije praštala.

Eogan je sedeo na svojem uzdignutom mestu, i dalje delujući kao da ga cela stvar iritira i dosađuje mu. Međutim, Aife, stojeći stepenik niže, i obučena u toliko tamnoljubičasto da joj je haljina bila upravo crna, imala je u zlatnoj kosi pokrov od crnih bisera, i iste takve naušnice i ogrlicu; kao da je na pogrebu. Po prvi je put bila u maltene istoj boji kao i Eogan, i zato je njihovo srodstvo bilo očitije nego ijednom pre. Za razliku od svog blizanca, doduše, ona se činila besna kao neman.

Duboko se poklonivši Eoganu, Feidlimid je rekao:

-Moj lorde i gospodaru. Da li mi je dozvoljeno da pročitam izjavu lorda Elisedda?

Eogan reče:

-Ne. Samo me jedno zanima da čujem: da ili ne, Feidlimide? Budi najkraći što umeš.

Feidlimid se ponovo pokloni. Kad se uspravio, rekao je samo jednu reč:

-Da, moj prinče.

Kroz dvoranu protrča zgranut i poplašen šapat, ali Katlin jasno vide da se neka lica mršte. Eogan pogleda u Aife-ina leđa.

-Lord Elisedd pripada kući moje sestre i princeze. Neka ona donese odluku.

Dvorjani su klimali glavama u odobravanju. Očito se radilo o nekom običaju s kojim se Katlin dotad još nije srela. Ali, nikad se dotad nije srela ni s izdajom u ovoj zemlji.

Aife se spusti jedan stepenik niže. Nije skidala oči s Elisedda kad mu se obratila:

-Lorde, je li vam namera bila načiniti razdor u Narodu, zameniti mojeg brata na prestolu sa mnom, i tim činom uzdići sebe na mesto kraljičinog miljenika nadajući se tako zapravo sami vladati, makar i bez krune?

Kako je Elisedd ćutao, Aife povisi ton.

-Jesu li vam moje reči nerazumljive, lorde? Trebam li biti jasnija? Jeste li spletkarili s namerom da jednom vi vladate Narodom? Jeste li počinili najveći greh, izdaju svog gospodara?

Elisedd podiže glavu, ali ne pogleda u nju.

Više nije na sebi imao svoje purpurne kapute po kojima je bio poznat. Tunika mu je bila razdrljena i duga, uvijena kosa vlažna. Bio je bos i lice mu je bilo belo kao kreč. Ali nije se činio ni uplašen ni postiđen. Zapravo, smešio se. Očima je obuhvatio gomilu, a onda mu se one zaustaviše na Katlin, koja je stajala pored Eoganove stolice, napola u senci. Nekoliko trenutaka zurio je u nju, osmehnut, a onda je otpljunuo:

-Priznaću da sam godinama podcenjivao smrtnu kučku, smatrajući je maloumnom kao i svakog od njenog bezvrednog roda. Priznaću da sam bio zavaran njenom nečistom i nižerodnom krvi, što me je načinilo neopreznim. I, priznaću još samo ovo: tvoja ipak neće biti zadnja, droljo.

Ne čekavši Eoganovo naređenje, a dok je dvor vriskao, zgrožen i u panici; Lachlan mu priđe, zamahne i ošamari ga nadlanicom takvom silinom da Elisedd pade na kolena. Eogan, koji je svo vreme Aife-inog i muškarčevog govora dokono posmatrao prsten na svojoj ruci; sad je gledao u njega, lica bez ikakvog izraza. Kad je progovorio, glas mu je bio jedva čujan:

-Aife. Završi s ovim.

Aife reče:

-S dopuštenjem svog brata i gospodara, a kao princeza kraljevske krvi… Naređujem da se duž cele zemlje i na oba Dvora proglasi da je lord Elisedd pogubljen zbog izdaje. Njegovo će imanje pripasti princu, kao oštećenom u ovoj stvari, a svi pokloni lordu učinjeni od moje strane, biće prikupljeni i uništeni. Lordova porodična povelja, njegov rodoslov i ime biće spaljeni i izbrisani iz dvorskih anala. Nakon današnje večeri, ime mu se više neće pominjati. Kao i svako od Naroda, pripadate zemlji, lorde, i zemlja vam garantuje pravo na poslednje reči. Želite li to pravo iskoristiti?

Elisedd se teško podiže na noge. Senka osmeha još mu je titrala na okrvavljenoj usni. Krv mu je, naravno, bila skoro plava. Narod nije imao crvenu krv.

Rekao je:

-Prepuštam to pravo prinčevoj i vašoj majci, gospo.

Dvor eksplodira od galame.

 

[Susan Sto Helit]

Osećam se ko Dickens, kad je ono pisao u nastavcima svake nedelje ili dve
Mislila sam vas pustiti da još malo čekate, ali kad vidite, shvatićete da vam je već sve bilo jasno, nema tu mnogo misterije
oko nekih stvari, ne svih, naravno, moram ostaviti neke stvari nedorečene zasad
ali evo vam bar nešto dorečeno, da imate mirnu nedelju

19.

Naletela je na dvojicu paževa koji su se krili iza grmova. Bili su toliko obuzeti virenjem, da je nisu čuli sve dok im nije progovorila za leđima:

-Gubite se. Hajde, smesta.

Oni pobegoše, umalo polomivši noge, pokušavajući se istovremeno klanjati, trčati i moliti za oproštenje. Katlin pomisli da ovaj novi autoritet možda i nije baš toliko loš.

U vrlo skrivenom, zabitom ćošku dvorskih vrtova, na jednoj kamenoj klupi, sedela je Aife. Odsutno je vadila biserje iz zlatne kose, gledajući ni u šta. Podigla je glavu kad joj se Katlin približila i, poklonivši se, ispričala se što je uznemirava. Nasmešila se.

-Nemoj biti smešna, Katlin. Ti mi nikad ne smetaš.

Uzdahnula je.

-Došla sam ovamo jer sam htela da svi prestanu blenuti u mene. Ali, ti si nešto drugo. Molim te, sedi.

Neko vreme, žena ju je posmatrala. Katlin se setila njihovog poslednjeg susreta u praznom hodniku pod mesečinom, i odjednom shvatila da više nije u stanju doživljavati taj događaj kao nesto što se stvarno zbilo, već jedino kao noćnu moru. Aife reče:

-Ja molim za oproštenje tebe zbog svog ponašanja u savetnoj sobi. Ali bila sam uznemirena i ljuta, što me, naravno, ne opravdava. Možeš li mi oprostiti?

-Nemam šta, ledi.

-To nije bio ispravan način na koji sam trebala dočekati nekog tvog ranga, oh, ne.

Katlin se osmehne.

-Gospo… Položaj miljenice nije baš nešto…

Aife je prekide, očigledno je ne slušajući:

-Ali naravno, ja nisam imala prave informacije o toj stvari.

Katlin zausti, ali Aife je zgrabi za ruku. Rekla je:

-Ispala sam prava glupača, zar ne? Sve te godine… Mislila sam da Elisedd…

Oćutala je tren.

-A onda se ispostavi da me je samo koristio za svoje ciljeve. Oh, mislim da ću zavoriti svoj dvor i povući se od društva. Ne želim više nijednog muškarca da vidim, nikada.

Katlin ostade sasvim mirna na tu izjavu. Nije ni na tren u nju poverovala. Aife je bio povređen ponos, i zato je govorila takve stvari. Međutim, sama ideja da bi se neko poput nje ikada mogao zatvoriti od sveta, banketa, zabava pod noćnim nebom i, naravno, stotine muškaraca; bila je smešna. Koliko za nedelju dana, Aife će u postelji već imati nekog drugog.

Narod nije umeo da voli.

Katlin reče:

-Nemojte više o tom misliti, ledi.

-Misliš li da je Eogan znao? Još odavno?

Ona pokuša da pažljivo odabere reči.

-Prinčeva je dužnost da zna mnogo šta.

-Oh, znam šta to znači. Zaboravljaš da smo mi majstori s rečima. Eogan sigurno ima celu armiju špijuna, i to, sasvim sigurno, i među mojom sopstvenom poslugom. Naravno da je sumnjao u Elisedda već godinama.

Katlin pomisli da bi bilo tačnije reći: oduvek. Ali, naravno, prećutala je to.

Aife opet uzdahne.

-Ali baš kao što kažeš, to je posao princa, između ostalog. Nemam se zbog čega žaliti.

-Vaš vam je brat veoma posvećen.

-Oh, znam. I ja sam vezana za njega. Pričala sam ti o tome, nisam li? Znam da si moj savet poslušala, i to je, na neki način, i nateralo Eogana da najzad prestane s igricama i izjasni se.

-U vezi čega?

-U vezi onoga što znam već godinama, i što sav Dvor odavno sluti. Zaista, Katlin, vi smrtnici ne vidite stvari ni kad su vam pod nosom. Ali, ko to kaže? Jedna koja…

-Molila sam vas da više ne mislite o tome, ledi. Sad trebate jednu lepu, dugu kupku i da se odmorite.

Aife je grizla usnu. Onda je ustala, ne mareći za biserje koje joj se rasulo iz krila.

-U pravu si. Ako ništa, ta je stvar barem okončana.

Dok ju je gledala kako odlazi, Katlin je mislila: okončana? Aife nije bila glupa, i volela je Eogana onako kako Narod jedino ume da voli. Bila mu je odana do smrti. Ali, njen je blizanac bio u pravu: oči je uglavnom imala samo za svoje haljine i slatkiše, a nekad ni za to.

Neprocenjivo je crno biserje ostalo prosuto po travi, prezreno i zaboravljeno; isto kao i njen dojučerašnji miljenik čije ime više nikad neće ni pomenuti.

 

[Susan Sto Helit]

20.

Nakon što joj je pola Dvora došlo reći kako nigde ne mogu naći Eogana, očito smatrajući nju nekakvim autoritetom po tom pitanju; Katlin s zaputila ka jezeru pod Pevajućim pećinama. Ne bi umela objasniti kako zna da je tamo, osim osećaja koji je imala duboko pri dnu utrobe a koji joj je govorio da je to i njemu, baš kao i njoj, omiljeno mesto. Zaista, ugledala ga je kad je razgrnula gust zastor od grana tužnih vrba. Sedeo je na obali jezera, oslonivši glavu o ruku a ruku na koleno; i na njene se korake malo osvrnuo preko ramena. Rekao je:

-Možeš se vratiti tešenju moje sestre. Meni takve usluge nisu potrebne.

Eogan se izgubio odmah nakon što su Elisedda izveli iz dvorane, i njoj nije bilo jasno kako može da zna da je pričala s Aife. Kao da joj odgovara na neizgovoreno pitanje, on se nasmije.

-Oh, ptice mi dolaze na rame, vetar mi govori, čujem u žuboru vode. Ova zemlja mi kaže sve što je pitam. Ja sam princ kraljevske krvi i prestolonaslednik.

Katlin pomisli: i biće Sumraka. Eogan reče:

-Da, i biće Sumraka.

Ona pažljivo podvi skute i čučne na obalu pored njega.

-Kako to radite, lorde?

Slegnuo je ramenima.

-Kako ti lažeš?

-Ne znam. Prirodno je.

-Pa, i meni je. Prirodno.

-Jeste li uvek to mogli, ili je to nešto što činite samo sa mnom?

-Obavezao sam se da ti nikada neću zavirivati u glavu, ni na koji način. Zašto mi postavljaš takva pitanja, onda?

-Zato što jako malo znam o vama.

On oćuti tren.

-Je li to razlog što već petu noć odbijaš moju postelju?

-Ne. Ili bar ne jedini.

-Koji su onda, još?

Katlin je ćutala. Eogan uzdahne. Rekao je:

-Ponavljaj za mnom.

Ona shvati da na dlanu drži malo poput praha sitne, suve zemlje. Bacio ju je naviše, i ona ih zaspe neosetno poput kišne izmaglice.

-Zemlja mi je svedok.

Pogledao je u nju. Katlin oprezno ponovi:

-Zemlja mi je svedok.

On klimne. Onda se izvio, i iz vazduha ugrabio pramen semena neke biljke koji je lepršao nad njima.

-Vazduh mi je svedok.

Katlin ponovi, tiho:

-Vazduh mi je svedok.

Eogan zagrabi malo vode iz jezera.

-Voda mi je svedok.

Ona ponovi šapatom:

-Voda mi je svedok.

-Da se vezujem za ovu ženu tako da se više ne možemo rasplesti ponovo, dokle god vreme traje. Ime mi je Eogan, i pripadam Narodu.

Katlin trepne. On je pograbi za zapešće.

-Kato. Reci.

Ona pomalo nespretno, poput učenice, ponovi za njim:

-Da se vezujem za ovog muškarca tako da se više ne možemo rasplesti ponovo, dokle god vreme traje. Ime mi je Katlin, i smrtna sam.

Kako je izgovorila zadnje reči, neki se vetar podiže ni iz čega, zavitlavši grane vrba i terajući jezero da ključa. Plavičasta se izmaglica, poput pare, izrodi iz tog ključanja, i za časak pokri svu površinu vode i raširi se obalom. Imala je neobičan miris, skoro poput cimeta.

Katlin jekne i pokri usta nadlanicom, svim se silama terajući da ostane gde je i ne pobegne. Pet je godina bila u toj zemlji, i svedočila koečemu, ali nikad ničemu sličnom. Čula je Eoganov veseo glas negde iz tople pavičaste magle:

-Ne plaši se, Katlin, smrtna ženo. To samo zemlja govori da je prihvatila naše vezivanje. Osećaš li miris?

Naravno da ga je osećala. Bio je zamaman, mirisniji od bilo koje i kakve poslastice, cimetast, medan i bademast. Ona dahne:

-Šta je to?..

-Miris zemlje koja se smeje. To je dobar miris, Kato. On kaže da je naš spoj dobar i ispravan.

Plava je magla još uvek, mirisna, ležala na njima, ali vetar se smirivao i voda prestajala da huči poput provaljene brane. Katlin oseti Eoganovu ruku na svom bedru. Nije se bunila. Oboje su ćutali dok joj je zadizao skute, dok je obavijao njena bedra oko svojih kukova i u nju ulazio. Samo je na tren spazila sjajnu belinu njegovog potiljka kad je spustio glavu do njenih grudi, kraći od munje blesak njegovih zuba pre nego joj ih je zario u krivinu ramena i vrata. Ali nije mu uspevala videti lice niti bilo koji deo tela, i zapravo jedino što je videla jasno i potpuno, i jačeg sjaja nego ikada pre; bio je platinasti simbol tise na prstenu njegove, i rubin crveni na prstenu njene ruke. U trenutku kad se počeo prazniti u njoj, oba su prstena planula do žarućeg bleštavila, i osetila je kako njen bukvalno fizički gori.


Sedeli su jedno pored drugog na obali koja je sad ponovo bila ista kao i uvek: lene grane vrba što lelujaju po vodi i glatka, savršeno nepomična voda jezera. Vazduh je bio bistar. Katlin upita:

-Šta je to značilo, gospodaru? Na šta smo se obavezali?

On joj reče, ne gledajući je:

-Na nešto što nije zapamćeno kad se zadnji put desilo u ovoj zemlji.

Ona je ćutala, još uvek ne razumevajući. On reče:

-Brak, Kato. Venčao sam te prstenom još prve noći, ali sad je obred izveden do kraja, i zaključan je zauvek. Zemlja ga je prihvatila.

Katlin zarine lice u ruke.

 

[Susan Sto Helit]

21.

-Niste to smeli uraditi. To nije bilo pošteno.

-Pošteno? Odakle ti ideja da sam pošten, Katlin?

-Ali vi jeste. Svaki naš pakt pre je bio jasan. Uvek smo unapred dogovarali na šta se obavezujemo. Pravila su bila znana i meni, ne samo vama.

-Pravila su ostala ista kao i svih pet godina.

-To nije tačno.

-Oh, u redu. Gadi li ti se naš seks?

-Ne budite blesavi.

-To je jedino drugačije u pravilima koje smo dogovorili kad si dolazila. Siguran sam da se čak ni ti nisi u stanju žaliti na bolje odaje, i više nakita i haljina.

-Idite do đavola s nakitom i haljinama! Kao da me je briga za to!

Skočila je s kreveta i ušetala se prostorijom kao zver u kavezu. Eogan ju je mirno gledao, još uvek ležeći, savršeno nag, lep i spokojan, poput majstorske slike. Rekao je:

-Možeš i to da ubrojiš u prednosti koje si stekla svojim položajem, ako hoćeš.

Ona ga pogleda takvim očima, da on prašte u smeh.

-Šta bi to bilo?

-Slobodu da svog gospodara možeš slati dođavola, nekažnjeno. Oh, Kato! Da to nije nešto što sam namerno izbegao pre pet godina, kad smo se prvi put dogovarali, ti i ja; sad bih bio prestravljen od tvog pogleda. Takav pogled koji sad imaš u očima, niko u ovoj zemlji ne bi bio u stanju izdržati a da se ne rasplače.

-Oh, ne pričajte besmislice!..

-Besmislice? Znaš li šta je presudilo onu noć u voćnjaku? Reći ćeš: tvoja veština s rečima o kojoj su mi pevali hvalospeve. Ne. Kad sam te video, nisi mi se dopala. Rekao sam ti, zar ne? Bio sam ubeđen da si na samrti. Znaš li šta je odlučilo?

-Šta?

-Pogledala si u mene, i video sam ti oči. I, to je bilo to. Tog sam trenutka odlučio.

-Nadam se da nećete zažaliti.

-Neću. Katlin. Odgovori mi.

-Šta to?

Još uvek je hodala njegovim odajama, samo ovlaš zaogrnuta nekom njegovom tunikom koju je prvu s poda zgrabila, ne uspevajući smiriti pogleda ni na čemu niti se smiriti uopšte.

-Pitao sam te to već, ali pitaću te ponovo, i biće ovo zadnji put. Imam li tvoju odanost?

Ona zastade. Pogledala je zgroženo u njega.

-Naravno da je imate, gospodaru.

-Imam li tvoju odanost zauvek, i po cenu smrti?

-Da, lorde.

Sad ga je posmatrala budno i zabrinuto.

-Hoćeš li biti uz mene, savetovati me i pomagati mi u mojim poslovima, kao i svih pet godina, zauvek?

-Naravno da hoću, lorde.

-U čemu je, onda, problem, ženo? Ti znaš da ima već dugo otkako te želim u svojoj postelji, i ceo dvor zna da sam te uvek izdvajao. Najmanje što si od mene mogla očekivati, jeste da mi postaneš miljenica.

-Ali ja vam nisam želela biti miljenica, i mislila sam da je ona noć samo dug koji plaćam.

-Oh? Šta je to tako nakazno kod princa i prestolonaslednika Naroda da ga ne bi poželela smrtna žena?

Glas mu je bio posprdan. Smrtnici nikad nisu odbijali Narod, nije zapamćeno da se to ma kad desilo. Ona mu reče:

-Ne radi se o tome. Vi ste, naravno, savršeni.

-Jesam li?

Glas mu je još uvek bio posprdan. Ona se namrgodi.

-Prestanite da me ismevate.
-Oprosti mi, Kato. Samo pokušavam da razumem. O čemu se, zapravo, radi? Ti si smrtna, ali znaš da u ovoj zemlji ništa ne propada. Dokle god ostaneš u njoj, nećeš ni stariti ni umreti, baš kao ni mi. Sama si mi rekla da nemaš nikakvu želju da se vratiš u svoj svet, tako da pretpostavljam da to nije ono što te muči. Uzdigao sam te na najviši položaj na dvoru, položaj odmah iza mog oca kralja – koji, usput, insistira da se sretne s tobom – i mene. Neću ti govoriti da bi svaka mojeg roda ubila da se nađe na tvom mestu, jer ti si ipak smrtna, i tvoje je rasuđivanje drukčije. Zato te pitam, koje zamerke pronalaziš našem braku? Osim postelje i nekih banketa i gluparija kojima ćeš morati prisustvovati, a koji gnjave i mene… Ja nikakve druge zahteve nemam, osim da nastaviš ono što si i inače radila. U čemu je tvoja muka, smrtna ženo?

Katlin muklo odgovori:

-Sećate se kad ste me zvali ovamo da vam ispričam priču?

Eogan reče:

-Ah.

Neko vreme, u odaji je vladala savršena tišina. Onda on reče:

-Da, naravno. Vaša čuvena smrtnička ljubav.

Odjednom je skočio s postelje i prišao joj u dva koraka. Pograbio ju je za glavu, ukapajući joj prste u kosu i zagledajući joj se u oči.

-A šta ako ja mogu da ti ponudim bolje?

-Ali vi to ne možete.

-Ali ja tvrdim da mogu.

Ona se pokušavala oteti, ali on je nije puštao.

-Haljine i nakit? Posluga? Dvor koji mi se klanja ničice? Mislite li da to može zameniti…

-Blesavi smrtni stvore.

Onda je prignuo glavu i zario joj se u usta, prvi put ikada. Nikada se pre nisu poljubili.

Iz nekog razloga, taj je poljubac, prvi njihov ikada, pekao podjednako bolno kao prsten na njenoj ruci u magli pored jezera a od kojeg je ožiljak nosila nedeljama.

Od poljupca nikad nije ni prošao.

 

[Susan Sto Helit]

22.


to bi bilo to, zasad
neka bi mi šaputali u uho
da vam prepričam legende
iz zemalja zaboravljenih


Aed je bio drevan, i to mu se i poznalo. Narod ne stari, ali kad pređe određenu granicu, onda postaje poput starog, žilavog drveća koje se još uvek s proleća okiti cvećem i mladošću, ali kad se pažljivije zagledate, shvatite da verovatno ima i svih hiljadu godina.

Izuzetno je retko viđala Aeda, ali u tome nije bila usamljena. Bilo je već odavno kako je Aed pravio bankete na svom Dvoru, i praktično je sve poslove u vezi krune prepustio Eoganu. Njegova poslednja miljenica bila je neobično stvorenje, biće Sumraka kao i Eogan, a njih je u Narodu po pravilu bilo jako malo. Kosa joj je padala bukvalno do kolena, i plavila se crnilom. Imala je skroz naopako lice, koje je svejedno bilo lepo na neki primitivni, animalan način: veoma izražene jagodice, vrlo široko postavljene oči takoreći bez beonjača a ljubičaste poput najređih ruža u dvorskim vrtovima. Kad bi se nasmijala, što je retko činila, postajalo je sasvim jasno da ima istaknute, oštre očnjake, slično mladoj vučici.

Uvek je nosila jako malo odeće na sebi, i ta je odeća bila skroz providna. Dok ju je gledala, Katlin je imala utisak da na sebi i nema ništa osim širokih, teških zlatnih grivni oko vrata, mišica i zglobova bosih nogu. U kosu joj je bilo upleteno hiljade sitnih zlatnih zvezda.

Stojeći pored nje, Feidlimid se malo nagne i šapne joj:

-Kažu da kralj više nijednoj miljenici nije dao da nosi njegov znak, posle prinčeve majke.

Katlin pretraži sećanje, i zaista se nije mogla setiti da je na ijednoj Aedovoj mestresi ikada zapazila simbol gloga.

-Nadam se da mi nećete uzeti za zlo, miledi, ali samo jedna ovakva stvar mogla je naterati kralja da napusti svoje private odaje ovih dana. Venčanje prestolonaslednika? Sa smrtnikom?

Katlin ljubazno reče:

-Sigurna sam da razumete da mi je kralj bio zadnji na pameti dok se sve dešavalo, ili ja njemu, pored zavere protiv trona.

Feidlimid zaćuti.

Dvorana je bila sva u zlatu: stubovi koji su podupirali tavanicu bili su celom visinom obloženi zlatnim listićima; tavanicu su krasile skupocenosti urađene od čistog zlata i mramor je poda bio prošaran zlatnim žilama. Sam je Aedov tron bio pozlaćen. Katlin nije mogla zamisliti Eogana na njemu. On je mrzeo preterivanje. Pretpostavljala je da će prestona dvorana jednog dana izgledati potpuno drugačije.

-Je li tu moj sin, princ?

Iznenadila ju je jačina kraljevog glasa. Uopšte nije zvučao kao starac. Njegova miljenica prisno se, laktom, oslanjala o uzglavlje trona, kao da obeležava teritoriju. Katlin to dođe upravo nepristojno.

Aed je bio star, i bio je vrlo vezan za svoju metresu, ali to nije bilo dolično ponašanje.

Onda se upitala koliko je već dugo ovde kad primećuje čak i takve stvari. Međutim, one su joj prosto bole oko, nije o njima svesno mislila.

Videla je Eogana kako prilazi, ćutke, i spušta se na jedno koleno pred kraljem.

U Aedovim plavim očima bilo je nečega što nije sasvim razumela; izmešane naklonosti, straha, odustajanja i gađenja. Posmatrao je Eogana kome je duga kosa sasvim skrila pognuto lice, i pomalo je izgledalo kao da i ne želi da mu ga vidi.

-Rečeno mi je da si uzeo ženu i suprugu, nešto što se nije videlo za dugo desetina godina.

Eogan reče:

-Jesam, oče.

-To je smrtna žena, nije li?

Pre nego je Eogan ikako odreagovao, Aed pogleda po dvorani.

-Hoću da je vidim. Hoću da vidim svoju snahu.

Katlin suspreže dah i zakorači prema tronu, dok se pred njom otvarao špalir dvorana koji se duboko klanjaju. Ogi je išla iza nje, pridržavajući vršcima prstiju njen predugi, sjajnozeleni šlep sav u čipki i smaragdima.

Bio je to čudan osećaj, sigurno čudniji nego ijedan koji joj se dogodio u toj zemlji, a o kakvom u svom svetu nije umevala ni sanjati. Da joj je iko ikada pričao, smejala bi se na sav glas. Međutim, ništa nije bilo smešno dok je prilazila tronu, stepenik niže od Eogana i spuštala se na kolena. Sagnula je glavu, nisko:

-Gospodaru.

Aed reče.

-Sećam te se. Oh, da, uvek bih se ponovo setio tih očiju. Priđi, kćeri.

Osećajući kako joj se obrazi žare, Katlin se podigla na noge i uspela stepeništem sve do Aeda. On joj pokaza da se ponovo spusti, a onda joj uze lice u svoje ruke. Imao je prste duge kao i Eogan.

Oči su mu bile prečisto, porculanski modre; i kosa duga i zlatnoplava. Put mu je bila kao umočena u med i upravo sjajna, kao da ga stalno obasjava sunce. Gledajući ga iz te blizine, Katlin je uspevala uhvatiti poneku crtu koju je s Eoganom delio, ali nije ih bilo mnogo. Više su izgledali kao dalji rođaci, nego otac i sin.

Smešio joj se.

-Neće ti baš biti lako, bude li se tvoja utroba pokazala jaka kao u svih smrtnika, jer ćeš mojem sinu morati roditi mnogo dece. A kako si smrtna, tu ćeš decu voleti na drugačiji način nego je voli Narod, i ako ih ne uputiš pravo, i budu li se tukla oko starešinstva, živo će ti srce u grudima krvariti. Ali, to je sudbina koja ti je došla u deo, ono kad si, kako su mi pričali, upala u prinčevu zamku u jednom voćnjaku noću, u smrtnim zemljama. Takva je sva smrtnička sudba ovde. I ja te žalim, Katlin, smrtna ženo i kćeri, ali ti ne umem pomoći. Niti to želim. Mojem ćeš sinu biti odana i vaša će deca biti lepša nego se čak i na Dvoru Dana videlo za stotine godina. S tobom, moja je loza sigurna, i to je sve što me zanima, zapravo. Znam da ti zvučim surovo, ali svi smo mi surovi, kćeri. Ne jer želimo – takva nam je krv. Nemoj nam uzimati za zlo, i seti se da sam ti to rekao svaki put kad se desi da te princ povredi. Jer, on to hoće.

Lako joj je i jedva osetno pomilovao obraz, i nasmešio se još jače, i Katlin tek tog trena njegova i Eoganova srodnost posta očigledna.

-Rekao bih ti da možeš da ideš, ali ti nisi samo supruga princa, već i njegov savetnik, i tiču te se pitanja Dvora. Ostani ovde, onda.

Katlin se pokloni ničice, i onda bešumno, onako kako ju je Ogi naučila sad već davnih dana, sklizne u stranu. Dižući se na noge ponovo, uhvatila je pogled miljenice. Bio je ljubičast i bezizrazan, ali ona se svejedno oseti ružno. Okrenula je glavu.

-U ovoj zemlji je skoro bio jedan koji je hteo uzurpirati tron, kako čujem.

Aedov glas je bio jak.

-Moja loza traje već skoro hiljadu godina. Neka se ne nadaju oni koji veruju da će se stvari promeniti jer je prinčeva majka bila stvorenje Noći. Njena je priča odavno završena, kao što svi znate.

Pogledao je u Eogana.

-Sine moj i prestolonasledniče, ustani.

Eogan se podiže, i zabacivši glavom, smače onu predugu kosu s lica. Katlin sasvim jasno vide kako se od tog njegovog pokreta Aed stresao, i kako pokušava gledati kroz njega, ne u njegovo lice.

-Ovo će biti tvoj test. Uspeš li, ja ću se povući i kruna će biti tvoja. Ovu stvar moraš izgoniti do kraja i rešiti je zauvek. Neću ostavljati zemlju nikome ko je ne drži čvrsto u rukama. Ali, znam da ti to ne moram govoriti. Moje su uši stare, ali još nisu gluve. Ti veoma dobro paziš da se tvoje pravo ne dovede u pitanje.

Eogan ništa ne reče. Aed uzdahne.

-Ali, ti i jesi odgajan za prestolonaslednika. Ništa manje od tebe i ne očekujem. Imaš moj blagoslov za svoj brak, i za svu decu koja će ti tvoja smrtna supruga ikada roditi. I neka bi bogovi dali da, nakon tebe, jedan od njih ponese krunu, po pravu i običaju, i ako bi mu se krv dobro pokazala.

Oćutao je tren.

-Znam da mi ne veruješ kad ja to kažem, ali tvoja se krv dobro pokazala. Ti si ipak moj sin. I zato to govorim pred celim Dvorom: ti si moj sin, princ, i jedini naslednik krune. Sad idi i uradi šta treba.

Bez ikakve ceremonije, Eogan se samo ovlaš nakloni posle tih reči, okrete se na peti i pođe napolje. Katlin vide kako se Lachlan stapa u senku, a onda i kako ga prati.

Aed se činio iscrpljen. Rekao je:

-Gde su minstreli? Donesite vina.

Njegova mu miljenica sklizne u krilo, obmatajući se uz njega rukama i bedrima, poput zmije.

 

[Susan Sto Helit]

23.

Do pre mesec dana, obratila bi se Feidlimidu. Ali nije dala poslednji zaostatak svoje lažne slobode ni za šta. Otišla je kod Eogana, ne tražeći audijenciju, zatekavši ga u onoj njegovoj odaji s pobacanim knjigama. Rekla je, bez uvoda:

-Jeste li im videli lica, lorde?

On je sedeo u jedinoj naslonjači u prostoriji, velikoj, uzglavlja u obliku raširenih listova tise, ali boje zrelog vina. Ta je naslonjača više nalikovala tronu od one koju je koristio u svojoj dvorani za primanja. Kad je ućutala, odbacio je knjigu koju je držao, i neke se desetine geografskih i zvezdanih mapa rasuše iz nje, koliko je uspela da primeti. U isto je vreme primetila i još nešto: da sad mape uspeva sagledati malo bolje. Nisu joj više bežale od očiju.

Eogan reče:

-Dođi ovamo, Katlin.

Prišla mu je, i on je povuče na doručje fotelje. Rekao je:

-Ne možeš li mi nikada dati i pola dana mira od posla?

-Predugo se zamajavate, ako opraštate što to kažem.

-A ti me očigledno smatraš razmaženom budalom kao što je i Elisedd činio.

-Šta vam to znači?

-Ne, Katlin, nisam samo video lica. Dao sam imena Lachlanu svakoga ko me je pogledao drugačije nego je trebao, i to je sad dalje njegova briga.

-Ali kako ste to mogli primetiti? Bili ste okrenuti od celog kraljevog Dvora, i gledali u njega.

-Imam oči na leđima. U redu?

Katlin zausti, ali je on zaustavi:

-Nema svrhe da mi postavljaš pitanja kako znam stvari koje znam, jer ti ne bih umeo objasniti.

-U redu.

On se nasmije.

-Stvarno ćeš se zadovoljiti tim odgovorom?

-Mislim da sam se davno prestala čuditi u ovoj zemlji, gospodaru. Koliko znate o kraljevoj miljenici?

-Dovoljno da se nađe među imenima.

Katlin raširi oči.

-Ali ne možete…

-Privoditi kraljevu miljenicu? Znaš li koliko ih je u životu imao?

-Da, ali nikada nijednu…

-Moj se otac nikada nije vezivao mnogo ni za jednu svoju miljenicu, osim moje majke. Sve su ostale bile beznačajne, pa tako i ova, ma šta tvoj smrtni mozak mislio.

Katlin mu u prvi mah ništa ne odgovori, na čudan i način koji uopšte nije znala sebi objasniti; pogođena. Onda je oprezno pitala:

-Zato što mu je ona jedina rodila decu?

Eogan nije voleo da priča o toj temi.

-Ne, Kato.

Zaista, nikako joj drukčije nije obrazložio svoj odgovor. Malo se ohrabrivši, jer nije delovao iziritiran, nastavila je:

-Zar zaista ne znate gde je ona sada?

-Svakako da znam.

Katlin poraženo pomisli ima li uopšte išta što to stvorenje ne zna.

-Eliseddove su zadnje reči bile čudne, i…

-Katlin.

Uzeo je njeno lice u ruke i prignuo ga svome. Pogledao ju je pravo u oči.

-Nemoj da brineš o tome. Još nije vreme.

-Oh, vreme!..

Ona se otrže od njegovih ruku, skoči na noge i ušeta odajom. Šlep ju je nervirao, pa ga je nesrpljivo prikupila u naručje da može normalno hodati.

-Ovde mi svi stalno govore o vremenu!.. Ali ja sam smrtna, i nemam vremena kao Narod.

-Ali imaš ga. Vreme ovde teče drukčije za smrtnike nego li u tvojim zemljama. Tvoj je jedini problem što se još nisi na to svikla. Nisam ti dao dozvolu da ustaneš. Vrati se ovamo.

Pogledavši ga, videla je da, zavaljen, posmatra njene noge koje je bez razmišljanja otkrila.



Bilo je ljudi u toj zemlji koji su davno zaboravili kako izgleda biti čovek. Ni sami nisu znali šta za sebe misle, ali išli su okolo odevajući se krpama koje im je Narod davao od svoje odeće, zaogrnuti lišćem i granjem ili čak i napola goli. Ostavljali su utisak bića na pola puta, jednih koji su još uvek smrtni ali koje je Narod zatrovao tako da tome nikada neće naći leka. Niti to čak i žele. Nije bilo nijednog smrtnika na tako visokom položaju kao što je njen, i nju nikad nisu oblačili u krpe niti joj davali samo najprostiju hranu; ali čak se i ona zatrovala. Bilo je to nemoguće izbeći. O dojiljama i primaljama se najbolje brinulo, jer su se one starale o deci, ali opet ih niko nije kitio dragim kamenjem kao Katlin. Međutim, čak su i te žene posle određenog vremena gubile jasnu svest ko su bile pre nego su došle, i kakva behu pravila sveta koji su napustile. Dešavalo se da brzo zaborave svoju rođenu decu, ako su ih imale, da počnu da vole muziku i ples mada su to nekada mrzele i da si redovno uzimaju ljubavnike čak i ako su za sobom ostavile muževe. Spočetka, Katlin ih je posmatrala užasnuta, a onda je shvatila da ni ona nije ispala ništa bolja ili pametnija, i njeno je otvoreno gađenje još davno prestalo. Možda joj je tome najviše pomogao razgovor s Aife u onom praznom hodniku kojeg se sad izbegavala sećati. Do tad, nije razumela da joj je preostalo ikakvog još sopstvenog razuma ili načina razmišljanja, i verovala je da je pakt koji je sklopila sili da bespogovorno sluša Eogana. Nakon te noći, upitala se mnoge stvari. Paktovi se nisu mogli kršiti, naravno. Kad joj je Eogan rekao: “odsad pa nadalje, a dokle god traješ, ja ću biti tvoj lord i gospodar, smrtna ženo, i samo ćeš meni odana biti"; to je bilo nepromenjivo. Čak ni sad nije mogla promeniti način svog obraćanja njemu, ili direktno odbiti ma šta joj naložio da uradi. Međutim, stvar i nije bila u tome.



Radilo se o činjenici da joj je strujanje života ove zemlje promenio samu ćelijsku sktrukturu, i da ništa drugačije ne bi učinila čak ni da joj se, odjednom, dozvoli da bira. Možda to i nije bio otrov, nije znala. Možda je cela ta zemlja otrovna, i to je bilo moguće. Ali, ona je jela njihovu hranu, sklapala s njima dogovore i radila čak i stvari koje je, uz malo veštine, možda i mogla izbeći – i sad je bilo prekasno.

Ili nikad i nije bilo važno?



Posmatrala je Eogana i razmišljala bi li to uradila da su stvari drugačije, i da li je to uopšte pravo pitanje. Možda bi drukčiji odgovor dala da je još uvek u smrtnim zemljama, živi po smrtnim pavilima, i Eogan smrtnik takođe. Ali to nije bilo tako. Pitala se postoje li uopšte žene koje bi drugačije odgovorile, a da su na njenom mestu. Kad se stvari gledaju iz jedine persprektive koja vam je znana, onda se i vide na samo jedan način. Međutim, šta kad se perspektiva promeni?



Ona nije pristala da se veže za Eogana brakom zato što ju je prisilio. Bilo je načina da to izbegne, naravno. Možda ju je prevario kad su radili dogovor oko povratka nazad u smrtne zemlje, ali i onda je čak znala da će je nečim preveslati. Narod je, prosto, tako radio. Skoro nikad niste s njim sklapali poštene paktove. Feidlimid je pristao na dogovor s njom jer je hteo njenu saradnju u veću koje je trebalo ubrzo postati kraljevo, što bi značilo doživotno; a to je nosilo ogromne povlastice. Aife je s njom bila ljubazna i slala joj poklone kojima ju nikad nije vezivala, zato što je, pravilno, procenila da je ona žena koja će se veoma visoko dići kod njenog brata. Svi su, osim nje, to videli. Sad su joj Feidlimidove reči bile mnogo jasnije – da Narod vidi stvari koje su njoj, smrtniku, pod nosom. Eogan je trebao uzeti krunu a nju je odavno izdvojio, i Feidlimid i Aife su mogli videti da je izdvaja više od običnog prevrtanja po senu tokom jedne noći pod punim mesecom.

Svi žele biti u milosti najmoćenije žene Dvora.

Kod te pomisli, umalo se na sav glas nasmijala.

Nije bila sigurna da će ikada uzmoći da ima takvu predstavu o sebi, ali ko bi to više znao. Čak i da Eogan sutra uzme pet metresa, ne može se ponovo ženiti. Ne može se od nje razvenčati čak ni da ga izda – mogao ju je oterati s Dvora, naprimer, ali čak i tad bi ostao vezan brakom za nju zauvek.



Zvučalo je lepo, ali nije bilo. Kralj je bio u pravu, Eogan će je sigurno mnogo puta povrediti, a ona neće moći ništa da učini da to spreči. Odjednom je znala samo jedno: to da ne želi da Eogan ma kad ponovo ima metrese i da ne žali zbog tog što se za njega vezala toliko čvrstom sponom da je Narod namerno izbegava.

Bacila je pogled po knjigama naokolo. Setila se Feidlimidovih knjiga. Setila se velikih mudraca koje je Narod imao.

Bilo je desetine načina da sazna šta njen brak, u stvari, znači; zašto ga Narod toliko izbegava i šta se tim saznanjem može napraviti. Ali, prva stvar prva.

Duboko se naklonila, rekavši:

-Oprostite, lorde, ali vaša je želja bila da se moram opismeniti.

Onda je izašla iz prostorije.

Nije bila skroz u stanju suspreći mali osmeh.

 

[Susan Sto Helit]

koji beše deo? 24? kako god

24.

Kao osobi od reči i jezika, učenje joj je išlo lakše nego mnogima, ali to je svejedno bio težak posao. Feidlimid je, ma koliko iznenađen njenim brzim razumevanjem, bio strog učitelj, i svakog je dana provodila s njim mnogo vremena. Mada smrtnici nisu pisali poput Naroda, Katlin je uspela naći određene sličnosti koje su joj pomagale. Bila su to slova nalik stilizovanim runama, i ako niste imali problem što ne postoji razmak između pojedinih reči, i što su slova nagnuta na čudan način za drukčije naviklo smrtno oko; i vaše je učenje išlo brže. Između lekcija, Katlin je od čovečuljka uzimala sve informacije koje je on znao, ili hteo s njom podeliti. Rekao joj je:

-Morate se naučiti da imate više poverenja u gospodara, miledi, ako mi opraštate što to kažem.

Pravili su pauzu iznad šolja s vrućim čajem. Feidlimid je posmatrao kako Katlin odsutno, i ne misleći o tome šta radi, pre prvog gutljaja u šolju ubacuje zrno ili dva soli. Tek kad je primetila njegov pogled, shvatila je šta radi.

-Oprostite, gospodine savetniče. To je samo nešto na šta sam odavno sviknuta.

-Stavljate li sol u sve što pojedete ili pojedete?

Činio se iskreno zainteresovan.

-Da.

-To je mudro. Sol poništava glamur, svaku lošu posledicu koju bi čovek mogao imati od naše hrane.

-Znam. Mada još uvek ima hrane koju ne smem jesti i potoka iz kojih ne bih trebala piti.

Slegnuo je ramenima.

-Toga ima i za nas, mada je ovo naša zemlja.

-Zašto je to tako, gospodine?

Feidlimid uzdahne.

-Plašim se da je Narod u mnogo čem postao nalik smrtnicima, ma koliko smo se trudili da to izbegnemo. Nekada je magija bila mnogo zastupljenija i jasna svima nama, ali najveći deo toga je danas ili zaboravljeno ili još uvek poznato samo onima kojima je to izričit posao: zvezdočatcima, naprimer, ili magovima.

-Nisam čula za puno takvih ovde.

-I nećete. Narod je postao opušteniji otkako postoji Kapija, i neke su veštine ostavljene samo određenima da se njima bave.

Onda je dodao, uz osmeh:

-Mada, naravno, svi mi imamo magiju, kako bi vaš rod to rekao.

-Zaista bi. I to je, mislim, osnovni razlog što vas se smrtnici plaše i ne veruju vam. Zašto mislite da bih, bivajući čovek, mogla naročito verovati gospodaru, onda?

Mali čovek je raširio oči.

-Ali miledi je udata za gospodara. Odluči li on tako, jednom biste mogli postati kraljica.

-Konsorti kraljeva i kraljica po pravilu se nikada ne krunišu, zar ne?

-Da, ali to nije zakon, već više običaj. Tokom istorije, Narod je naučio da nije mudro imati dva vladara, čak ni ako su vezana brakom, i zato kraljevi i kraljice po običaju ne dele svoju moć i rang ni sa kim. Međutim, miledi, gospodar je već učinio stvar koja je začudila mnoge.

-Pre bih rekla: sve.

-Možda ste u pravu. Možda stvarno niko nije očekivao da vas princ toliko uzvisi, uzimajući vas za supružnika, ali svakako da Narod odavno veruje da ste mu miljenica.

Dodao je, primetivši njen pogled:

-Ne nužno u postelji. Lordovi ne spavaju sa svim svojim miljenicima.

-Kako god. Uglavnom spavaju. Ali nisam vas to pitala.

-Ne, pitali ste zašto biste verovali princu, kad je jedan od Naroda, i ima magiju u sebi kao i svi mi. Usuđujem se reći: više magije nego mi ostali. On je ipak kraljevske krvi, a to je nešto drugo.

-I majka mu je princeza vašeg roda.

Starčić je oćutao malo.

-To odavno nije važno, ali razumem šta želite reći. Pitate me kako vi, kao smrtnik, možete imati poverenja u nekoga takve loze? Nemam drugog odgovora za vas, do da ja pitam: kako ste imali poverenja pet godina?

-Ko kaže da jesam?

Kako je Feidlimid zinuo, Katlin shvati da je to što je izjavila bilo maltene na ivici izdaje. Rekla je:

-Govorila sam o ličnom poverenju, gospodine savetniče.

-U to ne ulazim. Ja sam govorio o poverenju u gospodara kao princa i prestolonaslednika. Miledi, lord Eogan nikome neće prepustiti krunu, ne bez borbe ili čak i krvoprolića.

Katlin se naježi.

-Krvoprolića..?

Činilo sa da to nije omiljena starčićeva tema. Nelagodno je promešao svoj čaj srebrnom kašičicom.

-Nisu svi sretni zbog ovakvog razvoja stvari. Gospodar je uvek bio naklonjen svom rodu sa severa, kao i oni njemu, međutim…

Ućutao je. Katlin mirno reče:

-Međutim, ima ih nekih među njima koji su imali sopstvene razloge za naklonost, drukčiju od naklonosti podanika.

Feidlimid je ćutao.

-Lord Elisedd...

-Miledi, to je ime zabranjeno da se više pominje u ovoj zemlji.

Ona ga izignoriše.

-Lord Elisedd je morao imati bolju podršku svojim planovima nego je to jedna smrtna knjiga koja govori o stvarima što su ih možda i najveći mudraci među vama zaboravili, i princezine postelje. Obe te stvari vrlo su klimave. Čak ni sa srušenom Kapijom, on ne bi mogao biti toliko siguran, a činio se siguran do kraja.

Feidlimid progunđa, ne gledajući je:

-Rekao sam gospodaru da ste vi pametna mlada žena.

-Pa, gospodine savetniče, retko ste to govorili, a meni lično nikad. Ali ne uzimam vam za zlo. Imali ste svoje razloge da budete kivni na mene. Oboje smo imali razloge da ne volimo jedno drugo, baš kako smo raspravili. Ja ne govorim o tome.

-O čemu govorite?

-O zaveri koja se sigurno skupila na severu i, pretpostavljam, čak i među nekima od naroda Mora. Sigurna sam da sam poslednja u savetu kojoj je to postalo očigledno, na moju sramotu. Kao prinčev savetnik, stvari su mi trebale biti jasnije.

-Ne krivite sebe. Najveći deo stvari nisu se ticale smrtnog savetnika, a princ svoje poslove ionako ne govori nikome, do, možda, lordu Lachlanu.

-Da li on zato izbiva s Dvora? Pretpostavljam.

Starac uzdahne.

-Plašim se da će neki ostati kraći za glavu, sad kad je istina izašla na videlo.

-Izdaja se uvek plaća glavom, čak i u smrtnim zemljama.

-Ono što vam celo vreme želim reći, jeste da nemate razloga za brigu. Gospodar zna šta radi.

-Da, kao i uvek.

-Upravo tako. Mada to možda nije očito na prvi pogled, i mada Dvor deluje kao i uvek… Mnogi naporno rade da se dođe do srži. Još ima nekih stvari koje nam nisu sasvim jasne.

Odložio je svoju šolju.

-Molim da se, uz vaše dopuštenje, vratimo učenju, miledi.

Neko tiho zakuca, i Feidlimid se, iznenada krajnje zapanjen, ustrča kao uznemireni jarčić.

-Šta je to? Ko bi sad to mogao biti?

Otvorio je vrata, ne prestajući govoriti:

-Kako se usuđujete da prekidate posao od državnog značaja, rad koji je princ izričito…

Jedan glas reče:

-Gospodine savetniče, molim za oproštenje. Pozvani ste na savet.

-U ovo doba?

Bilo je već poprilici kasno. Noć iza razgrnutih okana Feidlimidovih odaja bila je crna kao tinta i duboka. Glas ništa ne reče, osim što ponovi:

-Molim, gospodine. Lord Eogan vas zove na savet.

 

[Susan Sto Helit]

25.

U prostoriji je mirisalo oštro na krv i čelik. U prvi mah, Katlin nije bilo jasno zašto, a onda je primetila Lachlana.

Čizme su mu bile poprskane krvlju, i mogla je videti već skorene mrlje na njegovim rukavicama od jelenske kože. Posred stola, baš kao da ju je neko tamo bacio, bila je nekakva pletena korpa. Tamnoplava krv, skoro nalik mastilu, napravila je pod njom čitavu baru.

Korpa je bila ovorena, i iz nje je zijalo nešto u šta je Katlin odbijala da pogleda. Nije bilo potrebe: znala je da ne greši.

Mada uvek delujući nasmejani i spremni na šalu i psinu, Narod je imao kraći fitilj nego su smrtnici verovali. Uvrede su se retko praštale i međusobne razmirice često su znale dovesti do smrti. Po pravilu se dešavalo da Katlin prezire razloge zbog kojih je do tog dolazilo. Narod je mogao da oćuti mnoge, njenom oku čoveka očigledne nepravde; i da ga u isto vreme smrtno uvredi greška u kakvom protokolu, načinu obraćanja, oslovljavanju. U ovoj je zemlji svako znao gde mu je mesto i kakvom i kojem rangu pripada, i prenebregavanje toga uglavnom nije prolazilo olako.

Međutim, svaka smrt morala je biti dobro argumentovana i debelo opravdana – onako kako je Narod o tome sudio. Neke od smrti kojima je Katlin svedočila, u smrtnim bi zemljama bile čist kriminal; ubistva iz oholosti, bezrazložnog ili preteranog gneva, obične surovosti. U ovoj se zemlji drukče gledalo na zakone, i sami su zakoni bili drugačiji. Ali čak ni ona nije mogla reći mnogo spram korpe od pruća nasred stola.

Kad je ušla, Lachlan je već govorio svoj izveštaj Eoganu:

-… od kojih su trojica već počela okupljati vojsku, i dva lorda koji su priznali da im je to bila namera.

Katlin potraži Eoganove oči, ali on nije gledao ni u koga u prostoriji. Radio je nešto neobično: igrao se svojim prstenom, skidajući ga i ponovo vraćajući na mesto i gledajući u njega kao da mu nikad pre nije posvetio ni trena pažnje. Lice mu je bilo zatvoreno kao i uvek. Nikakva prava ili iskrena misao nije tu masku probijala.

Kao što nikada i nije.

Lachlan je nastavljao:

-Obala je uznemirena i vodio sam nekoliko gadnih razgovora, ali verujem da o tome ne morate brinuti, gospodaru.

Feidlimid kašljucne.

-More je uvek vodilo svoje poslove, i uglavnom ga zanima da se stvari odvijaju bez problema. Narod Mora nije rad velikim promenama.

Lachlan reče:

-Možda ste u pravu, gospodine savetniče, ali kad se tiče Mora. Sever je drugačija priča.

Bacio je pogled na Eogana, koji je i dalje vrtio svoj prsten, naizgled ne obraćajući nikakvu pažnju na njega.

-Kao što smo uvek sumnjali, lorde, izdajnik je godinama održavao veze s nekima na Dvoru Noći. Zavera se dugo kuvala. Ali to smo znali.

Katlin posmili: znali? Uvek?

Po prvi je put čula za to.

Možda je bila prinčev savetnik, ali Feidlimid je bio u pravu: nju se nikad nije uzimalo u poverenje u vezi takvih stvari. Ako su se ovakvi razgovori ma kad ranije održavali; a sad je bilo očigledno da jesu; ona je iz njih bila izuzeta. Nije znala šta oseća u vezi toga. Možda ju je trebalo ljutiti, jer, ipak je pripadala savetu; ali, s druge strane, ona je takoreći juče došla u ovu zemlju. Još je uvek najvećma bila čovek. Čak i da su je uputili, šta je ona mogla? Kakvu je pametnu mogla reći? Mogla se pozvati na svoja sećanja iz smrtnog sveta, na vremena kad su ovakve stvari i u njenom rodu bile uobičajene, ali to je vreme među smrtnicima odavno samo mrtvo slovo na papiru. I čak i da nije, ona nije tako dobro znala ovu zemlju, još ni danas.

Težina tereta koji je preuzela kao da joj tek tog trena leže na ramena. Da li je Eogan očekivao da bude tipična metresa? Jedna koju će zanimati samo banketi, haljine i slatkiši? Svakako da nije mogao to verovati. O njoj je znao više nego je ona znala o njemu, dovoljno da zna da se neće buniti čak ni ako je venča. Znao je da nije mogao birati nepodesniju miljenicu sve i da ju je svećom po zemlji tražio. Naprosto je morao znati da će ona zahtevati da bude upućena u sve poslove Dvora, pa makar na njih i ne imala uticaja – makar rešenje bude morala ostavljati njemu.

Kao i da će biti situacija kad će zahtevati da rešenje dođe od nje.

Najednom su joj na um pale dve stvari: kako ju je, ipak, i protiv svoje očite volje, pustio natrag u smrtni svet kad je tražila; i kako je upravo tog momenta prisutna, i po prvi put sluša stvari koje nikada ranije nije.

Najednom je pomislila da bi trebala ponovo razmisliti o tome kako Eogan o njoj zna više nego što ona zna o njemu, ili čak i o samoj sebi.

To je natera da se presabere.

Čula je Feidlimida kako govori:

-Šta kažu magovi?

Tetovirani ga muškarac pogleda s gađenjem.

Bilo je jasno da nije spavao noćima, i da je prošao neke vrlo gadne stvari. Ali Lachlan je verovao svom maču i sili, ne zvezdama.

-Gospodine savetniče, moj posao je zaštita gospodara. Moj posao je rat. Magovi neka pričaju ušima koje žele da ih slušaju.

Bio je to lepši način da kaže: dokonima i onima koji nisu sposobni doneti punu korpu odsečenih glava princu pod noge. Ali Faidlimid nije odstupao.

-Lorde Lachlane, ovo nije kakva obična pobuna nezadovoljnih porezima. Izdajnik je nameravao porušiti Kapiju. Iskreno se nadam da ćete naći dovoljno strpljenja i vemena od mača da biste čuli šta znalci imaju za reći po tom pitanju, jer može biti da mač neće biti dovoljan sada.

Lachlan reče, olako:

-Biće.

-Kako možete biti sigurni?

-Ma koliko se vi godinama žalili da se o Kapiji ne vodi računa, uveravam vas da se na nju retko kad u prošlosti motrilo s toliko budnosti kao poslednjih godina.

-To je drugo. Vi svejedno ne raspolažete znanjima…

-Nisam govorio o sebi.

Feidlimid, začudo, ne odgovori. Napućio je usta, ali nije nastavljao raspravu. Lachlan nastavi:

-Kao i uvek, ja sam izvršavao data naređenja.

Najzad, Katlin ču Eogana:

-I to više nego dobro, zapovedniče. Obavezan sam vam.

Lachlan se kratko pokloni.

-Moj lorde.

-I ti i tvoji ljudi mora da ste umorni. Sever je daleko, i niste na dovoljno dobrodošlice na njemu naišli. Idite i odmorite se. Za svoje ćete usluge princu biti odgovarajuće nagrađeni.

Ne govoreći ništa više, Lachlan ponovo kratko prigne glavu, okrete se na peti i napusti prostoriju. Eogan se nije prekidao igrati prstenom.

-Feidlimide, idi i vidi šta je nađeno u dvorskoj arhivi. Proceniš li da je urađeno malo, seti se da postoje tamnice na ovom mestu.

Feidlimid je ozbiljno klimao glavom.

-I, neka neko dođe i makne ovu gadost odavde.

Nije morao govoriti na kakvu gadost misli.

-Moj prinče.

Čovečuljak izađe, klanjajući se.

Najzad, Eogan podiže oči s prstena i pogleda u nju. Smešio se.

-Pa, Katlin. Žao mi je što su tvoji časovi morali biti prekinuti.

Ona mu reče:

-To nije toliko važno sada, lorde.

-Misliš? Tvoj posao su knjige.

-Postoje ljudi u ovoj zemlji koji umeju da vam ih protumače.

-Postoje, da. Ali njih nisam oženio.

Katlin reče:

-Sumnjate li u sve svoje podanike, gospodaru?

-Možeš li me kriviti?

-U stvari, mogu. Ne možete sumnjati u lorda Lachlana, naprimer. On komanduje vašom ličnom gardom. Silom. Da ju je imao razloga upotrebiti protiv vas, mislite li da ne bi?

-Lachlan zna koji ga položaj čeka kad postanem kralj.

-Tu istu čast mogao mu je ponuditi i neko drugi.

Eogan se nasmije.

-Ali, Kato. Misliš li da već odavno nisu?

-Znam da jesu. Bilo bi čudno da je drukčije. Međutim, on vam je ostao odan. Isto kao što vam je odan Feidlimid. Možda je stvorenje Noći i verovatno postoje neki na severu koji ga smatraju izdajnikom jer se stavio na vašu stranu.

-Postoje, da. Mnogi.

-Ali, i on će vam ostati odan, takođe.

-To je lepo. Imam dva svoja podanika u koja mogu imati poverenje.

-Tri.

On je pogleda.

-Sigurna sam da ne mislite da je to drugačije, samo zato što ste mene oženili. Jer, da mislite, ne bi me ni oženili.

Neko je vreme ćutao. Onda joj reče:

-Ne, zaista ne bih.

Vrata se bešumno otvoriše, i nekoliko sluga, ne prestajući se klanjati, hitro izneše krvavu korpu iz prostorije i počeše užurbano čistiti i laštiti stol. Katlin ustade.

-Ovde je postala velika gužva, lorde. Ne bi li pošli na neko mirnije mesto, sa mnom?

Eogan je još uvek sedeo i posmatrao je. Onda je počeo ustajati.

 

[Susan Sto Helit]

26.

Pitao ju je:

-Od čega će zavisiti jačina tvoje odanosti meni, gospo?

Katlin mu ništa ne odgovori.

Njena haljina, čarape, cipele, sve je to bilo razbacano naokolo kreveta. Izvukla je iz pramena jedan zvezdasti smaragd i odložila ga na jastuk pored. Nije znala koliko ih je još na njoj preostalo jer su se kačili za Eoganovu kosu i nervirali ga. Napravila je u glavi mentalnu zabelešku da mora reći Ogi da joj odsad ne stavlja više nikakav nakit za koji bi se prinčeva kosa mogla kačiti. On nije imao nikakvo strpljenje s tim.

Bilo joj je drago što ju je svukao, ne toliko zbog samog seksa, već zato što je imala dojam da joj se smrad krvi uvukao u odeću, a nije imala nikakvu nameru unosti smrt sa sobom u Eoganovu postelju. Njegov je dlan leno klizio krivinom njene kičme i boka, pa se zaustavio na bedru. Zbog blizine njegovog tela, tako čvrsto pripijenog uz svoje, imala je dojam da ne leže u krevetu već posred one najcrnje, duboke šume u koju ničija noga nikad nije kročila. Bio je to Eoganov miris koji je zapamtila od prvog momenta kad su se sreli, i koji bi, znala je, prepoznala ma gde i u bilo kojoj situaciji. Maločas se pokušala udobnije namestiti. Bila je to duga noć, što se nje ticalo, i mada ovde nije bilo prozora po kojima bi umela tačno oceniti, bila je sigurna da je sunce negde napolju već visoko skočilo. Svo to vreme, Eogan i ona su proveli u postelji, i čak ni da se potrudi, ne bi bila u stanju sastaviti računicu. Znala je da je Narod seksualan, mnogo većeg libida i želje nego smrtnici, ali bilo je sasvim nešto drugo doživeti to lično. Najposle se pokušala odmači od njega, konačno, ali on ju je sprečio. Još uvek je bio tvrd u njoj, i očito mu na um nije padalo da je pusti. Na tren se iskreno, znatiželjom zainteresovanog ali ni na koji način lično motivisanog stranca; upitala kako to uspevaju.

Rekla je:

-Plašim se da tu nema uslova.

-Zašto bi se plašila?

-Zato što sam čovek, a čovek ne bi trebao da bude odan bezuslovno.

-Zašto?

-Zato što će zbog toga patiti.

On vešto izvede da je okrene na leđa i popne se na nju, a da ne prekine sponu koja ih je spajala.

-Katlin, ja sam uradio najviše koliko je mojem rodu moguće.

-Govorite li o braku?

-O čemu bih, drugom? Znaš li, uopšte, šta to znači?

-Ne. Ali ću saznati.

On se nasmije.

-Imaš svoje razloge zašto želiš čitati naše knjige, zar ne?

-Da su stvari obrnute, vi ne biste?

-Ne, Kato. Zato što se smrtnici zaljubljuju u nas do te mere da će ići žedni i bosi preko usijane žeravice miljama samo ako zatražimo.

-Znam. Ali ja ne želim da se zaljubim u vas. Ako bi moja odanost tronu na koji ćete sutra sesti zahtevala moju glavu, ja ću je dati. Ali, to je moja glava. Ne želim da je dajem za bilo šta manje vredno.

-Ti ćeš tron deliti sa mnom.

-Nisam govorila o tome.

-Oh, smrtnici!..

Rekao je to nestrpljivo i tonom kao da priča s nerazumnim i ne mnogo pametnim detetom.

-U redu, kako hoćeš. Zadrži svoje tajne za sebe.

-Ja nemam tajni pred vama, lorde.

-Imaš. Ja ti ostavljam da ih imaš.

Katlin oćuti. Naravno da mu je mogla tačno reći, ali osećala je da bi pre umrla nego se toliko ponizila. Biće dovoljno poniženja u njenom životu. Ne mora to raditi sama.

On tad upita nešto čudno:

-Ti, zapravo, ne veruješ meni, zar ne?

-Ne, lorde.

Par trenutaka samo ju je gledao iz te nezamislive blizine u kojoj su se bukvalno doticali, njene oči, čelo, usta, svaki delić njenog lica; kao da je nikad nije video ili kao da želi videti nešto što dotad nije opažao. Onda je odbacio još taj zadnji vlas milimetra koji ih je delio, i počeo je ljubiti.

Noć se pretvorila u dan, dan u noć, a oni su i dalje bili u postelji.

 

[Susan Sto Helit]

27.

Katlin je stajala u prijemnoj dvorani i posmatrala tamnoputo stvorenje na kolenima pred Eoganom. Bila je to ista ona devojka u paučinasto prozirnoj odeći koja je sela Eoganu u krilo tokom banketa. Ovaj put nije došla radi banketa. Došla je moliti za svog oca u tamnici.

Ona je bila umorna i neispavana. Haljina u koju ju je Ogi obukla kao da je težila tonu, mada se odavno svikla na to da su skupocene haljine i nakit teški za nošenje. Na tren se iskreno upitala koliki bi skandal izazvala da se pojavila bosa.

Ogi je coktala dok joj je onim finim puderom prikrivala tamne senke pod očima, kao da je Katlin lično počinila kakvu budalaštinu. Međutim, kao da možda jeste, obzirom da se Eoganu ništa nije poznavalo. Zapravo, izgledao je bolje nego ikada otkad ga pamti. Činilo se da mu je kosa dobila jači sjaj, i da je izrastao za par palčeva. Čak su mu i ramena delovala šira. Nije joj bilo jasno može li verovati sopstvenim očima, obirom da Narod ume koristiti glamur kad hoće, isto kao što ume sipati med s jezika.

Ali, zašto bi to Eogan radio?

Spočetka, kad je tek došla, umeo joj je zavezati razum u čvor radi sopstvene ili zabave svojih gostiju. Par puta je maltene poverovala da ju je pridobio, i da se počinje u njega zaljubljivati. Bilo je teško ili čak i nemoguće odupreti se glamuru; tom veštinom koju je Narod koristio kad se, iz bilo kojeg razloga, u vašim očima hteo prikazati lepšim, boljim, iskrenim, ili čak i zaljubljenim. Dešavalo se da joj mlade žene, zavedene lažnim obećanjima da dođu u zemlju u kojoj onda nisu postajale supruge ni kraljice, već dojilje i nudilje; plaču na ramenu kad bi onaj koji ih je zaveo naprosto prestao da se bakće glamurom i pokazao svoje pravo lice i nakane. Nije im imala mnogo šta za reći, jer tu i nije bilo nikakve pomoći – morali ste stisnuti zube i jednostavno pregoreti.

Pomislila je kako je to lako za savetovati, kad se prisetila ono nekoliko puta tokom kojih je provela noć plačući nakon što bi joj se Eogan nasmijao u lice.

Nakon jedne takve noći, Ogi ju je posela ispred sebe i naučila je kako da se zaštiti, obavezavši je da to znanje ne sme deliti s drugim smrtnicima. Narod nije poveravao ljudima takve stvari, smatrajući ih samo tricama, ne pravom prevarom. Katlin je uvek pomalo sumnjala da je Ogi možda čak i prekršila kakav zakon kad joj je rekla za nisku od jarebike koju je odonda stalno nosila negde na sebi: ušivenu u porube haljina ili čak vešto zamaskiranu među draguljima u kosi. I sad ju je imala na sebi, i zato je sumnjala da Eogana vidi drugačije nego on jeste. O čemu se, onda, radilo?

Čula je Feidlimida kako govori:

-Morate razumeti, gospo, da je vaš otac…

Eogan ga prekide:

-Ne sećam se da sam govorio prvi, Feidlimide.

Tamnoputo stvorenje prigne glavu još niže, ali Katlin vide kako su joj usne izvijene u mali osmeh.

Na prvi je pogled delovala kao savršena slika pokornosti i preklinjanja, međutim, ne duži od munje blesak njenih zuba u osmehu i crnim očima, uopšte se nije slagao s tom predodžbom.

Feidlimid nije odustajao, i Katlin je bilo sasvim jasno zašto. Mlada je žena bila njegovog, Noćnog roda, i ovo je bila prilika da pred celim Dvorom pokaže kako se on, kao odani prinčev sluga, tog roda odriče. Učinio je pažljiv polukorak prema Eoganovoj stolici, naklonivši se.

-Gospodaru, kao vaš savetnik, dozvolite da vas podsetim da je gospin otac bio uključen u zaveru protiv trona.

-Jesi li naprasno poludeo, Feidlimide? Ko ti je dao dozvolu da podsećaš princa na bilo šta?

Feidlimid promrmlja:

-Moj lorde.

Povukao se natrag na svoje mesto. Ali Katlin nije gledala u njega. Gledala je Eogana koji je posmatrao stvorenje pred sobom. Rekao je:

-Moja rođaka može govoriti za sebe, i meni se hoće da je čujem. Ako imaš nešto protiv, ti izađi van.

Stvorenje za tren podiže glavu. Sad je bilo sasvim očigledno da se smeši. Eogan joj uzvrati osmeh.

-Pa, rođako. Rekli su mi da si došla moliti za svog oca.

-Jesam, gospodaru.

Dobacila je kos pogled u pravcu Feidlimida, i Katlin se zgrozi od trenutka besa kojim su joj oči pri tom planule. Međutim, kad je ponovo pogledala u Eogana, u njima je opet bila samo vlažna molba.

-Sigurna sam da je moj otac oblagan kod vašeg veličanstva…

Eogan je prekide.

-Biraj reči pažljivije, rođako.

Još uvek se smešio, i glas mu je bio sladak poput prepunog saća. Katlin po prvi put zasmeta što svoje podanike s Noćnog Dvora zove rođacima prilikom obraćanja.

Žena kratko prigne glavu u naklon.

-Molim vas za oproštenje, lorde. Nije mi to bila namera reći.

-Šta jeste, tačno?

-Mora se raditi o nekom nesporazumu.

-Zar zaista? Ne bi li bila ljubazna da mi objasniš kakvom?

Katlin sklopi oči, pomislivši: o, bogovi.

Kopile se igra.

Niko to nije primetio do nje, mada je ona imala utisak da vrišti nasred dvorane. Ponekad joj se dešavalo da zaista ne shvata kako Narod ne vidi takve stvari. Nisu smrtnici bili vešti s rečima, oh, ne. Nakon pet godina znala je da nisu. To što je Narod mogao rečima, nateralo bi vas da skapate od žeđi pored bistre vode. Smrtnici su umeli besramno lagati a da ne trepnu, i još nešto: da jasno vide ako ih se u lice oblagava. To je bilo sve što su umeli, u stvari.

Ponekad sasvim dovoljno.

Eogan nije mogao lagati, ali ni tamnoputa mlada žena pred njim nije umela prepoznati kad ju se otvoreno sprda.

Kad je progovorila, glas joj je dobio oštricu sigurnosti koju nije imao nijednom otkad je došla.

-Lord Lachlan služi na čast vašoj milosti, ali on nije biće Noći. Dešava se da se stvari izgovorene na našem Dvoru ponekad protumače drukčije na Dvoru Dana.

-Dešava se, da. Želiš li reći da je lord Lachlan krivo protumačio informacije koje je prikupio na severu?

-Da li bi to bilo sasvim nemoguće, gospodaru?

Veštim, mačijim pokretom, žena se primače Eoganovoj stolici ne podižući se s kolena. Pri tom je učinila očiglednim izrez na svojoj haljini, toliko visok da joj je jedno nauljeno tamnoputo bedro blesnulo pod kristalnim lampama okačenim duž zidova. Teški zlatni privezak čudnog oblika zanjihao joj se među skoro ogoljenim grudima; i narukvice zvonko zazveckale. Smešila se. Katlin vide kako se Eogan udobnije namešta u svojoj stolici i oslanja glavu na ruku, odmeravajući stvorenje poput izuzetno zanimljive žonglerske predstave. Čula je kako je Feidlimid malo kašljucnuo iza nje. Prizor je bio gotovo skaredano intiman, kao da su žena i Eogan upravo uspostavili neku privatnu međusobnu vezu koja se ne tiče ničijih drugih očiju.

Katlin osta hladna i neuznemirena.

-Ima već odavno kako sam prestao verovati u nemoguće, rođako.

Žena se otvoreno nasmeši, više se i ne trudeći prikriti.

-Bila sam sigurna da ćete me razumeti, gospodaru. Najposle, mi smo stari prijatelji, nismo li?

Katlin u neverici odmahne glavom. Uhvatila je izraz Eoganovih očiju. Međutim, smešak mu posta još slađi i glas poput najmekšeg predenja.

-Jesmo li?

Ženin osmeh malčice zadrhti.

-Svakako se morate sećati da…

-Moram? Feidlimide.

Spretno poput jarca, starčić doskoči do stolice.

-Moj lorde?

-Da li ti pamtiš da je naša rođaka ikada bila u povlaštenijem položaju nego bilo ko drugi s Noćnog Dvora?

Feidlimid se isceri.

-Ne, gospodaru. Uopšte ne pamtim bilo šta slično.

-Tako sam i mislio.

Stvorenje je sad gledalo jednog pa drugog. Još uvek se smešilo, ali oči su joj postale drugačije, zbunjene i skoro poplašene.

-Oprostite, lorde, bila sam sigurna da…

-U mnogo si šta sigurna, rođako, kako mi se čini, i izgleda da deliš mišljenje nekih od naše krvi kako princ bilo šta mora.

Ona pobledi. Hitro je dahnula:

-Oh, ne, gospodaru, to nikako nije bila moja namera.

Feidlimid joj odbrusi:

-O namerama se razmišlja pre nego se dođe na dvor dosađivati princu budalaštinama.

Eogan ustade, i svi prisutni, kao po dogovoru, učiniše korak unazad; kao da je i u njihovim očima odjednom viši nego pamte.

-Jedini razlog što mi lord Lachlan nije doneo glavu tvog oca, jeste taj što još nije počeo prikupljati vojsku da s njom pođe na tron pre nego su se sreli. Ali to je svejedno bila njegova namera, i zato će istrunuti u tamnici, a ti ćeš se vratiti na sever i nećeš se više pojavljivati na Dvoru sve dok ne budeš pozvana.

Već je zakoračio da izađe, kad je stao i obazreo se preko ramena.

-Nije mi potrebno vaše imanje, ne zaista, ali uzeću ti ga kao kaznu što si se usudila dolaziti da moliš oproštenje za izdajnika.

Stvorenje zavrišti:

-Ne!.. Preklinjem vas, gospodaru, nemojte mi uzimati dvor!.. Nemam gde otići ako mi ga uzmete!..

-Učiniću ti milost, ipak. Imaš moje odobrenje da spavaš pod kojim god grmom na severu hoćeš, rođako.

Onda je izašao, a da mu smešak nije ni za tren posustao.

 

[Susan Sto Helit]

28.


Lice obasjano svetlom sveće bilo je toliko blizu njenom kad se trgla iz sna da je umalo zavrištala.

Njene su odaje bile u potpunom mraku. Čak ni svetlo lampi iz dvorskih vrtova nije dopiralo do ove strane. Dvor je bio ogromno mesto, sa stotinama hodnika, stepeništa, prolaza i odaja; i teško da bi vas iz sna probudila i najbešnja terevenka, ništa osim, možda, neprijateljske vojske pod zidinama. Lice koje je gledalo u nju iz te neprirodne blizine imalo je velike, ciklama ljubičaste oči uokvirene crnim koje su je netremice posmatrale. Reklo je:

-Miledi.

Katlin se obema rukama uhvatila uzglavlja svoje postelje i podigla na jastucima. Strah ju je prošao, ali sad ga je zamenilo zaprepašćenje.

-Šta vi tu radite? Kako ste ušli?

Žena se nasmije, otkrivajući malo istaknute, zašiljene očnjake, slično mački.

-Dugo sam na Dvoru, miledi. Poznajem mnoge prečice.

-Do ličnih odaja prinčevih miljenica?

Ona sleže ramenima, i pri tom joj se kosa poput crnog slapa raspe duž celih leđa, i još niže. Nije joj odgovorila jer nije morala – Katlin nije postavila ispravno, direktno pitanje. Ali sad je bila previše zapanjena i počinjala se ljutiti a da bi obraćala pažnju kako se govori s Narodom.

-Šta uopšte radite ovde, gospo?

Pogledala je po prostoriji.

-Gde je Ogi?

Žena joj nežno stavi prst na usta.

-Vaša pratilja ne zna da sam ovde. Niko ne zna, zapravo. Molim vas da ne zovete stražu.

Uspela je to reći na takav način da je zazvučao skoro kao pretnja. Katlin je sad već bila zaista besna.

Odgurnula je ženinu ruku od sebe takvom žestinom da se ona munjevito izmakla od nje, poput životinje se uspentravši na njenu postelju, u čučnju. Bila je bosa, ali koliko se Katlin sećala, uvek je i bila. Rekla joj je:

-Imate minut da kažete zašto ste došli pre nego pozovem prinčevu gardu. Nakon toga ćete njima odgovarati na pitanja.

Bilo joj je malo gadljivo gledati u ženu, kao što joj se dešavalo sa svima u toj zemlji povremeno, par puta čak i s Eoganom. Taj njihov animalni način na koji su se umeli kretati, izviti vrat ili kičmu, uspentrati se uz kakvo drvo i balansirati po nezamislivo strmim, kozjim stazama – od pogleda na takve stvari njen se smrtnički stomak okretao. Ni u čemu se nisu više izdvajali od ljudi, i po tome se najbolje prepoznavalo da su sasvim druga vrsta. Žena je čučala nasred njene postelje poput zverčice, ili ploda nekog čovečijeg i životinjskog ukrštanja, i usprkos svojim neverovatnim očima, prelepoj kosi i telu bez mane, bila je upravo odvratna. Netremice je motrila svaki pokret koji bi Katlin učinila, baš kako bi to radila i divlja, nepripitomljena životinja.

Kad je postalo sasvim očigledno da Katlin više ništa neće reći, žena progovori:

-Princ će tražiti od kralja da me njegovi ljudi vode na ispitivanje.

-Da li vas to brine?

Sad se već ohladila dovoljno da bi ponovo umela postavljati prava pitanja, ali je njen gnev i dalje plamteo.

Žena nakrivi glavu i Katlin dođe da je ščepa za kosu i išamara. Bilo šta, samo da se već jednom počne ponašati – ljudski.

Bila je to glupava pomisao kad se ticala stvorenja koja uopšte nisu bila ljudi, ali i njen je bes bio prevelik.

-Da li me brine? Naravno da da. Tamnice su grozno mesto. Odande retko ko izlazi.

-U tamnicama ne sedi niko ko to ne zaslužuje.

Žena se zahihoće, ali onda naglo stade i hitro se obazre po mračnoj odaji, kao da proverava koliku je grešku tim smehom počinila. Međutim, sve osta mrtvački tiho i mirno.

-Vi ste smrtni, miledi. Vi ne razumete.

-Neću te pitati da mi to pojasniš. Upala si mi u odaje ko zna kakvim tajnim prolazima – koje ćeš mi pokazati, razumeš li me? – i neću se naganjati s tobom rečima. Odmah mi reci zašto si došla.

-Ja nikada nisam bila miljenica princa. Kralj je već bio star kad sam se rodila, i odavno već kralj. Ali mada me je odabrao još vrlo mladu, dugo smo zajedno i svikla sam se na njega. Ne želim ništa osim da me se ostavi da ostanem pored kralja čak i kad više ne bude nosio krunu. Nikada nisam kovala zavere protiv princa. On je moje krvi, krvi Noći.

-Tvoja ti krv nije od naročite pomoći trenutno.

-Znam. Ali nije sav Dvor Noći protiv princa. Najveći nas ga deo priznaje za gospodara isto kao što priznajemo i njegovog oca. Mi nismo svi izdajnici.

Primetivši kako je Katlin gleda, žena reče:

-Govorim vam istinu, miledi.

-Da te je straža uhvatila, sasekli bi te na mestu, ne mareći s kim deliš postelju. I sve to, zašto? Da bi mi rekla kako nisi izdala princa?

Žena je ćutke gledala u nju.

-Od kakve je to vajde? To trebaš reći lordu Lachlanu kad ti takvo pitanje postavi.

-Ne želim da imam posla s lordom Lachlanom. On je čudan, često je u kontaktu s vašom vrstom. Od vas se naučio surovosti zbog kakve ga se cela zemlja plaši.

Usprkos besu i nestrpljenju, Katlin se umalo poče smijati.

-Od nas?

-Da, miledi. Vaš je rod surov preko svake naše ideje o surovosti. Znamo šta radite jedni drugima u svojim zemljama. Vi čupate decu iz majčinih utroba kad međusobno ratujete, i ništa ne poštujete, ni bogove ni zakone. Nikad ne govorite istinu i svima su vam oči hladne. Oh, srela sam smrtnike ovde. Čak i one koje našu decu nose na prsima imaju ledene oči.

Katlin je pogleda pažljivije.

Odjednom, kao da više nije gledala u čudno, napola životinjsko stvorenje i kraljevu miljenicu. Uhvatila je prigušeni strah iza njenih uzdužno rasporenih zenica. Bile su to oči divlje zveri sterane u ćošak. Žena se plašila.

Ona podiže s poda skoro ugašenu sveću koje je stvorenje tamo odložilo i utrne je. Već je dopola plivala u vosku. Onda je sela u naslonjač pored kreveta i upalila novu, nenačetu. Ugao posta svetliji. Rekla je:

-U redu, gospo. Recimo da vam verujem. Možda mogu da vidim zašto vam se ne mili da govorite s lordom Lachlanom. Ali, zašto mislite da vredi govoriti meni? I ja sam čovek.

-Jeste, da.

-Ako misliš da su svi smrtnici surovi, onda sam takva i ja. Slažeš li se?

Žena joj reče bez ikakvog zazora:

-I vi ste surovi, miledi.

-Onda, zašto? Zašto si došla meni?

Stvorenje je ćutalo, motreći je.

Katlin sleže ramenima.

-Princ ne sluša ničija naređenja do kraljevih, a kako mu je kralj u ovome dao odrešene ruke, trenutno nije u obavezi slušati ni njega.

-Princ će saslušati vas.

-Zašto to misliš?

-Zato što vas je princ uzeo za suprugu.

-To ništa ne znači.

-Oh, miledi. To znači sve.

Katlinino promenjeno ponašanje, njeno smirivanje i razložan govor, kao da primiriše i nju. Oprezno se izvila iz čučnja, bešumno skliznuvši do ivice kreveta. Imala je neverovatno duge noge pod haljinom od zlatnim nitima ispletene mreže. Kosa ju je više pokrivala od te prozirne odeće. Bose su joj pete bile obojane zlatnom bojom.

Katlin reče:

-Nisam sigurna da sasvim znate šta govorite. Vi možda poznajete kralja, ali ne znate princa.

-Niko ne zna princa. On to ne dozvoljava. Kralj mu je naklonjen, ali ga se plaši i u stvari ga nikad nije video kao svoje dete. Ne onako kako vidi ledi Aife. Princ je biće Sumraka, i dete svoje majke. Ovde niko nije naklonjen bićima Sumraka, jer su svi oni čudni i nepredvidljivi, i umeju stvari koje ne ume niko na Oba Dvora, pa čak ni u naroda Mora. I, naravno, kad je kralj oterao prinčevu majku, još se odonda na Dvoru priča da mu to princ nikada nije oprostio.

-Ali prinčeva je majka htela zauzeti presto.

-Tako kažu. Ali ona je svejedno prinčeva majka. Znala je proći i godina a da kralj ne zatraži da vidi princa, i što je postajao stariji, tražio ga je sve manje. Tako da princ nikada nije imao ni oca ni majku, ne u stvari.

Katlin je ćutala, odjednom shvatajući kako mnoge stvari počinje da razumeva bolje.

Žena reče:

-I kad je princ počeo da izdvaja vas, niko se zapravo nije mnogo čudio. Stvorenja Sumraka su čudna, rekla sam vam to. Ali supruga, miledi? Čak ni Sumrak ne uzima olako takve stvari.

-Ne vidim kakva je naročita razlika između miljenice i supruge. Pored mene, ako mu se tako prohte, princ može uzeti još pet metresa, i može imati čak i neku koja bi mu bila draža od mene.

-Ali nijedna ne može zauzeti vaše mesto na Dvoru, i samo ona deca koju mu vi rodite imaće pravo na presto.

-Znam da Narod o tome drukčije sudi, ali ja sam smrtna. Nisam sigurna da mi toliko znači hoće li neko moje dete jednom poneti krunu, koliko neke druge stvari koje si rekla.

Žena se nagne prema njoj i zagleda joj se u lice onim ciklama očima.

-Zemlja je prihvatila vaše vezivanje.

-Pa?

Stvorenje raširi oči kao da je izgovorila kakvu jeres. Katlin strpljivo objasni:

-Desi li se, uopšte, da ga ne prihvati?

-Naravno da se dešavalo, miledi.

-A kako da znam da mi govoriš istinu?

-Da zemlja nije prihvatila vašu vezu, verujte mi da biste to znali.

-U redu, gospo. Zemlja je prihvatila naš brak. Još uvek ne nalazim mnogo utehe u tome.

U ciklama oči uvuče se nešto gotovo nalik sažaljenju.

-To je zato što ne znate o kolikoj moći govorite. Mi se skoro nikad ne vezujemo brakom. To je neraskidiva veza, i u ovoj zemlji najčvršća kojom se možete vezati. Narod ne voli tako da se obavezuje. To za sobom vuče ogromne posledice, obaveze i težinu.

-To čak ni u mom rodu niko ne shvata mnogo ozbiljno, i nikada i nije.

-Zato što se vi vezujete vašim šupljim, lažljivim smrtničkim zakonima. Oni ništa ne vrede. Zemlja je jedina koja ima moć, i jedina s čijom se moći ne smete igrati. Ako ste nju uzeli za svedoka, okovali ste se bukagijama dokle god vreme traje, jer dok je vremena, biće i zemlje. Miledi, princ jeste čudan i niko ga u stvari ne voli, osim možda njegove blizanke. Ali to je drugo, oni su u jednoj utrobi rasli. Njegov će ga se narod uvek plašiti i poštovaće ga jer ga se plaše, ali nikad mu neće biti naklonjeni kao što su naklonjeni kralju. I princ to zna. Zato ni on ne voli nikoga i nikome ne veruje. Da li ste se zapitali, uopšte, kako se takvo jedno biće ipak odluči vezati najčvršćim zavetom, jedinim koji se nikada ne može otkupiti?

Katlin joj ništa ne odgovori.

-Rekla sam mnogo, čak i neke stvari koje nisam smela. Ne smem tako govoriti o gospodaru.

-Ne brini oko toga.

-Ne brinem. Zato sam vam i došla.

Katlin se malo osmehne.

-Surovom smrtniku?

-Vi niste zli, čak i ako ste surovi kao i svi vašeg roda.

-A kako bi ti to znala?

-Gledam vas pet godina, miledi, i vidim stvari koje vi ne vidite.

Ona suspreže uzdah. Proklet bio ceo Narod i proklete sve stvari koje, kao blesavi smrtnik, nije u stanju videti. Bilo joj je već muka od toga.

Ne praveći ni najmanjeg šuma, žena se spsti na kolena pred nju i dodirne skut njene spavaćice. Pri tom joj je prstima okrznula golu kožu nogu, i Katlin se naježi.

-Molim vas, hoćete li reći princu da sam mu ja verni podanik i da ne šalje lorda Lachlana na mene? Hoćete li ga, u moje ime, moliti da me pusti da ostanem uz kralja, čak i kad više ne bude kralj bio? Ne tražim nikakve druge milosti, samo tu.

Katlin reče:

-Priznaješ li princa za jedinog budućeg kralja i svog gospodara?

Žena nije skidala oči s nje.

-Priznajem.

-Obećavaš li da ga nikada nećeš izdati ili raditi zavere protiv njega?

-Obećavam.

-Ima li princ tvoju večitu odanost?

-Ima, miledi.

-Onda idi i ostani pored kralja, sve dok on ne odluči drukčije.

Žena je i dalje gledala u nju, Katlin reče:

-Oh, idi!... Imamo dogovor.

Stvorenje joj se ničice pokloni, tako da joj se kosa poput crnog jezera rasula svud pod Katlininim nogama. Ona ih pažljivo odmače da je ne dodirne. Rekla je:

-Hvala vam, miledi.

Onda se uspravila. Nije odlazila. Katlin je polako postajala nestrpljiva.

-Zašto sad stojiš?

-Tražili ste mi da vam pokažem put kojim sam došla do vaših odaja.

-Da, jesam.

Uzdahnuvši, ona se zaogrne jutarnjim ogrtačem koji joj je Ogi već pripremila za sutradan, i podiže sveću sa stola.

-Pokaži mi sve tajne prolaze za koje znaš. Ne zanima me koliko ih ima. Mogu da hodam do sutra u podne ako treba.

-Zapovedajte, miledi.

Umesto ka vratima, stvorenje je povede u jednu pobočnu zadnju prostoriju u kojoj je, između dva duborezna ormara, stajala od poda do tavanice visoka i uska ornamentna tapiserija s nekim šumskim prizorom. Katlin se nije sećala da je dva puta pogledala u nju ranije – odaje su bile krcate mnogo skupljim stvarima, a maltene je na svakom zidu na Dvoru visila neka tapiserija. Žena je odmače u stranu s iznenađujućom lakoćom, tako da je Katlin morala opipati materijal, pri tom shvatajući da je mnogo lakši nego se činio. Iza njega bila su jednostavna drvena vrata s alkom. Ona odmahne glavom u čudu. Svo to vreme! Nije imala pojma.

Pa, sad će se to promeniti.

Žena položi ruku sa zlatno obojanim noktima na alku, a onda zastade. Pogledala ju je i rekla:

-Bila sam u pravu. Vi niste zli.

-Kako to znaš?

-Kad smo pravili dogovor, ništa niste tražili za sebe. Samo za princa.

Katlin shvati da joj se jagodice žare. Rekla je, nestrpljivo:

-Dosta priče.

-Miledi.

Onda ih je progutao mrak nekog hodnika. Za njima se vrata bešumno sklopiše, i olistalo drvo tapiserije primiri nazad na svom mestu.