Sanjam... Ali snovi nisu lepi kao što bi trebalo da budu. U njima, još bijem neke davno izgubljene bitke, još plačem neke već isplakane suze, još se borim da me mrak ne proguta. I teško je, teško je kao što je bilo i tad, nekad i teže jer ne umem da se probudim, a tako mi treba da pobegnem. U snovima, namršteno lice mi sa podsmehom govori iste reči... Nikad nećeš biti bolja, nikad od tebe neće postati ništa, jer ti si samo niko i ništa i zauvek ćeš samo to i ostati!!! Vrišteći u sebi, budim se i drhtim u tišini da ne probudim one koji mirno spavaju i sanjaju prelepe zelene livade, tople peščane plaže i beskrajna nebeska prostranstva. Zarivam nokte u dlanove i govorim sebi kao malom detetu... Ne plači, mala čupavice, ne boj se, velika devojčice, ne brini, sve je u redu, spavaj, sanjaj lepe i tople snove satkane od morske pene i paperjastih oblaka... Ali nekad ne pomaže, nekad treba veća magija i jače boje da sav mrak obojim. Zato, kukavički stavljam osmeh na lice, oblačim kostim klovna i spremno čekam da svane novi dan. Šapućem sebi samoj... U redu je, sutra ćeš sigurno biti hrabrija!
Poslednja izmena:
