Snovi sa krajem

Ima reci koje ne pripadnu nikome.
Samo se spuste u knedlu,
pa nosis secanja k'o okove
dok se cini da je sve u redu.

Navuces zavese po danu,
bez razloga bezis u tminu.
Nekad nisi ni to u stanju.
Pa vristis na tisinu.

Naidju tako sati prazni,
kad se svaka slika sama vrati,
kad lice tudje, kao po kazni,
iz zaboravljenih do tebe svrati.

I govori reci koje ti cutis,
premota davno prekinute trake.
Pocnes da ceznes, pocnes da slutis,
da trazis razloge i znake.

Pa se probudis kupan u znoju,
od svega ostanu tuga i komika.
Ostaje prazna glava u stroju,
i niz besnih urlika.