E, baš sam onomad razmišlj'o od čega pravidu tambure, pa sam pit'o i, i Mitu, i Proku, i onog
Mileta Delića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije
to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči,
opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog'o bih kaz'ti da ispripovedam šta mi
se jedared desilo kad sam išao u Idjoš na vašar, a još sam deran bio.
Krenem ti ja jedared u Idjoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel' vašar, jel' sajam, baš ne mogu tačno da
se setim. Al' šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno
osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po sokacima, pa mi je baba rekao: "Na
sine para, idi u Idjoš i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel' ždrepca, jel' pastuva,
jel' ajgira, samo kobile nemoj!" E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile.
Sad sam ga i ja razum'o, otkad sam odrastao. I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l' bili
kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al', reko', 'ajd da svratim, sad šta, šta me
košta? Valjda će mi dati parče 'leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a
nad'o sam se i kakav tanak špricer, što Madjari kažu "Hoszu lepes", a to na madjarskom znači
"dugačak korak".
I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu cipovka 'leba bela, vidilo se da je frižak,
onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan - danas vidim
kako onako po'ovani se muvaju levo - desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu... E, divota jedna!
Odma' ogladnim kad se toga setim. ©unke, slanine, a znaš koje slanine? One 'nako što ima red
slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet - šest puta, ti redovi. Pa
ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice... A dole jedno plekano bure puno čvaraka i
droždine. Što bi kaz'li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kaz'o, onako,
taklo, iako sam bio gladan k'o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo - desno po avliji i
'ranila već pomenute, one, piliće...
Da sam tada im'o kuću i njivu,
pet - šest svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il' šljivu
uz'o bih tu snašu plavu.
Pitam: "Jel', gdi su ti baba i mati?"
Ona reče mi ovako:
"Baba do utorka neće da se vrati,
a s materom ćemo lako!"
Pa, da te ne slažem, za jedno frtalj sata, u vr' glave...
Ljubio sam šnašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.
Tek tad videh iza plasta sena
s nekim vilama muža njena.
On mi reče: "Jel' ti, vandrokašu,
pušćaj o'ma moju snašu!"
A pre toga, sad, jel' sekundu, jel' dve, ne znam...
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.
Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao,
ta Kohotekova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug'o 'di na čudan
način nestajedu silni avioni i brodovi. Tol'ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za
Slavonski brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u
kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko... Pa svi u kosmosu. Čudo jedno!
A to sam sve kaz'o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta
god sam zamišlj'o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad
mi baš umro tetak, iz Gospodjinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu
navodnjavaj, ne znam, djubri, prskaj, ovo, ono, 'ibridi... Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu
kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem -tu bi mog'o sejati i kikiriki, i artičokle,
ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva
zemlja.
A u selu - dve kuće. Jedna baš, baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni
koji je broj od kuće, al' kad dodješ, odma' ćeš videti. Odma', odma' se to vidi. Eej, šest pendžera
sas ulice, od toga četiri kibicvensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog
drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi
prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju što je lepo, ju što je divno!", i još svašta govore. Kako i ne
bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k'o oko, samo što je sa slamenim
krovom. Al' ne mari, tu mi sad baba živi i mati.
A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad
zvao geometra, čak, čak iz Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na pola se onesvestio. Eto. Ne
može to odjedared. Al' evo, da uzmeš konja ujutru, al' dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, znaš,
jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, "Gdi smo i krenuli da jašemo?" -
a još ste na mom salašu. Eto, tol'ki je.
U štali - šest konja. Četir' ova, sto ih prežem, sad, jel' u taljige jel' kad orem, ili tako štagod. A dva
bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel' u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih
upregnem u saonice, pa s praporcima, pa - divota jedna.
Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš kakve su? K'o iz opateke da su
izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su. A nije,
nose obično mleko k'o i naše krave, samo što su takve čiste, k'o sa čokolade, sa onih slika, mlečne
čokolade i tako, divota jedna.
Svinja imam dvajes'-pet komada jorkšir i dvajes'-pet komada, sad, jel', jel' berkšir il' bert lankaster,
ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mamulica, imam i prasica i živine.
The, tol'ko živine nisi vid'o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka,
jesam još štagod zaboravio -svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim
kol'ko imam pa mi iskočio osigurač, ne mož'! Al' vidi ovako, na primer: nekad se probudim,
pogledam kroz pendžer, pa reko': "Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa onda mislim, pa ne može
biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim
mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi.
Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol'ko imam i gdi ih držim.
Samo, znaš, da ti kažem o'ma', slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako
nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo - desno po onoj dunji, pa ne mogu da
zaspim, znaš, pa onda izadjem na kong, pa sednem na basanke, pa gledam u zvezde i mislim: "Od
kad su i ove zvezde, kol'ko toga ima - ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!"
Da!
E, vidiš, onda se s mlogo tuge setim...
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog muža.
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog...
(Eh, da ga je tajni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je došao i sve... A sad, šta bilo da
bilo...)
... muža.
Mileta Delića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije
to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči,
opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog'o bih kaz'ti da ispripovedam šta mi
se jedared desilo kad sam išao u Idjoš na vašar, a još sam deran bio.
Krenem ti ja jedared u Idjoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel' vašar, jel' sajam, baš ne mogu tačno da
se setim. Al' šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno
osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po sokacima, pa mi je baba rekao: "Na
sine para, idi u Idjoš i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel' ždrepca, jel' pastuva,
jel' ajgira, samo kobile nemoj!" E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile.
Sad sam ga i ja razum'o, otkad sam odrastao. I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l' bili
kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al', reko', 'ajd da svratim, sad šta, šta me
košta? Valjda će mi dati parče 'leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a
nad'o sam se i kakav tanak špricer, što Madjari kažu "Hoszu lepes", a to na madjarskom znači
"dugačak korak".
I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu cipovka 'leba bela, vidilo se da je frižak,
onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan - danas vidim
kako onako po'ovani se muvaju levo - desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu... E, divota jedna!
Odma' ogladnim kad se toga setim. ©unke, slanine, a znaš koje slanine? One 'nako što ima red
slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet - šest puta, ti redovi. Pa
ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice... A dole jedno plekano bure puno čvaraka i
droždine. Što bi kaz'li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kaz'o, onako,
taklo, iako sam bio gladan k'o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo - desno po avliji i
'ranila već pomenute, one, piliće...
Da sam tada im'o kuću i njivu,
pet - šest svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il' šljivu
uz'o bih tu snašu plavu.
Pitam: "Jel', gdi su ti baba i mati?"
Ona reče mi ovako:
"Baba do utorka neće da se vrati,
a s materom ćemo lako!"
Pa, da te ne slažem, za jedno frtalj sata, u vr' glave...
Ljubio sam šnašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.
Tek tad videh iza plasta sena
s nekim vilama muža njena.
On mi reče: "Jel' ti, vandrokašu,
pušćaj o'ma moju snašu!"
A pre toga, sad, jel' sekundu, jel' dve, ne znam...
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.
Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao,
ta Kohotekova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug'o 'di na čudan
način nestajedu silni avioni i brodovi. Tol'ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za
Slavonski brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u
kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko... Pa svi u kosmosu. Čudo jedno!
A to sam sve kaz'o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta
god sam zamišlj'o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad
mi baš umro tetak, iz Gospodjinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu
navodnjavaj, ne znam, djubri, prskaj, ovo, ono, 'ibridi... Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu
kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem -tu bi mog'o sejati i kikiriki, i artičokle,
ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva
zemlja.
A u selu - dve kuće. Jedna baš, baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni
koji je broj od kuće, al' kad dodješ, odma' ćeš videti. Odma', odma' se to vidi. Eej, šest pendžera
sas ulice, od toga četiri kibicvensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog
drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi
prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju što je lepo, ju što je divno!", i još svašta govore. Kako i ne
bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k'o oko, samo što je sa slamenim
krovom. Al' ne mari, tu mi sad baba živi i mati.
A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad
zvao geometra, čak, čak iz Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na pola se onesvestio. Eto. Ne
može to odjedared. Al' evo, da uzmeš konja ujutru, al' dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, znaš,
jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, "Gdi smo i krenuli da jašemo?" -
a još ste na mom salašu. Eto, tol'ki je.
U štali - šest konja. Četir' ova, sto ih prežem, sad, jel' u taljige jel' kad orem, ili tako štagod. A dva
bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel' u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih
upregnem u saonice, pa s praporcima, pa - divota jedna.
Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš kakve su? K'o iz opateke da su
izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su. A nije,
nose obično mleko k'o i naše krave, samo što su takve čiste, k'o sa čokolade, sa onih slika, mlečne
čokolade i tako, divota jedna.
Svinja imam dvajes'-pet komada jorkšir i dvajes'-pet komada, sad, jel', jel' berkšir il' bert lankaster,
ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mamulica, imam i prasica i živine.
The, tol'ko živine nisi vid'o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka,
jesam još štagod zaboravio -svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim
kol'ko imam pa mi iskočio osigurač, ne mož'! Al' vidi ovako, na primer: nekad se probudim,
pogledam kroz pendžer, pa reko': "Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa onda mislim, pa ne može
biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim
mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi.
Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol'ko imam i gdi ih držim.
Samo, znaš, da ti kažem o'ma', slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako
nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo - desno po onoj dunji, pa ne mogu da
zaspim, znaš, pa onda izadjem na kong, pa sednem na basanke, pa gledam u zvezde i mislim: "Od
kad su i ove zvezde, kol'ko toga ima - ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!"
Da!
E, vidiš, onda se s mlogo tuge setim...
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog muža.
Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog...
(Eh, da ga je tajni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je došao i sve... A sad, šta bilo da
bilo...)
... muža.
