Ponekad me zacudi kolika je snaga potrebna da se potisnu neka secanja,bilo da su ona lepa ili ona manje lepa...A koliko je malo potrebno da se setim neceg sto je bilo jako davno,ali je i dalje jednako snazno.Potreban je samo neko ko lici na njega ili neka pesma ili bilo sta sto bi me podsetilo da je ON tu...Negde veoma blizu,a opet tako daleko...
I kad bi napokon,ili sam ja tako mislila,prestala da ga zovem secanjima,dosao bi.Bas tada.Prosao kroz sve zidove,korz sve moje prepreke i stajao u tami moje duse.Da ne mogu da ga vidim,ali da znam da je tu.Kao kad neko stoji u tami,a vidi se samo zar cigarete.Kad bi dosao tako iznenada ostajla bih bez vazduha,srce bi mi zadrhtalo i znala bih da je stigao...Alo nisam znala do kada ce tu i ostati.
Kao sto bi iznenada dosao,tako bi iznenada i nestajao.A ja bi opet ostajala sa mnogo pitanja,a nijednim odgovorom...i onda bih vodjena secanjem,trazila njega,ali ne bih uspela da ga nadjem i koliko se trudila ne bih mogla prizvati...Ostajala bih po ko zna koji put,ponovo sa suzama u ocima i ranjenim srcem u rukama...
Sad dok pisem ovo,osecam da je tu,iza mene,da bih ga videle kad bi se okrenula.Ali nije.Ko zna gde je i sa kim.Neka je...Nama jednostavno nije bilo sudjeno da u ovom zivotu budemo jedno.Krenucu dalje,sa nekim drugim,a on ce uvek biti u mojoj dusi,sakriven iza vrata kroz koja cu sama ulaziti i sama izlaziti....Na kojima ce pisati:"Snaga secanja"...Ulazicu kroz njih onda kad mi zafali,a mozda jednog dana budem imala dovoljno snage i hrabrosti da kad budem izasla,nikad se vise ne vratim..
I kad bi napokon,ili sam ja tako mislila,prestala da ga zovem secanjima,dosao bi.Bas tada.Prosao kroz sve zidove,korz sve moje prepreke i stajao u tami moje duse.Da ne mogu da ga vidim,ali da znam da je tu.Kao kad neko stoji u tami,a vidi se samo zar cigarete.Kad bi dosao tako iznenada ostajla bih bez vazduha,srce bi mi zadrhtalo i znala bih da je stigao...Alo nisam znala do kada ce tu i ostati.
Kao sto bi iznenada dosao,tako bi iznenada i nestajao.A ja bi opet ostajala sa mnogo pitanja,a nijednim odgovorom...i onda bih vodjena secanjem,trazila njega,ali ne bih uspela da ga nadjem i koliko se trudila ne bih mogla prizvati...Ostajala bih po ko zna koji put,ponovo sa suzama u ocima i ranjenim srcem u rukama...
Sad dok pisem ovo,osecam da je tu,iza mene,da bih ga videle kad bi se okrenula.Ali nije.Ko zna gde je i sa kim.Neka je...Nama jednostavno nije bilo sudjeno da u ovom zivotu budemo jedno.Krenucu dalje,sa nekim drugim,a on ce uvek biti u mojoj dusi,sakriven iza vrata kroz koja cu sama ulaziti i sama izlaziti....Na kojima ce pisati:"Snaga secanja"...Ulazicu kroz njih onda kad mi zafali,a mozda jednog dana budem imala dovoljno snage i hrabrosti da kad budem izasla,nikad se vise ne vratim..