Smrt člana porodice - koliko vremena je osoba u šoku?

[Ortak2]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

 

[argumentovano]

Ako je majka bila majka njena smrt je jedna od najvecih normalnih sokova
Posto ipak smrt roditelja smatram normalnim i starijih uopste dok smrt mladjih smatram nenormalnim
Lakse je kad neko polako umire nego kad je neko zdrav a onda se sledeceg dana ne probudi
Trajnost zavisi od osobe, neko ceo zivot ima taj oziljak a nekoga prodje za 3 dana
Shvati da je to normalno i da nas sve to ceka i teraj dalje

 

[lapsi]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

Isti slučaj i kod mene. Prvi dan šok i nevjerica, plač i duboka tuga. Nakon toga ništa.
Vjerovatno zbog bolesti koja je mučila nju, a i mene dugi niz godina.
Spominjem je nekada, neku anegdotu, savjet, način na koji je ona nešto radila, ali sve bez osjećaja tuge.

 

[Redmond]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

Moja kad je umrla bilo je sve suprotno, haos od emocija, možda zato što je bilo iznenadno i nismo se psihički spremali za to.
Samo nemoj da suzbijaš tugu i daj sebi period da prežališ jer kažu da kad tad ionako to sve dođe na naplatu kad te stignu emocije.

 

[Ortak2]

Isti slučaj i kod mene. Prvi dan šok i nevjerica, plač i duboka tuga. Nakon toga ništa.
Vjerovatno zbog bolesti koja je mučila nju, a i mene dugi niz godina.
Spominjem je nekada, neku anegdotu, savjet, način na koji je ona nešto radila, ali sve bez osjećaja tuge.

Hvala ti.

 

[Ortak2]

Moja kad je umrla bilo je sve suprotno, haos od emocija, možda zato što je bilo iznenadno i nismo se psihički spremali za to.
Samo nemoj da suzbijaš tugu i daj sebi period da prežališ jer kažu da kad tad ionako to sve dođe na naplatu kad te stignu emocije.

Meni je čudno što isto kao @lapsi maltene nemam emocija, ovo nije normalno kad ne možeš da odgovoriš na pitanje "šta osećaš?", evo ne znam.
Pomislila sam da sam psihopata.

 

[Ortak2]

Samo nemoj da suzbijaš tugu i daj sebi period da prežališ jer kažu da kad tad ionako to sve dođe na naplatu kad te stignu emocije.

Da, ali kod mene nešto nije u redu, ne znam ni kako bih objasnila.
Prošlo je 6 meseci.
Ceo život sam volela mamu, a sad ništa ne osećam.

 

[Џорџи]

Secati se lepih stvari ne poslednjih traumaticnih i tako se sazivi

 

[Ortak2]

Bukvalno plačem zbog toga što ne plačem.

 

[Redmond]

Meni je čudno što isto kao @lapsi maltene nemam emocija, ovo nije normalno kad ne možeš da odgovoriš na pitanje "šta osećaš?", evo ne znam.
Pomislila sam da sam psihopata.

a verovatno si videla da se to sprema pa si se pomirila s tim postepeno, možda ti je i laknulo što se ne muči više,
a mislim da su i s godinama emocije drugačije

 

[Ortak2]

Secati se lepih stvari ne poslednjih traumaticnih i tako se sazivi

Hvala.

 

[Ortak2]

a verovatno si videla da se to sprema pa si se pomirila s tim postepeno, možda ti je i laknulo što se ne muči više,
a mislim da su i s godinama emocije drugačije

Moguće...

 

[lapsi]

Meni je čudno što isto kao @lapsi maltene nemam emocija, ovo nije normalno kad ne možeš da odgovoriš na pitanje "šta osećaš?", evo ne znam.
Pomislila sam da sam psihopata.

Nisi. Ako je demencija u pitanju tu se kidaju emocionalne veze još prije smrti.
Teška su to stanja i za oboljelog i za onoga ko brine o njemu.

 

[Ortak2]

Nisi. Ako je demencija u pitanju tu se kidaju emocionalne veze još prije smrti.
Teška su to stanja i za oboljelog i za onoga ko brine o njemu.

Da, jeste demencija bila u pitanju

 

[lapsi]

Da, jeste demencija bila u pitanju

Razumijem te više nego što misliš. Petnaest godina sam se brinula o dementnoj majci.

 

[Boja bez imena]

Sve je to normalno, jer svi različito doživljavamo i proživljavamo gubitke bliskih, voljenih ljudi.
Kod nekih osoba postoje tzv. zakasnele reakcije, tako da nije isključeno da ti sve što nije do sada naiđe nešto kasnije.
Nemoj brinuti oko toga što se osećaš tako kako se osećaš, niti oko toga kako misliš da ne bi trebalo, ne opterećuj sebe samu oko toga jer nije bitno ono što se spolja vidi već ono što čovek oseti u sebi - ako ne osećaš sada, nekada hoćeš.
A da li će neko da zamera zbog toga ili se čudi, to ne treba da bude uopšte bitno.
Moguće da zvuči grubo ali to je realnost - život ide dalje i mi koji ostajemo moramo (ili trebamo) u korak sa njim dalje ići, a one koje volimo a nisu više među nama svakako nosimo uvek i svuda sa sobom u srcu, mislima...

 

[soko stark]

Ne prodje to nikad .

 

[Ortak2]

Razumijem te više nego što misliš. Petnaest godina sam se brinula o dementnoj majci.

Eto. Emocije su, kako si rekla, odavno umrle i pre smrti, imala sam osećaj griže savesti i svašta.

 

[Ortak2]

Sve je to normalno, jer svi različito doživljavamo i proživljavamo gubitke bliskih, voljenih ljudi.
Kod nekih osoba postoje tzv. zakasnele reakcije, tako da nije isključeno da ti sve što nije do sada naiđe nešto kasnije.
Nemoj brinuti oko toga što se osećaš tako kako se osećaš, niti oko toga kako misliš da ne bi trebalo, ne opterećuj sebe samu oko toga jer nije bitno ono što se spolja vidi već ono što čovek oseti u sebi - ako ne osećaš sada, nekada hoćeš.
A da li će neko da zamera zbog toga ili se čudi, to ne treba da bude uopšte bitno.
Moguće da zvuči grubo ali to je realnost - život ide dalje i mi koji ostajemo moramo (ili trebamo) u korak sa njim dalje ići, a one koje volimo a nisu više među nama svakako nosimo uvek i svuda sa sobom u srcu, mislima...

Hvala.

 

[adelaidea]

Mislim da je taj "izostanak" emocija povezan sa bolešću od koje je bolovala. To su komplikovane stvari, gledati roditelja kako gubi sve što ga čini čovekom ili gledati kako se muči u bolovima a ne možeš da pomogneš. Onda pomisliš da bi bilo bolje da umre, a posle te šiba griža savesti zbog te misli.

Samo polako, daj sebi vremena.

 

[Ortak2]

Sve je to normalno, jer svi različito doživljavamo i proživljavamo gubitke bliskih, voljenih ljudi.
Kod nekih osoba postoje tzv. zakasnele reakcije, tako da nije isključeno da ti sve što nije do sada naiđe nešto kasnije.
Nemoj brinuti oko toga što se osećaš tako kako se osećaš, niti oko toga kako misliš da ne bi trebalo, ne opterećuj sebe samu oko toga jer nije bitno ono što se spolja vidi već ono što čovek oseti u sebi - ako ne osećaš sada, nekada hoćeš.
A da li će neko da zamera zbog toga ili se čudi, to ne treba da bude uopšte bitno.
Moguće da zvuči grubo ali to je realnost - život ide dalje i mi koji ostajemo moramo (ili trebamo) u korak sa njim dalje ići, a one koje volimo a nisu više među nama svakako nosimo uvek i svuda sa sobom u srcu, mislima...

Zbog tih tzv "zakasnelih reakcija" sam i pitala.
Prođe 6 meseci, da li sam normalna, to je u suštini što sam pitala.

 

[Ortak2]

Mislim da je taj "izostanak" emocija povezan sa bolešću od koje je bolovala. To su komplikovane stvari, gledati roditelja kako gubi sve što ga čini čovekom ili gledati kako se muči u bolovima a ne možeš da pomogneš. Onda pomisliš da bi bilo bolje da umre, a posle te šiba griža savesti zbog te misli.

Samo polako, daj sebi vremena.

Baš tako je bilo.

 

[Boja bez imena]

Zbog tih tzv "zakasnelih reakcija" sam i pitala.
Prođe 6 meseci, da li sam normalna, to je u suštini što sam pitala.

Zakasnele reakcije nemaju određen rok nakon kog se javljaju, od osobe do osobe je to drugačije isto kao i od okolnosti usled kojih su nastale, odmirovaće onoliko u organizmu koliko im bude bilo potrebno - ali, veruj, sve kad tad izađe na površinu.

Kao što reče neko malo iznad - daj sebi vremena, a ja ću dodati i to da ne kriviš sebe, ni zbog čega.

 

[Ortak2]

Hvala vam svima, teško mi je bilo da pitam, ali drago mi je što jesam

 

[andjelijaa]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

10 i 13 godina je proslo od kao sam izgubila dve jako bitne osobe,vise se soka i ne secam ali tuga je i danas tu,ne preboljevam gubitke u porodici.